Tekst je iz 2003. godine, objavljen kao poglavlje u knjizi Debating Biology: Sociological Reflections on Health, Medicine and Society u izdanju Routledge.
Već pun vek i po, istraživači u polju društvenih i prirodnih nauka, kao i političari, oslanjaju se na biološku razliku kako bi objasnili socijalnu nejednakost između muškaraca i žena, ljudi afričkog porekla i bele rase, pripadnika različitih ekonomskih klasa i religija. S druge strane, širok spektar naučnika koji su pisali tokom dugog vremenskog perioda kritikovali su ove naučne tvrdnje (Russet 1989; Fausto-Sterling 2000). Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka, sastavila sam detaljan pregled na osnovu pisanja tada aktuelnih biologa i istraživača u polju društvenih nauka: ovi autori tvrdili su da su žene prirodno bolje majke, dok su muškarci genetski predisponirani da budu agresivni, impulsivni i hiroviti. Mogu silovati kako bi preneli svoje gene. Usled nedostatka agresivnih nagona i urođene sposobnosti, žene će uvek zarađivati manje, na osnovu čega je garantovana diskriminacija u odnosu na muškarce kada je u pitanju jednaka zarada (Fausto-Sterling 1992).
U to vreme, kritički sam preispitala naučne dokaze koji su činili osnovu ovih tvrdnji, ističući slabosti po pitanju njihovih procedura i tumačenja. Takođe sam predložila da umesto suprotstavljanja prirode i odgoja (odnosno, urođenog i stečenog, prim. prev.), odbacimo potragu za korenitim uzrocima i zamenimo ih složenijom analizom u kojoj sposobnosti pojedinca izviru iz mreže uzajamnih interakcija između biološkog bića i društvenog okruženja. Iako je moje polazište bilo ispravno, trenutak nije bio povoljan za izražavanje tih ideja u okvirima koji bi ujedinili biologe, sociologe, razvojne psihologe i feministkinje. Verujem da je došao trenutak za ovu vrstu susretanja.
Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, feministkinje u polju društvenih nauka predložile su teoriju koja je napravila distinkciju između dve kategorije: pola, pretpostavljene biološke suštine koja čini osnovu roda, i roda, društvenog omotača koji je proizveo dve različite kategorije bića – muškarce i žene, i to kroz loše definisane procese socijalizacije. Ovakav teorijski pristup imao je brojne prednosti. Dozvoljavao je ispitivanje različitog odnosa koji se ispoljava prema dečacima i devojčicama u školama, kao i muškarcima i ženama na radnom mestu. To je otvorilo vrata znatnom rastu broja kulturoloških analiza koje su ispitivale konstruisanje rodne ideologije u medijima i na ulici. Međutim, istovremeno je ovaj pristup imao i brojne nedostatke. Ostavljanje „pola“ u domenu naučno proverljive činjenice, učinilo je feminizam ranjivim pred novim talasom biološke razlike. Dakako, novi talas nas je uveliko preklopio (vidi, npr: Udry 2000; Wizemann,Pardue 2001).
Za neke pol zadire duboko u teritoriju društvene razlike, dok je za druge u pitanju minimalni entitet. Ako bi postojalo nešto što bismo mogli nazvati „goli pol“ (naked sex, Kraus 2000) – ono što ostaje kada se ukloni sve ono što čini rod – morali bismo da obrazložimo koliki je udeo rodne razlike u njemu. Ukoliko ostavimo goli pol biolozima i biološki orijentisanim naučnicima u polju društvenih nauka, utvrdićemo da oblast koja mu je dodeljena ubrzano raste, dok eksplanatorna moć društveno proizvedenog roda proporcionalno opada. Prema modelu pol nasuprot rodu, biološki pol suprotstavljen je društvenom polu. Priroda je suprotstavljena kulturi, telo postaje recipijent kulture, a rod postaje sadržina kulture. Što je još gore, za one zainteresovane za društvene promene, goli pol se često doživljava – iako netačno – kao nepromenljiv, dok se rod, često, isto tako netačno, smatra promenljivim. U meri u kojoj analiza razlike na relaciji pol/rod utemeljuje naš pogled na materijalno telo kao prirodnu datost, naše feminističko preispitivanje utiče na strukturu drugih borbi. Svakako, biološka preispitivanja rase i pola su se ukrstila i uzajamno se konstruišu već puna dva veka (Russett 1989).
