BITKA ZA ČILE – bitka nenaoružanih ljudi
film Patrisija Guzmana u sećanje na Horhea Mulera Silvu
Treći deo: NARODNA VLAST (prvi deo POBUNA BURŽOAZIJE možete da pogledate ovde, drugi deo DRŽAVNI PUČ možete da pogledate ovde)
Santjago de Čile, 1972. godina
(masa)
– Aljende! Aljende!
– Aljende! Aljende!
– Levica, ujedinjena, nikad neće biti pobeđena!
Za samo osamnaest meseci socijalistička vlada Salvadora Aljendea sprovela je veliki deo svog socijalnog programa. Tokom godinu i po dana, nacionalizavala je velike rudnike bakra, gvožđa, uglja, šalitre i cementa. U to vreme, država uspeva da kontroliše najveći broj čileanskih monopolističkih kompanija.
(masa)
– Aljende, uz tebe smo, udri “mumije” svom snagom!
Takođe je nacionalizovano šest miliona hektara obradive zemlje, kao i gotovo sve nacionalnei strane banke. Tokom ovih osamnaest meseci, severnoamerička vlada zajedno sa unutrašnjom opozicijom ozbiljno ometa rad vlade. Uprkos ovome, Aljende i dalje ima čvrstu podršku najširih delova stanovništva.
(masa)
– Aljende, Aljende, narod će te braniti!
Kako se bližio kraj 1972. godine, najjači deo opozicije uspostavlja i potvrđuje svoju strategiju. Nacionalna partija insistira na potrebi da se isprovocira pad vlade pre sledećih parlamentarnih izbora. Da bi to postigli, ohrabruju štrajk kamiondžija koji je predvodnica opšteg kolapsa ekonomije. Nestašica rezervnih delova, koju izazivaju SAD, stvara idealne uslove za Nacionalnu partiju da preuzme kontrolu nad organizacijom vlasnika kamiona.
– Ako mi, sredstva mobilizacije, želimo prihvatljivo rešenje nećemo pristati na trikove, nema više cik-cak izbegavanja! Idemo za rešenjem problema tarifa i rezervnih delova i adekvatne reorganizacije. Želimo više pravde i manje birokratije. Zato tražimo od vas vašu podršku našem Upravnom odboru kako bi mogao da radi u ovoj situaciji. Verujemo da je došlo vreme da kao jedan čovek, jedan kamiondžija i zajedno sa ženama koje rame uz rame učestvuju sa nama, nemamo više alternativa nego da dignemo zastave odlučnog štrajka na neodređeno vreme bez obzira na posledice. Ako ćemo da nestanemo u bedi,bankrotu i uništeni, učinimo to stojeći, energični, uspravni i ponosni, jer to je slika siromašnog Čileanca koju izražava ova organizacija!
Hvala vam.
– I tako je, gospodo, odbor Konfederacije dao neophodne instrukcije svim našim srodnim organizacijama, tako da će od juče, utorka u ponoć, sve usluge u Čileu biti paralisane. Na taj način, gospodo, mi smo ispunili mandat koji je Narodna skupština dala odboru ove Konfederacije.
11. oktobra 1972. godine počinje prvi štrajk prevoznika. Sledećeg dana, prevoznici dobijaju podršku Nacionalnog poljoprivrednog društva, kao i vlasnika velikih i malih radnji, koji takođe zagovaraju blokadu.
U noći 14. oktobra, partija Hrišćanska demokratija takođe odlučuje da podrži štrajk. Gradski i međugradski transport je strateški sektor proizvodnog lanca. Nedostatak vozila onemogućava snabdevanje sirovinama i prekida distribuciju na nacionalnom nivou. Njujork Tajms će kasnije otkriti da je glavna ekonomska podrška štrajku došla od vlade SAD. Veliki poslodavci okupljeni u Društvo za razvoj proizvodnje, takođe zaustavljaju proizvodnju i započinju zatvaranje fabrika na neodređeno vreme. Ovi sektori štite privatne kompanije i odbijaju bilo kakvu socijalizaciju ekonomije.
– Čileanska industrija se grupisala zajedno u Društvo za razvoj proizvodnje, čiji sam ja predsednik.
Ova institucija je najstarija te vrste u Latinskoj Americi. Osnovana je 1883. godine. Do danas je imala 19 predsednika i ja sam dvadeseti.
Istorijski, Društvo za razvoj proizvodnje je glasnogovornik za krupan nacionalni i strani kapital.
Tokom oktobarskog štrajka, Društvo zastupa glavne industrijalce.
– Pitali smo industrijalce da se priključe pokretu, i oni su se priključili, kao ličnosti. Industrija je paralisana u mnogim mestima, i to je zato što su se mnoge grupe radnika pridružile pokretu, profesionalci, kao što su inžinjeri, zaposleni u bankama, zdravstveni radnici, profesionalci kao što su advokati i inžinjeri. Tu su i vlasnici radnji, mali i srednji industrijalci. Stvarno, svi iz industrije i trgovine.
U Santjagu, 70% privatnih autobusa je prestalo da radi. Urbane komunikacije u čitavoj državi su u krizi. Radnici izvoze fabričke kamione na ulice, i improvizuju minimum transporta. S obzirom na hitnost sitacije bore se sa štrajkom od početka. Kao odgovor na poziv vlade većina radnika ipak stiže na svoj posao.
(radnici)
– Čim smo čuli da su prevoznici izglasali štrajk, smatrali smo da je to manevar protiv vlade. Odmah smo održali sastanak kako bismo preduzeli mere, jer ovo je državna kompanija i mi moramo da vodimo računa o njoj.
– Radili smo svakog dana, kao da je normalno. Stizali smo kasnije, ali ipak smo stizali.
– Kako ste stizali?
– Kamionima, bilo čim. Fabrika je izbacila kamione, i nabavila privatne autobuse,
i njima smo dolazili.
– Ovde smo da radimo, i da pružimo podršku fabrici.
– A kako ste uspeli da stignete ovde?
– Došli smo autobusom, peške, svakako. Važno je bilo da stignemo.
– Neki drugovi koji rade ovde iznajmili su nam svoje kamione, i njih koristimo da se prevezemo
na posao i nazad kući.
– Da li je fabrika prestajala sa radom?
– Ne, nikad. Naš stav je da ćemo uvek nastaviti sa radom kako bismo sarađivali sa vladom. Tako da smo uradili sve što je u našoj moći kako bismo podržali vladu. Nikad nismo izostali sa posla tokom štrajka. Uvek smo ovde, tačni kao sat.
– To je prevratnički štrajk.
– Kako su radnici odgovorili?
