Pustošenjima 1982. prethodila su pustošenja 1973. i 1967, 1956. i 1948. i u svim tim periodima ljudi su ovaj deo sveta posmatrali kroz vizije nečega što su verovali da ovde treba da bude. I zašto se ovaj poslednji ciklus nasilja i raseljavanja nastavlja? Kako je došlo do toga? Odgovor se, verujem, može naći u poslednja dva veka istorije, u istoriji modernog Zapada i njegovog bavljenja Orijentom.
Edvard Said
Naravno, može se dati hitar odgovor i pitanje ostaviti po strani: naravno, palestinski život, kao svi životi, ima vrednost, i treba da ima vrednost, i ne treba da bude pod pretnjom, ponižavan, terorisan i uništavan. Takav jedan odgovor pribežište traži u nečemu što bih nazvala hitri univerzalizam, onaj koji funkcioniše tako što jednostavno ustvrdi apstraktnu jednakost svih života, bez obzira na to gde su formirani, bez obzira na etnicitet, religiju, regionalnu lokaciju, rasu, rod, i sve druge moguće društvene determinante ljudskog života. Stvarno, moguće je prihvatiti tu apstraktnu jednakost svih života ali pak živeti i delovati u svetu koji tu jednakost ne odražava u konkretnim uslovima.
Džudit Batler (The 2014 Edward Said memorial lecture)
(1983) Film Edvarda Saida
SENKA ZAPADA: ARAPI – ŽIVA ISTORIJA
Uvod, Basim Musalam:
Odnos između Evrope i Bliskog Istoka uvek je bio poseban. Zajednički su im geografski položaj i stanovništvo na Mediteranu i njihovi uzajamni uticaji tokom istorije su konstantni i trajni. U srednjem veku islam je za Evropu predstavljao jedini moćan izazov u smislu kulture i ljudstva. Tamo gde je nije okruživala voda, Evropu je okruživao islam. Evropa je osvojila okeane, Ameriku i Indiju, mnogo pre nego što je uspela da pokori muslimane. U XIX veku zamah industrijske revolucije omogućava Evropljanima da utiču na ceo svet i ubrzo, više nego u bilo kom ranijem istorijskom periodu, nijedno društvo više nije bilo zaštićeno udaljenošću, niti je imalo vremena da se prilagodi, pa se, u dobru i u zlu, privrede i vlade svih naroda potčinjavaju istom složenom sklopu snaga. Počev od Alžira 1830., većina arapskih zemalja potpada pod direktnu kontrolu Francuske i Engleske i po okončanju Prvog svetskog rata samo Arabijsko poluostrvo ostaje slobodno. Ali era evropske imperije se posle Drugog svetskog rata završava. Pre ili kasnije, sve arapske zemlje stiču nezavisnost – sve osim Palestine. Britanska vladavina i američka podrška ohrabruju stvaranje doma za jevrejsku naciju. Danas je za Jevreje koji su se naselili u Palestini i osnovali državu Izrael to njihova zemlja. I palestinski Arapi kojima je zemlja oduzeta ili koji su ostali da žive pod izraelskom vlašću takođe to smatraju svojom zemljom. Ovaj konflikt kod Arapa održava taj osećaj da žive u senci Zapada. Edvard Said to dobro shvata. Rođen je u Jerusalimu i trideset godina proveo u Americi.
Senka Zapada, Edvard Said, pisac i kritičar:
Orijent. Tajanstveni Istok. Mesto fantazije, imaginacije, žudnje. Ovakav Orijent je stvorio Zapad, njegovi umetnici, mislioci, sanjari i avanturisti. To je fantazijski izraz neke realnosti koju su Evropljani ili želeli da poseduju ili su je se plašili. Bajkovita imena – Harun el Rašid, Omar Hajam, Šeherezada. Bajkovita mesta – Samarkand, Arabija feliks, Zlatni Jerusalim. Privlačnost Jerusalima je posebno snažna – on priziva ideju bajkovitog Orijenta ali je i od najvećeg značaja za muslimane, jevreje i hrišćane. Dakle, strance privlači zlatni Jerusalim, sveta jerusalimska zemlja da pevaju pesme o njoj, gledaju njene znamenitosti, uzimaju suvenire, uživaju u njenoj misterioznosti.