U tekstu Sexing the Body: Gender Politics and the Construction of Sexuality (Fausto-Sterling 2000) detaljno obrazlažem nekoliko načina ispoljavanja tela na relaciji biologija-kultura. Na kratko ću se osvrnuti na jedan od primera – navodnu polnu razliku u strukturi dela mozga koji se zove korpus kalosum (corpus callosum). Naučnici više od sto godina raspravljaju o tome da li polna razlika postoji ili ne u korpus kalosumu. Neki misle da (stvarna) razlika može da objasni polne/rodne varijacije u verbalnim i prostornim sposobnostima, i da bi utvrđivanje takve razlike trebalo primeniti u oblikovanju obrazovnih politika. Prema drugima, takva razlike ne postoji. Koristim ovu naučnu debatu u promišljanju načina na koje društveni argumenti održavaju naučne rasprave, i dolazim do zaključka da pitanje nauke koje je posredi nećemo razrešiti dok ne postignemo određeni konsenzus po pitanju socijalne politike pred nama.
Iako je gore naveden uvid važan, ipak želim da istaknem jedan drugi aspekt problema. Pretpostavimo, hipotetički, da neko dokaže izvan bilo kakve sumnje, da polna razlika u korpus kalosumu stoji u jasnoj vezi sa verbalnim i prostornim sposobnostima. Da li bi to onda značilo da feministkinje koje su naklonjene razlici pol/rod moraju da se slože sa time da vaspitači treba drugačije da se odnose prema dečacima, odnosno devojčicama kada ih podučavaju matematici i maternjem jeziku? Da li bi nas to primoralo da prihvatimo argumentaciju prema kojoj ne treba da očekujemo više od 9,2% radno sposobnih žena inženjera u SAD u 1997. godini? U svom najgorem obliku, strogo insistiranje na dualizmu pol/rod stavlja nas u baš takvu poziciju. U najboljem slučaju, feministkinje se nalaze u konstantnoj defanzivi u kojoj se sva naša energija usmerava na opovrgavanje ili ublažavanje najnovijih rezultata istraživanja o polnim razlikama koje proizvode naučnici u polju biomedicine. Psihološkinja Suzan Ojama (Susan Oyama) naziva ovo razvlačenjem „fenomena napred-nazad preko biološke granice“ (Oyama 2000: 190). Što se mene lično tiče, umorna sam od ove pozicije i ova iznurenost me je nagnala – kao i druge teoretičare – da razmišljam na drugačiji način o biologiji, kulturi, polu i rodu (vidi, npr. poglavlja Birk [Birk] i Anandale [Annandale] u ovoj publikaciji). Pri stvaranju nove teorije mi ponovo zauzimamo poziciju definisanja u društvenoj debati o rodu i umesto da rasterujemo pse koji nas konstantno ujedaju za gležnjeve, možemo da preusmerimo sopstvenu kreativnost ka izgradnji novih puteva.
Od posebne pomoći je skup pristupa koje sam udružila pod imenom Teorija razvojnih sistema (Developmental Systems Theory, DST), ukratko TRS. Sa stanovišta TRS, ne postoji ni goli pol, ni gola kultura. Potvrde tzv. biološke razlike ne impliciraju tvrdnju o nepromenljivosti i neminovnosti. Uzmimo još jednom u obzir korpus kalosum. Neki naučnici veruju da se ova moždana struktura kod muškaraca i žena razlikuje, dok drugi, pak, misle da razlika postoji u zavisnosti od toga da li su u pitanju levoruke i desnoruke osobe, a neki drugi veruju da je razlika uočljiva između gej i hetero muškaraca (gde se zapravo javlja kao zamena za rodna iskustva homoseksualnosti). Pisala sam o nesigurnoj osnovi na kojoj počivaju ovi zaključci (Fausto-Sterling 1992; Fausto-Sterling 2000), ali bih ovde volela da se zadržim na tome šta bi moglo značiti kada bi ove tvrdnje bile naučno neosporive. Uvođenjem TRS pristupa tvrdnji o moždanoj razlici između muškaraca i žena, pretpostavka o razlici postaje polazište. Zanimljivo pitanje predstavlja upravo ono, kako je do te razlike na prvom mestu i došlo jer pretpostavka o različitim korpus kalosumima kod odraslih osoba, nije utvrđena u mozgovima male dece. Istraživač koji se oslanja na TRS biće usmeren u pravcu osmišljavanja eksperimenata u cilju testiranja hipoteze o načinima na koje različita iskustva vode ka razlikama u moždanom razvoju. Umesto pitanja kako anatomija limitira funkciju, treba postaviti pitanje kako funkcija oblikuje anatomiju. Ustvrditi biološku razliku ne znači ustvrditi nepromenljivost.
