Kritički život 13: Džudit Luis Herman – Slučaj traume i oporavka

---

RAZGOVORI SA ISTORIJOM predstavljaju:

SLUČAJ TRAUME I OPORAVKA, Džudit Luis Herman, doktorka, psihijatrica i autorka

---

 

 

---

INSTITUT ZA MEĐUNARODNE STUDIJE, Univerzitet Kalifornija u Berkliju, 21. septembar, 2000.

Domaćin serije: Hari Krajsler

 

Dobrodošli u “Razgovore sa istorijom”. Ja sam Hari Krajsler sa Instituta za međunarodne studije.  

Naša gošća danas je doktorka Džudit Luis Herman, lekarka, profesorka kliničke psihologije na Medicinskoj školi u Harvardu i direktorka trening programa na Klinici za žrtve nasilja na psihijatrijskom odeljenju Kembridž bolnice u Masačusetsu.

Njena oblast istraživanja su psihologija žena, zlostavljanje dece i nasilje u porodici i partnerskim vezama i posttraumatski poremećaji. Pionirka u proučavanju sindroma posttraumatskog stresa i seksualnog zlostavljanja žena i dece. Njene mnogobrojne publikacije uključuju: “Trauma i oporavak” i “Incest između oca i ćerke”. Dobrodošli na Berkli, doktorko Herman!

Hvala!

Kako su Vaši roditelji oblikovali Vaš karakter?

Moji roditelji su prva generacija Amerikanaca, oni su potomci jevrejskih migranata iz Srednje Evrope, oboje su odrasli u Njujorku. Moje otac je dete iz radničke porodice a njegov otac je radio u tekstilnoj industriji, a moja majka je ćerka iz lekarske porodice porodičnih lekara, sa donjeg Ist Sajda Njujorka. Mislim da su oboje odgajani u sekularnoj socijalističkoj tradiciji, ili bolje rečeno, majka je tako odgajana a otac je našao put dotle iz prakticirajuće ortodoksnosti svog oca. Kada su oboje postali akademici, moj otac je postao profesor klasičnih nauka a majka je postala psihološkinja, mislim da su svojoj deci usadili ono što bih nazvala vrednostima Prosvećenosti odnosno progresivnim vrednostima.

Vaša majka je posebno imala jak uticaj na Vas, u jednoj od svojih knjiga pišete o njenim psihološkim uvidima, njenom intelektualnom integritetu i hrabrosti, njenom saosećanju za rastrzane i potčinjene, njenom pravednom ogorčenju i političkoj viziji i kažete da je to vaše nasleđe. Kakav je to moćan uticaj!

Moju majku je odgajio otac, koji je bio porodični lekar, i koji je poštovao tradiciju ove službe drugima. Da je bila deo moje generacije, verujem da bi išla na medicinski fakultet, što bi bilo ako ne nečuveno, onda makar vrlo neuobičajeno za njenu genereciju, Ona je pohađala Bernard zatim je studirala psihologiju na Kolumbiji, i mislim da je započela akademsku karijeru kako bi se bavila istraživanjem u psihologiji, a zatim je stavljena na crnu listu, zbog kratkog perioda kada je bila članica Komunističke partije. Tako da sam tokom ranih godina mog odrastanja, recimo kad sam imala 10 godina, bila upoznata sa idejom političkog proganjanja i šta ljudi rade u takvim okolnostima, i to na jedan vrlo ličan način.

Moj otac nikad nije bio deo partije, pa kad su ga pozvali da svedoči pred Mekartijevom komisijom[1], mogao je potpuno iskreno da odgovori na pitanje “Da li ste ikada ili ste sad član partije?” sa NE.

Moja majka se pozvala na Peti amandman. Bilo je jasno da nikada neće dobiti akademsku poziciju.

Ona je tada krenula drugim putem i obučila se za klinički rad, ali u svom kasnije radu, pokušala je da premosti jaz između akademskog istraživanja i kliničkog iskustva. Mislim da je takođe pokušala da premosti jaz između akademije i aktivizma, na način koji je postao model za mene.

Trebalo bi i da kažem da je veliki deo njene pravedne ogorčenosti i njenog osećaja odnosno očekivanja integriteta i zastupanja svojih stavova došao iz stvarnog iskustva. Bilo je mnogo razgovora tokom večera o tome ko će svedočiti, ko će potkazivati, ko će podržati ljude koji odbiju da potkazuju itd. Imala je stvarno pronicljiv osećaj ironije i ogorčenosti oko licemerja, finih izgovora koje su ljudi imali da bi pravili kompromise oko nečega što je za moralnu osudu.

Mislim da je to za mene bilo prilično formativno iskustvo odrastanja.

Da li je bilo nekih drugih iskustava iz Vašeg detinjstva – mentori, knjige koje ste pročitali – koji su imali duboki uticaj na Vas, pre ženskog pokreta? Vratićemo se i na to uskoro, ali ima li još nešto što se ističe u vašem sećanju?

