Kritički život 17: Amira Has

U ovom izdanju iz kolekcije Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam rad Amire Has (Hass), kolumnistkinje magazina Haarec. Pročitajte transkript razgovora koji je sa Amirom vodio Hari Krajsler (Harry Kreisler) u emisiji pod nazivom “Okupacija i terorizam” snimljenoj 2003. godine za serijal “Razgovori sa istorijom”, a u nastavku pročitajte njen tekst “Zevanjem, eto kako većina Izraelaca reaguje na krađu zemlje”objavljen na portalu Tlaxcala krajem prošle godine.

---

RAZGOVORI SA ISTORIJOM predstavljaju:

Okupacija i terorizam

Amira Has, kolumnistkinja Haareca

24. oktobar 2003.

Institut za međunarodne studije Univerziteta Kalifornije u Berkliju

Domaćin serije: Hari Krajsler

 

Dobrodošli u “Razgovore sa istorijom”, ja sam Hari Krajsler sa Instituta za međunarodne studije. Naša današnja gošća je Amira Has, dopisnica izraelskog Haareca. Objavila je, između ostalog, “Piti more u Gazi” i zbirku članaka pod naslovom “Izveštaji iz Ramale. Izraelska novinarka u okupiranoj zemlji”. Dobitnica je brojnih nagrada za ljudska prava i novinarstvo, uključujući i Nagradu za ljudska prava Bruno Krajski i Nagradu UNESCO-a za slobodu štampe 2003.

Amira, dobrodošli na Berkli. Gde ste rođeni i odgajeni? 

U Izraelu.

Kada pogledate unazad, šta mislite kako su vam roditelji oblikovali pogled na svet? 

Oboje su Jevreji koji su preživeli Holokaust, članovi izraelske komunističke partije. Majka mi je bila partizanka u Jugoslaviji, gde se borila protiv nemačke okupacije, ali odatle je deportovana u koncentracioni logor. Otac mi je bio u getu. Mislim da su me odgojili u ličnom i ideološkom pokušaju da popune jedan strašan emocionalni, ideološki i porodični vakuum nastao nakon Drugog svetskog rata u kome su izgubili veći deo porodice i prijatelja, ljudi, istorije i života. U pokušaju da to nadoknade i s nadom da je moguće raditi na stvaranju boljeg sveta gde će princip ravnopravnosti biti priznat kao osnova ljudskog života.

U uvodu u knjigu “Piti more u Gazi” govorite o svojoj porodici i stekao sam utisak da su vam kao zaostavštinu ostavili i taj osećaj gubitka uz osvrtanje unazad, ali i otpor. Da li sam u pravu?

Da, samo što gubitak ne osećate kada se osvrnete, gubitak je uvek prisutan, ne morate se osvrnuti da biste ga osetili, on je deo svakodnevnog života. Ako je vašu braću i sestre i druge voljene osobe nacistički sistem sve pobio, bol je uvek prisutan.

Vaša majka je bila spisateljica, vodila je dnevnik… recite nam nešto više o tome. 

Pisala je dnevnik u koncentracionom logoru, što bi da su je uhvatili da piše već bila smrtna presuda. Prijatelji i drugi zatvorenici u baraci su je skrivali dok je pisala na papirićima koje je ko zna gde pronalazila. Opisivala je život tamo, nije pisala toliko o sebi. Dala je svojevrsnu analizu onoga što se dešavalo ljudima oko nje. I učila je decu – bila je to još jedna zabranjena aktivnost za zatvorenike u tom logoru, Bergen-Belzenu. Podučavala ih je zato što je osećala da bi u tom paklu trebalo brinuti o njima, ali za nju je sigurno bio i vid borbe to što je sprovodila ove dve zabranjene aktivnosti.

Gde ste se školovali? 

U Jerusalimu i Tel Avivu.

Na kom univerzitetu? 

Išla sam na Hebrejski univerzitet i Univerzitet Tel Aviva i „zaglavila“ se na master studijama.

Prvo ste se bavili ljudskim pravima, a potom ste postali novinarka? 

Kada sam već radila za Haarec kao redaktorka, trebalo mi je nešto i za dušu, što bi se reklo, pa sam u sred prve intifade počela da volontiram u grupi zvanoj „Radnička ‘vruća’ linija“. Pomagali smo prevashodno palestinskim radnicima čija prava su kršili izraelski poslodavci, a izraelski sindikati ih nisu zastupali kako treba. Zato smo pokrenuli ovu grupu za zagovaranje i aktivno pružanje pomoći u smislu kontakta sa poslodavcima, bilo preko advokata ili direktno, kako bi ovi ljudi dobili šta zaslužuju.