Kodžak, hajdemo, jedan, dva, tri, Kodžak… O Bože, plašim se… Držim vas za ruku, u redu je.
Dajte taj padobran…
Volim te, volim te…
Turisti dolaze sa sopstvenim zamislima ovog mesta, sopstvenim brigama – i vide, ali ne shvataju. Izolovani od surovih političkih činjenica i sukoba interesa, posetioci ne mogu da vide koliko su umešani u nešto naizgled strano i daleko. Izrael osvaja Jerusalim 1967. i tvrdi da ga je zauvek prisajedinio. U stvari, Jerusalim je duboko podeljen grad. Palestinski Arapi potčinjeni su izraelskoj vojnoj vlasti.
Nije u redu. Sin mi je bolestan. Ne možete to da radite.
Znate li ovu osobu?
Ne, ne znam.
Znate li njegovu majku?
Možda je ono tamo ona.
Ovo ne može ovako.
Edvard Said: Preko milion Palestinaca živi pod izraelskom okupacijom u istočnom Jerusalimu, na Zapadnoj obali i u Gazi. Još oko 600.000 njih su državljani jevrejske države. Živote svih njih direktno pogađa to što su pokoreni narod, stranci u sopstvenoj zemlji. U istočnom Jerusalimu oni su bespomoćni stanovnici arapskog geta stvorenog u srcu jevrejske države. Ovaj rat među narodima koji traje generacijama i koji se tiče celog sveta neraskidivo je povezan sa fantazijama, snovima i ambicijama Zapada da vlada Istokom i poseduje ga. U određenoj meri, i samu državu Izrael stvorile su i održavaju te fantazije, snovi i ambicije. Ja sam rođen u Jerusalimu dok je bio deo države zvane Palestina. Kada je 1948. Palestina postala Izrael, cela moja porodica je otišla odande. Rodno mesto mi je danas nepristupačno. Stotinama hiljada mojih sunarodnika Palestinaca rodni gradovi, sela i farme su nepristupačni.
Neki od nas su se obreli u Americi, kao deo hora etničkih glasova koje apsorbuje američki život.
Kanal 62 – Detroit. Dobro veče i dobrodošli u program Arapski glas. Pre nego što počnemo, svima želim srećan Dan zaljubljenih. A sada, pregled programa na arapskom…
Edvard Said: Svi Arapi koji dolaze u Ameriku stižu na različite načine, naravno, pod različitim pritiscima. Međutim, svi mi pokušavamo da iznova otkrijemo i izgradimo sopstvene identitete. U Detroitu, na primer, njihova rodna mesta žive u društvenim klubovima i događajima zajednice. Ljudi koji su došli u Ameriku iz jerusalimskog predgrađa Beit Hanina čuvaju našu zajednicu, održavaju je u životu i kulturno i politički. Neki ljudi u egzilu se više približavaju onome što smatraju američkim načinom života, ali ironije egzila su vidljive. Dobrostojeći Palestinci u Detroitu slave i uživaju u stilu Orijenta, ali ne Orijenta svojih sećanja ili stvarnosti, već u egzotičnim predstavama zapadnjačke mašte. Čuveni haremski ples izvodi Meksikanka rođena u Detroitu. Trbušna plesačica je vodeći lik cele galerije likova koji otelotvoruju Orijent – tajanstvenih, zavodljivih, senzualnih i surovih likova. Obično se Arapin prikazuje kao onaj drugi, devijantan ili neumeren, manje dostojan poverenja, manje ljudski. Jedna važna funkcija ovih predstava je, verujem, to što opravdavaju upotrebu moći Zapada za postizanje kontrole nad Istokom i njegovim bogatstvima.
Edvard Said: Iskreno, dobar deo vremena sam ljut jer gde god se okrenete, pročitate nešto u novinama ili pogledate na televiziji, vidite da nas uvek, s retkim izuzecima, opisuju na način s kojim ne što ne možemo da se identifikujemo, nije u tome stvar, već na način koji je uvredljiv.
Ibrahim Abu Lughod, politikolog: Mi kao Palestinci očigledno imamo problem u društvu koje je neprijateljski nastrojeno prema našoj istoriji, kao i našoj stvarnosti i aspiracijama.