Na koledžu sam imala mentora koga mislim da bi trebalo da istaknem i odam mu priznanje.

To je profesor francuske civilizacije na Harvardu, po imenu Lorens Vajli, zapravo antropolog. On je proučavao francuska sela i u tom kontekstu primenjivao antropološku metodologiju koja se primenjuje na takozvana “primitivna” društva. On je bio posmatrač koji učestvuje, tamo je otišao sa svojom porodicom i pisao je o tome na naizgled jednostavan način, koji je zapravo bio vrlo sofisticiran, ali nije uključivao neke “velike”…

– Teorijske koncepte?..

– Oni su bili utkani u opservacije i prezentacije…

– Znači lucidnost? Bilo je lucidnosti…

Lucidnosti i topline pripovedanja priče. Njegova knjiga je na kraju postala veoma popularna i on sam je dobio mesto Daglas Dilon profesora za francusku civilizaciju na Harvardu[2], što je bilo zanimljivo uklapanje za njega, jer je bio veoma skromna i nepretenciozna osoba. Ne znam da li je ikada potpuno odgovorio veličini ovog nameštenja, ali bio je divan učitelj.

Oba ova uticaja me se doimaju kao da vas guraju, vode i navode da razmišljate van okvira, što se može navesti kao jedna od karakteristika vašeg rada.

Da, ali i da svoje koncepte uvek držim u blizini direktnih opservacija i direktnih iskustava. U slučaju Lerija Vajlija – držao je seminar o seoskoj kulturi gde bismo čitali sve klasike, ali onda je bila ideja da se zagnjurimo u primarne podatke, a zatim i da odemo do sela. Zadatak se zapravo sastojao od pisanja dnevnika, kako bismo direktno beležili svoja zapažanja i videli šta se može zaključiti iz njih.

Druga stvar kojoj me naučio je zajedničko učenje, za to tada nije postojalo ime, ali je on na svojim seminarima uvek imao “naložene” studente i oni bu uvek dizali ruke i prosto izlivali svoje ideje, a on bi im rekao: “To je tako zanimljiva ideja, i baš liči na ono što je taj/ta rekla. Zašto ne biste radili zajedno i videli da li biste mogli da razvijete tu ideju zajedno?” A mi bismo se pogledali u užasu, jer to je na neki način bilo varanje, ali kroz svoje akcije i kroz svoj primer, on je meni predstavio drugačiji model učenja i drugi model intelektualnog poduhvata.

I to je nešto što ste nastavili i u svom radu, naime čitav koncept slušanja i izveštavanja o onome što opažate, ali takođe koncept učanja od drugih tokom procesa, i s tim u vezi, izgleda da je i ženski pokret šezdesetih godina imao uticaj na Vas. Znatiželjan sam sad, pošto sam saznao i za ove druge uticaje, koji je to sastojak dodalo obrazovanju Džudit Herman?

Za mene je to bio logičan nastavak aktivizma u koji sam već bila uključena. Bila sam uključena u pokret za građanska prava, kao i u antiratni pokret pre eksplozije drugog talasa feminizma tokom šezdesetih. Keti Seračajld[3] iz njujorške biblioteke Redstokings[4], koja je bila moja koleginica na Harvardu, Redklifu i koja je zajedno sa mnom bila u Misisipiju 1964. godine, ona je originalna autorka termina “podizanje svesti”, i kao i mnoge feministkinje koje su ponikle iz pokreta za građanska prava, njene tehnike organizovanja su počivale na onom što je radila u pokretu za građanska prava, i uključivale su da ljudi govore direktno iz svog iskustva kao način da proučavamo naše stanje.

Ona je “podizanje svesti” smatrala za empirijski metod istraživanja. Njen stav je bio da ljudi čije iskustvo nije artikulisano, neprepoznato je i nevidljivo, recimo na času teorije, jedini način da započnemo sa procesom upoznavanja sopstvenog iskustva, je da započnemo sa konkretnim… svedočenjem o konkretnim uslovima našeg života. To je bio klik za mene i mnoge žene iz moje generacije da počnemo da primenjujemo te metode, ne samo na društvena pitanja rasizma i druga, već na pitanje uslova naših, prilično, privilegovanih života, i da prepoznamo da opresija ima mnogo oblika.

Znači, to je na neki način bila varnica za Vašu kreativnost koja Vam je pomogla da sagledate sebe i svoje stanje u širem kontekstu u kome je to stanje stvoreno, odnosno stanje opresije žena?

Da, a i lekcija za mene je bila da osoba postaje najučinkovitija kada osoba govori iz sopstvenog, ličnog iskustva i akcija osobe izrasta iz razumevanja neposrednog ličnog iskustva.

Išli ste na Harvard, pa Redklif, pa na medicinski fakultet na Harvardu, vi ste i lekarka, šta ste radili u Misisipiju, bili ste tamo samo kao deo pokreta za građanska prava, ili…?