Da li ste tu prvi put postali svesni palestinskih nedaća ili se to desilo i ranije? 

Ne, to je od ranije. Vidite, odrasla sam u politički angažovanoj porodici i okruženju, godinama bila aktivna u izaelskoj levici, tako da sam bila svesna okupacije, ali sam uvek mislila da bi naše aktivnosti trebalo da budu na ulicama Izraela, sa Izraelcima kojima bi trebalo da objasnimo, da raširimo razumevanje o pogrešnosti okupacije. I za to nije bilo potrebe da iskusim okupaciju Palestine. Ali s prvom intifadom je došlo do promene, osetila sam kao da sav taj politički aktivizam nigde ne vodi i kroz angažovanje na „vrućoj“ liniji za radnike sam upoznala Gazu i kao da sam otkrivala jedan novi svet, jer mislim da nisam ni pre imala predrasude, ali nisam ni znala mnogo o običnom životu tamo, imala sam uglavnom teorijsko znanje, pa mi je ovo bila prilika da steknem više saznanja i bila sam fascinirana ljudima i društvom. Otkrila sam vrlo toplo društvo, društvo gde se osećate dobrodošlo, vrlo fleksibilno društvo.

Pre razgovora o okupaciji i bomašima samoubicama, popričajmo malo o tome kako vidite vaš poziv, o metodologiji koju koristite i tako dalje. U svom poslu ste zaista otišli i da živite u zajednicama o kojima pišete. Pričajte nam o tome i izboru da se na taj način bavite novinarskim pozivom. 

Mislim da je tako prirodno da novinar to uradi. Da su me zamolili da izveštavam o dešavanjima u Francuskoj, pretpostavljam da bih otišla da živim u Parizu i da bih puno putovala po Francuskoj, a ne bih pisala o Francuskoj iz Nemačke. Dakle, mislim da je to elementarna stvar u ovoj vrsti novinarstva. A pretpostavljam da posedujem i tu istraživačku radoznalost koju sam mogla da zadovoljim životom tamo, jer to je stalno istraživanje, tako da vrlo imam sreće. Uvek kada otkrijem novo društvo, ja otkrivam i svakovrsne njegove aspekte kroz život u njemu, ali i dalje ostajem svojevrsni posmatrač, nisam deo društva u pravom smislu reči. Naravno, vi to na neki način postajete, ali uvek sam u tom interesantnom položaju posmatrača društva u kome živim. Neko je uporedio moj posao sa antropološkim, možda je progresivniji ali… Ali za mene je to važno i lično. Imam opsesiju da iskusim, doživim stvari iznutra. Kao dvadesetogodišnjakinja sam četiri – pet godina živela u Rumuniji koja je tada bila pod Čaušeskim. Osećam tu potrebu, tu filozofsku odgovornost, jer potičem iz komunističke porodice i nisam imala iluzija o režimima u Istočnoj Evropi, ali baš zato što dolazim iz takve porodice i takvog ideološkog miljea imam svojevrsnu filozofsku odgovornost da iskusim život u toj mutaciji, toj strašnoj diktaturi koja se razvila u Istočnoj Evropi.

Pisali ste, mislim u uvodu u “Piti more u Gazi”, da ste oduvek ubeđeni da istorija više nastaje u strujanjima svakodnevnog života nego što je stvaraju vladari i njihove ceremonije. Vi to i primenjujete. 

Tu govorim o tome zašto nisam bila zainteresovana za dolazak Abu Mazena[1]u Gazu. Nakon dve godine razmimoilaženja i svađa sa Arafatom, odjednom je došao i svi su bili jako zainteresovani za to, ali meni je to delovalo kao dosadan ritual ljudi koji za sebe misle da su na vrhu Olimpa. Preferiram da budem sa prijateljima koji prave sopstvenu istoriju.

Ne mogu da odolim da vas ne pitam, s obzirom da dolazite iz marksističke i komunističke tradicije, kakav je odnos teorije i posmatranja, činjenica u vašem radu? Mislim, već ste govorili o značaju realne situacije, toga kako ljudi žive, ali šta pritom mislite o teoriji? 