Edvard Said: Dakle, generalno je problem biti Arapin, a posebno biti Palestinac.
Ibrahim Abu Lughod: To, naravno, stvara ozbiljne kontradikcije za sve nas. Ja sam došao 1950. i tada sam živeo na Srednjem Zapadu i kada bi me ljudi pitali odakle sam, odgovarao sam da sam iz Palestine, a oni su imali dve asocijacije na to. Jedna je da je to Sveta zemlja i stoga ih asocira na proroke, hrišćanstvo i tako dalje. Druga je da dolazim iz zemlje koja je danas poznata kao Izrael. Dakle, niti shvataju niti prihvataju moj identitet kao osobe koja niti ima veze s Biblijom niti je Izraelac.
Edvard Said: Da, čudno je koliko je to istrajno, jer istorijski je tako još od krstaških ratova. Ako razmislite o tome, videćete da krstaški pohodi nemaju nikakvu predstavu o ljudima koji su živeli tamo, osim što su, kao što ste rekli, to nehrišćani koji poseduju hrišćanska mesta koja su, nekom čudnom logikom, smatrali evropskim. I tako je započeo neverovatan i po meni donekle iracionalan pokret u kome su ljudi to smatrali svojom zemljom, svetom zemljom u koju bi trebalo da pođu i zauzmu je.
Edvard Said: Svake godine tokom svete nedelje očigledna je moć ideje o svetoj zemlji. Hodočasnici iz celog sveta pridružuju se jerusalimskim hrišćanima i kruže starim gradom na putu do Crkve svetoga groba.
U drugim vremenima moć ove ideje je pokretala vojske i cele narode. Pre 900 godina hrišćanska Evropa je odlučila da povrati svetu zemlju, svetu zemlju zapadnog hrišćanstva od Saracena i muslimana. Krstaši uspostavljaju feude i kraljevstva širom istočnog Mediterana. Većina ovih evropskih krstaša posle nekog vremena odlazi, ali za njima ostaju impresivni tragovi njihove invazije. Pejsažom i dalje dominiraju krstaška vojna utvrđenja oko kojih se iznova vode borbe u naizgled beskrajnom nizu nasilja i kontra-nasilja. Godine 1190. Saladin osvaja zamak Bofor. Između 1978. i 1982. to je bila linija fronta za palestinske gerilce u Libanu. S visine Bofora mogli su da gledaju ka svojoj Palestini.
-Arapske islamističke trupe su iz ove tvrđave napredovale ka Palestini u nameri da je oslobode od krstaša. Položaj ovog utvrđenja je strateški od vitalnog značaja za palestinsku revoluciju. I cionistički neprijatelj smatra je važnim vojnim položajem. Ona mu je trn u oku.
-Škola je važna. Palestina je važnija. Ako Bog da, završiću školu posle oslobođenja. Palestina ne može da čeka. Ako se ne borimo, niko se neće boriti umesto nas.
-Svaki dan sanjam da sam u Palestini i da je to arapska država. Moraćemo da izgradimo sve srušene kuće. Sagradićemo nove vile, obrađivati zemlju i saditi sve što možemo… krastavce, crni luk, tikvice. Živećemo zadovoljno.
Edvard Said: Zemlja u ovom regionu je dobra, ali nijedan zemljoradnik danas ne može da je obrađuje u miru. Farmeri u senci Bofora žive pod vatrom bombardera, tenkova i artiljerije već preko deset godina. Izraelci su 1982. ušli u Liban i osvojili Bofor.
–Zašto sam ovde? Rekli su mi da moram da budem ovde s mojim vojnicima i to je razlog zašto sam ovde. Želeo bih da sam kod kuće i mislim da ovo mesto pripada ljudima ovde. Ni ja ni moji vojnici ne želimo da budemo ovde, ali to je važno, veoma važno. Odavde se vide more i sever Libana i zato je važno da odavde osmatramo. Ja sam Izraelac i cionista i verujem da pripadamo ovde, da dugo živimo ovde i pripadamo tu… Pripadamo ovom delu. Ne treba nam sve, ovo što sada imamo nam je dovoljno. I mislim da i drugi narod želi ovde da živi. OK, želim da živim u miru, nisam želeo da se borim za ovu zemlju. Mislim da je ovo srž svih problema ovde na Bliskom Istoku. Mislim da će sve dok Palestinci ne budu imali dom, svoje mesto, to je moje lično mišljenje, ovde biti problema. Mislim da je to srž problema. Moramo rešiti ovaj problem. Mislim da imaju isto pravo na zemlju i mesto kao i ja.
