Kritički život 8: Džazbir Puar – Viralni homonacionalizam: disciplina, kontrola i afektivna politika osećaja

Disciplinovanje funkcioniše kroz uključivanje i isključivanje, dok kontrola funkcioniše tako što su svi uključeni ali pitanje je kako. Disciplinu zanima svojevrsna konstrukcija sebe/drugog subjekta/objekta, dok kontrola podrazumeva mikro-diferencijacije.

 

Aleks Lubin: Dobro, da počnemo. Hvala svima što ste došli i što je ovo veče dobro posećeno. Čast mi je da predstavim našu večerašnju govornicu, a pre toga želim da vas obavestim o nekim drugim događanjima čiji je CASAR sponzor i domaćin. Sutra uveče su CASAR, Odeljenje za istoriju i Palestinski kulturni klub sponzori predavanja dr Džozefa Masada, u 18h u Sali Van Dajk, pod naslovom „Prevođenje islama“. A u četvrtak se serija predavanja CASAR-a nastavlja predavanjem dr Elene Glasberg u 18h u Sali C ove zgrade i naslov tog izlaganja je „Američka istraživanja leda“. Opise imate na vebsajtu, kao i opise ostalih izlaganja.

Večeras će izlagati dr Džazbir Puar, vanredna profesorka na Odeljenju za ženske i studije roda na Univerzitetu Ratgers. Zanimaju je istraživanja roda, seksualnosti, globalizacije, postkolonijalizma i dijaspore, kulture Južne Azije i teorije sklopova (assemblages) i afekta. Autorka je knjige „Teroristički sklopovi: homonacionalizam u kvir vremenima“ u izdanju Duke University Press-a iz 2007. Iste godine ova knjiga dobija Nagradu za studije kulture Asocijacije za azijsko-američke studije i široko je prihvaćeno da ona definiše celo ovo polje istraživanja. Profesorka Puar je autorka i brojnih članaka u časopisima Gender – Place and Culture, Social Text, Radical History Review, A Radical Journal of Geography u izdanju fondacije Antipod i Signs: Journal of Women in Culture and Society. Knjige koje je uredila obuhvataju specijalno izdanje GeoQ, Queer Tourism: Geographies of Globalization, a bila je i jedna od urednica jednog toma časopisa Society and Space, pod naslovom Sexuality and Space. Trenutno radi na novoj knjizi koja se bavi istraživanjem kvir invaliditeta i teorijama afekta i sklopova. Mislim da se dr Puar više od ikoga teorijski bavila pinkwashing-om kao strategijom izraelskog kolonijalizma i njen rad o ovom pitanju je međunarodno poznat i propraćen u Gardijanu.

(Pinkwashing je portmanteau složenica engleskih reeči pink → “ružičasto” i washing → “pranje”) je termin koji se u kontekstu LGBT prava koristi za opisivanje raznih marketinga i političkih strategija usmjerenih na promoviranje proizvoda odnosno entiteta s pozivom na iznimnu naklonjenost prema LGBT zajednici, uglavnom od strane političkih i društvenih aktivista. Neologizam se isprva rabio od strane organizacija za borbu protiv raka dojke poput Breast Cancer Actiona, i to za identificiranje kompanija koje su tvrdile da pomažu oboljele žene dok su u stvarnosti profitirale od njihove bolesti. U logičkom smislu pinkwashing često obuhvaća više grešaka dvostruke generalizacije uz intenzivno korištenje jednostranih argumenata, naposljetku sintetiziranih u lažnu dilemu. Uz pinkwashing se vezuju i neki drugi suvremeni fenomeni poput homonormativnosti ili homonacionalizmaodnosno ideje da je LGBT identitet poput nacionalnog ili plemenskog. Pinkwashing se ponajviše koristio u vidu islamofobije (kasnije i rusofobije), i to primarno od strane proizraelskih odnosno radikalnih desničarskih aktivista po Evropi. https://sh.wikipedia.org/wiki/Pinkwashing )

Takođe mi je vrlo drago da objavim da će nam dr Puar postati koleginica sledeće godine, pošto će tokom 2012/13. biti na čelu Odeljenja američkih studija Edvard Said ovde u Centru za američke studije i istraživanja i držaće kurseve o feminističkoj teoriji i pinkwashing-u. Naslov večerašnjeg izlaganja dr Puar je „Viralni homonacionalizam: disciplina, kontrola i afektivna politika osećaja“.

Džazbir Puar: Veliko hvala, Aleks, na ovom uvodu. A želim i da mu se zahvalim što me je doveo ovde. I hvala vama što ste došli. Oduševljena sam što ću biti ovde sledeće godine. Večeras ću sa vama podeliti nešto čime se bavim u novoj knjizi u kojoj se radi o široj konceptualizaciji odnosa između pinkwashing-a i homonacionalizma u odnosu na izraelsko palestinski sukob. Dakle, večerašnje izlaganje imaće tri dela. Prvi je u suštini okviran pregled „Terorističkih sklopova“ i koncepta homonacionalizma, kako ga ja shvatam i kako ga drugi shvataju. U drugom delu ću razmatrati kvir, lezbejsko, gej, LGBTIQ (dakle, lezbejsko, gej, biseksualno, transrodno, interseksualno, kvir) putovanje solidarnosti u Palestinu u kome sam učestvovala u januaru i koje je organizovano u Sjedinjenim Državama, ali u saradnji sa grupom Palestinski kvirovi za BDS (bojkot, deinvestiranje i sankcije, prim. prev.). Govoriću o kompleksnosti koja vidim da okružuje diskurs pinkwashing-a i istoriju homonacionalizma u Izraelu. Treći deo će predstaviti teorijski rad u kome pokušavam da se bavim pitanjem discipline i kontrole u fukoovskom smislu društva disciplinovanja i delezovskom smislu društva kontrole. To će biti poslednji deo mog izlaganja. Dakle, radi se o svojevrsnom tri u jedan i mislim da će biti ponečega za svakoga, nadam se, i posle očekujem i vaše komentare i pitanja. Znači, prvi deo se zove „Viralni homonacionalizam?“. U „Terorističkim sklopovima“ sam razvila konceptualni okvir homonacionalizma. Sama knjiga je u velikoj meri inspirisana dešavanjima u SAD-u posle 11. septembra, kada je postojalo veliko interesovanje za stvaranje feminističke kritike imperijalnih interesa SAD-a na Bliskom istoku i mnoštvo intervencija u vezi sa maskulinističkom retorikom rata protiv terorizma, ali činilo se da nema mesta za gej, lezbejske ili kvir intervencije. Mene je zanimala, na neki način brinula, ali više zanimala, uloga kvir teorije u tom trenutku kada su je već nazivali „teorija ranije poznata kao kvir teorija“ i mi smo se oko toga šalili. Dakle, već smo brinuli o tome kako bi kvir istraživanja mogla da intervenišu u vezi sa ovim velikim pitanjima, makro-pitanjima u oblasti inače poznatoj kao real-politika. U to vreme sam primetila i da je na razne načine postojalo kvir saučesništvo u retorici rata protiv terorizma, aktivna podrška SAD-u u imperijalnim poduhvatima rata protiv terorizma i intervencijama u Avganistanu i Iraku.