Regrutovao me je prijatelj i kolega, a od skora i moj lični partner koji se zove Alen Groubar[5], koji je otišao u Misisipi leto pre Leta slobode[6], sa Merion Rajt, sada Marion Rajt Idelman. Oni su razvili tu ideju da bi bilo dobro da postoji akedemska razmena između Harvarda i Koledža Tugul, koji je u to vreme bio smešten van Džeksona u Misisipiju, i bio je crnački koledž. Tako da su oni sproveli ovaj program koji je uključivao razmenu studenata i nastavnika tog leta, a kada su SNCC (Studentski komitet za nenasilnu koordinaciju) i druge organizacije razvile Leto Slobode, mi smo postali pridruženi deo tog projekta.

Rano ste razvili interes za pitanje traume, a posebno za problem incesta. U jednoj od Vaših knjiga, opisali ste rad, vaš prvi rad sa Lizom Hiršman[7], i to je zapravo bio kao andergraund rad. Recite nam nešto o tome. Ideje koje ste predlagale, oba aspekta – da fokus treba da bude na subjektu, kao i na širem kontekstu, bile su veoma revolucionarne, veoma radikalne. Bavile su se suštinom problema.

Pa, i mi smo to mislile u to vreme. Razlog što smo to mislile je što smo videle slučajeve. Liza je tek završila svoju obuku za psihiološkinju. Ja sam tek završila svoj psihijatrijski pripravnički staž. Radile smo neku “peer” superviziju, stvarno, i viđale smo sve te slučajeve incesta. I sve vreme smo se pitale – “Šta se ovde dešava? Zašto nailazimo na sve ove slučajeve? Da li postoji nešto u vezi sa nama čime ih privlačimo? Ili je ovo nešto što primećuju svi koji započinju sa terapijskom praksom? I, ako je tako, zašto niko drugi o tome ne priča?” Sve vreme smo čekale da neko drugi progovori nešto o tome. Čekale smo i čekale, i niko da progovori. Pa smo konačno rekle: “Dobro, možda mi treba nešto da kažemo”. Mislim da je ono što nas je ohrabrilo da to uradimo, osim naše međusobne veze, to što smo prošle proces podizanja svesti, osećale se da smo deo pokreta u kome je OK da veruješ sopstvenim opažanjima čak i ako niko drugi ne misli da ono što si videla ima bilo kakvog smisla.

Pre nego što popričamo o traumi, koja je postala veliki fokus vašeg rada, želeo bih da se dotaknemo nečeg što kažete na početku svoje knjige o traumi i oporavku, a to je da povezujete istoriju psiholoških uvida sa istorijskim previranjima. U kratkoj istoriji pokazujete kako je Frojdov rad i rad ostalih na histeriji došao u političkom trenutku francuske istorije. Da je rad sa ratnim veteranima i traumom ratnih veterana došao kao deo anti-ratne borbe tokom Prvog svetskog rata. I konačno, da su uvidi o ženama i traumama koje one trpe došle u političkoj klimi šezdesetih. Recite nam nešto o tome, jer to je veoma važno u vašem promišljanju ovih tema, posebno promišljanju traume.

Znate, psihologija je veoma meka nauka. I to u veoma velikodušnom kontekstu. Šta osoba opaža o ljudskom ponašanju, ljudskoj svesti, ljudskim odnosima je tako utkano… šta mi opažamo i kako kontekstualizujemo to što opažamo je veoma utkano u kontekst onoga što tražimo. I kako ga imenujemo. To nije fizika. Tako da čak i obraćanje pažnje, izbor onoga što ćemo smatrati interesantnim i značajnim za ljudsko ponašanje se formira na osnovu društvenog i političkog konteksta u kome se nalazimo. A mislim da je to posebno tačno kada su u pitanju emocije povezane sa moći i kontrolom, emocije povezane sa mestom osobe u društvu, u porodici, emocija stida, ozlojeđenosti, ponosa, osećaja legitimnosti ili nelegitimnosti. Tako da, čak i obratiti pažnju na to šta žene kažu o seksu, majčinstvu, odnosima zavisi od toga šta osoba misli da bi žene trebalo da kažu, šta bi trebalo da osećaju, šta je legitimno izraziti. Ako nemate politički pokret koji kaže “Zaboravi šta bilo ko drugi misli da bi trebalo da osećaš, šta bi trebalo da kažeš. Pozabavi se time. Reci istinu. Šta si zapravo mislila i osećala i primećivala u svom telu.” Potreban vam je siguran prostor da biste to uradili. Potreban vam je politički kontekst da biste bili sposobni za to.

Jedna od intrigantnih teza koje se pojavljuju u Vašoj knjizi je da pri fokusiranju na novu agendu – traumu koju doživljavaju deca i majke – shvatate da pronalazite uvide koji se protežu i na žrtve političke torture, ratne veterane, i tako dalje. Na neki način, proučavanjem partikularnog, došli ste do univerzalnog.