Uvek vidim klasni sukob, klasne tenzije, ne moram ni da teoretišem o tome jer je to tako očigledno i zato sam vrlo brzo postala veoma kritična prema palestinskim vlastima – zato što sam videla kako stvaraju nove klase na svakovrsne koruptivne i korumpirane načine, a da bi izgradili jako uporište za podršku procesu u Oslu. Dakle, videla sam to, a istovremeno sam vrlo jasno videla i neprekinutu izraelsku kolonizaciju zarad uspostavljanja privilegovanog položaja izraelskih Jevreja u regiji. Ali baš zato što sam vrlio svesna toga, to su teoretske polazne pretpostavke naprosto ugrađene u mene, ja na to nemam ni uticaja, nije da sam ja sad akademska marksistkinja, ne… baš zato sam vrlo vodila računa da prikupim što više informacija. I kada su ljudi počeli da mi pričaju kako su Arafatovi ljudi krenuli da akumuliraju kapital na okupiranim teritorijama, dok je većina ljudi osiromašila, bila sam vrlo oprezna i nisam odmah pisala o tome. Ne, jer iako jesam bila sklona da poverujem u te priče, morala sam da prikupim više informacija. Dakle, na neki način sam pažljivija u tom smislu baš zato što sam svesna tih stvari.

Recite mi nešto o svom pozivu spisateljice. Vaše knjige su divno napisane, pune detalja, imate oko za stvari koje ljudi ne vide. Kako to radite, kako to da tako dobro pišete? 

Hvala vam. To nije nužna pretpostavka bavljenja novinarstvom, ali pretpostavljam… kao da nekada gledam film i onda osetim da moram da ga opišem rečima. Da pravim filmove, činila bih to slikama. Ovo je moj način. Naravno, ja ne pišem samo priloge, već i kolumne i znam da moram ne da batalim analizu, ali da je razložim, a ja preferiram da to činim kroz primere, i to primere iz svakodnevnog života, a ne da opteretim tekst sloganima. Pokušavam da izbegnem slogane koliko god je moguće, zato što živim u društvu, i izraelskom i palestinskom, koje je krcato sloganima i ponavljaju se kratke uzvične rečenice i to me zgražava.

Zvuči kao da držite u glavi mnoštvo priča istovremeno i birate kada ćete koju ispričati i objaviti. I ne rukovodite se udarnim vestima poput mnogih novinara. 

Nemam potrebe za tim jer se ne bavim dnevnim vestima. Znam da su neke stvari strukturne i možda neće postati udarne vesti ili dospeti na naslovne strane, ali to su strukturne stvari poput, recimo, određenog razvoja izraelske politike ili palestinske taktike, i ja tome posvećujem mnogo više pažnje nego onom što izgleda da privlači sveopštu pažnju u tom trenutku, a onda za tri dana nestane.

Popričajmo sada o izraelskoj okupaciji. Vi ste u jednom eseju o Palestini ocrtali strukturu izraelske vladavine. Objasnite nam koji su to nus-proizvodi strategije koju Izrael koristi za kontrolu teritorije. 

Dopustite da prvo kažem da okupacija nije nužno vojna. Okupacija znači da jedan narod, jedna vlada, strana vlada odlučuje o budućnosti, obimu razvoja, šansama za razvoj drugog naroda koji nije tu vladu izabrao. Ja sam posebno u godinama tokom pregovora u Oslu shvatila šta je okupacija. Svi su mislili da se radi o mirovnom procesu u Oslu, a ja sam to doživela kao neprekinutu i stalno sve intenzivniju izraelsku politiku kontrole nad palestinskim životima. Bez obzira što vojska nije bila direktno uključena, nije bila u oblastima naseljenim Palestincima, i bez obzira što su to bili pregovori između palestinskih lidera i izraelske vlade. Dve glavne manifestacije ove kontrole i izraelskih istrajnih i uspešnih pokušaja da diktiraju budućnost Palestine jesu:

Politika kolonizacije ili naseljavanja kojom je Izrael stekao kontrolu nad mnogo više zemlje u Gazi i na Zapadnoj obali i koja se nastavila i tokom pregovora u Oslu. Tako je osigurano stvaranje infrastrukture jedne države. Stvorena je infrastruktura vrlo dobrih autoputeva koji povezuju udaljena naselja međusobno i sve njih sa matičnom zemljom, Izraelom, kao i isti kanalizacioni i vodovodni sistemi, elektrodistributivni, obrazovni, koji god sistemi Izraela u tim udaljenim mestima na okupiranim teritorijama – ali to je infrastruktura samo za Jevreje. A između te infrastrukture, te mreže puteva i naselja, nalaze se palestinske enklave koje upravljaju samima sobom, ali to samoupravljanje je po sebi vrlo ograničeno, s obzirom da je onemogućen rast prirodnih bogatstava i teritorija, pošto su njih oduzelil Izraelci tokom tog takozvanog mirovnog procesa. To je jedna od dve glavne pomenute manifestacije.

Drugi vid kontrole palestinskog razvoja je kroz novi sistem koji je prvi put uveden 1991. – sistem propusnica poput onog u južnoafričkom aparthejdu. To znači oduzimanje Palestincima slobode kretanja, nepoštovanje njihovog prava na slobodu kretanja – nasuprot onome što se dešavalo između 1967 – 91., kada su, uprkos okupaciji i raznim napadima Palestinaca na Izraelce, Palestinci imali slobodu kretanja u celoj zemlji, uz određene izuzetke. Sada im je svima oduzeta sloboda kretanja, izuzev nekim kategorijama kojima Izrael bira da u različitim periodima dodeljuje vrlo ograničenu slobodu kretanja. S godinama se taj sistem usavršavao i obuhvatao sve više ljudi kojima su potrebne dozvole za putovanje za sve manje i manje razdaljine. Isprva vam je trebala dozvola za putovanje iz Gaze u Izrael ili iz Gaze do Zapadne obale i natrag, a sada vam treba dozvola da iz jednog grada na Zapadnoj obali dođete do drugog grada na Zapadnoj obali. U nekim oblastima Zapadne obale i Gaze, ljudima koji žive blizu izraelskih naselja potrebne su dozvole da izađu iz sopstvenih oblasti u tačno određeno doba dana i kroz specijalne kapije. Dakle, Izrael u poslednjih dvanaest godina u stvari ne samo da fragmentira palestinsku teritoriju, već i stanovništvo na određene kategorije koje karakteriše različita dostupnost privilegije slobode kretanja.

Kažete da se realnost, stvarni životi Palestinaca, pravila koja Izrael nameće na neki način vrlo razlikuju od opšte predstave, jer sve se to dešavalo u vreme kada se činilo da su pregovori u Oslu mirovni proces koji ide ka ostvarivanju konačnog položaja Palestine kao države. 

Upravo tako. Taj proces je garantovao da konačni status bude vrlo oslabljen palestinski politički entitet.

Takođe kažete da je tokom tog procesa Izrael kroz svoju vladavinu kreirao činjenice, kreirao stvarnosti koje su na neki način zaista usko omeđile mogućnosti buduće palestinske države. 

Baš tako.

Mislim da je vrlo zanimljivo u vašem pisanju i to što se usredsređujete na vreme i mesto. Ako mogu da vas citiram: „vreme i prostor zajedno tvore mesto u svetu čoveka, ne samo materijalno, za obavljanje poslova i aktivnosti, već i na duhovnom nivou omogućavaju i pojedincu i zajednici da dišu, razvijaju se, napreduju, stvaraju sebi prostora na okupiranim teritorijama koje su postepeno i bezobzirno uzurpirane preko trideset godina, tokom kojih je oduzimano sve više zemlje“. Tako ste vi to teorijski opisali. Dajte nam primer iz svakodnevnog života. Mislim da sam nedavno čitao u vašoj kolumni o deci koja pokušavaju da prođu kroz ogradu. Ispričajte nam takvu priču. Mislim da je vrlo zanimljivo to što, ako bih sumirao stvar, kada se bavimo ovakvim pitanjima iz daleka, možda i iz Izraela, ne razmišljamo o njihovim implikacijama u svakodnevnom životu, ali vi govorite o njima. 

Naravno. Ponovo ću ispričati tu priču o selu koje se našlo zatočeno između novoizgrađene ograde, izraelske bezbednosne ograde, i negdašnje „zelene linije“.[2]

I trebalo bi da objasnimo da ovu ogradu Izrael gradi navodno iz bezbednosnih razloga, za razdvajanje Palestinaca i Izraelaca. 