Drugi prostor iz koga izrasta ova knjiga je moje iskustvo u transnacionalnim feminističkim istraživanjima koja se uvek bave i gej, lezbejskim i kvir telima kojima je smatraju inherentno da budu autsajderi u odnosu na naciju-državu. Dakle, shvaćena su kao večni odmetnici u odnosu na naciju-državu. Ovaj refren transnacionalnog feminističkog diskursa nedvosmisleno smatra naciju-državu heteronormativnom. I počela sam da primećujem i razmišljam, čak i devedesetih, pre 11. septembra, da se to na neki način menja, da smo svedoci istorijske promene i da nacija-država, barem u Sjedinjenim Državama, počinje da shvata sebe samu kao sposobnu da inkorporira i prihvati različite vrste neheteronormativnih subjekata. Znači, kontekst ovog projekta jeste politička era posle 11. septembra u SAD-u, ali namera mi je u „Terorističkim sklopovima“ bila da ne razmišljam samo u okvirima instrumentalizacije ili, kako to nazivaju, kooptacije, što je termin koji ću kasnije opovrgnuti, kvir tela od strane Sjedinjenih Država, niti samo kroz prihvatanje nacionalističkih i ksenofobnih interesa od strane kvir zajednica u Sjedinjenim Državama. Drugim rečima, homonacionalizam ne shvatam naprosto kao sinonim za rasizam u gej zajednicama. Nekoliko decenija smo pokušavali da se bavimo tom vrstom problematičnog odnosa u gej zajednici. Ali ja u knjizi više promišljam kroz shvatanje homonormativnosti Lize Dugen koju ona karakteriše kao teoretizaciju povećanog pribegavanja domestifikaciji i privatizaciji neoliberalne ekonomije u gej zajednicama. Dakle, moje shvatanje homonacionalizma je u osnovi duboka kritika kvir diskursa liberalnih prava. Drugim rečima, radi se o načinima na koje je zahtev za gej i lezbejskim pravima postigao uspeh. I sada moramo da se bavimo i posledicama tog uspeha. Onda se postavlja pitanje za koga je to uspeh i na čiji račun. Ovaj diskurs prava koji mapiram u knjizi proizvodi priče o progresu i modernosti koje i dalje odobravaju pristup nekih populacija građanskim pravima na račun i uz ograničenja i onemogućavanje pristupa tim pravima drugih populacija. Konkretno, razmatram proizvodnju lika „muslimanskog teroriste“ i kako agenda gej prava napreduje sve je više racionalizacije u vezi sa „muslimanskim teroristom“ – muslimana kao teroriste – i ove dve stvari se dešavaju istovremeno. Ovaj proces, rekla bih, nije nešto vezano samo za 11. septembar, za taj jedan događaj. Znači, to ne počinje nužno sa 11. septembrom. U Sjedinjenim Državama je 11. septembar počeo da služi kao svojevrsna forma istorijske reifikacije. To zovemo industrijom 11. septembra. Bila sam i jesam zainteresovana za različite periodizacije islamofobije. Na primer, shvatanje Edvarda Saida je da je globalno rastuća islamofobija koincidirala sa antikolonijalističkim pokretima. A moje istraživanje u „Terorističkim sklopovima“ bavi se proizvodnjom istraživanja terorizma i porastom broja istraživanja terorizma za vreme Hladnog rata i određenih izraza koji se vezuju za različite vrste terorističkih maskuliniteta, posebno muslimanski maskulinitet u to vreme. Nakon četrdeset i kusur godina ere građanskih prava, kroz politiku liberalne inkluzije, uspeha uključivanja u državu-naciju, i dalje se seksualna drugost proizvodi kao bela, a rasna drugost kao strejt. Mada postoje forme gej rasizma koje i dalje cvetaju, mene i dalje više zanimaju, motivišu i brinu kolizije određene vrste kvir liberalizma i forme rasizma koju taj liberalizam implicira. To nije otvoren, očigledan rasizam. Daću vam par primera ovakvih konvergencija. Na primer, to su prihvatljivi vidovi progresivnog liberalnog pozicioniranja kojima se suprotstavljamo ratu protiv terorizma, ali šta je sa homofobijom muslimana? Protivimo se okupaciji Bliskog istoka, ali Iranci i dalje vešaju nedužne gejeve. To je slika iz Irana koja se uporno ponavlja. Naravno, podržavamo Palestince i njihov zahtev za samoopredeljenjem, ali šta je s tim što su toliko homofobični? Dakle, to su te kolizije liberalizma i rasizma koje se prikazuju kao progresivna stanovišta.

Daću vam dva nedavna primera homonacionalizma u Sjedinjenim Državama. Zabrana homoseksualnosti u vojsci SAD-a, politika „ne pitamo – ne govori“, ukinuta je istog dana kada je u Senatu SAD-a odbačen i DREAM zakon. Politika „ne pitamo – ne govori“ nije zaista zabranjivala prisustvo homoseksualaca u vojsci, već njihovo izjašnjavanje da su to što jesu dok su u vojsci. To je prošle godine ukinuto, ali istog dana kada je DREAM zakon odbačen, a to je zakon koji bi legalizovao status miliona studenata bez dokumenata i omogućio im nastavak školovanja i, ironično, stupanje u vojsku. Znači, istog dana imate ovu navodno progresivnu zakonsku promenu kojom je dozvoljeno homoseksualcima da budu u vojsci i istog tog dana ne prolazi zakon koji bi mogao da promeni rasnu sliku Sjedinjenih Država. Drugi primer o kome ću govoriti desio se u jesen 2009. Zakon o zločinima iz mržnje imenovan po Metjuu Šepardu i Džejmsu Birdu je prvi federalni zakon u SAD-u koji kriminalizuje zločine iz mržnje nad gejevima i lezbejkama. Usvojen je, ironično, dobrim delom zato što je išao u kompletu sa velikim povećanjem davanja za militarizaciju. Znači, ovde je kvir napredak u svojevrsnom saučesništvu sa ratom protiv terorizma. Čak i pre nego što je bilo poznato da je zakonom manipulisano da bi se podržali militaristički interesi, ljudi iz „obojenih“ kvir organizacija, kao što je Odri Lord projekat, najveća kvir organizacija osoba druge boje kože i imigranata u SAD-u, objavili su saopštenje u kome iznose stav protiv usvajanja ovog zakona, zato što shvataju da će on značiti veća sredstva za militarizaciju policijskih snaga. Tako je to razmatrano u Sjedinjenim Državama: da policijske snage moraju da izgledaju, osećaju se i ponašaju više poput vojske. Takođe su shvatili da će ovaj Zakon obezbediti više novca i za državno praćenje i uznemiravanje ljudi druge boje kože, posebno mladih. Zbog te binarne opozicije seksualnog drugog kao belog, a rasnog drugog kao strejt, tamna boja kože se odmah poistovećuje sa većom homofobičnošću nego u populaciji belaca. Dakle, pitanje je koga će taj zakon štititi. Takođe i koga će videti kao počinioce ovih zločina iz mržnje. U Sjedinjenim Državama ove populacije istorijski nisu bile u mogućnosti da se oslone na zaštitu države i policije od nasilja, već su pre bile mete nasilja ovih službi koje bi trebalo da pružaju zaštitu. Kroz prikupljanje statističkih, finansijskih i ličnih podataka, ove grupe bi kao mete zločina iz mržnje, postale objekti državnog nadzora, uz navode da je to zato da bi ih država zaštitila. Dakle, niko nije očekivao da ova kritika bude široko prihvaćena. To je radikalna kritika liberalnih shvatanja. Ali u to vreme je posebno frustrirajući bio izostanak interesovanja mainstream gej i lezbejskih nacionalnih organizacija i njihovo neshvatanje važnosti promišljanja ravnopravne primene bilo koje vrste progresivne agende prava – opet, toga ko će od nje imati koristi i na čiji račun će to biti?

Ja homonacionalizam vidim kao analitički okvir, način promišljanja državne bio-političke proizvodnje različitih populacija i njihovih odnosa. Ovaj koncept homonacionalizma se sada razrađuje, modifikuje, iznova artikuliše i kritikuje u različitim nacionalnim, aktivističkim i akademskim kontekstima u Evropi, u Indiji, o čemu ću uskoro govoriti, i sada i u kontekstu izraelsko-palestinskog sukoba gde se mnogo pažnje pridaje diskusiji o pinkwashing-u. U Francuskoj, na primer, postoji grupa koja se zove „Ne homonacionalizmu“. U Holandiji se vodi žestoka borba u vezi sa načinom na koji prihvatanje homoseksualnosti postaje barometar toga da li su migrantske zajednice prihvatljive za naciju-državu. To se dešava i u Nemačkoj. Možda ste čuli za „test poljupca“ – kako migranti reaguju na fotografiju dva homoseksualca koji se ljube. To je banalni nivo na kome se odvija testiranje migrantske homofobije u državnim mehanizmima nadzora. U Indiji, gde sam jesenas imala izlaganje o homonacionalizmu, aktivisti se nose sa klimom preispitivanja člana 377 koji je deo indijskog krivičnog zakonika koji kriminalizuje sodomiju. Taj zakonik je zaveštanje Britanaca. Član 377 je u razmatranju od pre nekoliko godina i to sad mora da prođe kroz različite žalbe na njegovu zakonitost i indijski sudovi moraju da odluče šta će učiniti u vezi sa tim žalbama i čini se da odugovlače stvari zato što bi sigurno bila zvučna vest da Indija dekriminalizuje sodomiju. To bi Indiju smestilo na globalnu mapu kvir kosmopolitizma. Svakako su najistaknutiji gej i lezbejski aktivisti u Indiji objavili da je Indija ušla u 21. vek s preispitivanjem ovog člana zakona. Dakle, aktivisti tamo su duboko zabrinuti kako će se aktivističke agende prebaciti s jednog mesta na drugo i nova tema na dnevnom redu su gej brakovi u Indiji.

Postavljaju se pitanja ko će imati koristi od usredsređivanja gej agende na brak. Za razliku od tvrdnji da je to ulazak u 21. vek, kao što je to ustvrdio Anđeli Gopalan iz Fondacije Naz, to je samo nova verzija homonacionalizma kakav vidimo u SAD-u. Čini se smotrenijim prihvatiti da postoje razlike i divergencije koje stvaraju različite vrste homonacionalizma za različite ciljeve i svrhe. Pitanje koje odmah možemo da postavimo je kako određeni periodi liberalizma u Indiji utiču na razvoj agendi homonacionalizma ili ravnopravnosti, a i koja je uloga kolonijalizma i postokolonijalizma u tome, šta su tu ostaci kolonijalizma. Reći ću još jednu stvar pre nego što pređem na Izrael i Palestinu. Želim da ponovim da je način na koji se homonacionalizam kao koncept menjao često podrazumevao optužbe ili slične načine dočekivanja te nove identitetske formacije – sada je to postala loša osobina, danas je loše da vas zovu homonacionalistom. Želim da to donekle promenim i kažem nešto o homonacionalizmu kao strukturišućoj sili modernosti, o istorijskoj promeni ugrađenoj u načine na koje nacije-države vide svoju sposobnost upravljanja različitim populacijama. Dakle, za mene homonacionalizam nije optužba, nije problematična individualna pozicija, nije nešto izvan čega je nužno moguće ostati. To je pre svega sklop državnih praksi, telesnih praksi, neoliberalnih ekonomskih snaga i različitih vrsta globalnih diskursa. Uskoro ću se detaljnije pozabaviti tim sklopom.