Edvard Said: Nekoliko dana nakon zauzimanja zamka Bofor od malobrojnih branilaca stigli su prvi turisti: Jevreji iz Evrope, Amerike i Južne Afrike koji su podržali izraelsku invaziju na Liban skupljajući finansijska sredstva za to.
–Značaj ovog mesta je sličan značaju Golanske visoravni. Ovo je mesto s koga će tokom godina ukloniti sva ova sela. Ovo je mesto koje je delovalo gotovo neosvojivo, a ipak su ga osvojili u skoro frontalnom napadu, uz velike gubitke, i naprosto pokazuje kakav duh Izraelci imaju kada je to neophodno i to je vrlo uzbudljivo.
–Ovo je bilo utvrđenje terorista koji su napadali izraelska naselja i pustošili i nanosili štetu koliko god su mogli na izraelskoj teritoriji. Eto šta ono znači za mene.
–Ja sam iz Filadelfije i verujem da će Palestinci morati da pronađu utočište u nekoj od arapskih zemalja gde ima dosta prostora i treba im dosta pomoći jer danas ima nekoliko miliona Palestinaca u raznim zemljama, sve sa porodicama, i treba ih dobro upotrebiti i integrisati u te zajednice. Mislim da moraju da učine još više – ceo arapski svet je veliki svet – i tamo bi Palestinci trebalo da teže da idu i tamo i pripadaju.
Edvard Said: Taj čovek iz Filadelfije naprosto sam odlučuje da bi arapski Palestinci rođeni tu trebalo da odu u trajan egzil. Smatra da polaže više prava na ovu zemlju od ljudi koji su tu rođeni. Šta su posledice kada se takve ideje pretoče u dela? Tokom izraelske invazije na Liban 1982., hiljade Libanaca i Palestinaca je ubijeno i ostalo bez doma u već nasilno rasparčanoj zemlji.
-Spavali smo i odjednom čuli brujanje aviona i lupnjavu svuda naokolo. Iznenada se kuća srušila i cela porodica je pobegla. Sve smo ostavili, nameštaj, sve što smo imali.
-Bilo je stotinu ljudi u ovom skloništu. Avion je bombardovao tri kuće odmah iznad nas. Da smo iole duže ostali, mogli smo da budemo zarobljeni.
-Da smo bili dole kada su bacili bombe, bili bismo okruženi šutom. Kako bismo izašli?
-Granatiranje nije prestajalo. Počeli smo da vrištimo i bežimo.
-Upravo sam se vratila i videla u kakvom stanju je kuća. Treba mi kuća, moja deca su sada beskućnici. Snašla bih se i sa jednom sobom, ali cela kuća je oštećena. Gde ću?
Otišli smo u kuću mojih roditelja u Ain el Hailvi. I tamo je bilo bombardovanje. Otac mi je poginuo.
Edvard Said: Kada borbe prestanu, problemi u svakodnevnom životu ostaju.
–Recite mu da sam ja ugledna žena, iz dobre porodice. Dođite i vidite. Kuća je bombardovana. Bombe su padale. Kuća je sva uništena, sva uništena.