Meni se to čini potpuno jasnim. Ne znam zašto je to tako teško otkriti, znate? Opresija je opresija. Biti u nepovoljnoj poziciji je biti u nepovoljnoj poziciji. Biti tretiran sa prezirom je biti tretiran sa prezirom. Biti tretiran sa nasiljem je biti tretiran sa nasiljem. Ljudi na isti način reaguju na to. Kad dođete do srži, patnja je patnja.

Ali ukazivanje na tako očiglednu tezu je radikalno, i bilo je radikalno u vreme kada ste to učinili. Zbog kutija koje su kreirane kako bi se izbeglo shvatanje tih odnosa.

Pa, radikalne ideje su uvek veoma jednostavne, čini mi se, tačno iz tog razloga. Radikalne su samo zbog tih prepreka. Znate na šta mislim? Ne zbog svoje kompleksnosti.

Vi ste se fokusirali na traumu, posebno kod žena i dece. Pomozite nam da razumemo šta je posttraumatskii stresni poremećaj.

Dobro. Mogu da vam kažem šta piše u DSM – IV[8].

Što je zvanična Biblija Psihijatrijske asocijacije.

Tačno. Dijagnostički i statistički priručnik Američke psihijatrijske asocijacije, četvrto izdanje. Bila sam u komisiji koja je pomogla da se napiše ta definicija, pa moram da preuzmem neku odgovornost. A komitet je, moram da kažem, okupio ljude koji su radili sa traumatizovanim ljudima u različitim društvenim kontekstima – ratni veterani, žrtve nesreća, manje iz sfere seksualnog i porodičnog nasilja, ali smo bili zastupljeni donekle, i političko nasilje. I konsenzus do koga smo došli je da su traumatski događaji oni koji dovode do osećanja užasa i bespomoćnosti. Ranije smo govorili da bi to morali biti događaji van oblasti običnog ljudskog iskustva. Morali smo da se rešimo tog dela, jer ako živite u ratnoj zoni, ili ako živite u zemlji koja ima diktatora ili je iskusila diktaturu, ovo nisu iskustva-van-uobičajenog, nažalost, ali jesu iskustva koja proizvode bespomoćnost i užas. A užas je drugačiji od straha.

Strah je nešto što smo biološki predodređeni da osećamo kada smo u opasnosti. To nam je zajedničko sa ostalim životinjama. Kada opazimo opasnost, mi se uzbunimo, trgnemo, pogledamo oko sebe i odlučujemo, uradimo brzu procenu situacije, da li da se borimo ili da bežimo. To su sada revidirali neki istraživači koji su proučavali žene i koji kažu da je “bori se ili beži” malo više muški odgovor. “Postaraj se i sprijatelji se” – postoji tendencija da se zbiješ u gomilu koja se više primećuje kod žena/ženki. Ali, dobro, bori se ili beži: postoji čitava biologija straha oko toga.

“Bori se ili beži” odgovor ne funkcioniše u uslovima užasa i bespomoćnosti. Pod tim uslovima, izgleda da se dešava neka vrsta biološkog reprogramiranja kako kod ljudi tako i kod životinja. Tako da čak i kada je opasnost gotova, osoba nastavlja da odgovara na podsetnike, kako na specifične podsetnike tako i na opšte preteće situacije, kao da se ovaj užasni događaj i dalje dešava u sadašnjosti. Tako da postoji aktivacija sistema za strah, odnosno hiper-uzbuđenje. Postoji ponovno proživljavanje traume u vidu flešbekova, noćnih mora i tako dalje. A zatim postoji i jedan drugi mnogo manje shvaćen aspekt traumatskog sindroma koji uključuje gašenje odgovora. Obamrlost, osećaj da stvari nisu realne. Kod nekih to može biti amnezija za manji ili veći deo, ili čitav događaj. Naknadni osećaj da osoba nije skroz svoja. Osoba prolazi kroz neka stanja. Javlja se gubitak interesovanja za stvari koje su nas prethodno interesovale. Ovo se zove povlačenje ili obamrlost ili simptomi PTSP-a. Tako da hiper-uzbuđenje, ponovno proživljavanje, obamrlost – to je trijada. To je opisna formulacija. Mi malo razumemo psiho-biologiju, ne znamo previše. A mislim da razumemo sve više i više da je to jednostavna forma. To je ono što se dešava ljudima posle traume koja se jednom desila. Ako se ponovi, pa opet i opet, a posebno ako započne rano i razvoj osobe se formira u ovakvom okruženju, onda postaje mnogo komplikovanije.

A to je često slučaj sa ženama i decom u porodičnim situacijama kada se ciklus samo nastavlja i nastavlja.

Mislim da je to istina za ljude u bilo kojoj situaciji prinudne kontrole, bilo da pričamo o talačkoj situaciji koja traje duže vreme, ili da govorimo o porodičnom nasilju ili o seksualnom zlostavljanju dece… neke verske sekte imaju istu situaciju zatočeništva. I na kraju, naravno, politička situacija koncentracionih logora i političkih zatvorenika.