Moje nedavno bavljenje izraelsko-palestinskim sukobom je na neki način logičan nastavak „Terorističkih sklopova“, delom zato što su neke od prvih formi kvir islamofobije i organizovanja koje sam videla u Severnoj Americi i Evropi bile u vezi sa Palestinom. Diskurs je bio u stilu: Naravno da podržavamo palestinsko oslobođenje, ali toliko su homofobični i šta ćemo s tim? To je vrsta diskursa solidarnosti koji sam ja počela da primećujem otprilike od sredine devedesetih, a sigurna sam da je postojao i ranije. Takođe želim da kažem da kada sam počela da razmišljam kako homonacionalizam funkcioniše u vezi sa Izraelom i Palestinom, shvatila sam da Izrael ispada svojevrstan pionir homonacionalizma zato što je u savršenoj poziciji kolonijalne države naseljenika koja se ukršta sa određenom verzijom neoliberalizma koji obuhvata razlike. Znači, spoj te dve stvari – naseljeničkog kolonijalizma i neoliberalne privrede – od Izraela pravi na neki način savršenu ranu verziju homonacionalizma. Još ću se baviti time kako to funkcioniše.

Preći ću na LGBTIQ turneju solidarnosti s kojom sam išla u Palestinu. Organizovala ju je lezbejska spisateljica Sara Šulman iz Sjedinjenih Država. Bilo nas je šesnaest i sreća što smo preživeli svi tako na okupu. To je veliki broj istaknutih aktivista i akademskih figura u tom jednom autobusu tokom sedam dana. Jedan od razloga zašto sam počela više da razmišljam o razlozima organizacije ove turneje i o problemima stvaranja diskursa kvir solidarnosti u vezi sa Palestinom jeste to što je pinkwashing sveden na jedinstveno zlo izraelske države. Želela sam da prakse pinkwashing-a posmatram u širem, globalnom političkom kontekstu, da pokažem složeniju sliku cele stvari. Bili smo tamo početkom januara kada je Tel Aviv izabran za najbolji gej grad sveta u 2011. i to je bila velika vest. Neću se čak ni baviti istraživanjem kojim se došlo do ove zvučne vesti, nije vredno toga. Naša delegacija je bila prva te vrste – prva koja je nazvana LGBTIQ delegacijom solidarnosti. I, naravno, organizacije sa kojima smo se susretali su bile vrlo jasne i određene spram toga kako je Tel Aviv ispao najbolji gej grad, a to je delom zato što se u njemu ne može čuti arapski jezik, zato što je to najmanje arapski grad koji postoji. To smo čuli i od izraelskih kvir organizacija – one su to shvatile. Zato sam razmišljala kako izraelska demokratija kroz promovisanje LGBT prava nudi nešto što bismo nazvali zlatnim lisicama – dakle, poklonom izraelskim kvirovima koji ide uz uslov određene vrste kontrole. Imala sam predavanje u Ženskoj mirovnoj koaliciji u Tel Avivu i slušala sam kako se izraelski kvir aktivisti nerviraju zbog slike Izraela kao progresivnog po pitanju gej prava. Jedan aktivista je rekao, citiram: „Očito smo svi dobili svoja prava i kao da bi trebalo da budemo zahvalni i ćutimo o nepravdama okupacije. LGBT prava u Izraelu su uslovljena. Ne možemo otvoreno da podržimo pokret za bojkot, deinvestiranje i sankcije (BDS) bez zakonskih posledica“ – a to je zbog Zakona o bojkotu koji je usvojen prošlog leta. Delovalo mi je vrlo ironično to što su progresivne izraelske kvir organizacije bile u opasnosti da ih zatvore ili kriminalizuju ukoliko na bilo koji način podrže BDS pokret. Ti aktivisti su takođe rekli da trans i kvirovi koji se ne uklapaju u rodne podele nisu dobrodošli u toj novoj verziji valjanog homonacionalističkog izraelskog građanstva. Znači da imamo situaciju u kojoj seksualne slobode za nekolicinu privilegovanih dolaze u zamenu za ograničavanje političkih sloboda svih. Ovo zapažanje uopšte ne znači da su kvir izraelski Jevreji kooptirani u smislu diskursa pinkwashing-a. To je zapažanje o aktivnim vidovima otpora i kritike koje neke izraelske kvir organizacije pokušavaju da osmisle kako bi bolje ukazalekako njihova prava znače da ne bi trebalo ni u čemu da protivreče izraelskoj državi.

Što se tiče palestinskih kvirova, projekat LGBT prava počiva na nemogućnosti, odnosno odsustvu pravog palestinskog kvir subjekta, izuzev u okviru izraelske države. Kao što advokat palestinske organizacije za ljudska prava Adalah objašnjava, LGBT zakoni u Izraelu su liberalni zato što se to smatra unutrašnjim pitanjem. Dakle, to što je unutrašnje je već znak da se Palestinci uopšte ne smatraju delom tog projekta LGBT prava. Istog dana, 11. januara, kada je Tel Aviv dobio tu sumnjivu titulu, amandman na izraelski Zakon o državljanstvu koji zabranjuje spajanje Palestinaca sa Zapadne obale sa njihovim partnerima u Izraelu podržao je Visoki sud pravde. Dodajte tome i usvajanje Zakona o društvenoj prihvatljivosti, pokušaj regulisanja seksualnih aktivnosti između stranih radnika i izraelskih Jevreja i postaje očigledno da LGBT slobode služe i za skretanje pažnje sa krutih regulacija heteroseksualnih odnosa, regulacija koje teže da ograniče seksualne i porodične odnose svih tela koja se ne smatraju prihvatljivim za izraelsku politiku tela. Mislim da je ovo važno za shvatanje načina na koji se pinkwashing trenutno osporava. Pinkwashing svodi sve regulacije normativnog državljanstva na to pitanje homoseksualnosti, ali zapravo se radi o svojevrsnom proširenju, uređenju i kultivisanju idealnih izraelskih građana. Redukovanje i reakcije na pinkwashing bez razumevanja tog šireg prostora seksualnih regulacija dovodi do zaista pogrešnog tumačenja ovih zbivanja, posebno zbog sve veće kriminalizacije onoga što bismo mogli nazvati mešanjem rasa, ali to nije pravi izraz, taj izraz očito potiče iz Sjedinjenih Država i tamošnje specifične istorije, ali u porastu je kriminalizacija određenih vrsta kontakata između određenih tela, u smislu pokušaja da se spreče određeni tipovi heteroseksualnih kontakata. Projekat „brend Izrael“ ne odnosi se samo na seksualnost, tu se dešava još mnoštvo različitih „pranja“ (eng. washing). Zato mi se čini da je potrebno napraviti širu političku strategiju protiv pinkwashinga u vezi sa tim širim opsegom seksualnih regulacija. Zlatne lisice ograničavaju otpor gej državljana Izraela koji imaju najveću korist od pravnih i kulturoloških formi seksualnih sloboda. Trampa slobode za potčinjavanje je još složenija za Palestince koji žive u Izraelu. Ali šta je sa kvir Palestincima koji žive pod okupacijom? Ako je Izrael tako ubeđen u veličanstvenost gej Tel Aviva, verovatno bi trebalo da omogući kvir Palestincima da dospeju u ovaj svetionik modernosti i slobode. Dakle, pinkwashing ima smisla samo kroz brisanje okupacione prostorne logike kontrole. Složeni i čak i intimni sistem aparthejda podrazumeva obilje sluđujućih prepreka slobodnom kretanju Palestinaca. To što palestinski kvir aktivista iz Ramale ne može da putuje u Haifu, Jerusalim ili Gazu da se sretne sa drugim palestinskim aktivistima se čini jednim od najočiglednijih načina na koje izraelska okupacija ograničava i u stvari i zabranjuje mogućnosti razvoja kvir zajednica i organizacija – mogućnosti koje Izraelci bez problema uživaju. Ipak, umesto shvatanja da su mogućnosti kretanja i okupljanja važne za konstituisanje kvir identiteta i zajednica, pinkwashing jača ideologije sukoba kultura i tzv. kulturne različitosti palestinske homofobije – umesto da se uvide restriktivne i ograničavajuće prostorne i ekonomske posledice aparthejda. Mislim da je i ovo važno za suprotstavljanje retorici pinkwashing-a. Pinkwashing je diskurs koji je u velikoj meri namenjen Evropljanima i Amerikancima i to je diskurs koji se oslanja na nedostatak shvatanja i znanja o prostornoj okupaciji Palestine i načinima na koje ona u tim prostorima funkcioniše. Ta vrsta prostorne logike kontrole mora se učiniti eksplicitnijom u okviru reagovanja na pinkwashing. Pitanja o tretmanu homoseksualaca na Zapadnoj obali ili u pojasu Gaze ne uzimaju u obzir konstantna i sveprisutna ograničenja kretanja i kontakata i organizovanja koji su neophodni za izgradnju bilo kakvog kvir postojanja i politike. Onda postaje jasno da se navodna briga za položaj homoseksualaca na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze koristi u svrhe odbrane okupacije od direktne krivice za tlačenje i ugrožavanje istih tih homoseksualaca. Izložena ograničenjima ali sve razvijenija, politička platforma Palestinskih kvirova za bojkot, deinvestiranje i sankcije i grupa kao što je AlQaws za seksualnu i rodnu različitost u palestinskom društvu ukazuje da je kvir organizovanje takođe organizovanje protiv okupacije i da je isto tako anti-okupaciono angažovanje i rad na kvir organizovanju. Članovi grupe Palestinski kvirovi za BDS ističu da je irelevantno da li je palestinsko društvo homofobično i da pitanje homofobije u palestinskom društvu nema nikakve veze sa činjenicom da se okupacija mora okončati. Okupacija u ovom kontekstu jeste kvir problem. AlQaws jasno kažu da im je primarni cilj okončanje okupacije, a ne izgradnja homoseksualnog identiteta po uzoru na izraelske ili zapadnjačke samosvrhovite vidove seksualnih sloboda. Stoga bismo mogli da shvatimo da je pinkwashing nešto što Mišel Fuko naziva „podstrek na govor“ – krug podstreka i odgovora koji proizvodi identitet koji navodno ne postoji. Odbacujući liberalni odgovor na taj „podstrek na govor“, savremenu verziju onog „mi kvirovi postojimo i naviknite se na to“, Palestinski kvirovi za BDS dovode u pitanje politiku identiteta zasnovanu na jednoj jedinoj okosnici i istovremeno su potpuno svesni zamke nacionalizma. Njihove organizacione strategije ukazuju da se na pinkwashing ne mora reagovati prvenstveno niti isključivo iz kvir pozicije. Drugim rečima, činjenica da su oni palestinski kvirovi ne postaje platforma mreže kvir solidarnosti, već je to sama činjenica okupacije. Reagovanjima prvenstveno ili isključivo iz kvir pozicije podržava se logika pinkwashing-a koji razdvaja kvir identitet od drugih identiteta. A i pinkwashing sam po sebi nije kvir pitanje, iz svih razloga koje sam upravo iznela, niti se posebno bavi njime.