Nova istraživačka pitanja dolaze do izražaja kada preokrenemo problem na ovaj način. Koja iskustva i ponašanja iz detinjstva utiču na razvojnu anatomiju mozga? Da li postoje određeni razvojni periodi kada mozak deteta manje ili više reaguje na funkcionalnu stimulaciju? Kako nervne ćelije prevode informacije generisane spolja u specifične obrasce rasta i neuronske mreže? Odgovori na ova poslednja pitanja zahtevaće umeća molekularnih biologa i ćelijskih biologa, kao i psihologa, sociologa i teoretičara kulture. TRS, međutim, neće ostaviti klasične biologe bez posla, već će postaviti njihovo istraživanje u okvire jednog drugačijeg intelektualnog okvira.
Na isti način na koji tvrdnja o biološkoj razlici ne implicira nepromenljivost, tvrdnja o društveno izazvanoj razlici ne implicira nužno mogućnost oblikovanja. Na primer, ukoliko različito socijalno iskustvo izaziva razlike u moždanim anatomijama, pa samim tim i funkciji mozga, kasnija iskustva bi, stoga, bila interpretirana i integrisana od strane mozga koji funkcioniše na različit način. Vraćanje na stanje prediferencijacije bilo bi malo verovatno. Mnogi smatraju da je izuzetno teško preći sa heteroseksualnosti na homoseksualnost ili obratno. Međutim, činjenica da je specifičnu formu seksualne želje teško promeniti ne znači da ona nije društveno izazvana.
Kako onda TRS može da pomogne u formiranju novog istraživačkog zadatka koji zavisi od uzajamnog konstruisanja pola i roda? Psihološkinje Ester Telen (Esther Thelen) i Linda Smit (Linda Smith) nabrajaju neke od osnovnih ciljeva teorije razvojnih sistema (Thelen, Smith 1994). Prvi je razumevanje porekla novine. Telen i Smit razmatraju bihejvioralnu novinu – učenje da se puzi pa zatim i da se hoda, na primer. Međutim, ja bih želela da sprovedem TRS kako bih razjasnila pojavu rodnih razlika u dobu od oko dve i po godine u procesu igre, kao i ispoljavanja sposobnosti za kategorizacijom sebe i drugih na osnovu roda. Novorođenčad nisu rođena sa ovim sposobnostima, već se ponašanja javljaju tokom prve dve do tri godine života. Imamo skicu ideje o tačnom vremenu pojave ove promene, ali i dalje smo daleko od koherentne teorije kojom bismo objasnili naše opservacije (Ruble, Martin 1998).
Drugi cilj TRS jeste pomirenje globalnih pravilnosti sa lokalnim varijabilnostima. U slučaju roda to podrazumeva razumevanje pojave opštih karakteristika prepoznatljivih kao nešto što nazivamo rodom, sa istovremenom inkorporacijom u našu priču ogromnih varijabilnosti izazvanih razlikama unutar individualnih grupa.
Treći cilj teorije razvojnih sistema jeste integrisanje podataka o razvoju na višestrukim nivoima objašnjenja. Uzmimo u obzir kontroverznu i često pogrešno shvatanu pretpostavku Džudit Batler (Judith Butler) da „rod ne bi trebalo tumačiti kao stabilni identitet… već, [da] je rod identitet neubedljivo konstituisan u vremenu, ustanovljen u spoljašnjem prostoru kroz stilizovano ponavljanje radnji“ (Butler 1990: 140; kurziv u originalu). Batler nije imala u vidu konkretno fiziološke mehanizme putem kojih bi telo materijalno inkorporiralo rod. Pa ipak, sistemski pristup telu insistira na tome da se relativno stabilna stanja postojanja javljaju iz procesa ponavljanih pokušaja i grešaka. Stoga, ideja Batler o ponovljenom performansu koji je osmišljen da opiše rodni razvoj na psihoanalitičkom nivou, može postati početna tačka za izradu studija sa ciljem razumevanja materijalne osnove roda. „Materijalna osnova“ u ovom slučaju podrazumeva sklop fizioloških i socioloških izraza koji se ispoljavaju dok pojedinci uče o društvenom rodu, praktikuju ga i prisvajaju. Čini mi se mogućim da bi anatomija mozga mogla da se razvija na određen način kao odgovor na takvu praksu i ponavljanje, ali u pitanju je hipoteza koja zahteva dalje preciziranje i proveru.