Da, i da bi sprečio infiltraciju bombaša samoubica u Izrael. Ali ograda se ne diže duž „zelene linije“, duž granice iz 1967., već na mnogim mestima zadire duboko u palestinsku teritoriju kako bi obuhvatila izraelska naselja. Dakle, u stvari „apgrejduje“ raniju granicu i oduzima zemlju palestinske zajednice i zarobljava ljude. Ljudima u tim oblastima nije dozvoljeno da slobodno idu u Izrael, a ni da slobodno idu na palestinske teritorije. I u tom selu od samo tri stotine ljudi, sto dece se školuje u obližnjem selu koje je u stvari matica za ovo malo selo…

Znači da učenici moraju da idu u to susedno selo… 

Da, kroz ogradu. Na ogradi postoji kapija. Ponekad je otvorena, ponekad nije. Neki nastavnici pak predaju u obližnjem palestinskom gradu zvanom Tulkarem. Oni moraju da pređu na drugom mestu kroz izraelski vojni punkt. Vojnici ih nekada puste, a nekad ne. Seljanima sada čak trebaju i specijalne lične karte, dodatne lične karte pored onih koje već imaju, koje su u stvari izraelsko odobrenje da žive tu gde žive. To je sasvim nova stvar. Zato što žive u zoni koja je proglašena zatvorenom zonom, ali samo za Palestince, Jevreji mogu da uđu u tu zonu i žive tu, ali Palestinci ne, samo oni koji već žive tu imaju dozvolu da tu i ostanu, pod uslovom da dobiju i to odobrenje izraelske vojne uprave. Ako im kažu da im se ne odobrava ostanak, zato što su neki ljudi pre mnogo godina bili politički aktivni, bili u izraelskim zatvorima i tako dalje, očekuje se da odu odatle, sa svoje zemlje, iz svoje kuće, porodice. To je nešto što se već dešavalo u još većim razmerama u pojasu Gaze. Ista stvar. U nekim zonama pojasa Gaze ljudi moraju da prolaze kroz te ograde i kapije dva puta dnevno, jednom dnevno, ponekad mogu da prođu, ponekad ne, ne smeju da idu kolima, ne dozvoljava im se da unose stvari, ne mogu da prevezu i prodaju svoje poljoprivredne proizvode. Tako su mnogi nagnani da napuste ove zone koje, iznenađenja li, nisu jedine napuštene oblasti u pojasu Gaze na kojima se nalaze veća izraelska naselja. Dakle, to je politika koja u ime bezbednosti primorava ljude, mnogo ljudi, da napuste sopstvenu zemlju i domove ako žele da žive pristojno, a ako insistiraju da ostanu osuđeni su na osiromašenje i primorani na život od milostinje, postaju zavisni od milostinje, ne žive od svog rada.

Znači da ova kombinacija sistema propusnica i infrastrukture koja predstavlja podršku izraelskim naseljima vodi do svakodnevnih problema. Izraelcu koji putuje autoputem sagrađenim za izraelske naseljenike put može da traje, hipotetički, pola sata. A, s druge strane, Palestincu koji nema pravo da koristi te puteve isti put može da potraje nekoliko sati. 

Da. Ili možda uopšte ne uspe da ga pređe. Dakle, nije to samo otimačina, pljačka zemlje, već i otimačina vremena. Znači da se Palestincima krade vreme poslednjih trinaest godina, pošto morate da čekate na propusnicu, pa je ne dobijete, pa opet čekate, pa traćite vreme čekajući na kontrolnim punktovima, pa traćite vreme podnoseći još jedan zahtev za propusnicu, pa onda trošite vreme pokušavajući da prođete raznoraznim malim i opasnim zaobilaznim putevima. A vreme je proizvodni resurs, vreme je dragoceno za nečiji razvoj, unutrašnji razvoj čoveka, razvoj zajednice, a sistem propusnica ga krade. Ovaj vrlo važan resurs za život svake osobe, ne samo Palestinaca, biva otet. Ponekad mislim da je vreme dragocenije i od zemlje, jer zemlju možete da povratite ovako ili onako, a izgubljeno vreme nikada ne možete da vratite.

To mora da dovodi do osećaja bespomoćnosti, frustriranosti koja izjeda dušu. 