Zato bih ustvrdila da se u pinkwashing-u uopšte ne radi o seksualnosti ili seksualnom identitetu, već pre o moćnom izrazu regulisanja svih identiteta u svetu koji je sve više homonacionalistički, svetu koji jedan narod procenjuje po tome kako tretira svoje homoseksualce. Pred Palestinskim kvirovima za BDS i nama progresivnih aktivistkinjama i aktivistima, bilo kvir ili ne, stoji izazov da ne dopustimo liberalnim evropskim i američkim gej establišmentima, koji su glavne mete pinkwashing-a, da skrenu akivizam protiv pinkwashing-a sa ovog radikalnog pristupa. Neuspeh u tome, kako je to brilijantno artikulisala Maja Mikdaši, promena radikalne palestinske kvir politike od strane liberalne evro-američke kvir politike zaista bi predstavljala dalje jačanje homonacionalizma. To nas, odnosno mene, dovodi do zaključka da svakoj ideji kvir solidarnosti treba prići sa rezervom i sumnjom i sa nešto optimizma i nešto pesimizma. Drugim rečima, kvir solidarnost ne može da zavisi od „modela seksualnosti koji su proizveli oni“ i modela koji je prihvatljiv za „nas“. To je uostalom bio i problem LGBTIQ turneje solidarnosti. Pošto se izraz pinkwashing sve više koristi, smatram da bi ga, kao što sam već rekla, trebalo smestiti u širi geo-politički kontekst. Pinkwashing „radi“ ne zahvaljujući izraelskoj državi, mada ona ulaže u njega mnogo novca, već zato što su istorija i međunarodni odnosi važni. Zato, mada jeste od ključnog značaja suprotstaviti se izraelskoj državi, to mora biti učinjeno uz svest da postoji još ceo niz saučesnika. Imam ovde spisak načina i razloga funkcionisanja pinkwashing-a, barem ovih šest razloga: Prvi je istorija nasilja naseljenika-kolonista koji su koristili žene i decu, onoga što je u eri oslobođenja od kolonizacije postalo poznato kao žensko pitanje, a danas ga možemo nazvati homoseksualno pitanje, za skretanje pažnje sa sopstvenog nasilja. Dakle, pinkwashing je samo još jedno opravdanje za imperijalističko i nacionalističko nasilje koje ima veoma dugu istoriju. Nešto vrlo zanimljivo u vezi sa načinom funkcionisanja pinkwashing-a u Izraelu je to što potpuno potiskuje debate o ženskom pitanju i rodnoj segregaciji u ortodoksnim jevrejskim zajednicama. I takođe vidimo da homoseksualno pitanje – to kako tretirate svoje homoseksualce – predstavlja reartikulaciju ženskog pitanja, u smislu što se i tu radi o reprodukciji rodne binarnosti – homoseksualci koji imaju odgovarajuće rodne odrednice su vredni te vrste zaštite. Dakle, to su istorijski bliske diskurzivne formacije koje se oslanjaju jedna na drugu. Homoseksualno pitanje je nova verzija ženskog pitanja.

Drugi razlog je globalno cvetanje islamofobije podstaknuto ratom protiv terorizma, kao i forme islamofobije koje prethode 11. septembru. Mislim da opet možemo videti da pinkwashing delimično uspeva zbog bujanja islamofobije u vidu preventivne odbrane, što je diskurs u koji je vrlo lako upasti. Treći je prilagođavanje neoliberalnoj ekonomskoj strukturi koje rađa specifičan marketing različitih etničkih i manjinskih grupa i samo po sebi normalizuje industriju gej i lezbejskog turizma zasnovanog na razlikovanju destinacija po tome da li su „gay-friendly“ ili ne. Znači, ako tražite krivca za to, okrivite Sjedinjene Države, razvoj industrije gej i lezbejskog turizma sa sedištem u San Francisku. Dakle, Izrael u nekom smislu radi isto što i razne druge moderne nacije-države, a to je promovisanje preko svojih „progresivnih“ gej i lezbejskih populacija. Možemo reći da to radi intenzivnije i da su posledice daleko gore nego, recimo, britanske kampanje gej i lezbejskog turizma, ali činjenica je da se progresivne lokacije reklamiraju upravo kroz gej i lezbejske turističke kampanje.

Četvrti razlog je industrija gej i lezbejskih ljudskih prava koja i dalje cveta u evro-američkim konstruktima identiteta, da i ne pominjem sam koncept seksualnog identiteta. Možemo se prisetiti da je sama ideja seksualnog identiteta, što nalazimo i kod Džozefa Masada i kod Fukoa, jedna od poluga funkcionisanja kolonijalne vlasti. Dakle, to privilegovanje politike identiteta zainteresovane za izlazak u javnost, javnu vidljivost, koja pravne mere vidi kao glavni barometar društvenog progresa, javilo se u našoj delegaciji kao briga da li da se delegacija i njeni članovi javno deklarišu u Palestini kao takvi, da budu „out“. S jedne strane, u delegaciji su građani Sjedinjenih Država koje vrlo nervira korišćenje novca poreskih obveznika za podršku Izraelu i izraelskoj okupaciji Palestine i, s druge strane, nemogućnost da se taj bes poveže sa tvrdnjom o određenom tipu homoseksualnog identiteta koji bi trebalo da bude javan u Palestini na isti način na koji je javan u Sjedinjenim Državama. Razlog broj pet je homonacionalistička istorija Izraela iliti napredak gej prava u Izraelu koji ide paralelno sa rastom segregacije palestinskog stanovništva, posebno nakon sporazuma u Oslu. To je, opet, svojevrsna kombinacija naseljeničkog kolonijalizma i neoliberalizma. Projekat gej prava u Izraelu je pokrenut otprilike kada se desila i prva intifada, posle 1985. Devedesete su u Izraelu poznate kao gej decenija. Tokom devedesetih su se desile raznorazne progresivne zakonodavne promene, zaštita radnih prava, prihvatanje gejeva u vojsci, pravo na partnerstvo. I sve se to u periodu nakon Osla dešava istovremeno sa sve većom segregacijom palestinske radne snage, iseljavanjima itd. U tom smislu homonacionalizam predstavlja strukturu – te dve istorije nisu razdvojene jedna od druge, već su duboko međusobno isprepletene i potrebna je dublja analiza te dve istorije. I poslednji, šesti razlog je finansijska, vojna, afektivna i ideološka upletenost Sjedinjenih Država u kolonijalizam izraelskog naseljavanja. Izgleda da je van Izraela i Palestine najteže nositi se s tim da su naprosto Sjedinjene Države i Izrael dve najveće mecene homonacionalizma. U obe ove nacije-države on funkcioniše na tri nivoa: služi za održavanje unutrašnje slike, za opravdavanje okupacije teritorija i za učešće u globalnoj, kosmopolitskoj kvir sferi. Pored toga, pinkwashing je, kao što sam već rekla, u velikoj meri usmeren ka Sjedinjenim Državama, najvećem međunarodnom podržavaocu Izraela, i opštije gledano, ka evro-američkim gejevima koji poseduju politički kapital i finansijska sredstva za ulaganja u Izrael. Razlog zašto je to važno je to što je pinkwashing postao goruća tema za kvir organizovanje u Severnoj Americi i Evropi i moramo da postavimo pitanje zašto je tako i kako su u takvim organizacijama Sjedinjene Države uključene u kritiku pinkwashinga. Veza između Sjedinjenih Država i Izraela i saučesništvo među njima moraju biti u prvom planu svake vrste reagovanja na pinkwashing. I, takođe, zbog reakcije na rat protiv terorizma, kvir organizovanje u Sjedinjenim Državama je na neko vreme bilo prilično zamrlo. Zanima me kako je to Palestina postala nova goruća tema i rekla bih najspornija za bilo kakvo kvir organizovanje u SAD-u.