– Tako što su normalno radili svakog dana. Imamo čak i mlade majke koje su dolazile na posao sa bebama u naručju, čak su se i trudnice pojavljivale na poslu.
U međuvremenu, u centru Santjaga, opozicioni agitatori napadaju autobuse koji se nisu pridružili štrajku. U rezidencijalnim oblastima, mnogi industrijski rukovodioci, inžinjeri i tehničari, ostaju kod kuće, čvrsto podržavajući štrajk.
– Trenutno, ja sam predsednik Konfederacije čileanskih profesionalaca koja ima članstvo od
50 hiljada profesionalaca, radnika sa profesionalnim kvalifikacijama koji rade u različitim industrijama ili drugim kompanijama u zemlji.
Ova vrsta udruženja, koja bi trebalo da je apolitična zapravo tesno sarađuje sa opozicionim partijama.
– Imamo odličnu organizaciju naših članova. Ljudi koji su disciplinovani, savesni, odgovorni.
Oktobarski štrajk je to i pokazao.
Postepeno, ovakve organizacije su počele da se ponašaju gotovo fašistički.
– Ne verujem u mit da radnik, samo bivajući radnikom, može sve da uradi.
(radnici)
– Pa, inžinjeri su otišli. Otišli su zajedno sa rukovodiocima kompanije. Napustili su kompaniju, i ona je ostala u rukama naših drugova poslovođa. Tako da smo se mi odmah organizovali, i zajedno sa njima, preuzeli ovu odgovornost.
– Ide nam dobro otkako su nas šefovi napustili, nastavljamo sami.
– Otišli su i ostavili fabriku nama, a mi smo nastavili kao da je sve u normali. Do sada, nismo imali
nikakvih problema. Snalazimo se sa situacijom.
– Mislim da su pogrešno postupili. Ništa nam čak nisu ni rekli. Uprkos svemu, sada smo zadovoljniji, mnogo nam je bolje, i voleo bih da mogu da stisnem ruku drugu Aljendeu.
– Ide nam savršeno dobro, kako sada radimo.
– Mislim da nam ide baš dobro sa novim industrijskim reformama. Ide nam dobro, i radimo sa većom odlučnošću.
U fabrikama, iskusniji radnici preuzimaju glavne operacije. Nekolicina inžinjera koji podržavaju vladu brine o različitim susednim fabrikama. Tako, jedan inžinjer se može baviti problemima u četiri ili pet kompanija. U ovim prvim trenucima industrijska aktivnost nije prestala.
U međuvremenu u Gornjem domu, deset senatora objavljuje saopštenje kojim kažu da vlada prekoračuje zakonska ovlašćenja. Ovaj dokument, koji nema pravnu snagu urušava Aljendeov ustavotvorni imidž, u očima oružanih snaga. Deset potpisnika uključuje članove Hrišćanske demokratije.
(radnici)
– Mislim, da u ovom slučaju, hrišćanske demokrate nisu u pravu što podržavaju “mumije”.
Ja sam i sam bio član Hrišćanske demokratije i mislim da podrškom ovim ljudima izdaju našu zemlju.
– Buržoazija je ta koja je držala sve radnike u neznanju. Zašto toliko radnika nema pojma o politici?
Kažu da su “apolitični” ali ne znaju da je sve politika. Da bi se organizovali, radnici moraju da se ujedine. Ali na kojim osnovama? Organizacije funkcionišu na osnovu političkih partija. A sve partije koje su sada uz Narodno jedinstvo oduvek su bile uz radnike. Opozicione partije su samo eksploatisale radnike a to je slučaj i sa Hrišćanskom demokratijom. Stvorile su paternalizam kojim iskorišćavaju radnike.
– Da li ima radnika iz Hrišćanske demokratije?
– Da, naravno.
– Ima li problema sa njima?
– Ne.
– I oni rade?
– Svi radimo zajedno. Nema problema.
– Ima li radnika iz Hrišćanske demokratije?
– Da.
– I oni rade?
– Da.
Iako je Hrišćanska demokratija podržala štrajk, neki od njenih militantnih radnika nastavljaju sa radom. U stvari, ovi radnici su u opoziciji u odnosu na svoje lidere. Oni se pre identifikuju sa svojim drugovima radnicima nego sa šefovima.
– Vi niste u Narodnom jedinstvu. Uz koga ste vi?
– Ja sam uz radnike.
– Uz koga su radnici?
– Uz Narodno jedinstvo.
– Da li ste radili tokom štrajka?
– Naravno.
– Zašto?
– Da bismo ostvarili radničku svest.
– Da li ste i vi radili?
– Da.
– Znači vi ste uz Narodno jedinstvo?
– Uz radnike sam.
– Zato što “mumije” nikad nisu poštovale sadašnju vladu. Narod je taj koji poštuje vladu. Oni slede vladina naređenja. Ali ovi bogataši… Kako ih zovete? Lovatori, ljudi koji gube svoj interes. Oni su ti koji se žale. Oni znaju da narod mora da kupuje, da jede, i sada žele da sakriju stvari koje ljudi moraju da kupuju. Prave haos da bi se narod okrenuo protiv vlade.
Opozicija pojačava skladištenje osnovnih namirnica. To je pokušaj sa se stvori sveopšta nestašica. Kao odgovor na to, vlada i narodne organizacije pojačavaju nadgledanje kako bi otkrile gde se roba tajno skladišti. Uprkos svemu, stanovništvo ima ozbiljne poteškoće da dođe do proizvoda koji su dostupni. Svesna kritične situacije, vlada objavljuje da su prestonica i nekoliko pokrajina krizna područja. Ovo znači da oružane snage moraju da preuzmu policijske dužnosti. Opozicija optužuje Aljendea da koristi vojsku u političke svrhe. Opoziciona štampa započinje kampanju kako bi ohrabrila neposlušnost vladi među pripadnicima vojske.
– Ovo je veoma kritično vreme za našu zemlju. Ali mislim da jedinstvom među radnicima možemo prevazići situaciju.
– Šta mislite o trenutnoj krizi?
– Mislim da je prilično loše.
– A šta bi trebalo uraditi?
– Moramo da zaustavimo ovo što se dešava i da pokušamo da ponovo izgradimo zemlju.
– Stvari loše stoje.
– Šta treba da radimo?
– Da radimo i proizvodimo više.
– Kažite glasnije.
– Da radimo i proizvodimo više.
– Stvarno, situacija postaje vrlo ozbiljna.
– Kriza? Moramo da se pozabavimo krizom, i svako treba da doprinese.
– Kako?
– Tako što će raditi više, više proizvoditi, i pomoći predsedniku.