Ovakva primena TRS na ideje Batler o performansu, takođe, nudi odgovor na kritiku koju je Peng Čia (Pheng Cheah) uputio Batler (Cheah 1996). Čia iznosi argumentaciju da je stanovište Batler o razvoju roda filozofski nedostatno, jer se odnosi isključivo na ljudska bića – činjenica usled koje dolazi do dramatičnog raskida ljudskog roda sa ostatkom biologije. Međutim, većina biologa (uključujući i mene) gleda na ljudsku biologiju – i polni/rodni razvoj – kao na deo jednog kontinuuma. TRS može da ponudi pogled na to kako se rod materijalizuje unutar tela koji će odgovarati svim životinjama, ne samo ljudima. Podrazumevajući naravno, da postoje značajne diskusije oko pitanja svesti i intencije u ne-ljudskim primatima koje treba imati u vidu tokom procesa. Rastezanje tvrdnji kao što su one koje nudi Batler o ponavljajućem performansu radi razvijanja teorije sistema biološke materijalizacije roda u ljudima otvoriće vrata razumevanju biološkog razvoja u širem smislu, i suočiti sa neodrživim tvrdnjama da se ljudska materijalnost fundamentalno razlikuje od one kod drugih životinja.
Četvrti cilj teorije razvojnih sistema jeste da ponudi biološki verovatno, pa ipak, nedeterminističko viđenje razvoja ponašanja. Kako Telen i Smit pišu: „granice između onoga što je urođeno i onoga što je naučeno postaju toliko nejasne da su u krajnjoj liniji neinteresantne u odnosu na dinamičnu problematiku razvojnih procesa“ (Thelen, Smith 1994). Peti cilj jeste razumevanje kako lokalni procesi, odnosno, ono što se dešava u određenoj porodici, kod određenog deteta ili u određenom nasumičnom iskustvu, može da vodi ka globalnim ishodima. Na primer, većina dece uči da hoda, ali individualne putanje do tog postignuća mogu se u znatnoj meri razlikovati.
Poslednji cilj TRS jeste uspostavljanje teorijske osnove za generisanje i interpretaciju empirijskog istraživanja koja prerasta ideju dodavanja određene količine urođenog i određene količine stečenog u stvaranju finalnog ishoda. To znači učiti se načinu primene statističkih sistema koji ne dele varijable. (Za kritiku pristupa analize promenljivih u izučavanju ljudskih razlika, vidi: Wahlsten 1990.)
Psiholozi su sa velikim uspehom primenjivali TRS na fenomene koji i nemaju posebno velike veze sa rodom. Proučavanje takvih praksi, međutim, može pomoći u izgradnji pravaca istraživanja čiji je cilj eksplikacija pojave roda u ranom detinjstvu i njegov dalji razvoj tokom trajanja životnog ciklusa. Uzmimo u obzir kako Telen i njene kolege ispituju fenomen učenja hoda. Tokom četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka psiholozi su opisivali faze učenja hoda: četvoronoške, puzanje, stajanje, hodanje uz pridržavanje, itd. Rezonovali su da se svaka nova faza direktno ogleda u promenama u mozgu. Međutim, kako milioni neurona, širok varijetet obrazaca kontrakcije mišića i kompleksni obrasci neuronske aktivnosti ikada mogu da proizvedu izrazito specifičan pokret kao što je stavljanje jedne noge ispred druge? Tokom razvoja, pojedinci prolaze kroz periode nestabilnosti dok inkorporiraju nove zadatke – bilo motorne, kognitivne ili emocionalne. Kod deteta, naizgled nasumične motorne aktivnosti, na primer, s vremenom se pretvaraju u nove i relativno stabilne forme pokreta, prvo puzanja, zatim hodanja.
Noviji primer ilustruje zašto su teorije razvojnih sistema počele da zamenjuju rigidnija stanovišta o fazama neuromuskularnog razvoja. S ciljem smanjenja opasnosti od iznenadne smrti novorođenčadi, pedijatri su 1992. godine preporučivali da bebe treba postavljati na leđa (poleđuške ili supinacija) ili na stranu pri spavanju, a ne na stomake (potrbuške). Od kad je uvedena preporuka i kampanja javnog informisanja, procenat dece u SAD koji spavaju potrbuške smanjio se sa 70% na 27%. Sa ovom došla je i druga promena – dramatično pomeranje doba u kojem novorođenčad dostižu motoričke prekretnice kao što su povlačenje pri ustajanju, puzanje i prebacivanje sa pozicije potrbuške na onu poleđuške (Davis et al. 1998). Opservacija da položaj spavanja utiče na vreme motoričkog razvoja u potpunosti je smislena za teoretičara sistema s obzirom da je neuromuskularni razvoj efekat upotrebe i iskustva. To što i spavači poleđuške i spavači potrbuške nauče da hodaju u otprilike istom uzrastu reflektuje činjenicu da sa uzrastom od jedne godine deca razviju snagu potrebnu za samostalno hodanje. Međutim, oni koji spavaju poleđuške ili potrbuške ne stiču tu snagu na istovetan način, niti po istom vremenskom rasporedu.