Možda bi neko rekao da zlatne lisice i drugi vidovi kontrole i trampe prava za sve da bi se dobila prava za neke mogu da funkcionišu i u okviru palestinskog otpora. U Palestini sam imala čast da se sretnem sa Omarom Bargutijem kada sam držala predavanje na Univerzitetu u Ramali, po završetku turneje sa delegacijom. Rekao mi je da je došao da me sluša i bolje shvati homonacionalizam. Pomenula sam mu da se izraelski kvir aktivisti pitaju da li BDS pokret koristi Palestinske kvirove za BDS isto onako kako pinkwashing koristi njih. Da ih zanima da li BDS pokret prihvata kvir Palestince. Barguti mi je objasnio dinamiku BDS pokreta i njegovih kratkoročnih izmena u okviru dugoročne vizije. Čudila sam se neadekvatnosti samih pitanja. Saznala sam da Palestinski kvirovi za BDS nisu samo niti isključivo liberalni projekat koji zahteva prihvatanje, toleranciju ili inkluziju u nacionalistički pokret. Drugim rečima, politika prihvatanja nije glavna pokretačka sila ove organizacije. Glavna oblast njene borbe je prevashodno okupacija. Palestinski kvirovi za BDS polako, strateški i pažljivo insistiraju na sistematskim i temeljnim promenama palestinskog društva. Više o tome mogu da pričam kada bude vreme za pitanja i odgovore.

 

Ovo je poslednji deo koji se zove „Ekologije osećaja“ i u kome razmatram i promišljam i želim da ukažem na značaj napuštanja procesa podstreka i odgovora koji i dalje dominiraju ovom distinkcijom između logike argumentacija mainstream globalnog kvira i kvira druge boje kože, nezapadnog kvira. Do sada sam razmotrila viralni put koncepta homonacionalizma, njegovo preuzimanje i ponekad svođenje na aktivističku organizacionu platformu sličnu političkoj kritici rasizma i nacionalizma u kvir zajednicama. Takođe sam pokušala da izložim šta znači razmatranje homonacionalizma kao strukture modernosti, kao sklopa geopolitičkih i istorijskih snaga, neoliberalnih interesa i kapitalističke akumulacije, i kulturne i materijalne, bio-političkih državnih praksi kontrole stanovništva, kao i afektivnih ulaganja u diskurse slobode, oslobođenja i prava. Pokušala sam i da skiciram obrise kvir aktivizma koji se dešava u Palestini, kvir aktivizma koji nije u imekvira niti je podređen dominaciji nacionalnog, već se radi o projektu koji duboko shvata prostorni trijumvirat pre svega kolonizacije, zatim aparthejda i potom okupacije, koji utiče na svakodnevne pokrete Palestinaca unutar i van Izraela. Mislim da Palestinski kvirovi za BDS uspevaju da insistiraju na seksualnosti kao sklopu koji je sastavni deo mreže sa pristupom značenjima i snagama koje se ne uklapaju u tzv. materijalne konfiguracije u regionu, konfiguracije koje i dalje proizvode figure „Izraelca/ke“ i njegove ili njene modernističke seksualnosti i „Palestinca/ke“ i njegove ili njene patološke seksualnosti – kao dodatke liberalnom ali i brutalnom humanizmu. Razmišljanje o homonacionalizmu i seksualnosti kao o sklopovima otvara novu putanju ili ravan teritorijalizacije. Bez obzira na ozbiljnost politike priznavanja koju Izrael pokreće i na globalne gej diskurse kroz pinkwashing, materijalnost seksualnih praksi i same seksualnosti je mnogo složenija, posredovanija i promenljivija nego što joj ova državna politika dozvoljava da bude. Seksualnost kao sklop je stoga po definiciji ne-reprezentaciona, osobena verzija onoga što David Panagija zove „načinima na koje osećaj prekida zdrav razum“. Ovo shvatanje seksualnosti kao sklopa iziskuje da se teorijski obrade ne samo specifična mesta disciplinovanja, već i opštije tehnike društvene kontrole, s obzirom da su feminizam i kvir i smrt ili živući potencijal njihovih subjekata već učinjeni pogodnim za upravljanje. Drugim rečima, sve što spada pod rubriku feminizma ili kvira je već deo bio-političkog državnog projekta. Debata o disciplini i kontroli označava promenu od regulacije normativnosti – tu Fuko govori o internalizaciji razlikovanja sebe i drugog – ka onome što Fuko naziva regularizacijom tela ili što Đorđo Agamben navodi kao razliku između regulisanja zarad proizvodnje reda, što bi bilo disciplinovanje, i regulisanja nereda, što bi bila kontrola. U engleskom prevodu iz 2007. Fukoovih predavanja iz 1977/1978. pod naslovom „Bezbednost, teritorija i stanovništvo“ vidimo distinkciju između mehanizama disciplinovanja i aparata bezbednosti. To će Žil Delez kasnije nazvati društvima kontrole. Mnoge odnose između društava discipline, koju vrlo okvirno možemo ocrtati kao odnos isključivanja i uključivanja, i društava kontrole, o kojima više razmišljamo kroz modulacije, modifikacije i mikro-diferencijacije, obradili su različiti teoretičari društva pre svega kao različite faze napretka u razvoju tržišnog kapitalizma i upravljanja koje se preklapaju, zatim kao koegzistirajuće modele i izraze moći i, treće, kroz shvatanje kontrole kao posledice delovanja disciplinujućih aparata – drugim rečima, kontrole kao ovaploćenja disciplinarnog društva par exellence u kome disciplinarni vidovi moći prevazilaze svoje prostore i reprodukuju se svuda i, na kraju, kao što i Fuko ukazuje, disciplinarni sklopovi vide se kao vidovi kontrole i reakcije na bujanje kontrole, pa je disciplina tako u stvari način nošenja sa stvarnošću društava kontrole. Napetosti pri ovim oscilacijama između disciplinarnih i društava kontrole mapirali su Patriša Klaf, Nikolas Rouz i, posebno, Majkl Hart. Dakle, prelaz od normalnog i nenormalnog na varijacije, modulacije i modifikacije, prelaz od izolovanih mesta za kažnjavanje – Fuko je govorio o zatvoru, ludnici i školi – a u Palestini imamo kontrolne punktove („check-points“) koje sada zovu šik punktovima („chic-points“), koji se pomeraju i nasumično nastaju i nestaju, kao i bezbednosni zid koji prevashodno služi, koliko sam ja videla, da spreči Palestince da dođu do svojih sela, farmi i drugih Palestinaca – na tu ideju preventivnih mera bezbednosti. Opet, pinkwashing vidimo kao formu preventivnog obezbeđivanja. Disciplinovanje funkcioniše kroz uključivanje i isključivanje, dok kontrola funkcioniše tako što su svi uključeni ali pitanje je kako. I ovde bih dodala da, za razliku od drugih argumentacija koje insistiraju da se u izraelskom državnom projektu radi isključivo o etničkom čišćenju i otimačini zemlje, ja mislim da su ovde na delu i suptilni ali i istrajni vidovi obuhvatanja i uključivanja. Samo jedan od primera je postojanje 103 različite vrste legitimacija koje Palestinci mogu da imaju i sve se međusobno donekle razlikuju.