Osećaja potpunog gušenja. Ljudi nisu dovoljno svesni kako su ogromne razmere tog gubljenja vremena. I zbog tog gubljenja vremena i prostora, jer nemaju slobodu kretanja, ljudi su snizili prag sopstvenih očekivanja. Ne očekuju mnogo od života da se ne bi razočarali. Ne možete da planirate posetu prijateljima. A govorim o periodu čak i pre ovih užasnih oružanih sukoba, izraelskih napada na Palestince. Ljudi su toliko snizili sopstvena očekivanja i ograničili se na najuže okruženje – porodicu, posao, dom. Porodica, posao, dom i ništa više. Više se ne ide ni u Gazu, čak i pola morske obale je blokirano za Palestince. Živite četristo metara od obale mora, ali ne možete da dođete do mora zbog izraelskog naselja, zato što je bezbednost naselja na prvom mestu.

Pomozite nam da shvatimo kako je Izrael razvio ovu strategiju? Čitajući vas imam utisak da se prvobitno radilo o ad-hocodlukama o kontroli koje su se suštinski pretvorile u nešto drugo. 

Da, to se i sama stalno pitam. U kojoj meri je to od početka deo velikog plana? I dalje osciliram između dve mogućnosti. Godine 1991. bila je to ad-hocpolitika namenjena prevashodno obuzdavanju prve intifade, jer te godine je došlo do svojevrsnog zastoja prve intifade, u smislu palestinskih mera i nemogućnosti održanja daljeg masovnog ustanka, ali i izraelske represije koja je došla do određenog zastoja, jer je u to vreme Izrael priznao u humanitarnom smislu svoj položaj okupatorske sile, pa se počelo smatrati da poseduje i odgovornost za dobrobit civilnog stanovništva. Zato više nije mgoao da bombarduje Palestince, da suzbija palestinski ustanak bacajući tonu teške bombe na civilne oblasti ili ubijanjem pet, šest, sedam ljudi svakoga dana. Stoga je morao da se svede na birokratska, logistička sredstva, a sistem propusnica je upravo to i birokratijom pokušava da obuzda širenje palestinskog ustanka. A i omogućio je Izraelu veću kontrolu jer je podvrgao ljude traženju svih tih dodatnih papira kojima se kontroliše njihovo kretanje, ali tako se i ograničavaju njihove aktivnosti. Ali vremenom su, a posebno u periodu pregovora u Oslu, shvatili kako mogu da kontrolišu ekonomski život, kako mogu da vode, rekla bih, a ima i ekonomista koji kažu isto, taj ekonomski rat iscrpljivanjem i tako primoraju palestinske vlasti da prihvate svakovrsne ustupke tokom razgovora, pregovora o privremenom a potom i trajnom statusu. Ne znam u kojoj fazi se to razvilo kao strategija, ali mislim vrlo rano, kao sredstvo postizanja demografskog razdvajanja, ne geografskog, ne političkog, već demografskog razdvajanja, što znači da Izrael ima potpunu kontrolu nad teritorijom gde žive ova dva naroda, ali ih razdvaja zarad interesa jednog naroda, jedne demografske grupe.

Popričajmo sada malo o bombašima samoubicama. U ovoj poslednjoj fazi, poslednjih nekoliko godina druge intifade, desio se taj niz događaja koji su uzdrmali našu sposobnost razumevanja dešavanja u tom delu sveta, a što se dovodi u vezu sa politikom Sjedinjenih Država i rata protiv terorizma – a dovodi se u vezu, opravdano ili ne. Pomozite nam da shvatimo pojavu bombaša samoubica u palestinskim redovima u ovom sukobu. 

Prva bombaška samoubistva desila su se na palestinskoj teritoriji, ne u Izraelu, 1993. godine. To je bilo deset godina nakon prvih bombaša samoubica u Libanu, a to znači da deset godina Palesinci, većinom muslimani, nisu razmišljali o prihvatanju takvog načina borbe. Njihova borba uvek je bila zasnovana na nadi u život, ne nadi u smrt. To je bilo i dve godine od nametanja sistema propusnica, politike zatvaranja i mislim da to ima veze sa tim strašnim osećanjem nemoći koje je pritislo Palestince kada im je prostor toliko ograničen. Te 1993. bilo je tri, četiri pokušaja na okupiranim teritorijama Gaze i Zapadne obale i ciljevi su bili pre svega vojni i naseljenici koje Palestinci vide kao vojsku, ne civile. A prva bombaška samoubistva u Izraelu desila su se 1994., mesec ili dva nakon što je jedan jevrejsko-američki doktor u Merat ha-Makhpela[3]u Hebronu pobio dvadesetdevet muslimanskih vernika na njihovom svetom mestu. Onda je došlo do osvete, a potom su to počeli da oponašaju Hamas i džihadisti u borbi protiv Izraela, govoreći da su to sve odmazde zbog izraelskih akcija i ubistava civila. Ali Hamas tu ima jasan politički motiv, a to je osujećivanje sporazuma iz Osla ili priterivanje palestinskih vlasti u ćošak. To je očigledno da tu postoji politički motiv, i to posebno unutrašnje-politički motiv – borba unutar palestinskih struktura.