Dok god su osnovni preduslovi – sila gravitacije, čvrstina podloge, neuromuskularni odgovori stabilni (a ovo su sve elementi sistema hodanja) i sposobnost hodanja takođe ostaje stabilna. Međutim, TRS teoretičari nazivaju ovu stabilnost „meko sklopivom“. Hodanje je, primera radi, fleksibilna sposobnost. Ne koristimo u potpunosti iste neuromuskularne odgovore kada hodamo na različitim podlogama, pa ipak, mi hodamo. Hodanje može da poprimi različite forme – sporo hodanje, relaksirani hod, brzo hodanje. Ono se može prilagoditi povredi u zglobu kolena, itd. Meko sklopljena stanja mogu se razgraditi u nove periode nestabilnosti, a novi tipovi stabilnosti mogu se pojaviti iz ovih naizgled haotičnih događaja – ponovno učenje hoda nakon mišićne atrofije ili traumatske povrede, neki su od primera.
Uzmimo u obzir još jedan primer, razvoj retine i sposobnost vida. Aksoni nervnih ćelija iz retine oba oka povezani su sa delom mozga koji je poznat kao lateralno genikularno jezgro. Određeni aksoni retine iz desnog oka povezuju se sa genikularnim jezgrom leve hemisfere, a drugi se povezuju sa desnom hemisferom, dok suprotno važi za aksone levog oka. Unutar lateralnog genikularnog jezgra, aksoni iz dva oka se prekidaju u nezavisnim naizmeničnim slojevima. Postoji još jedan nivo organizacije u ovim projekcijama koji se naziva stubovima očne dominacije. Inicijalno nisu prisutni ni slojevitost ovih aksona lateralnog genikularnog jezgra s leva na desno, kao ni stubovi dominacije, međutim, putem aktivnog procesa retrakcije i elaboracije aksona, nakon određenog vremena se pojavljuju konekcije kao kod odraslih.
Ovi događaji se ne javljaju bez povoda kao odgovor na neku unutrašnju logiku gena koji spontano deluju unutar ćelija; ovde vizuelno iskustvo igra ključnu ulogu. Paljenje određenih neurona ojačava njihove konekcije. Neurobiolozi kažu da „ćelije koje se istovremeno aktiviraju su povezane, a one koje ne nisu“. Činjenica da je svetlost koja ulazi u oko nakon rođenja uslov za kompletno funkcionalan skup očnih-moždanih konekcija, objašnjava zašto je neophodno ukloniti kongenitalnu kataraktu najkasnije do šest meseci nakon rođenja (Le Grand et all. 2001).
Tokom razvoja vida ispoljavaju se ključne osobine teorije razvojnih sistema. Prvo, određeni genetski obrasci ne programiraju određene konekcije. Zapravo, genetska aktivnost usmerava razvoj kao odgovor na spoljašnje signale koji dopiru do određenih ćelija u određenim vremenima. Rano u razvoju ovi signali dolaze od drugih ćelija, dok kasnije signali uključuju spontanu električnu aktivnost koju generiše nervno tkivo u razvoju i, još kasnije, svetlo koje ulazi u oko novorođenčeta. Funkcionalni sistem nastaje iz kontekstom uslovljenog sistema u kojem se naizgled nehotična aktivnost – tj. spontano nervno ispaljivanje i vizuelni unosi – razvija u formu i funkciju sa višom strukturom. Često, ove konekcije moraju da se odigraju tokom kritičnog perioda u razvoju. Jedna generalizacija koju treba istaći jeste da različite vrste konekcija imaju različite stepene plasticiteta. Neki kritični periodi se javljaju samo u jednoj fazi životnog ciklusa, jer je to jedini trenutak kada je (koliko nam je do sada poznato) celokupni sistem konstruisan na određeni način. U nekim slučajevima krajnji ishod je moguće proizvesti sa više inicijalnih polazišta, dok u drugim, samo jedno inicijalno polazište može da proizvede krajnji ishod. Drugi sistemi, međutim, mogu biti otvoreni za promene više od jednog puta u životnom ciklusu ili ih je moguće kontinuirano modifikovati tokom životnog ciklusa. Stoga, ključna ideja teorije razvojnih sistema je da postoje periodi relativne stabilnosti i drugi trenuci izrazite nestabilnosti. Tokom trajanja nestabilnih trenutaka mogu da nastupe značajne promene koje se zatim završavaju novim i stabilnim formama i funkcijama. Važan zadatak koji se u budućnosti postavlja pred biologe i istraživače u polju društvenih nauka koji rade zajedno jeste primena ovih koncepata na formiranje roda tokom životnog ciklusa.