Dakle, disciplinu zanima svojevrsna konstrukcija sebe/drugog subjekta/objekta, dok kontrola podrazumeva mikro-diferencijacije. Imamo i prelaz od policijskog ustrojavanja profila ka kontroli afekata i to je takođe nešto o čemu govore kontrolni check – ili chic – punktovi – o načinima kojima se ne kontroliše samo profil već i osećanja tela. Ovo poslednje je ključno, zato što disciplina funkcioniše na nivou identiteta, dok kontrola funkcioniše na nivou intenziteta. Identitet i našu vezanost za njega možemo posmatrati kao proces koji podrazumeva intenzifikaciju habituacije, to jest identitet je intenzifikacija telesnih navika, novi povratak svakodnevnih telesnih čulnih ritmova i vibracija na disciplinarni model subjekta, dok je seksualnost samo jedan vid telesnosti koji neoliberalni kapitalizam koristi. Opet, kampanja za stvaranje „brenda Izrael“, mada se danas izjednačava sa pinkwashing-om, podrazumeva i mnoge druge načine na koje brend Izrael pokušava da iskoristi telesne kapacitete svojih idealnih građana. Ovde me inspiriše reformulacija seksualnosti Amit Rai kao „ekologije osećaja“, kao afektivnih energija, pre nego identiteta, koje nadilaze humanističko razlikovanje između strejt i gej, kvir i ne-kvir, modernog i patološkog. Amit Rai piše da „ekologije osećaja moduliraju i potencijalizuju telesna zadovoljstva i šire ih poput zaraza kroz segmentirane populacije. Ne kao fiksirane koncepte koji ih normalizuju, tj. ne kao identitete, već kao samo-organizujuće moduse koji ih moduliraju i podešavaju.“ Možemo da dodamo da su ti osećaji, te ekologije osećaja, uvek pod pritiskom da, kao što kaže Panagija, „imaju smisla“. Ono što želim da kažem je da su disciplina i kontrola međusobno isprepletene i možda nekoherentne i različite, ali ne nužno nekompatibilne. I nastaju kroz sprege povratnih informacija a ne teleološkom progresijom, kao što pretpostavlja Majkl Hart i na čemu se insistira u Hartovom i Negrijevom radu u kome kontrolu smatraju novom fazom upravljanja nakon disciplinarnih društava. Ja ne tvrdim da je palestinsko-izraelski prostor idealan primer ove kolaboracije, ali u ovom istorijskom trenutku prostorne koordinate okupacije, ovaj trijumvirat kolonizacije od 1948., okupacije od 1967. i aparthejda od 1992., nakon sporazuma u Oslu pozicioniraju ovaj prostor kao poseban prostor u kome istovremeno deluju obe ove forme moći. Prostor u kome se, kao što piše Vajzmen, prednost daje uvek fleksibilnim unutrašnjim granicama. Složen i intiman teritorijalni projekat koji prkosi neoliberalnoj logici kompromisa kvir populacije mora preispitati i svaku prosto konfigurisanu kvir solidarnost. To je sam početak mnogo dužeg i razrađenijeg promišljanja odnosa discipline, kontrole, afekta i seksualnosti kojim ću se baviti ovde sledeće godine, ali želim da večeras steknete utisak o tome koliko su delikatni pregovori koje kvir Palestinci, palestinski kvirovi vode – to konstantno reorganizovanje ovih termina im je neophodno kao i ambivalentan odnos prema reifikaciji koja je moguća u svakom od identiteta. Oni se kreću i kroz disciplinu i kroz kontrolu i kroz pitanja koje telesne kapacitete svaki od ovih identiteta odražava i sugeriše za seksualnost kao sklop. Hvala.

Biće mi drago da čujem pitanja, komentare, prigovore, brige.

Diskusija iz publike: Počeću sa, nadam se, lakim pitanjem, a to je šta bi kvir politika mogla da znači u kontekstu ovakve diskusije. Siguran sam da znate da je Majkl Vorner intervenisao pre mislim oko jedne decenije knjigom „Nevolje s normalnošću“ u vezi sa liberalizacijom kvir politike i pokreta u Sjedinjenim Državama i mislim da je između ostalog hteo da ukaže da prava kvir politika treba da napravi korak unazad da bi mogla da deluje, naravno ne izvan državnog aparata i potpuno izvan liberalne politike, ali da bi barem imala dodira sa svojom istinskom snagom otpora tome. Nisam siguran da li u vašem razmatranju možda postoji manje nade za tako jednostavno shvatanje kvir politike kao prostora otpora. Da li biste mogli nešto više da nam kažete o tome šta znači kvir politika, da li i dalje podrazumeva tu važnu snagu otpora i kako to da posmatramo?

Džazbir Puar: Mislim da je to sjajno pitanje. Veliko hvala za vrlo produktivan početak razgovora. Jedna od tema „Terorističkih sklopova“ i jedno od mojih interesovanja je promišljanje kvira kao uključenog, a ne spoljašnjeg ili transgresivnog u odnosu na ono čemu pokušava da pruži otpor. Znači, „Nevolje s normalnošću“ su sada u nekom smislu normalne. Uspeh ovakvih vrsta organizovanja je rezultirao u uključivanju, u tome da se kvir sve više posmatra kao nešto s ove strane života ili što ide skupa sa neoliberalnim zahtevima za životom i razvojem, umesto da se povezuje sa smrću, HIV – AIDS epidemijama itd. Dakle, to je vrlo važna istorijska promena i ne znam šta je za kvir politiku moguće ili šta bi trebalo da je moguće, ali mislim da držati se za koncept kvira kome su inherentni otpor ili transgresija ili mesto izvan nacije-države znači prevideti taj istorijski napredak, prevideti dešavanja u poslednjih dvadeset do trideset, četrdeset godina, i na kraju završiti praveći podelu na dobar i loš kvir, kvir otpora i asimilacioni kvir, nastavljajući da proizvodimo tu vrstu dihotomije u vezi sa progresivnim organizovanjem u vezi sa terminom kvir. Jedna od stvari koje sam istakla u „Terorističkim sklopovima“ je da je kvir kao strategija nadilaženja identiteta, kao antiidentitetska kritika ili kritika identiteta, s obzirom na elemente koji je tvore sama po sebi već priča o izuzetnosti i to predstavlja problem, zar ne? Zato mene zanimaju načini na koje možemo da razmišljamo o homonacionalističkoj analizi države uz shvatanje našeg učestvovanja u formacijama te države, učestvovanja koje ne znači da smo kooptirani već da smo aktivni učesnici, da postoje ljudi koji imaju koristi od kvira kao brenda, kao reklamnog poteza, kao akademske formacije (u koje očito spadam i ja). Takve stvari ne podrazumevaju reprodukciju dobrih i loših politika, već uviđanje te istorijske promene koja se desila u vezi sa nacionalizmom i nacijom-državom. Znate, umesto da se otarasimo nacije-države, evo gde smo, jer to je način na koji nacija-država funkcioniše i ako ne možemo da je rasturimo, moramo se na neki način pozabaviti činjenicom da smo mi sastavni deo načina na koji nacionalizam funkcioniše, mi kao kvirovi koje država podržava ili prihvata.

Diskusija iz publike: Veliko hvala. Moje pitanje se odnosi na kontrolu u smislu fukoovske definicije koju ste naveli iz njegovog opusa o bezbednosti, teritorijalnosti… Podsetio bih vas na godinu pre toga, na „potrebu za odbranom društva“. Jedna od stvari koja Fukoa vodi do sekuritizacije i bio-političke argumentacije je ideja rata, ratovanja i rasnog rata. I da se nadovežem i na ono što je Džoš rekao, primer koji ste dali nije samo primer jedne kvir politike, već na neki način kvir-ratovanja, cele te okupacije, vrste borbe i otpora na mnogo načina. I pitam se da li je shvatanje politike kao rata i rata kao politike svojevrsno klatno… kako se to uklapa u ono što vi pokušavate da formulišete kao politiku, kao političko?

Džazbir Puar: To je zaista teško pitanje, sjajno i zaista teško. Da li sam vas prekinula?

Nastavak iz publike: Ne, ne, ne, već naprosto ima toliko aspekata neoliberalizacije kao ratovanja i to je nešto o čemu i ja razmišljam na razne načine i pitam se da li i u ovom čime se vi bavite rat postaje svojevrsna interesantna poveznica u razmatranju onoga što se dešava…

Džazbir Puar: Delom je to u vezi sa Agambenovim shvatanjem golog života i načina na koji se on redukuje kroz priču o umirućem živom i, u stvari, pogrešnim tumačenjem Agambena i njegovog shvatanja materijalnosti tela kao golog života, čak i Ašil Mbembeovim razmišljanjima o Palestini i fetišizacijom bombaša samoubica i određenom vrstom fetišizacije života na ivici smrti. Mislim da to ne izrasta nužno u samim tim radovima već iz načina na koje se tumače. Dakle, očigledno je da se dešava normalizacija ratovanja. Mislim, meni se čini da je to najveći problem koji treba razmrsiti i deo te normalizacije se odvija kroz žene, decu i sada i homoseksualce. To je ono što pokušavam da raspetljam na, recimo, strukturalnom nivou i u odnosu na istorijske promene u funkcionisanju bio-politike nacije-države. Drugo što bih rekla je da razmišljanje o seksualnosti kao sklopu, ne nasuprot shvatanju seksualnosti kao identiteta već u odnosu na njega, znači drugačije viđenje političkog, drugačije shvatanje politike. Znači, razmišljanje o odnosu prostornosti, discipline, kontrole i afekta ide u pravcu Delezovog, Gatarijevog ili shvatanja Brajana Masumija o svojevrsnoj mikro-politici tela ili telima kao višestrukim, ne čak nužno ljudskim telima već u postljudskom smislu tela, i razmišljanja o različitim vremenskim, u smislu trajanja, određenjima značenja politike, u smislu mikro-pokreta tela i čak i ontologije orijentisane na objekat, poput perspektive trajanja. Dakle, drugi odgovor na vaše pitanje, da ponovim, to je nešto što još pokušavam da razmrsim, drugi odgovor je u promišljanju značenja političkog angažovanja, onoga što smatramo politikom, što se računa kao sfera politike, što objašnjava i određenu normalizaciju nasilja.