– Uopšte ne treba da obraćamo pažnju na “mumije”. Njihov jedini cilj je da nas uguše, da nas udave. Koriste činjenicu da Severnoamerikanci žele da zgaze na naše dostojanstvo kao Čileanaca. Oni rade to isto, i ne možemo se složiti kao Čileanci, radnici, kao ljudi koji su na svojim radnim mestima već godinama, da se ponašamo u skladu sa njihovim željama. Ne! Ni sada, ni ikada. Upravo suprotno. Naša namera će uvek biti da se borimo za novi Čile, ekonomski i politički slobodan.
Neke fabrike počele su da prodaju svoje proizvode, direktno stanovništvu. Sindikati u različitim granama su udružili snage kako bi distribuirali prozvode u komšilucima.
– U ovom trenutku, radimo kao inspektori, za čast. Ne radimo svoje stare poslove ali i dalje primamo platu. Rad koji sada obavljamo uključuje koordinaciju tržišta, kakvo je bilo, koje se bavi električnim aparatima.
Ostale fabrike šalju radničke izvidnice da otvore radnje koje su zatvorene. Ovi radnici imaju ulogu inspektora u ime vlade.
(televizijske vesti)
– Svi direktori različitih udruženja železničkih radnika objavili su saopštenje u vezi sa jučerašnjim napadom fašističkih elemenata na putnički voz i rekli su da neće tolerisati dalju agresiju. Jučerašnji napad na putnički voz okarakterisali su kao kriminalni akt protiv železničkih radnika i protiv putnika, čiji su životi u rukama radnika.
(radnici)
– Da, postoje dva komiteta za zaštitu fabrike, dnevni i noćni. Dva komiteta.
– Šta oni rade?
– Oni su čuvali fabriku, kako je niko ne bi preuzeo.
– Druže, imamo komitet predostrožnosti koji nadgleda fabriku subotom, nedeljom i državnim praznicima. Ne ostaje bez nadzora ni jedan trenutak.
– Da, mislili smo da izgradimo četiri kule svaku na po jednoj strani zgrade, i na taj način bismo imali mnogo bolji pregled dok čuvamo fabriku.
Komiteti predostrožnosti su nicali na dnevnoj bazi u glavnim industrijskim oblastima Santjaga.
– Ispričajte nam priču o ovom kamionu.
– Pa, drugovi su se upoznali na radničkoj skupštini, i dogovorili se da sarađuju sa vladom kako bi se na najbolji način pozabavili i pobedili štrajk prevoznika. A to je značilo pravljenje cisterni za prevoz goriva, tako da budu što je brže moguće. Sve u svemu, bila nam je potrebna samo jedna nedelja da završimo posao i da predamo vladi deset cisterni istih kao ova koju vidite.
Do polovine oktobra, organizacioni kapacitet radnika prevazišao je sva očekivanja. Uspeli su da održe relativno normalnu proizvodnju tako što su maksimalno iskoristili postojeće rezerve. Industrije su napravile sistem između sebe za razmenu resursa. U praksi, vidimo začetak
takozvanih “Industrijskih pojaseva”. Svaki pojas je udruženje fabrika i kompanija koje koordinišu poslove radnika u istoj oblasti.
To su prvi izdanci narodne vlasti u Čileu. I dok izgleda da podržavaoci vlade pobeđuju krizu, nasilne opozicione grupe pokušavaju da stvore sliku haosa i nedostatka autoriteta.
(televizijske vesti)
– Efikasnom akcijom policije i masovnom mobilizacijom radnika koji su pokazali svoju podršku ustavnoj vladi sprečen je današnji pokušaj fašističkih elemenata da izazovu krvave nemire u Santajgu. Fašističke grupe su napale studente i radnike koji su iskazivali svoju podršku vladi. Radnje su uništene, napadnuta je Direkcija za urbano unapređenje, rulja je pljačkala a nepoznati strelci su pucali. Prisustvo radnika na glavnim ulicama dovelo je do razbijanja provokatorskih grupa koje su pokušale da stvore atmosferu nereda. Radnici iz građevinske industrije i nacionalizovanih sektora marširali su kroz centar kako bi sprečili nasilne ispade fašističkih grupa.
29. oktobra, pokret poslodavaca počinje da pokazuje neke naznake umora. U fabrikama, situacija u kojoj se nalaze radnici je takođe teška pošto su rezerve gotovo iscrpljene. Imajući u vidu situaciju, Aljende kreira političke uslove za postizanje razumevanja sa Hrišćanskom demokratijom. On dovodi glavnokomadujuće oružanih snaga u vladu. Da bi napravio ovaj civilno-vojni kabinet, predsednik se oslanja na generala Karlosa Pratsa, prirodnog vođu oficira koji poštuje demokratski sistem. Podržan ovim sektorom, Aljende postiže dogovor sa Hrišćanskom demokratijom i pregovara o razrešenju za štrajk prevoznika. Široki sektor radnika levičara interpretira prisustvo vojske kao šansu da se upotrebi čvrsta ruka protiv opozicije.
– Da li vam se dopada ideja vojske u vladinom kabinetu?
– Slažem se sa učešćem vojske u kabinetu. To je jedini način da se kontrolišu “mumije”. Njima je potrebna čvrsta ruka.
– Šta vi mislite o tome?
– Trebalo je da budu tamo od početka.
– Zašto?
– Da bi se rešili svi problemi koje imamo.
– Šta vi mislite o ovome?
– Potpuno se slažem sa uključivanjem vojske. Trebalo je više njih da ubace u ministarstvo.
– Mislite li da su oni uz narod?
– Da, naravno, svi su oni uz narod sada.
– Kako to znate?
– Znamo, zato što, na prvom mestu reakcionarne snage ne mogu preokrenuti sve oružane snage. Tako da znamo da su uz vladu i uz narod. Posle jučerašnje izjave generala Pratsa znamo savršeno dobro da je to garancija za nas.
– Ne sviđaju mi se u vladi, zato što demokratski sistem nije u saglasju sa vojskom.
– Pa zašto se drug Aljende oslonio na njih?
– Pretpostavljam zbog toga što je situacija toliko ozbiljna u ovom trenutku, da su okolnosti zahtevale da takav korak bude neophodan kako bi se nametnuo red. Ali nadam se da to nije stalno stanje, i da će kratko trajati.
– Smatram, da u ovom trenutku, ni ja niti bilo ko drugi ne može jasno reći da li će biti građanskog rata. Jer sve zavisi od oružanih snaga. Ukoliko nastave da se ponašaju kao do sada, da budu lojalne narodu i redu, i poštovanju zakona, ne verujem da će biti konfrontacije. Vlada će nastaviti uz poteškoće, ali će nastaviti.