Na koji način je moguća primena TRS na analizu pola i roda? Uzmimo u obzir komešanje koje je izazvao članak biologa Simona LeVaja (Simon LeVay) 1991. godine u kojem je pisao o razlikama u mikroanatomijama mozgova kako muškaraca tako i žena, kao i mozgovima gej i strejt muškaraca (LeVay 1991). Prva reakcija većine nas bila je da skrenemo pažnju na tehničke nedostatke studije od kojih su neki u novijem istraživanju prevaziđeni. Neuroanatomista Vilijam Bajn (William Byne) nije mogao da replicira gej/strejt razlike koje je Le Vaj izneo, međutim, kao i Le Vaj, Bajn je našao merljive razlike između hipotalamusa muškaraca i žena (Byne et al. 2001). Uzimajući u obzir da je njegov nezavisni izveštaj o ovoj anatomskoj moždanoj razlici treći po redu, mislim da teško možemo da poreknemo rezultat. Treba imati u vidu da prihvatanje razlike ne treba da nas satera u ćošak biološkog determinizma, već, treba da insistiramo na tome da naučnici postavljaju pitanja o razvoju i funkcijama ove razlike. A što je još važnije, uporno treba da naglašavamo poentu da se razlike koje nalazimo u odraslima javljaju tokom razvoja.
Ovo insistiranje otvara vrata za teoriju i praksu onoga što savremeni teoretičari nazivaju telesnost. Podsetimo se TRS koncepta meko sklopljenih stanja. Iako relativno stabilna, takva stanja mogu da se razlože u haotične periode iz kojih mogu da se jave novi tipovi stabilnosti. Uzmimo u obzir konflikt koji se javlja između ideje da je homoseksualnost urođena, naspram ideje da je nekako naučena nakon rođenja. Ponekad se ovaj argument pretvara u debatu o tome da li je osobina nepromenljiva ili da li ju je moguće promeniti snagom volje. Loša su polazišta s obe strane ovog argumenta. Za mnoge homoseksualce istopolna privlačnost je stabilno stanje želje. Ukoliko posmatramo tu stabilnost kao da je mekog sklopa, međutim, može biti manje iznenađenje što se ponekad može destabilizovati, i nakon perioda nestabilnosti se javiti neka nova kvazi-stabilna forma želje.
Novija istraživanja o prirodi sećanja kod pacova mogu nam pomoći u konceptualizaciji mog argumenta. Uzmimo pacove čiji je strah uslovljen asocijacijom vezanom za određeni ton kojeg prati električni šok. Isprva, uslovljena reakcija je nestabilna. Potrebno je da prođe oko šest sati i da dođe do sinteze određenih proteina radi konsolidacije. Sećanje koje vezuje ton sa šokom, međutim, može se istisnuti iz onoga što ću nazvati njegovim meko sklopljenim stanjem, prevencijom dalje sinteze proteina u trenutku u kojem je sećanje ponovo evocirano sviranjem tona (Nader 2000). Zaključak ovog eksperimenta jeste da kada dođe do prizivanja određenog sećanja, a zatim njegovog ponovnog pohranjivanja, dolazi do stvaranja novih proteina. U ovim eksperimentima, sećanja se destabilizuju i moguće ih je revidirati u kratkom periodu pre početka novog perioda stabilnosti.