Edvard Said: Pustošenjima 1982. prethodila su pustošenja 1973. i 1967., 1956. i 1948. i u svim tim periodima ljudi su ovaj deo sveta posmatrali kroz vizije nečega što su verovali da ovde treba da bude. I zašto se ovaj poslednji ciklus nasilja i raseljavanja nastavlja? Kako je došlo do toga? Odgovor se, verujem, može naći u poslednja dva veka istorije, u istoriji modernog Zapada i njegovog bavljenja Orijentom. To je istorija koju savršeno simbolizuje Napoleonov dolazak u ovaj region. To je primer zapanjujuće koncentrisane moći Evrope, bez presedana u svetskoj istoriji, čija namera je bila da od Orijenta napravi aneks Evrope. Francuska stiže na Orijent da osvoji Egipat 1798. Za Napoleona Egipat je predstavljao mesto koje je bilo svedok vladavine Aleksandra Velikog, Marka Antonija i Avgusta – koji su odlučivali o sudbini celog sveta. Stoga je razumljivo što je Egipat privukao pažnju vladara željnih da upravljaju sudbinom naroda. Mada je Napoleonov boravak na Orijentu bio kratak, predstavlja preteču velikih događaja 1830. Te godine Francuska osvaja Alžir i uspostavlja dominaciju nad većim delom Severne Afrike. Kasnije Italijani osvajaju Libiju. Britanci potom konsoliduju svoju vlast nad Egiptom, Sudanom i Persijskim zalivom. Pod zaštitom imperijalnih sila putovali su avanturisti, učeni ljudi i umetnici. Neki od njih proizvode te fantastične predstave koje hrane strahove i fantazije Zapada. Drugi dolaze da beleže, uče i razumeju, pokušavajući da precizno i blagonaklono opišu šta su videli: društva i narode koji poseduju sopstvenu istoriju i kulturu. Neki Evropljani u toj naklonosti izgleda odlaze tako daleko da se identifikuju sa Arapima i staju na njihovu stranu u sukobu. Najpoznatiji među njima bio je Tomas Edvard Lorens – Lorens od Arabije – koji je kod svojih sunarodnika uspeo da probudimistični heroizam britanske imperije i arapske pustinje. On se priključio arapskom ustanku protiv otomanske Turske koja je u to vreme vladala regionom. On time daje aktivnu podršku jednom od brojnih pokreta narodnog otpora stranoj vlasti, bilo turskoj ili evropskoj. Ali pobede kojima je Lorens doprineo na kraju su obezbedile da unutrašnjost zemlje pripadne Britancima i Francuzima. Nakon poraza Turaka 1917., stižu Evropljani. Britanija i Francuska stvaraju novu mapu, deleći ovu regiju na protektorate, mandatske teritorije i zone uticaja. Imena zvaničnika koji su prvi ocrtali ovu mapu – Mark Sajks i Žorž Piko – još uvek odzvanjaju arapskim svetom. To je mapa koja u suštini važi i danas, uz jedan izuzetak – zemlju Palestinu. Godine 1917. Artur Džejms Balfor, tada u vrhu britanske imperijalne vlasti, ubrzo nakon što su Sajks i Piko nacrtali sovju mapu, piše pismo koje će postati čuveno kao Balforova deklaracija. U njoj obećava domovinu za Jevreje u Palestini, mada dodaje da ta domovina ne bi trebalo da bude u protivrečju sa pravima tamošnjeg stanovništva. Međutim, to stanovništvo doživelo je da njihova zemlja bude obećana drugom narodu. Cionizam, jevrejski nacionalizam, nije više bio samo ideja. Postaje praktična mogućnost i sve brži proces. Fašistički teror u Evropi dovodi do drastičnog rasta populacije jevrejskih imigranata u Palestini. Kao posledica rata 1948. između cionista i Arapa, stvoren je Izrael. Palestina, domovina milion i po ljudi, naprosto je nestala. 800.000 ljudi postaju izbeglice. Palestinski problem, u formi koju ima i dan danas, biva rođen.
Ibrahim Abu Lughod: Sporazum između Sajksa i Pikoa i Balforova deklaracija su verovatno na duge staze naneli veću štetu arapskom svetu od bilo kog ranijeg susreta sa Evropom.
Edvard Said: Zanimljiv je taj osećaj da je ovo deo Evrope, da Evropa ima pravo jer je ovo njeno. Čuvena je Balforova izjava da u stvari nije važno šta misli tih 600.000 stanovnika, to nije važno, pošto mi znamo šta je važno. Zanimljiva je ta identifikacija cionizma s Evropom.
Ibrahim Abu Lughod: I jeste evropski, što vidimo kroz nekoliko različitih značenja samog termina. Prvo je težnja za transformacijom Svete zemlje, dakle, to je stara ideja. Drugo, stvorili su ga Evropljani prožeti evropskom ideologijom i, treće, biće u poziciji da olakša trajnu kontrolu evropskog imperijalizma na Bliskom Istoku. Dakle, to je surogat evropske moći.