– Šta bi trebalo uraditi u slučaju da se štrajk ponovi?
– Država treba da preuzme kamione. Sav prevoz treba da bude pod kontrolom države i da njime upravljaju radnici. Kamioni ne mogu ništa bez radnika. A radnici su ti koji grade zemlju.
– Mi, narod, smo otvorili oči i shvatili. Nismo više kakvi smo bili. Ranije su nas stalno varali. Zato što smatram da u celom svetu moraju razumeti radnika. Ne samo ovde u Čileu, već svugde.
10. novembra 1972. godine, civilno-vojni kabinet uspeva da okonča štrajk. Za vladu SAD-a i unutrašnju opoziciju ovo je značilo neuspeh. Oni su napravili ogromnu ekonomsku štetu državi
ali nisu svrgnuli vladu, kao što su se nadali. Za široki sektor radnika, ovo oktobarsko iskustvo biće osnova za rast narodne vlasti. Nekoliko dana kasnije, na demonstracijama povodom proslave okončanja štrajka, po prvi put se pojavljuje “Pojas Seriljos”. Organizacija, koja nije postojala pre štrajka a koju čini 250 kompanija iz južnog dela Santjaga.
(masa)
– Radnici iz “Pojasa Seriljos”!
– Prisutni!
– Radnici iz “Fense”!
– Prisutni!
– “Sinedelen”!
– Prisutni!
– “Meastranca Seriljos”!
– Prisutni!
– Radnici iz “Ralka”!
– Prisutni!
Posle štrajka, skoro svi pokreti u bazi su povezani sa narodnom vlašću. To je inicijativa koju kanališe vlada, ali njeni koreni nisu u vladi. Ova moć često izaziva preneraženost, u nekim levičarskim partijama, koje alarmiraju određeni spontani stavovi stanovništva.
(masa)
– Stvorimo narodnu vlast!
Posle oktobra, slogan “Stvorimo narodnu vlast” nastavlja da se čuje širom zemlje.
(masa)
– Stvorimo narodnu vlast!
– Vlast radnicima!
– Stvorimo narodnu vlast!
Do sredine 1973. godine, 31 industrijski pojas je nastao u svim velikim gradovima. 8 pojaseva pripada Santjagu. Kada se pojavio konflikt sa gazdama, posebno u malim kompanijama, dotični radnici bi odmah dobijali podršku od pojasa kome su pripadali. Ova solidarnost daje malim sindikatima veću podršku kako bi se suprotstavili gazdama.
– Zaradili smo ogromno bogatstvo za ove momke, za gazde. Ali oni neće ništa da urade za dobrobit radnika. A sada žele da nas unište. Sindikalne vođe trpe strašan progon, ali mi, sindikalne vođe, nismo sami. Podržavaju nas svi naši radnici, i svi industrijski pojasevi. A industrijski pojasevi, pokrivaju ceo Čile, tako da smo moćni. A oni su opet podbacili. Sada smo mi svi organizovani i svi smo svesni, i radnici su otvorili oči. Svesniji smo mnogo više. I imamo podršku. Što smo ujedinjeniji, to smo moćniji. Neprijatelj sa kojim se suočavamo, desnica, veoma je moćan i dobro organizovan. Zašto mi ne bismo bili organizovani? Zašto ne bismo iskoristili brojčanu prednost koju imamo? Ima više radnika od gazdi i šefova. Lako je pobediti ih, ali moramo biti organizovani i ujedinjeni.
– Šta mislite o industrijskim pojasevima?
– Veoma su važni.
– Zašto?
– Zato što smatram da su oni realna moć organizovanih zajednica. I mislim da svima treba da nam je vrlo jasno kolika je važnost industrijskih pojaseva i kako treba da radimo da bismo ih podržali i organizovali.
– Smatrate li da rade paralelno sa vladom, ili sa vladom?
– Mnogi ljudi su uplašeni od industrijskih pojaseva. Da, mogli smo da osetimo taj strah, jer smo videli kako su u javnim službama stvarno prestravljeni od participacije zajednice.
– Vi ne vidite nikakvu opasnost u industrijskim pojasevima?
– Naravno da ne. Imam puno poverenje u narodnu inteligenciju. Ljudi koji su organizovani su inteligentni. Pa kako se onda plašiš narodne organizacije?
Radnici okupiraju stotine fabrika diljem zemlje. Neke od ovih fabrika je moguće legalno nacionalizovati. Međutim, veliki deo njih je u rukama radnika, bez bilo kakve mogućnosti za pravnu podršku. To su prvi simptomi da državni aparat počinje da biva preplavljen stvarnošću. Kasnije, oni počinju da organizuju “komunalne komandose” što je još jedan vid narodne vlasti. Ovi komandosi objedinjuju sve komponente zajednice, studente, domaćice, radnike, komšije i seljake.
– Da li ste čuli za komunalne komandose?
– Naravno, mnogo sam slušao o njima. Vrlo dobro su organizovani. I mi ih imamo ovde. Oni mnogo brinu o radnicima, posebno sada, kada prolazimo kroz revolucionarni period.
– Šta mislite o komunalnim komandosima?
– To su organizacije običnih ljudi koje se bore. To je nešto u čemu svi iz proleterske klase treba da učestvuju, zato što mnogi proleteri greše, i varaju ih oni koji kažu da postoje nestašice. To radi desnica, buržoazija, imperijalizam SAD-a i čileanska buržoazija. Niko od njih se ne bori za Čile. Mi se borimo za Čile i za jednakost za sve, tako da možemo da izgradimo socijalizam, koji pripada proleterskoj klasi.
– Šta mislite o komunalnim komadosima?
– Mislim da su u ovom posebnom trenutku, oni organsko rešenje za problem nabavki, ali i za problem ujedinjavanja proleterske klase u zajednicama i pokrajinama, kako za mogući građanski rat, i svakodnevne konfrontacije sa kojima se moramo suočavati, tako i za specifična rešenja za probleme kao što su higijena, zdravlje, oprez protiv buržoazije.
– Pa šta je potrebno ovde?
– Ono što je potrebno je organizacija, koja može pružiti smer onim delovima klase koji su marginalizovani. To su danas najzapaljiviji sektori, oni koji se stvarno mobilišu, širom zemlje. Upućujemo poziv svim susedima da se organizuju na svaki mogući način kako bismo u kratkom roku uz vođstvo radničke klase, uz vođstvo industrijskog pojasa Seriljos, mogli da postavimo komunalnu upravu, koja će sutra biti vlast za proletersku klasu i neće biti zaustavljena buržoaskim institucionalizmom ili reakcionarnim elementima.