Ideja da je moguća revizija sećanja tokom epizoda ponovnog prizivanja sećanja može biti korisna za razmišljanje o homoseksualnosti. Uzmimo izjavu gej osobe da se sećaju da su oduvek bili drugačiji. Možda se sećaju da su voleli lutke umesto kamiona (ili obrnuta situacija za lezbejke). Ukoliko je, tokom evokacije sećanja, moguće redigovati i inkorporirati aktuelnu informaciju, onda samo sećanje postaje deo sistema koji proizvodi seksualnu preferenciju ili rodni identitet. Sećanja su sasvim realna, ali se ona progresivno prilagođavaju, najverovatnije tokom detinjstva i sa sazrevanjem kako bi se uzela u obzir nova iskustva i informacije koje su naknadno dostupne. Mora da postoji mogućnost da naučnici u polju društvenih nauka i neuro-biolozi sarađuju u primeni studije o procesiranju i reviziji sećanja na preuzimanje rodnog identiteta i seksualne orijentacije. Takva primena ima potencijal da ponudi dinamično objašnjenje telesnosti pre nego li manje uverljivo stanovište da su neki ljudi rođeni sa homoseksualnim homonukleusom koji se jednostavno razotkriva tokom života.
U svetlu moje diskusije o TRS predlažem novi istraživački pravac u ispitivanju polnih i rodnih razlika. Prvo, potrebno je da više razmišljamo u pravcu individualnih razlika naspram grupnih proseka. To znači ispitivanje individualnog razvoja i prihvatanje ideje da postoje mnogi različiti individualni putevi ka globalnom ishodu. Feministička društvena teorija sadrži pregršt radova o ispoljavanju polnih i rodnih razlika, od kojih se mnogi bave srednjim i kasnim razvojem deteta ili zrelim dobom. Međutim, malo znamo o ranoj pojavi razlike, a upravo se njena rana pojava koristi kao dokaz biološke uzrokovanosti razlike.
Možemo, dakako, reći ponešto o ranom razvoju. Sa sedam meseci u proseku, bebe različito reaguju na muške odnosno ženske glasove. Sa devet meseci, mogu da razlikuju polove uglavnom na osnovu dužine kose. Ali, drugi faktori koji doprinose sposobnosti beba da razlikuju polove kao što su visina ili miris, nisu dobro izučeni. Deca mogu diferencijalno da obeležavaju polove sa oko trideset meseci, ali bolje razaznaju odrasle u odnosu na drugu decu. Dosta vremena prođe pre nego što deca počnu da koriste genitalije za diferencijaciju polova i pre nego što su u stanju to da učine u velikoj meri se oslanjaju na signale koji imaju veze sa kosom. U Sjedinjenim Državama mala deca veruju da su ljudi sa plavom kovrdžavom kosom ženske osobe. Adolescenti, ali ne i mlađa deca, koriste dinamične signale kao što su trčanje i sedenje da bi identifikovali rod (Rublei Martin 1988).
Rasne specifičnosti takvih istraživačkih rezultata su imperativ budućih, kulturno specifičnih istraživanja. Većina studija o ranom razvoju rodne percepcije obavljena su sa decom bele, srednje klase u Americi i celokupno pitanje konstruisanja kulturno neutralnih ogleda o rodnim razlikama nastavlja da uznemirava feminističku teoriju. Zaista, kulturna komponenta feminističkog pravca istraživanja u polju društvenih nauka mora biti usmerena na ispitivanje ranog razvoja rodnih konstrukcija i ponašanja u različitim kulturama i u različitim društveno-ekonomskim grupama, kao i u okvirima različitih etničkih i rasno-definisanih zajednica (vidi takođe deo II ove knjige). Ako unapredimo teorije ljudskog razvoja zasnovane na procesima i prestanemo da se oslanjamo na proseke i statističke norme, imaćemo manje problema sa ljudskim varijacijama u našim zaključcima o rodnom razvoju.
Nakon što nauče da identifikuju rod, deca počnu da razvijaju i separatni koncept – da je rod konstantan i stabilan. Isprva, deca ne veruju nužno u to da je „jednom devojčica uvek devojčica“. Treba vremena da mala deca razviju ideju da, prvo, genitalije nude pouzdan način razlikovanja dečaka i devojčica i, drugo, da je jedna od implikacija prepoznavanja genitalne razlike to da je rod fiksiran. Godišta u kojima se ova dva saznanja razvijaju – iako nastupaju nakon treće godine – ostaju da budu precizno utvrđena.