Edvard Said: Evropske i američke moći.
Ibrahim Abu Lughod: I američke, naravno, pošto Amerika preuzima primat. Mislim da je to problem s kojim danas živimo.
Edvard Said: Ali mislim da je važno razumeti kako su to uradili.
Ibrahim Abu Lughod: Mislim da je bilo mnogo namernog nerazumevanja Zapada i to delimično s namerom iskrivljenja realnosti.
Edvard Said: Šta mislite pod nerazumevanjem? Da se prikaže da tamo nema Arapa?
Ibrahim Abu Lughod: Da ih nema, da su nazadni, da im se negira kulturni identitet i potencijal za razvoj. U tom smislu mislim da je to bila namerna težnja da se zamagli i učini mogućim da se ideja cionizma „proda“ Evropi, Evropljanima.
Edvard Said: Dakle, dok su orijentalisti oslikavali Orijent kao romantičan i egzotičan, cionisti su ga oslikavali kao prazan, kao pustinju koja će zahvaljujući njima procvetati.
-Sviće nova era. Svedoci smo novog fenomena u našem narodu. Jevrejski pioniri, farmeri, radnici, mladi muškarci i žene iz gradova Evrope rado se poduhvataju svake vrste fizičkog rada, koliko god primitivnog, samo ako će to doprineti postavljanju temelja za dom naše nacije.
Edvard Said: Cionistički filmovi, i u prošlosti i danas, impliciraju da se Arapi mogu zanemariti i da je ovo pusta zemlja, što je još jedna fantazija stvorena da bi se opravdalo osvajanje.
Samo par kilometara od izraelske granice sa Libanom vidi se da je lažna priča o arapskoj zapuštenoj i goloj zemlji. Ceo ovaj region istočnog Mediterana je bujnog zelenila i obiluje voćem. Vlasnici ovih zasada pomorandži su Libanci. Radnici su Palestinci iz obližnjeg izbegličkog kampa. U kampovima na jugu Libana izbeglice iz galilejskih sela rekonstruisale su živote koje su ostavile za sobom i kakvih se sećaju.
–Ovo izgleda kao palestinsko selo. U čemu je razlika?
-Razlika je u tome što smo u Libanu. Tamo smo imali svoju zemlju, a ovde smo izbeglice.
-Kako to da ste svi došli na isto mesto?
-Prešli smo u Liban i došli ovde.
-Svi zajedno?
-Ne, zasebno.
-S kim ste vi došli?
-Ja sam se naprosto obrela ovde.
-Da li nameravate da se vratite?
-Svakako.
-Šta ćete s kućom ovde? Hoćete je ostaviti?
-Naravno. Šta će mi kuća ovde? Ovo je samo privremeno.
-Koliko dugo živite u ovoj kući?
-Šesnaest godina.
-I ipak je ne doživljavate kao dom?
-Ne, ovo nije moja kuća. Nije moje vlasništvo niti moja zemlja.
Moj dom je Palestina i moja zemlja je Palestina.
-Imala sam deset godina kada sam otišla iz Palestine. Sećam se da je do nas bila jedna jevrejska kolonija. Svi smo se slagali. Posećivali smo jedni druge i obedovali zajedno.
-Da li ste poznavali jevrejske devojčice?
-Da. Jedna se zvala… zaboravih, ali poznavale smo se. Dve jevrejske devojčice su nam dolazile u goste i sedeli bismo zajedno i jeli. Govorile su da je ukusno.
-Kojim jezikom ste govorili?
-Arapskim. Jevreji razumeju arapski kao i mi.
-Ja živim u Americi i Palestinac sam. Šta bi trebalo da činim?
-Možete da ih ubedite.
-Kako?
-Tako što ćete pitati Amerikance da li bi oni prihvatili da neko okupira Ameriku, izbaci ih napolje i zameni drugim ljudima. Da li bi to prihvatili?
-Ne, naravno da ne bi. Umm Ahmed kaže da bi trebalo da budem revolucionar.