Dakle, frakcije palestinskog vođstva u svom međusobnom nadmetanju za podršku naroda vide to kao instrument… 

Da. Tada je to bilo oruđe Hamasa. U ovoj intifadi to je postalo oruđe u sveopštem nadmetanju. Te frakcije upotrebljavaju ljudsko razočaranje u život, potpuni gubitak nade, potrebu za osvetom, jer mnogo palestinskih civila je ubijeno u poslednje tri godine i to gotovo neprimećeno od strane celog sveta, pa ljudi osećaju potrebu da se osvete, da maker na tren izađu iz svog zatočeništva i vrlo ograničenog prostora i suprotstave se izraelskoj vojnoj tehnologiji i bar na taj trenutak budu svemoćni. Znači, spremni su da umru za to, jer ne vide svrhu života, ali te frakcije koriste tu spremnost ne iz strateških pobuda, što misle da će ih to dovesti bliže nezavisnosti, već zbog međusobnog nadmetanja za popularnost među palestinskim stanovništvom.

Da proširimo to razumevanje: imamo hipotetičku osobu kojoj je oteta porodična zemlja ili koja izgubi srodnika… 

… ili vidi toliko krvi oko sebe…

…dovedenu do neverovatne depresije i frustriranosti, koja postaje meta frakcija u okviru palestinskih struktura koje žele da je iskoriste na taj način za uzvraćanje Izraelu. 

Vrlo često ne moraju mnogo da se trude da ga, ili je, regrutuju, vrlo često takvi ljudi svojevoljno traže nekoga kome bi ponudili da izvedu samoubilački napad. Dakle, vrlo često se sami javlaju.

Ali s ove strane vode je teško shvatiti šta bi navelo osobu da izvrši taj čin. Ljudi nisu sigurni da li te osobe motiviše vera, odlazak u raj. Recite nam nešto više o tome. 

I meni kao sekularnoj osobi je teško da, s jedne strane, poverujem ili razumem kad ljudi pričaju o raju. Zato mi je potrebna pomoć palestinskih prijatelja i poznanika koji možda nisu posebno sekularni, ali ni jako religiozni. Većinom mi  kažu da odlazak u raj ili verska motivacija, u smislu postajanja mučenikom koji će mučeništvom zadobiti večni život u raju, nisu glavni motivi, da stoje tek na začelju ili se pominju eto zato što su prihvaćeni kao norma. Pravi motivi su lični i oni koji potiču iz zajednice. Čak ne ni lični u smislu da je nečiji život potpuno razoren, ne, vidimo da su mnogi koji su se razneli imali karijere ili ih započeli, da ne potiču iz najsiromašnijih porodica, da su upisali fakultete … dakle, to nisu ljudi koji su zaista sve izgubili u zapadnjačkom smislu i po zapadnjačkim, pa čak ni po palestinskim normama. Ali osećaju da predstavljaju očajanje svog društva i žele da urade nešto, da nekako upotrebe to očajanje i osvete se. Tu, dakle, imamo vrlo delikatno preplitanje ličnog očajanja, ali ne neposrednog, i političkog, očajanja zajednice. I mislim da onda tek mnogi od njih prikupljaju snagu postajući pobožniji, odlazeći u džamiju, moleći se pet puta dnevno, čitajući Kuran iznova i iznova, tek onda. Neki su se okrenuli Kuranu i na početku intifade, kada su videli toliko krvoprolića, kada su mnoge njihove komšije, prijatelji i rođaci pobijeni, kada su izraelski vojnici pobili toliko civila, pa su našli utehu i oslonac u čitanju Kurana. To im daje snagu, možda jeste podrška, ali to nije motivacija… Kao što sam rekla u jučerašnjem predavanju, razgovarala sam sa jednom osobom iz Hamasa koja je kasnije ubijena – ne u samoubilačkoj akciji već je uvek izlazio da demonstrira nasuprot izraelskim tenkovima i vojnicima i na kraju je u jednoj od tih borbi ubijen dok se s pištoljem suprotstavljao tenkovima u svom kraju. Godinu dana pre nego što je ubijen smo razgovarali i smatrao je sebe kandidatom za samoubistvo, jer i borba pritiv izraelske vojske je maltene samoubistvo, pošto je odnos snaga takav da ćete biti ubijeni. Uopšte nije pominjao versku motivaciju, samo nacionalnu, to što vidi koliko prijatelja mu je pobijeno. I bio je vrlo obrazovan čovek, a i vrlo religiozan, teorijski, ali nije mu religija bila motiv, uopšte, jeste mu bila podrška ali ne i motivacija.