Diskusija iz publike: Hvala veliko na izlaganju. Moj rad sa Adijem Ofirom na razumevanju mehanizma kontrole palestinskih teritorija i forme moći inkluzivnog isključivanja… pa, ustanovili smo dve osnovne forme vladanja: separaciju i kolonizaciju. Jedna se tiče vladanja teritorijom a druga stanovništvom. Mislim, treba nam više kolonizovanih teritorija i manje stanovništva, dakle separacija. U vašem izlaganju vidim da ste izuzetno elokventni u uvođenju treće dimenzije, a to je vladanje korišćenjem modernosti protiv Palestinaca. Sećam se, dok sam godinama živeo u Jerusalimu, mnogih diskusija u kvir zajednicama u Izraelu u kojima je navođeno kako su Palestinci prezira vredni, ne samo homofobični… i onda Hamas se distancirao… i moj osećaj je da je nekako modernost ili neoliberalna modernost zaista novo sredstvo otimanja palestinskih teritorija. Opet, ovo razmišljam naglas, možda i nema mnogo smisla.

Džazbir Puar: Je l to bilo pitanje? Ne, komentar. Vrlo je korisno čuti to, zato što kvirovi koji su bili autsajderi sada nisu više samo autsajderi već delimično i insajderi i sila modernosti se u ovom diskursu vrlo intenzivno koristi i, opet, Izrael u tom smislu radi isto što i svaka moderna nacija, a to je da pripisuje određenu naprednu modernost određenim telima da bi disciplinovao svoje druge, bilo unutrašnje ili spoljne druge.

Diskusija iz publike: Želim da vas pitam nešto o Bejrutu koji je isto svetska gej prestonica za mnoge časopise. Mislim da aktivistički kvir pokret ovde i njegov odnos prema zbivanjima u Palestini, kao što ćete otkriti sledeće godine, odlikuju neke fascinantne kontradikcije. To otvara mnoga pitanja: da li LGBT aktivisti obično upadaju u zamke koje im postavljaju internacionalistički pokreti ili države zato što im je teže da se odupru toj vrsti liberalnog međunarodnog LGBT organizovanja, tim modelima organizacije, finansiranja, ogromnim iznosima novca koji stiže iz Sjedinjenih Država i Evrope ili… to se često pitam – da li se radi o svesnom ili nesvesnom kooptiranju pokreta zarad služenja državnoj politici i kolonijalnoj imperijalističkoj politici, pošto su u Libanu poslednjih deset godina vrlo žestoka sukobljavanja između ljudi koji se zalažu protiv pinkwashing-a i ljudi koji misle da je pinkwashing u redu. Sad imamo fenomen aplikacije za iPhone pod nazivom Grinder preko koje se u suštini muškarci upoznaju, uglavnom muškarci, gej muškarci. Možete da pronađete gejeve u svojoj okolini i u najbližoj okolini naći ćete 40-50 izraelskih gejeva i započeti razgovor preko granica, što ima veze i sa izraelskom gej pornografijom, ali ima dosta simpatija za Izrael zbog tih veza, ne znam da li je to svesno ili nesvesno, posebno kod libanskog LGBT pokreta i s obzirom na porast gej turizma u Libanu. Nisam sigurna šta je moje pitanje, malo sam nepovezana, ali htela bih još nešto da pitam. Mislim da postoji strategija izraelskog gej pokreta da se LGBT prava shvataju kao kvir prava što još više otežava Arapima da otvaraju kvir pitanja i pitanja LGBT prava i seksualnosti u svom kontekstu – zato što je fundamentalistima onda mnogo lakše da kažu da je to cionizam, da to tesno povežu sa Izraelom. I s obzirom na dešavanja u blogosferi i onlajn diskusijama, počinjem da bivam ubeđena da je to zaista strategija koja se koristi, posebno u angažovanju Izraela u Ujedinjenim nacijama – da nam namerno otežavaju lobiranje u arapskim državama time što prave tako tesnu vezu cionizma sa homoseksualnošću da ih je teško razdvojiti. Zbog toga moramo da ulažemo dodatni napor.

Džazbir Puar: Hvala, veliko hvala. Ovo je stvarno sjajno zapažanje koje sam i sama pokušavala da formulišem a vi ste ga tako divno izložili. To je tako ludo delom zbog toga što počnete priču o kritici pinkwashing-a i kako se koristi za proizvodnju Palestine i palestinske homofobije, a svi onda krenu u priču o državnim režimima Irana i Iraka. To su različiti entiteti, ali deo tog kolapsa tiče se proizvodnje svojevrsnog islamskog jedinstva u vezi sa ovim pitanjem koje se u stvari prilično razlikuje od države do države i te stvari treba razlikovati. Pinkwashing se ne tiče samo Palestine i apsolutno se radi o daljem održanju određenog diskursa o celom regionu, uz izuzetak Izraela. Znači, Izrael… po tom diskursu u Izraelu je najprogresivnija situacija u pogledu LGBT prava od svih država Bliskog istoka, što je što se tiče zakonodavstva apsolutno tačno, nije netačno, ali zanimljivo je što se govori samo o Bliskom istoku, pošto je Izrael jedna od u tom smislu najprogresivnijih država na svetskom nivou. U pogledu prava je progresivniji od Sjedinjenih Država i mnogih država Evrope. Dakle, način na koji se uvek posmatra samo u odnosu na Bliski istok, kao nešto što se onda čita kao cionističko, predstavlja vrlo zanimljivo poređenje i hvala što ste to izložili. Drugo, i to sam pominjala u svojim tekstovima, Bejrut postaje i jeste svojevrstan kosmopolitski kvir grad već neko vreme – na određene načine i u određenim narativima, i postaje prepoznatljiv kao takav u savremenom svetu, ali to je vrlo složena situacija. Da li želite da upotrebite Bejrut nasuprot Tel Aviva u ovom konkretnom ratu? Naravno da ne, zar ne? Bar ja bih rekla „Ne, to nije dobra ideja“. Ali postoji iskušenje, pošto su u njega na neki način uprte oči međunarodne asocijacije gej i lezbejskog turizma i vidimo da je ovo na neki način zanimljiv trenutak kada je jedna velika industrija zainteresovana i pitanje je ko će pobediti u ovoj bici. Jako sam uzbuđena što sam ovde, ove godine, i što ću promišljati ove kompleksnosti i svakako da ću razmatrati Bejrut kao mesto koje i dovodi u pitanje diskurs pinkwashing-a ali i, da se opet vratim Fukoovom podstreku na govor, ako kažete da ne postoji nijedno drugo mesto na Bliskom istoku sa takvim gej životom, gej Bejrut će odgovoriti „Hej, mi smo tu“ i to je upravo onaj obrazac koji ne želimo da se ponavlja. Deo ove strategije podrazumeva da zaista razmislimo o kakvom se to širem neoliberalnom projektu radi – i u stvari se radi o rodnoj normativnosti, rasnoj normativnosti, religijskim normativnostima, telesnim mogućnostima i kapacitetima, svojevrsnom proširenom konceptu „ejblizma“ (diskriminacije po osnovu sposobnosti, prim. prev.), bogatstvu… Svi ovi faktori su zaista sastavni delovi projekta pinkwashing-a koji se odvijaju istovremeno a, naravno, postoje i regionalne i specifičnosti raznih nacija-država u ovom pogledu.

Diskusija iz publike: Čini se da kažete, koliko sam ja shvatio, da je homonacionalizam lakmus papir moderne države koja ima progresivne zakone za LGBT a istovremeno postoji normalizacija patriotizma ili prihvatanje same nacije-države i pitam se da li se to uklapa u vašu definiciju, da li vam je zato Izrael posebno zanimljiv za izučavanje, zato što je temelj cionizma prihvatanje te zemlje kao teokratske države zasnovane na judaizmu.