U sumiranju ili uvodu u vašu diskusiju, kažete – “Dijalektika traume proizvodi komplikovane, a ponekad i neprijatne izmene svesti.” A zatim nastavljate da upoređujete političko dvomišljenje u Orvelovom romanu[9] sa onim što psiholozi i psihijatri zovu disocijacijom. Vi predlažete da ova vrsta represije, nemogućnost da se suočiš ni sa individualnom, niti sa širom realnošću, je nešto što se dešava pojedinki, ali na neki način i čitavom društvu.

Da. To je fascinantno. Ako pričate sa preživelim, posebno produženih i ponavljajućih trauma, gde počinilac, zarobljivač, mučitelj nije zadovoljan ako ima samo eksternu saglasnost, već želi da zarobljenik usvoji i prigrli njegov pogled na svet, čak i posle oslobođenja ljudi će reći: “Živim u dvostrukoj realnosti. Prošlost i sadašnjost koegzistiraju u mojoj glavi. Nije mi jasno šta je stvarnije za mene. U mom umu koegzistiraju ostaci mog starog sistema vrednosti i starog načina posmatranja sveta i način sveta na koji zlostavljač posmatra sve. Mogu da se prebacujem sa jednog na drugo, i više nisam sigurna kome ja pripadam i koje pripada meni.” Ljudi imaju iskustvo da žive u dvostrukoj realnosti. I oni opisuju… čak i sa amnezijom, ljudi će simultano opisivati da znaju i ne znaju šta se desilo. Sećaju se i ne sećaju se šta se desilo. Kada im se povrati sećanje, često će to opisivati kao istovremeno ponovno proživljavanje iskustva i kao da su van svega, kao da se to desilo nekom drugom. Ljudi uče da podvajaju svoju svest u zatočeništvu, u uslovime prisilne kontrole. A pošto mi ne razumemo ni jednostruku svest tako dobro, kada ljudi imaju dvostruku svest, duplu realnost, ja sam u čudu. Mislim da je to fascinantan prozor u to kako um funkcioniše.

Ovo iskustvo koje opisujete u svojoj knjizi; često citirate sećanja svih – od onih koje su prisilno učestvovale u pornografskim filmovima do političkih zarobljenika. I postoje zajednički elementi koji se provlače kroz njihov osećaj ovog iskustva koji ste upravo opisali.

To ne treba da iznenađuje, imajući u vidu da su metode mučitelja ili metode makroa ili porno producenata često slične. Mislim da kada budemo znali više o kriminalnim bandama kao međuformi organizacije između, recimo državno-sponzorisanog terorizma i jedne porodice kao ćelije društva u kojoj se odvija porodično nasilje, bolje ćemo razumeti transmisiju metoda mučenja i metoda prisilne kontrole. Ako koristite iste metode na ljudima, bilo da to činite u ime autoriteta, ili u ime oca, ili u ime verske sekte, metode su iste pa su i mentalni procesi do kojih dovode uglavnom isti.

U svom radu, ulazite u ovu oblast tako očigledne bespomoći i očaja, ali druga strana vašeg rada identifikuje osobine nade i oporavka i put nazad. Želeo bih da prodiskutujemo elemente preživljavanja. Odnosno, preživljavanje i oporavak, što je i drugi deo naslova vaše knjige (Trauma i oporavak). Znači, koji su to elementi koje vidimo u ljudima koji prežive traumu ali uspeju da se oporave?

Pre svega, treba da kažem da postoji jedan razlog zbog koga se držim ovog posla: ja se konstantno divim otpornosti ljudi sa kojima radimo. Oni se stvarno oporave; oni stvarno kreiraju nove živote za sebe. Iznađu neverovatno kreativne načine da sastave deliće svojih života nazad, i mnogo puta, pošto dobar deo mog posla sada je supervizija studenata, učim ih kako da postanu terapeuti, imam priliku da vidim kako pacijenti ponovo probude nadu, konstantno, ne samo kod mojih studenata, već i kod onih koji imaju privilegiju da posmatraju proces. Studenti uđu i kažu: “Upravo sam upoznao ženu iz Ruande. Izgubila je celu porodicu. Na kraju je uspela da pobegne u Ugandu sa dvoje od dece svog brata, gde je bila smeštena kod sveštenika. A zatim je došla ovde. Mogli su samo da nabave papire da je dovedu. Radi na crno, čisti kuće i kancelarije noću. Nema para. Živi u stanu sa desetoro ljudi. Ima najgori PTSP koji sam ikad video, i ovde je zbog evaluacije za politički azil. Šta bih ja mogao da ponudim ovoj ženi?” Tokom prvog intervjua, žena odgovara jednosložnim rečima. Gleda u pod, pognute glave, ramena su joj ovako, pogrbljena je. Ako nešto ispustite na pod ili auto zabrunda napolju, ona skače sa stolice. Inače je nepokretna, ovako. Mislite “Ovo je najgora depresija, najgori PTSP koji sam ikad videla…