– Vlast radnicima!
Drugovi… Došli smo u centar Majpu, zato što razumemo, da je osnovni alat za zadatak koji smo preduzeli, klasno savezništvo. Savezništvo koje će nam omogućiti da zbacimo neprijatelja bez obzira na to koliko je moćan. Savezništvo koje će nam omogućiti da zaustavimo imperijalističke akcije, koje sprovode marionete u Čileu. Savezništvo koje će nam omogućiti da izgradimo i razvijemo narodnu moć. Savezništvo koje će nam omogućiti da imamo neophodnu snagu da preuzmemo vlast.
U praksi, komunalni komandosi zadobijaju stvarnu formu kroz specifične akcije. U ovom slučaju,
radnici iz pojasa Seriljos, i seljaci iz grada Majpu, odlučuju da nasilno okupiraju 39 loše obrađivanih poljoprivrednih imanja. Ova zemlja može biti jedan od glavnih izvora namirnica za prestonicu. Svaka susedna fabrika šalje izvidnicu kako bi podržala akciju. To je prvi put da urbani radnici učestvuju u mobilizaciji seljaka. Ova zajednička akcija postavlja pravi temelj za komunalnu upravu. Tokom ranog jutra brigade seljaka i radnika okupiraju zemljište. Postavljaju stalne straže na sve ključne pozicije.
– Mogu li da vam postavim pitanje?
– Šta god želite.
– Kako se zovete?
– Luis Gilberto Herez.
– Kako se zove imanje?
– Imanje “Sveta Karolina”.
– Zašto je okupirano? Zato što vlasnik nije održao reč datu radnicima i svojim zaposlenima. Poslat je poziv i tako smo rešili da okupiramo imanje. Ujedinjeni smo i zato smo došli da pomognemo drugovima ovde. Ja sam u komitetu koji je zadužen za brigu o imanju. Ja sam jedan od osnivača tog komiteta. Težio sam tome. Želim da i naši drugovi tome teže, jer ako smo ujedinjeni možemo da zbacimo gazde.
– Gde radite?
– U “Sijam di tela”.
– Gde?
– “Sijam di tela”.
– Znači vi radite u fabrici.
– Da, ja vodim pojas Makena.
– Zašto ste okpirali ovo imanje?
– Neophodno je da se ujednimo radnička klasa i seljaci kako bismo se zajedno borili protiv gazda, zato što imamo zajedničke probleme, i potrebno je da tragamo za rešenjima kao klasa.
– Kako unija radnika-seljaka funkcioniše ovde u Majpuu?
– Mislim da je ovo prvi jasan primer toga kako je snažna i efikasna unija radnika i seljaka. Preuzeli smo 39 imanja, uz podršku radnika iz sektora Seriljos i iz Vikunja Makena. Drugi korak je započinjanje obrade zemlje.
Oni su takođe uspostavili komitete za predostrožnost koji danonoćno patroliraju kako bi sprečili odmazde vlasnika. Zahtevaju da se primeni zakon o agrarnoj reformi i pozivaju vladine birokrate da prouče situaciju.
Govori vladin funkcioner:
– Ukratko, svi drugovi su i dalje na milost i nemilost sudske vlasti, sa svim tim naredbama za izbacivanje, nalozima za hapšenje, i suđenjima za zločine koje nikad nisu počinili, ali to se može izbeći vladinom intervencijom i dodelom ovlašćenja supervizorima…
U principu, zakon o agrarnoj reformi dozvoljava eksproprijaciju zemlje koja se loše obrađuje. Ali u ovom slučaju, imanje ne ispunjava zakonske uslove. Ovo primorava seljake da čvrsto brane validnost svoje inicijative.
Govori vođa seljaka:
– Mi ne lažemo i svakog druga koji ovde laže, odmah izbcujemo. Šta je to? Ako tražimo tih 26 imanja, imamo razlog za to. Ako tražimo 28, opet postoji razlog. A onda će doći do neke birokratske začkoljice koja će pokušati da odloži stvari i da nas potkopa. Nećemo prihvatiti ništa od toga. Zašto ne? Zato što ne lažemo. Moraju da nam veruju. Ako zahtevamo tih 26 imanja, to je zato što naši drugovi, moraju da rade na tih 26 imanja. Nećemo da nam neko iz Kancelarije za agrarnu reformu preokreće sve ovde i pokušava da nas prevari. To nećemo prihvatiti! Tako da je jasno, ako tražimo 26 imanja, postoji razlog. Mi ne lažemo i ne varamo da bismo ih nacionalizovali. Imamo razlog što ih tražimo. Ako kažemo da se loše obrađuju, onda je to tako.
Sa druge strane, vlasnici su iznašli pravni lek protiv eksproprijacija. Ovaj lek je poznat kao “mere predostrožnosti” i sastoji se iz zaštite privatne svojine tokom perioda koji odrede sudovi. Kako sudove kotroliše desnica, za neka imanja bi mogle da prođu godine do eksproprijacije. Ovaj lek uništava seljačku inicijativu.
– Drugovi, molim vas, koje mogućnosti bismo imali ukoliko bi sva imanja koja treba oduzeti bila pod ovim “merama predostrožnosti”? Kako možemo da ih preuzmemo?
Govori vladin funckioner:
– Ovo nije tajna ili tako nešto. Problem je što Direkcija za agrarnu reformu ima advokate koji je brane na sudu. A sada je problem i borba koja se dešava u ovoj zemlji. Direkcija je vezana za zakon
kako bi mogla da obavi eksproprijaciju. Gazde imaju svoje advokate, i oni izmišljaju odbranu. A svi znate za problem sa sudovima. Direkcija nema ništa sa “merama predostrožnosti”. To nije u našim rukama. Tako da je vaše pitanje važno, zato što neka imanja mogu koristiti te “mere predostrožnosti”. U tom slučaju, morali biste da se borite na sudovima. Mi moramo da okupiramo sva imanja…
Ali seljaci se usuđuju da se suprotstave državnoj birokratiji svom svojom energijom. Podržani komunalnom upravom, seljaci izvode državne birokrate na autentični narodni sud.