Džazbir Puar: Da, apsolutno. Opet, način funkcionisanja heteronormativnosti ne podrazumeva da nisu svi heteroseksualci heteronormativni, već idealne heteronormativne građane uvek odlikuje i svojevrsna produktivnost, rad tela, određen profil. Isto je i sa homonacionalizmom i homonormativnošću. Kako prihvatanje raste, u zakonodavnim i potrošačkim okvirima, profil tog prihvaćenog subjekta se sužava i rasno drugačiji se umnožavaju oko njega i videli smo to u istoriji heteroseksualnosti – kako se brusi kategorija modernog identiteta i kako iz toga izrasta heteronormativnost – i sličan proces, s drugim težnjama, dešava se i u slučaju homoseksualnosti. Dakle, to je u velikoj meri proces uključivanja radi različitog isključivanja.

Diskusija iz publike: Hvala na izlaganju. Imam jedan komentar i jedno pitanje. Dok ste govorili, razmišljao sam o novoj direktivi US State Department-a po kojoj će pomoć usmeriti u države koje imaju određene standarde po pitanju gej i lezbejskih prava. Reklo bi se da je to očigledan primer projekta o kome govorite, ali me takođe navodi na razmišljanje i poređenje. Govorili ste o tome kako pinkwashing u Izraelu proizilazi iz analize homonacionalizma u Sjedinjenim Državama, pa razmišljam o drugim vrstama „pranja“ (washing), poput pridobijanja afro-amerikanaca za cionistički projekat ili regrutovanje hispano-amerikanaca u Novom Meksiku za svojevrsni cionistički projekat povratka izgubljene zemlje. Možete li da se pozabavite poređenjem? U smislu suštine, ne samo toga što su svi kolonijalistički i funkcionišu isto, već koje su zaista transnacionalne veze koje vidite na delu?

Džazbir Puar: Ovo je odlično pitanje. Rekla bih da se ne radi baš o poređenju jer mi se ne čini da je ovo komparativni projekat u smislu da sam se prvo bavila homonacionalizmom u SAD-u pa sad u Izraelu. Više se radi o konstitutivnim odnosima saučestvovanja dve nacije-države koje imaju koristi od upotrebe modernosti kao svojevrsnog oruđa disciplinovanja, gej ili kvir modernosti kao sredstva disciplinovanja. Transnacionalne veze su prilično očigledne na nekom nivou.Industrija gej i lezbejskog turizma izgrađena je u San Francisku, koji je i dalje njeno središte. Reklamiranje različitih zajednica počelo je da konsoliduje različite vrste projekata gej turizma sedamdesetih i osamdesetih u pravcu stvaranja prave industrije koja i dalje rukovodi međunarodnom asocijacijom gej i lezbejskog turizma na mnogo nivoa. Svakog ponuđača gej i lezbejskog turizma i svaku nacionalnu državu koja želi tu vrstu reklame i organizacionog povezivanja važno je i potrebno ispitati. Što se tiče ovog projekta kvir solidarnosti i kako podrška Palestini nastavlja da raste, opet možemo da postavimo pitanje koja vrsta kvira je potrebna za takvu solidarnost da bi to vredelo nečijeg vremena i energije. To je zaista važno pitanje. Opet, delegacije kvir solidarnosti cvetaju, očito. Mi smo bili prva, ali ne i poslednja, kako čujem. Ovo je, opet, projekat koji ne bi trebalo da normalizuje ono što je kvir tamo i ovamo jer bi neizostavno izazvao tu vrstu tenzija. To je takođe jedna od tema kojima ću se baviti. I u Evropi se mnogo radi na kvir organizovanju u vezi sa Palestinom i retorika često ide ovako: Postoje kvirovi u Palestini i trebalo bi da podržimo palestinsko oslobođenje. To je apsolutno i duboko problematična, neprihvatljiva priča, ali to je dominantna priča u odnosima Sjedinjenih Država i Izraela po ovom pitanju. Meni se čini da bi trebalo da se bavimo vezom dolara američkih poreskih obveznika i proizvodnje upravo ovog narativa Državnog sekretarijata Sjedinjenih Država o tome kako će novac ići samo onim nacijama koje imaju prihvatljivo napredne zakone u vezi sa homoseksualnošću. To je neka vrsta skice odgovora, a baviću se i time ove godine.

Diskusija iz publike: Pomenuli ste upotrebu žena i dece kao svojevrsnu prethodnicu ovome i to me upućuje na jednostavno pitanje da li to znači da se podrazumeva određena ranjivost kvirova. Mislim na „Domaćički manifest“ Ejmi Kaplan i sliku žene u kući na granici, bele žene, i činjenicu da je to tačno određen tip žene, a ranjivost je čini se od ključnog značaja za to. Da li to ima neku ulogu u vašoj analizi?

Džazbir Puar: Nisam sigurna da je to ranjivost, već više pitanje ko je žrtva ili subjekat kome je potrebna zaštita, a koji se može oporaviti – tako da je to nešto drugačije od ranjivosti, možda bi to mogla biti ranjivost koja je popravljiva ili se može preobraziti u produktivnost i sposobnost, ali to nije ranjivost po sebi, takva kakva je. Da li to zvuči smisleno? Radi se o konverziji, sposobnosti preobraženja subjekta nižeg položaja u nešto što može da se popravi i zadobije prihvatljivu formu. Dakle, to nije inherentna vulnerabilnost. Mada, tu opet imamo istorijski prelaz od povezivanja homoseksualnosti sa bolešću, HIV-om, do zajednice koja stvara prihode i otvara svakovrsna potrošačka tržišta i sada ima i reproduktivne kapacitete itd. Početak industrije gej i lezbejskog turizma u velikoj meri se ticao nemogućnosti homoseksualaca da imaju decu, pa imaju gomilu novca koji mogu da potroše na putovanja. To se dešava u isto vreme sa epidemijom AIDS-a u Sjedinjenim Državama, ali tako dolazi do preobražaja ranjivog tela podložnog HIV-u u „oh, vi nemate dece a mi imamo mesta gde biste mogli da potrošite vaš novac“.

Diskusija iz publike: Jedna od zanimljivih stvari u vezi sa učvršćivanjem Bejruta u kosmopolitsku kvir mrežu je, iz moje perspektive, to koliko su bejrutski kvirovi ambivalentni u vezi s tim i to što je postojalo maltene aktivno ili, ako ne aktivno, a ono svojevrsno nesvesno odbijanje uklapanja u tu kvir priču koja dolazi iz Sjedinjenih Država, priču kvir otvorenosti, i izvestan strah od toga šta bi moglo biti izgubljeno prihvatanjem te vrste koncepta seksualne veze. I zanima me, pošto ste putovali s ovim projektom na razna mesta i razgovarali sa aktivistima na brojnim mestima, da li ste primetili neku vrstu politizacije ili druge moduse lokalne ne-normativne seksualnosti, ne-normativne u smislu neuklapanja u američki koncept, koje se javljaju kao reakcije na homonacionalističku paradigmu?

Džazbir Puar: Odgovori i taktike su raznoliki i svuda različiti. Svakako se čini da u Bejrutu… Izraelska vezanost za ovu priču podrazumeva udruživanje sa Sjedinjenim Državama, a to u Bejrutu ima manje smisla, iz mnogo razloga. U Nju Delhiju je ambivalentnost u vezi sa članom 377… s jedne strane, postoji nivo transnacionalnih aktivista koji se kreću u tim krugovima – to su advokati, aktivisti, zagovornici ljudskih prava uključeni u izmenu člana 377 na tom nivou – a unutar Indije te linije se ne mogu tako jasno povući, ali zadržavanje tog člana predstavljalo bi problem i zbog pokušaja reorganizacije policije, zato što se policija isuviše bavi skitnjom a član 377 o sodomiji se koristi u mnogim slučajevima skitnje, gde gone ljude zbog skitnje. Dakle, postoji još mnogo razloga, cela pravna struktura, cela diskurzivna bitka u vezi sa neophodnošću ukidanja člana 377 i radi se o smanjenju državnog nadzora nad određenom vrstom tela, a ne o seksualnoj slobodi. Tako mislim i da se Palestinski kvirovi za BDS kreću kroz razne ravni priznavanja i pregovora – dakle, šta znači biti uključen u globalnu mrežu u kojoj se razmišlja o ovim turama solidarnosti i šta znači biti uključen u platformu BDS-a i pregovarati sa drugim BDS organizacijama u Palestini. Tako da uvek imate više nivoa, ne postoji jedna pozicija koja je održiva u odnosu na sve ovo i često te različite pozicije mogu da deluju kontradiktorno. To što s jedne strane možda učestvujete u jednoj strategiji pregovora sa jednom grupom aktera, a onda i u drugoj strategiji koja se čini suprotnom i podrazumeva pregovore sa drugom grupom aktera. Dakle, reč je o taktičkom političkom organizovanju koje ne esencijalizuje prostor, mesto i vreme, već zaista shvata sklop svih ovih stvari koji se stalno menja.

Hvala.

Prevela Ana Imširović

 

 

---

 

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

 

• Kritički život 1 – Edvard Snouden

• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)

• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)

• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)

• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)

• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)

• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)

• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)

• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)