PTSP znači posttraumatski…

Posttraumatski stresni poremećaj. “Šta ću da radim?” Pa radite na tome da dokumentujete njen slučaj za politički azil ovde. A takođe pokušavate da radite sa njom i da shvatite da li je sada bezbedna. U kakvom je okruženju? Šta joj je potrebno da opet izgradi svoj život? I za nekoliko meseci, ova ista osoba dolazi u vašu kancelariji i sada je živahna. Smeje se, razgovara. Dobila je azil, znači sada je bezbedna. Počinje da radi na tome da dovede i tu decu. Pridružila se crkvi, ili je započela sa kursom engleskog jezika (mnogo našeg posla je preko prevodilaca). Pronašla je, pod svojim uslovima, neku zajednicu, uz naše ohrabrenje. I vratiće se i reći – “Vi ste me saslušali. Vama je izgleda stalo. Pomogli ste mi. Dali ste mi šta mi je bilo potrebno da bih došla do onog šta mi treba. To mi je vratilo veru u ljude.” A mi se osećamo da je sve što smo uradili… da smo tako malo uradili! Ali bilo je dovoljno. To je način na koji se mnogi koji su preživeli, mnogo preživelih, snađu sa najmanjim delićem ljudske brižnosti, ljudske brige, kako bi sakupili deliće svojih života. Tako da, iz mog ugla, ako možemo to da obezbedimo, to je dar koji nam se višestruko vraća.

Znači, kao što ste rekli, postoje tri elementa. Da se obezbedi zona bezbednosti. Onda se oni sete i ispričaju priču. A zatim, veoma važno, moraju ponovo da se povežu. Znatiželjan sam kako biste okarakterisali Vaš rad van onoga što ste upravo rekli. Očigledno, bavite se nekim intervjuisanjem. A da li je važan element tog intervjuisanja da budete svedokinjom i da obezbedite esencijalni element te sigurnosti, podršku da ispričaju svoju priču?

Mislim da je svedočenje jako važno. Ne želim da minimizujem veštinu ili sofisticiranost tretmana koji radimo, zato što mnogi ljudi koji dođu kod nas imaju komplikovana medicinska i psihijatrijska stanja. I nemaju svi nužno posttraumatski stresni poremećaj. Potrebno im je da se za sve njihove potrebe pobrine a to je često prilično kompleksno. Pala mi je na pamet žena, za koju se ispostavilo… evo primera koliko komplikovano može biti. Ovo je osoba koja je bila kontinuirano silovana – još jedan slučaj za politički azil – i imala je uporno vaginalno krvarenje, a nikad nije bila na lekarskom pregledu. Zbog vaginalnog krvarenja, smatrana je nečistom, i nije mogla da ima seksualne odnose. Takođe nije mogla da uđe u džamiju. U pitanju je Arapkinja, muslimanka iz Alžira. Sa jedne strane trebalo je da obezbedimo odgovarajuću ginekološku brigu, to je medicinski deo koji je trebalo zbrinuti, a sa druge strane, trebalo je pronaći neku prijateljsku džamiju. Trebalo je da pronađemo nekoga u sveštenstvu ko bi mogao da je ponovo poveže sa njenom duhovnom zajednicom. I trebalo je da uradimo neku porodičnu terapiju kako bismo počeli da joj pomažemo da obnovi vezu sa svojim mužem. I to je neko za koga značenje trauma, u smislu stigme, kontaminacije, ostrakizma i tako dalje, nije metaforičko. I bilo je izraženo kroz fizički simptom krvarenja. I dok se nismo pozabavili krvarenjem, nije bilo nade da ćemo stvoriti neko novo značenje od toga šta joj se desilo. Posvećujemo mnogo paženje specifičnim simptomima u pojedinačnim slučajevima, i imamo pristup od biološkog do sociološkog.

U svom radu, ovaj fokus na zajednici, na širim temama kao što je moć, ponavljate iznova i iznova. U specifičnom slučaju Vašeg pažljivog proučavanja problema incesta, došli ste do, ako mogu da sumiram, i nadam se da neću biti nefer, do toga da pogledate šire društvo i da se zapitate – “Da li će ova vrsta problema ikada nestati u patrijarhalnom društvu?” I vaš odgovor je “Ne.” A to vodi ka tome da predlažete potrebu za političkom akcijom. Ono što onda treba posmatrati je porodica u kojoj su partneri ravnopravni, muškarac nije dominantan. I samo u takvom okruženju može se naći jednakost, u kojoj su muškarci, na primer, uključeni u odgoj dece. Ne samo uključeni – ravnopravni partneri. I tako dolazite do srži problema. Tako, na neki način, ova analiza se vraća na ono što ste naučili za porodičnim večerama.

Tačno tako.

Da psihološki uvidi ne mogu biti razdvojeni od političkih uvida. I akcije.