– Ne želim da traćim vreme. Želim da radim i proizvodim više. To je naš moto. Ne želim da sedim negde u kancelariji, pušim, i bavim se papirima. Verujem da ako osoba nije sposobna treba da odustane od svoje pozicije. Ako mi, na primer, neki drug kaže da ne radim dobro svoj posao kao vođa, ja bih podneo ostavku, i predao svoju poziciju nekome ko je sposobniji od mene. Mislim da ako nekome kažemo izravno, ta osoba će znati kako da se odbrani. Ali mi ćemo primeniti pritisak. Ako neko manipuliše situacijom, kako bi opstao, naći ćemo način da ga izbacimo odatle. Ovde u Majpu zajednici, niko ga više neće zvati drugom, jer nije rešio nijedan problem unutar Majpu imanja. A kao što poruka kaže, znamo da nam nedostaje krompir, nedostaje nam šećer, nedostaju nam sve stvari koje proizvodi zemlja! Znamo da nam nedostaju namirnice, a zemlja sve to proizvodi. Takođe znamo da smo delimično i sami odgovorni, za činjenicu da postoji nestašica hrane. Zato želimo da nacionalizujemo još zemlje! Reakcionari često govore da smi mi “oni slabi”. Ali pokazujemo im da nismo slabi uopšte. Proizvodimo hranu zato što znamo da moramo da branimo ovu našu stvar. To je sve što imam da kažem.
– Naš drug možda ima nešto da kaže.
Govori optuženi funkcioner:
– Da druže. Prvo, želeo bih da kažem sledeće. Ja sam na poziciji, koja, što se teče nadoknade, meni ne donosi ništa. Želeo sam to da kažem. To nije lak posao. Ali glavna stvar, drugovi, je da ja verujem i biću samokritičan, da sam napravio grešku što sam previše verovao u rad Saveta. To je odgovornost koju moram da prihvatim. Moram da je prihvatim, i moram da učim iz toga. To vam svima priznajem. Ali, osim toga, mislim da je ono što ste danas izrekli veoma važno, zato što verujem da sam i ja revolucionar. A kada revolucionar veruje da je kritikovan za posao koji smatra da obavlja dobro, ali nije tako to će bez sumnje biti lekcija za njega, i pomoći će mu da popravi svoj rad. Ako želite, možemo o tome razgovarati neki drugi put ali smatram da ste zaslužili objašnjenje. Smatram…
– Druže, mogu da kažem nešto? Kao posvećeni revolucionar i službenik, ne bi trebalo da gledaš na sat na poslu. Trebalo bi da si posvećen seljacima i da radiš više.
(masa)
– Stvorimo narodnu moć!
– Borimo se i stvorimo narodnu vlast!
– Stvorimo narodnu vlast!
Narodna vlast se dotiče i problema snabdevanja hranom. Tokom 1973. godine, bojkot SAD-a i snažna unutrašnja opozicija stvorili su idealnu klimu da većina vlasnika radnji bude protiv vlade. Oni ostvaruju veći profit ilegalnom prodajom robe. Čak i vlasnici malih radnji radije usmeravaju svoje proizvode ka crnom tržištu. Da bi se borili protiv ovog problema, sistem “direktne nabavke” se uspostavlja u radničkim naseljima.
– Imaćemo na umu svog delegata, i uspostavićemo našu zadrugu za distribuciju za sve ovdašnje stanovnike. Ostavićemo vlasnike radnji u izolaciji, zato što, kao što je naš drug rekao, oni su izvor robe koja završava na crnom tržištu. Preuzmimo odgovornost za sebe.
– Moramo da se pridružimo delegatu, i da oformimo zadružni distributivni centar za ljude koji žive ovde. I ideja je da se nabavljaju sve potrepštine za kuću. Da bismo to uradili, moramo se boriti i da ne damo više ni dinar vlasnicima radnji jer su se dovoljno obogatili na naš račun. Zato, udružimo se! Udružimo se, ulicu po ulicu. Oformićemo zadrugu, i opstati bez vlasnika radnji!
– Vlast radnicima!
A onda, kada je narod video da ove zalihe dolaze direktno od državnog distributera a zatim direktno njima, shvatili su da su mnogi problemi za njih rešeni. Tako da pozivamo sve komšiluke i pozivamo svaku ulicu da se pridruži, i diskutuje probleme sa svojim susedima.
– Želimo “narodnu prodavnicu” gde će sva roba stizati i služiti ljudima. Želimo da uspostavimo neku vrstu supermarketa. To je ono što želimo da predložimo, i želimo odgovor od njih kako bismo to sproveli.
– Najvažnija stvar je organizacija rezidenata. Trenutno, mnoga mesta imaju narodne prodavnice, i snabdevaju ih različite kompanije, uglavnom one koje vodi država. Čak bih rekao, ekskluzivno to rade državne kompanije. Tako da morate da zahtevate napor od samih stanara. Stanari moraju da osete da su i samo nešto uložili. Moraju da osete da su odgovorni. To im nije dato, to su uradili sami.
Narodne radnje eliminišu komercijalne radnje. Svaka oblast koja odluči da napravi radnju imenuje određene susede da prikupljaju robu.
– Ova? – Sledeća.
– Raščistite put, drugovi.
– Hoćemo samo radnike ovde.
– Hajde, povucite se, drugovi.
– Gde da istovarim ovo?
– Da li je ovo za taj kamion?
– Šta još treba da se utovari?
– Pirinač. Luk. Rezanci. Šibice. Brašno.
Hranu dobavlja nacionalna kompanija za distribuciju, DINAC, jedina koju kontroliše vlada. Iako je 70% biznisa distribucije u rukama Aljendeovih neprijatelja kompanija uspeva da opsluži najurgentnije potrebe radničkih naselja.
Komšije unajmljuju kamion za prevoz robe do mesta prodaje. Ova operacija se sprovodi jednom nedeljno.
– Sada je osam uveče, i morate razumeti da drugi drugovi moraju da nam pomognu da čuvamo prodavnicu. Da li neko želi nešto da kaže?
– Žene mogu ostati do ponoći ili jedan ujutru. Muškarci mogu da dođu posle toga.
– Drugovi, recite mi jednu stvar. Da li ste srećni sa ovom direktnom nabavkom?
– Da!
1973, narodne radnje prehranjuju oko 300 hiljada porodica u Santjagu – više od pola ukupne gradske populacije. U različitim zajednicama, ove radnje distribuiraju dostupne proizvode na uredan način.
– Griz. Pet kutija šibica. Dobiju pola funte čaja, funtu rezanaca, i dve funte pirinča, i deset funti šećera.
Svaka porodična grupa ima karticu za prikupljanje robe. Ovo olakšava planiranje distribucije i pridržavanje zvaničnih cena. Radnjom upravlja kolektiv stanara, na osnovu volonterskog rada.
– Kako uspevate da radite u narodnoj radnji i da istovremeno imate posao?
– Na primer, daju nam robu, daju nam je u subotu, ili u petak, tako da u radnji radimo subotom, kada inače ne radim. A kada ne mogu da idem, ide moja supruga, sa drugim ženama iz susedstva.