-Da, trebalo bi. Trebalo bi da im kažete da ne snabdevaju Izrael naprednim naoružanjem zato što ga on koristi da napada naš narod. Izrael napada naše ljude američkim oružjem.
-Mislite da bi trebalo da im se dopadamo?
-Da, naravno. Mi smo ljudi kao i svi drugi. Više im se sviđaju Izraelci nego mi. Zašto? Zašto podržavaju Izrael? Da li da bi uništili ceo palestinski narod? Da li to žele? Žele da nas unište.
Edvard Said: Leta 1982. Izrael bombarduje izbegličke kampove u južnom Libanu, za šta je većim delom platila Amerika. Preživeli Palestinci su bili primorani da potraže sklonište u zasadima pomorandži gde su ranije radili. To što se desilo u Libanu se, naravno, dešavalo i ranije. Ne samo na Zapadnoj obali i u Gazi. Ove teritorije je Izrael okupirao 1967. Ljudi su isterani iz svojih domova i iz izbegličkih kampova. U kampu Akbat Džaber u Jerihonu nekada je živelo 40.000 ljudi. Sada ih živi 2.000. Drže se palestinskog načina života i Palestine. To je simbol opstanka nacije koji danas karakteriše drama Zapadne obale i Gaze.
Palestinska pozorišna trupa iz Jerusalima El-Hakavati kruži po kampovima i selima i izvodi popularne predstave koje prikazuju palestinsku situaciju. Stvarajući sopstvene likove i sopstvene stereotipe za svoje svrhe, Arapi daju svoj odgovor i pružaju otpor svim onim stereotipima proizvedenim na Zapadu.
Predstava trupe El-Hakavati zasnovana je na izvanrednom satiričnom romanu Emila Habibija, političkog aktiviste, novinara i intelektualca koji živi u Haifi. Junak Habibijevog romana 1967. na izraelskom radiju čuje objavu da Palestinci moraju da istaknu belu zastavu predaje – nalog stanovnicima Zapadne obale. On shvati da se to odnosi i na njega i povinuje se nalogu.
-Podigli smo zastavu! Podigli smo zastavu!
-Spusti je! Spusti je!
-Šta? Jesu tebe postavili za vladara Zapadne obale?
-Spusti čaršav.
-Nema šanse.
Ali pošto živi u Izraelu, u Haifi, njegova bela zastava biva protumačena kao čin prkosa.
Seronjo! Seronjo!
Prkosiš državi.
Habibijev junak, Al-Mutašail – pesoptimista, i pesimista i optimista, predstavlja polu-seljaka polu-mitološko biće. Ceo život sastoji mu se od pokušaja života u nemogućoj ironičnoj situaciji. Šta god da učini, izraelskoj vlasti ne valja.
To je sadašnjica i život palestinskog naroda u stalno nemirnom Izraelu.
-Da li se „veliki čovek“ ikada zapitao zašto sam ja rođen kao Arapin i nemam drugu domovinu do ovu.
-Pođi sa mnom i pitaj ga.
Šafik al Hut, predstavnik PLO-a u Libanu: Palestinci žele da obnove svoj identitet koji im je vrlo važan, a taj identitet je ozbiljno ugrožen i na ivici da bude potpuno uništen. Dakle, oni žele državu. () Ideja države postaje za Palestince mnogo više od opsesije, postaje stvar života ili smrti, jer nema svrhe da budete tu i imate sve što vam treba a i dalje budete bezimeni, bez ikakvog identiteta. Da biste ga imali, treba vam država. Ono što ja u dostižnoj budućnosti vidim kao mogućnost, a što zahteva još mnogo rada, akcije i, iskreno, političkih manevara i političke borbe i organizacije, jeste država koja bi bila u susedstvu Izraela. To po mom mišljenju neće biti kraj borbe, ali bi moglo da stavi tačku na oružanu borbu, oružani sukob Izraela i Palestine.
Edvard Said: Za mene lično je posvećenost palestinskoj borbi, naravno delom, pošto verujem u palestinsko pravo na samoopredeljenje, rezultat i uverenja da je cionizam u svom odnosu prema Palestincima jedna nehumana ideologija. Stoga u sopstvenoj borbi protiv cionizma smatram da ne mogu da imam nehuman odnos prema mojim protivnicima. Mislim, jesu mi protivnici, ali su i dalje ljudska bića. Dakle, veliki problemza mene i, po mom mišljenju, za palestinski nacionalni pokret, jeste ljudski odnos sa Jevrejima.