Da li biste dodali nešto na to? Nadam se da ovo nije bio nefer sažetak. Ali pojedinka se ne može sa ovim izboriti sama, na to ciljam.

Ne, i mislim da je to poruka za poneti koju pokušavam da prenesem kad god predajem, i kad god se bavim terapijskim radom. Mislim da se pacijenti, preživeli, viktimizovani ljudi ne mogu oporaviti u izolaciji. Potrebni su im drugi ljudi i potrebna im je akcija u saradnji sa drugima. Ne mislim da terapeuti mogu da obavljaju terapeutski rad sami. Kada smo izolovani sa ovim, prepuštamo se očaju. Izgorimo. Izgubimo perspektivu. Konačno, ako pričamo o užasnim zloupotrebama moći, pričamo o stravičnim stvarima koje jedna osoba čini drugoj. I taman kad pomisliš da si sve čula, i da ne postoji ništa više što možeš da zamisliš što bi jedna osoba namerno učinila drugoj, neko se pojavi sa pričom koja vas iznova oduva. Znači, bavite se veoma dubokim pitanjem ljudskog zla, ljudske okrutnosti, ljudskog sadizma. Zloupotreba moći i autoriteta. I protivotrov tome je solidarnost otpora. A to niko ne može sam.

U jednom trenutku ste rekli – “Ali mi znamo da žene koje se najuspešnije oporave su one koje otkriju neko značenje u svom iskustvu koje prevazilazi ograničenja lične tragedije. Mnoge obične žene pronalaze ovo značenje u udruživanju sa drugima u društvenoj akciji.” A ovo znači konkretne stvari. Znači slušanje tuđih priča, znači mentorstvo u kontekstu tragedije, ali takođe udruživanje u organizacije koje menjaju zakone o tome šta krivični zakon kaže da su ugrožavanja ljudskih prava.

Tačno. To znači ići tamo i svedočiti pred zakonodavcima. Ili učestvovati u nekoj javnoj obrazovnoj kampanji, ili ići na sud, ili pratiti nekoga na sud, ili demonstrirati u korist prava, ljudskih prava žrtava.

Posmatrajući Vašu karijeru, Vi kombinujete politički aktivizam sa postignućima na profesionalnom polju. Neki su zaključili da šezdesetih nije bilo moguće uvesti radikalne uvide u ekspertizu u određenim oblastima. Znatiželjan sam šta bi bio vaš savet studentima koji bi pročitali ovaj intervju i rekli – “Ovo je stvar kojom bih želela da se bavim u životu.” Kako se pripremate da budete i aktivistkinja i profesionalka u poljima kao što su medicina i pravo?

Mislim da je bilo mnogo lakše za moju generaciju. Mi nismo morali da tražimo pokret. On je jednostavno pronašao nas. Imam 21-godišnju ćerku koja je upravo završila koledž. Ona upravo pokušava ovo da prokljuvi. Ali istina je da možete početi bilo gde. Ima toliko stvari na svetu koje treba ispraviti. Počnite sa onim što vas pali, što vas uzbuđuje, što pali vaš revolt, i tu uložite energiju. To je dobro mesto da se počne kao i bilo koje drugo. Mislim da ako je to nešto što vam dira srce, što obuzima vašu maštu, što vas tera da ustanete ujutru iz kreveta i učinite nešto, to je verovatno najbolje mesto da počnete. A za mene je to unutar političkog pokreta čiji sam bila deo. Organizacije dođu i odu. Intelektualne teorije dođu i odu. Moć da promenite način na koji ljudi misle i šta ljudi rade dolazi iz male grupe ljudi koji dovoljno brinu o nečemu da bi isprobali nešto novo. A to se može učiniti u bilo koje vreme.

To važi i za ideje, zar ne? Utkati sebe u istoriju, na neki način znači ići u korak sa novim idejama a onda ih i formulisati.

Postoji intelektualna tradicija političkog aktivizma koja nije tako jaka u ovoj zemlji kao u mnogim drugim, i često treba da je ponovo izmišljamo i otkrivamo u svakoj generaciji. Ali da, pomaže ako znaš da su i drugi ljudi razmišljali o ovim stvarima pre nego što se organizuješ. Ne treba da izmišljaš sve iz početka. Ali, sa druge strane, trenutne istorijske okolnosti svake osobe su uvek nove. Ja bih radije da vidim ljude kako zarone i pokušaju da inoviraju a onda moraju da uče jer – “O, bože! Bolje da se informišem, treba da se naoružam znanjem!” nego da pokušavaju da dedukcijom izvuku iz istorije prošlosti šta treba da se radi danas.

Ali za Vas, proučavanje istorije i politike je apsolutno fundamentalno za proučavanje psihijatrije i psihologije? Ili je to preterana izjava?

Za mene jeste. To je apsolutno fundamentalno. Zaustavimo se na tome.