– Da li je direktna nabavka “narodna vlast”?
– U ovom trenutku, mislim da jeste, zato što sada vidimo, da ovaj posao sa direktnom nabavkom još više ujedinjuje mase.
– Šta mislite o trenutnoj situaciji?
– Veoma je teška.
– Zašto?
– Možemo da vidimo sve razloge. Juče je vlada izjavila da oni koji su sa Aljendeom traže da postane grub. Ali vlada ne može da postane gruba zato što nema većinu u Kongresu. A to je najozbiljniji problem koji naš drug predsednik ima u ovom trenutku. Ja ću braniti našu vladu zato što znamo da je to narodna vlada i moramo je braniti. Zato kažem da se ne plašim jer sam se odlučio. I rekao sam svojoj ženi – Imaš dvoje dece, odrasli su. Prestaćeš da ih neguješ, i ako treba da umrem za neki razlog, želim da umrem braneći našu stvar, kao radnik, i zato što nas iskorišćavaju čitav naš život.
– Stvorimo narodnu vlast!
Tokom 1973, klice narodne vlasti širile su se čitavom zemljom.
(masa)
– Vlast radnicima!
– Stvorimo narodnu vlast!
U međuvremenu, u proizvodnim centrima koji su u vladinim rukama pojavljuju se i drugi vidovi narodne moći. U rudnicima šalitre, problem radničke kontrole postaje vrsta narodne vlasti. Prevazilazeći osvetoljubivu borbu, ljudi žele veću transparentnost i veću efikasnost.
– Ako, u ovom trenutku, postoji imperijalistička blokada i mi ne dobijamo sirovine i rezervne delove, šta moramo da radimo u industriji? Moramo da planiramo proizvodnju, i da obezbedimo organizaciju i dobru administraciju za servise i topionice. Bez servisa, ne možemo imati industrijski razvoj u ovoj zemlji. U ovom trenutku, servisi su u srcu koje može da održi ostatak industrijske mašinerije u životu i funkcionisanju zato što drugovi ovde izrađuju rezervne delove. Ovi drugovi izmišljaju rezervne delove koji su nam potrebni. Oni ih prave za nas! Radnik ne razume intelektualne apstrakcije. Radniku je dosta da sluša reči. Zahtevi koje je naš drug izneo su veoma ozbiljni. Šta on zahteva? Ciljeve, radne ciljeve. Šta on zahteva? Racionalnu administraciju servisa, sa proizvodnim planovima. Ne možemo da nastavimo sa malom radionicom u svakom sektoru, zato što to znači nedostatak administracije, i podelu resursa. A ova kvalifikovana radna snaga će se umoriti i otići. Drugovi će ostati bez iluzija. Ovde ne postoji drug koji podržava fašizam. Svi su radnici, i svi imaju veliku radničku svest.
– Ovo je jedna od stvari koju smo ovde napravili, zbog uvozne blokade. Ono što vidimo ovde su prekidači za strujna kola koji su izrađeni u ovdašnjoj livnici. Ranije smo ih uvozili, ali kao što svi znate, imamo blokadu, tako da moramo da počnemo da pravimo delove. Sada kada smo u ovoj situaciji, kada nas blokira imperijalizam, mi smo spremni i odlučni da ispunimo vladin plan da proizvodimo više, da pronalazimo rešenja za probleme ovde. Zašto? Kako bismo napravili sve rezervne delove koji su potrebni industriji.
– “Mašine” su radnički odgovor na izazovne probleme koji se pojavljuju. Zovu ih “mašinama”.
– Ovo je “mašina”. Vidite? Uzeli smo dva velika dela i od njih napravili novi.
– Čemu služi?
– Za lokomotive u rudniku.
– Koliko su stare?
– Ove su iz 1928. godine. Nema više delova za njih. I u rudnicima i u fabrikama koje vodi država ljudi žele manje birokratije i više učešća.
Ovo otvara debatu o ograničenjima “mirnog puta” ka socijalizmu. U praksi, borba za učešće postaje analiza realnosti.
– Dobro, drugovi. Narodno jedinstvo upravlja već dve godine, i posebno u ovoj kompaniji, nije bilo stvarne, efikasne participacije. Zašto nije bilo stvarne, efikasne participacije i šta se desilo kao rezultat toga? Radnička participacija je politički problem. Kroz participaciju, radnici će biti u mogućnosti da razbiju kapitalističke strukture kompanije. Zato što ova kompanija i dalje ima kapitalističku strukturu unutar svoje organizacije. Mi ne posedujemo moć. Mi posedujemo vladu. A kompanije koje su unutar ove vlade takođe trpe posledice ovih kontradikcija unutar političkog procesa. Tako da će participacija razbiti kapitalističke strukture, i pomoći radnicima da uspostave nove organizacije u ovoj tranziciji ka socijalizmu. To znači da radnici moraju planirati, moraju učiti, i moraju organizovati kompaniju. Znači, participacija je planiranje, to je znanje, i to je proučavanje kompanije iznutra
– U ovom trenutku, Molino može, na dnevnoj bazi, samleti hiljadu kolica nitrata. Ali nažalost, melje 700 do 800 kolica što nije u skladu sa proizvodnim planovima koji su postavljeni za taj deo. Ozbiljni problemi? Problemi u rudniku. Problemi u proizvodnom sektoru. Nemaju ostataka, i nemaju kolica. Ali ima 200 starih kolica odbačenih u skladištu. Prema radnicima i proizvodnim komitetima, od tih 200 kolica, mogu se napraviti dvoje dobrih kolica od troje loših. Radnici su predložili da je ovo moguće rešenje. Kada to predlože odeljenskom komitetu, ili dobijaju negativan odgovor, ili nikakav odgovor. Pa kako možemo reći da radnik učestvuje kad, onda kad on predloži rešnje za problem, i povećanje proizvodnje, to biva odbačeno?
– Mislim da je jedino rešenje za ovaj problem, problem akvizicija rezervnih delova koji ne pristižu, ili plata, da radnici imaju direktnu kontrolu nad proizvodnjom. Mi proizvodimo i mi moramo kontrolisati čitavu kompaniju. Teško je, ali može se uraditi. Mnoge kompanije su postigle direktnu kontrolu proizvodnje.
– Mislili smo da možda treba uspostaviti administrativni komitet za svaku važnu fabriku. Čitav problem participacije se diskutuje. Drugovi, zato smatram da sindikalne vođe moraju učestvovati zato što će znati ekonomske uslove industrije. A to će biti osnovno kako bismo bili u mogućnosti da obezbedimo ekonomske uslove radnicima, sa svim činjenicama, a ne da se borimo zarad borbe, bez da stvarno znamo šta se događa.