Sa negde oko dve i po godine deca (bele, srednje klase u Americi) počinju da raspoznaju rodne stereotipe o stvarima (haljine naspram pantalona, kamioni naspram cveća) i aktivnostima (aktivno igranje, pasivno igranje, igranje u ćošku u kojem se pravi dom, bacanje lopte, igranje sa kamionima). Iako znaju za ove rodne stereotipe, naučnici u polju društvenih nauka tek treba da utvrde koje od njih deca prvo nauče. Nudim, gore naveden, skraćen opis razvoja rodne svesti kod dece, ne kao uvid u to kako se rod javlja, već radije kao poziv. Pozivam teoretičare razvojnih sistema koji su proizveli fascinantne, ali ne-rodno određene oglede motoričkog i kognitivnog razvoja, da se oslone na TRS u preispitivanju roda. Isto tako, pozivam istraživače u polju društvenih nauka koji istražuju rod, da napuste tradicionalna biološka, psihoanalitička, kognitivna društvena saznanja ili pristupe na osnovama rodnih šema. Umesto toga, podstičem ih da pogledaju putanju koju sam gore iscrtala, da popune važne praznine i da počnu da koriste teorije razvojnih sistema za razumevanje procesa putem kojih se rod ispoljava u veoma ranom dobu. Kako se stabilizuje? Šta može doprineti njegovoj destabilizaciji i kako se ponovo vraća u stanje stabilnosti i menja tokom procesa jednog celog životnog ciklusa?
Istovremeno, pozivam feminističke teoretičarke u humanističkim naukama da se ponovo vrate društvenim naukama sa vizijom nove teorije razvojnih sistema. Ovo je impuls iza aktuelne mode termina telesnosti među feminističkim teoretičarkama. Telesnost pretpostavlja proces putem kojeg stičemo telo, a ne pasivno razotkrivanje nekog ranije formiranog obrasca. Sam početak razumevanja sveta koji funkcioniše putem sistema, učiniće mogućim preciznije utvrđivanje veza između kulture i tela i razumevanja toga kako priroda i ono stečeno, pol i rod čine nerazdvojive koncepte. Na kraju, ostaje i suočavanje sa političkim razilaženjem koje je proisteklo iz ovih ideja. Mi – pod čime podrazumevam feminističke političke teoretičare/ke – moramo ozbiljnije da se zapitamo oko toga kako će upuštanje u svet pola i roda sa tačke gledišta TRS uticati na strategije društvene promene.
Reference
Butler, J. (1990) Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New York: Routledge.
Byne, W., Tobet, S. andMattiace, Linda, A. et al. (2001) “The interstitial nuclei of the human anterior hypothalamus: an investigation of variation with sex, sexual orientation and HIV status”, Hormones and Behavior, 40: 86–92.
Cheah, P. (1996) „Mattering“, Diacritics, 26, 1: 108–39.
Davis, B.E., Moon, R.Y., Sachs, H.C. and Ottolini, M.C. (1998) „Effects of sleep position on infant motor development“, Pediatrics, 102, 5: 1135–40.
Fausto-Sterling, A. (1992) Myths of Gender: Biological Theories about Women and Men, New York: Basic Books.
Fausto-Sterling, A. (2000) Sexing the Body: Gender Politics and the Construction of Sexuality, New York: Basic Books.
Kraus, C. (2000) „Naked sex in exile: on the paradox of the ’sex question’ in feminism and science“, National Women’s Studies Association Journal, 12, 3: 151–77.
Le Grand, R., Mondloch, C.J., Maurer, D. and Brent, H.P. (2001) „Early visual experience and face processing“, Nature, 410: 890.
LeVay, S. (1991) „A difference in hypothalamic structure between heterosexual and homosexual men“, Science, 253: 1034–7.
Nader, K., Schafe, G.E. andLeDoux, J. E. (2000). „Fear memories require protein synthesis in the amygdala for reconsolidation after retrieval“, Nature, 406: 722–6.
Oyama, S. (2000) Evolution’s Eye: A System’s View of the Biology–Culture Divide, Durham: Duke University Press.
Ruble, D. and Martin, C.L. (1998) „Gender development“, in N. Eisenberg (ur.) Social, Emotional and Personality Development, New York: Wiley, str. 933–1016.
Russett, C.E. (1989) Sexual Science: The Victorian Construction of Womanhood, Cambridge: Harvard University Press.
Thelen, E. andSmith, L.B. (1994) A Dynamic Systems Approach to the Development of Cognition and Action, Cambridge: MIT Press.
Udry, J.R. (2000) „Biological limits of gender construction“, American Sociological Review, 65, 3: 443–57.
Wahlsten, D. (1990) „Insensitivity of the analysis of variance to heredity –environment interaction“, Behavior and Brain Sciences, 13: 109–61.
Wizemann, T.M. and Pardue, M.-L. (ur.) (2001) Exploring the Biological Contributions to Human Health: Does Sex Matter? Washington, DC: National Academy Press.
Prevod: Emilia Epštajn