Izrazili ste brigu u knjizi da će novim istraživanjima nedostajati pasionirana intelektualna i društvena posvećenost vaše generacije. Kažete – “Neće videti esencijalne međupovezanosti biološke, psihološke, socijalne i političke dimenzije traume.”

Pa, mislim da se to već događa. To je cena uglednosti, nažalost. Polje traume je sad… znate, sada smo… Mi smo legitimni. Da. Ljudi pišu disertacije i ljudi apliciraju za novac za istraživanja, i, znate, farmaceutske kompanije dobijaju odobrenja za svoje lekove za tretman posttraumatskog stresnog poremećaja. Tako da je to… Već vidim da se to dešava u oblasti posttraumatskog stresa. Ako želite da je sve čisto, lepo je imati neku lepu, čistu studiju o žrtvama automobilskih nesreća. I nadam se ne tamo gde postoji korporativna odgovornost za nesreću, korporativna nebriga, već tamo gde je to stvarno nesreća. I onda ne morate da zalazite u bilo koje od mračnih, neurednih društvenih pitanja. Možete jednostavno da uradite lepu psiho-biološku studiju i možete slučajnim izborom ljude poslati na osam sesija kognitivno bihejvioralne terapije ili na osam sesija uzimanja inhibitora seratonina, ili na kombinaciju oba, ili placebo, šta god da radi najbolje. I to je verovatno legitimna studija. Nisam protiv toga. Ali mislim da to nije mesto gde se nalaze interesantna pitanja.

Konačno, interesantna pitanja se nalaze u vrednostima. Da li je to odgovor?

Ona leže u onim oblastima koja još ne razumemo dovoljno i koja su tako mračna i zbunjujuća, i tako preplavljena kontroverzama da ako želite da dobijete sredstva za istraživanje, verovatno ne treba da zalazite tamo. Ali ako stvarno želite da otkrijete kako radi um ili kako društvo funkcioniše, to je mesto gde treba ići.

Dr. Herman, hvala Vam što se bili danas ovde, što ste podelili svoju priču sa nama i hvala za Vaš primer budućim generacijama.

Hvala što ste me primili.

Hvala. I hvala vama što ste nam se priključili u Razgovorima sa istorijom.

 

 

Prevela Milica Gudović

---

[1] Džozef Mekarti – američki političar iz ere Hladnog rata poznat po demagoškom, neosnovanom i surovom proganjanju političkih političkih protivnika koje je optuživao da su komunisti i sovjetski špijuni. https://en.wikipedia.org/wiki/Joseph_McCarthy

[2] Harvard je ustanovio poziciju Daglas Dilon profesure 1957. godine kao poklon od Klarensa Dilona, koji je donirao sredstva u čast svog sina koji je bio na poziciji ambasadora SAD u Francuskoj. Ovo nameštenje dobijaju profesori čije je polje ekspertize francuska kultura i civilizacija.

[3] Američka feministkinja, spisateljica i aktivistkinja. Autorka izraza “Sestrinstvo je moćno!” Članica kolektiva Njujorške radikalne žene. https://en.wikipedia.org/wiki/Kathie_Sarachild

[4] Redstockings – radikalna feministička grupa osnovana 1969. u Njujorku koja je promovisala koncepte podizanja svesti, lično je političko, sestrinstvo je moćno i sprovodila direktne akcije intervencije u raznim javnim prostorima. Sajt organizacije http://www.redstockings.org, manifest organizacije http://www.historyisaweapon.com/defcon1/redstockingsmanifesto.html

[5] http://www.berkeleyside.com/2012/11/27/allen-graubard-so-many-books-so-little-time/

[6] Freedom Summer – volonterska kampanja u SAD lansirana u junu 1964. godine kako bi se što više crnaca i crnkinja registrovalo za glasanje na izborima u Misisipiju. Crnci su načelno imali pravo glasa, ali u praksi zbog različitih prepreka, uključujući upisivanje u glasački spisak, nisu mogli da ga ostvare. Projekat je proizvod rada ogromnog broja crnih aktivista i aktivistkinja, kojima se pridružio i progresivni deo akademske zajednice, praćen otporom i nasiljem lokalnih institucija, rasističkih organizacija i belog stanovništva. https://en.wikipedia.org/wiki/Freedom_Summer

[7] https://www.jstor.org/stable/23262333?seq=1#page_scan_tab_contents

[8] Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM) objavljuje Američka psihijatrijska asocijacija. Predstavlja spisak kriterijuma za klasifikaciju mentalnih poremećaja, Zvanično ga koriste sve američke institucije, uključujući pravne i socijalne službe, a često se na njega oslanjaju i psihijatri u drugim državama. Trenutno je aktuelno V izdanje. Pored ove klasifikacije, Svetska zdravstvena organizacija objavljuje svoju – ICD 10 klasifikacija mentalnih i poremećaja u ponašanju.

[9] Džordž Orvel – roman 1984

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

• Kritički život 1 – Edvard Snouden

• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)

• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)

• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)

• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)

• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)

• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)

• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)

• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)

• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)