Šafik al Hut: Kako da se obratimo ljudima u ovoj državi, kako da ih pridobijemo na našu stranu? Kako da, konačno, sprovedemo našu viziju budućnosti koja podrazumeva stvaranje jedne palestinske države u kojoj jevreji, muslimani i hrišćani žive zajedno i ranopravno. Evo kakvo je stanje stvari: 65% izraelskih Jevreja su arapskog porekla.
Edvard Said: Ali oni najviše mrze Palestince.
Šafik al Hut: To je nešto drugo. Sada govorim o tome da li su oni Arapi ili ne. Ovi ljudi se identifikuju sa arapskom zajednicom. Pevaju arapske pesme, jedu na isti način i istu vrstu hrane, narodne nošnje su im gotovo iste. Ne samo Jevreji iz Palestine, već i Jevreji iz Jemena, Maroka, imaju svoju arapsku kulturu.
Edvard Said: U izraelskom gradu Kirjat Šmona jevrejski imigranti slave venčanje. Dolaze iz Egipta i Maroka – Jevreji koji se vraćaju u Zion.
Šafik al Hut:… Ovaj deo sveta… jeste bio meta invazije ljudi koji su dolazili iz inostranstva i ostajali godinama. I samo oni koji su prihvatili da postanu deo, pravi deo Palestine, mislim da se identifikuju sa zemljom, sa ljudima oko sebe, koji su želeli da komuniciraju a ne da vode život u getu, samo oni koji su na kraju postali Arapi ostali su u ovom delu sveta. Oni koji su instistirali da se ponašaju kao osvajači, kao vojni okupatori, kao privremeni stanovnici koji hoće da dobiju šta god, ranije su to bili začini, sada je nafta, oni su otišli kada su shvatili da više ništa ne dobijaju. Naprosto su napustili zemlju, nije im se dopao način života.
Edvard Said: Kirjat Šmona u severnoj Galileji nekada se zvala Khalsa. Ljudi iz Khalse žive u izbegličkim kampovima na jugu Libana ili raštrkani po svetu. Khalsa je postala Kirjat Šmona. Zemlja je transformisana. Pridošlice je prisvajaju i pokušavaju da unište tragove prethodnih stanovnika. Ali ipak, skoro dva miliona Palestinaca i dalje živi u Palestini. Za njih biti i izgledati kao Arapin i raditi arapske stvari na arapski način znači jačati otpor prema kolonizatorima. Izraelci su pak izgleda odabrali jedan od zapadnih načina: jačanje vojske, nametanje razdvajanja Jevreja i nejevreja, dalja osvajanja. Sigurno će poniženje, bes i otpor rasti, mada se čini da svakodnevni život teče normalno. Palestinci žive u senci okupacije, brojčano i organizaciono nadjačani, neuporedivo slabiji u pogledu moći i resursa. Po pitanju razvoja i resursa, ceo savremeni arapski svet u koji spadaju i Palestinci čini se nemoćnim da spreči izraelsku otimačinu. I uprkos novim vezama između Arapa i Zapada, razlike u moći i nerazumevanje koje iz njih proizilazi su znatni. Jerusalim jeste fantastičan, jeste kao iz bajke, ali je i stvaran. To što se nalazi na Svetoj zemlji privlači različite vizije i planove. Njegova savremena istorija, kao i istorija Orijenta, jeste istorija suprotstavljenih težnji i oštrih podela, retko harmoničnog deljenja. Da li je preuranjeno očekivati da će ovoj istoriji slepih predrasuda i moćnih fantazija protivteža i možda rešenje biti još istrajnija istorija običnih života, pomirenja i uvažavanja.
Prevela Ana Imširović
Ovom prilikom, Rekonstrukcija Ženski fond vam poklanja Uvod u knjigu Kultura i imperijalizam Edvarda V. Saida, koji možete da preuzmete ovde.
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
-
Kritički život 1 – Edvard Snouden
-
Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
-
Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
-
Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
-
Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
-
Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
-
Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
-
Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
-
Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