– Kada kažemo da Čile ima buržoasku kapitalističku državu setimo se Visokog suda koji otpušta ministre i setimo se zakonodavne vlasti koja donosi zakone protiv radnika. I ne samo to. Ona je na ratnoj stazi na odmetnički način, protiv narodne vlade. Pa šta bi trebalo da bude radnička participacija? Planiranje ekonomije kroz direktno učešće, u kome se biraju radnici opštim glasanjem, kao što smo sproveli sada, na demokratski način. I šta treba da rade sindikati? Ono što su uvek radili kroz istoriju. Treba da brane radničku klasu, i da guraju ka uništenju buržoaske države, kao revolucionarni alat koji služi svojoj klasi.
Radničku uznemirenost dele i neki od menadžera u kompanijama. Kontradikcije u procesu promena su ogoljene u dnevnom radu ovih službenika.
– Ovo je revolucionarni proces, ali ne i revolucija. I ovo još uvek nije proleterska država. Ovo je buržoaska kapitalistička država. A ovo je nacionalizovana kompanija unutar te države koja se nije promenila. Sada, problem za radnike ovde nije to što moraju da rade 16 sati dnevno. Problem je što se radi 16 sati kad, što se tiče vlasti ili kapaciteta za odlučivanje, stvari se nisu zapravo promenile. Možete tražiti od radnika, zahtevati veću svesnost od njih, ali ne možete apelovati na radničku svest ako im dajete odgovore. Ali sad se pojavio novi aspekt, na nivou radnika u okviru ove nacionalizovane fabrike. Nedostatak sirovina i rezervnih delova u ovoj sekciji, preti da ograniči platu na dnevnu ratu zato što je bonus direktno povezan sa produktivnošću. Na primer, zavarivač ode u ovu sekciju. Ima šta da radi, i želi da radi. Ali ne može da radi, nema gvožđa za zavarivanje. I jedino rešenje koje imamo u ovom trenutku sa karakteristikama koje smo izložili, je precizno planiranje zaliha. Moramo da planiramo transport. Ukoliko sutra bude štrajk prevoznika i kamioni za ribu se zaglave u Antofagasti, riba će istruliti jer nemamo sredstvo za transport. Moramo da planiramo sredstva prevoza i distribucije.
Šta smo u vezi sa tim uradili ovde?
Preuzeli smo pekare, prodavnice hrane, kantine, bolnice, gostionice. Zato što se hrana distribuira kroz ove organizacije. Problem je ekstremno ozbiljan. Mi smo nacionalizovana kompanija. To je istina. Možemo nametnuti organizaciju, i možemo uspostaviti neke linije planiranja, ali se suočavamo sa velikom kontradikcijom. Karakter države je isti. Mi smo nacionalizovana oblast u okviru strukture buržoaske kapitalističke države a sredstva opresije su i dalje u rukama buržoazije. Vlada mora da pruži odgovor na naše potrebe za zalihama, kako bismo mogli da planiramo unapred, sa sredstvima koja kontroliše vlada.
Kako možete planirati u ovoj situaciju?
Ne kažem da će stvari biti razrešene 100%. Ali moguće je da se dođe do alternativnog rešenja. Ne možemo samo da se zavalimo i skrstimo ruke, i pustimo da telo imperijalizma prolazi ispred kuće. Moramo da se krećemo napred i da se damo u ofanzivu i da postepeno preuzmemo vlast sa masama, i da garantujemo vlast masama. Ne možemo da nastavimo da delegiramo klasni problem izvršiocima, gradonačelnicima, ministrima, parlamentarcima. Desnica ima veliku prednost u odnosu na nas. Oni hapse rukovodioce, optužuju gradonačelnike ispituju ministre. Tek prošle nedelje sam saznao da su zatvorili Državnog sekretara, Hanibala Palmu. Pa da li ćemo da nastavimo?
Šta želimo? Imamo 44% glasova. Apsolutno nema šanse da ćemo ikad preći 60%. To je nemoguće.
Moramo iskoristiti trenutnu prednost uzdizanja masa i mobilisati ih za klasne ciljeve.
Polovinom 1973. godine, nestrpljivost nekih popularnih sektora raste. Na agresivnijim radnim mestima, neki radnici diskutuju osnovne probleme tranzicije ka socijalizmu.
– Upravo sada, vidim da ljudi preispituju Ustav i legalnost. I ako radičke klase preispituju sudsku vlast, Ustav i vladu, to znači da ulazimo u fazu preuzimanja vlasti. Zato što neke stvari više nisu validne. Imamo industrijske pojaseve. Rastuća narodna vlast prevazilazi i samu državu. Postojeće institucije nam više nisu od koristi. Ne mogu ispuniti svoju ulogu. Tako da radnici uspostavljaju nove institucije, zato što naša klasa sada mora da koristi vladin aparat kako bi razbila ostale klase, a posebno onu koja je uvek razbijala nas. Neka čizma sada bude na drugoj nozi.
Ključna osobina narodne vlasti je da otvara nove horizonte političkog razvoja za mase. Ovo započinje kritične procese na levici. Mnogi ljudi predosećaju tragičan završetak uzimajući u obzir nemogućnost predsednika Aljendea da nastavi na napreduje.
– Recite mi druže, šta treba uraditi?
– Vidite, živimo u veoma teško vreme. Stvarno je veoma teško vreme. Moramo imati pravu čistku, od vrha do dna! Ako vlada ne može da se otrese određenih obaveza, biće likvidirana. Vlada nema alternativu, nego da preuzme stvar u svoje ruke. Preuzeti stvar u svoje ruke. Vlada mora to da uradi, i očisti zemlju. To je za otadžbinu. Otadžbina ostaje, mi smo svi prolazni. Dolazimo u takav delikatan trenutak, biće krize.
– Recite mi druže. Smatrate li da je vreme za čvrstu ruku?
– To je naša prilika. Sad il’ nikad. Neprijatelj je ekstremno dobro pripremljen. I neće nam dati ni sekund odmora. Sada je naša šansa da to uradimo. Moramo to uraditi sad il’ nikad. Zato što neprijatelj zna šta ga čeka. Zna da nikad neće povratiti ono što je izgubio, a on je kao đavo.
– Nastavićemo, druže.
– Vidimo se druže.
– Videćemo se.
– Nadam se.
– Moramo to da uradimo, sad il’ nikad.
– Nastavićemo druže.
– Vidimo se druže.
KRAJ
Prevod sa engleskog Milica Gudović
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
-
Kritički život 1 – Edvard Snouden
-
Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
-
Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
-
Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
-
Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
-
Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
-
Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
-
Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
-
Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)