Razgovarali smo o izraelskim politikama okupacije, a sada i o reakcijama u redovima nekih delova palestinske zajednice i upotrebi bombaša samoubica. U oba slučaja, i sa izraelske i sa palestinske strane, čini se da postoji neuspeh vođstva, vođstva koje bi bilo odgovorno i uviđalo implikacije svojih politika i dinamike situacije. Pogledajmo obe strane. Prvo bih da vas pitam nešto u vezi sa izraelskom stranom: Čak i radničke vlade, koje su inicirale i pokušale da implementiraju sporazum iz Osla, nastavile su da grade naselja i to je pravi neuspeh njihovog vođstva, da li se slažete? 

Uopšte se ne slažem. Nazivate to neuspehom jer pretpostavljate da im je glavni cilj bio mir s Palestincima, i to pravičan mir. A ja mislim da im je glavni cilj bio garantovati jači i veći Izrael, uz slabašan palestinski politički entitet. I u tome su bili vrlo uspešni. Dakle, to je vrlo odgovorno vođstvo ako ovo smatrate glavnim ciljem.

Dakle, skoro sve strane u političkom životu Izraela su zaista posvećene povećanju veličine Izraela kroz izgradnju naselja. 

Mislim da je tako i da se to jasno videlo tokom pregovora u Oslu, posebno tada, ne ranije, jer se ranije uvek moglo govoriti o sigurnosti, cenjkanju, ali tokom pregovora u Oslu, kada su svi očekivali od Izraela da zamrzne naseljavanje, to se nije desilo, naselja su se širila i od Rabina su sve vlade to radile. Dakle, nije to neuspeh vođstva. Vođstvo je bilo vrlo uspešno. To je neuspeh izraelskih glasača koji nisu podržali takvu politiku, ali su dopustili sebi da poveruju da ih vođstvo vodi ka miru.

Pa zašto ti glasači nisu uspeli da vide šta se dešava i nisu probali da sagrade političku koaliciju koja bi se tome suprotstavila? 

Pretpostavljam da su mnogi želeli da veruju da je moguće osloboditi se prokletstva sukoba. Ljudi su bili vrlo optimistični u pogledu pregovora u Oslu. Mislili su da su zahtevi za rešenjem u vidu dve države koje su godinama postavljali, razgovori sa Palestincima, priznavanje palestinskog naroda itd. napokon urodili plodom. Osećali su se u stilu: Oh, bili smo u pravu sve ove godine a sad imamo i vladu koja to uviđa. Pa su vrlo malo obraćali pažnju na stvarnost na terenu. Delom se to, mislim, može psihološki objasniti, bez pripisivanja ljudima loših motiva. Ali drugi su zaključili da je mir uz naselja moguć. Do 1991. su nas uveravali da mir uz naselja nije moguć. I onda, kada je Arafat potpisao sporazum, po kome se od Izraela ne zahteva da prekine sve aktivnosti u vezi sa naseljavanjem, Izraelci su videli da je mir moguć i pored naselja, da su možda Palestinci zadovoljni time. Na kraju krajeva, aktivnosti naseljavanja su i bile korisne za mnoge delove izraelskog društva. I zato mislim da glasači nisu uspeli da uvide raskorak između obećanja stabilnosti i normalnog života u državi i realnosti neprekidne kolonizacije.

Popričajmo sada o palestinskom vođstvu. Kako da shvatimo njihov neuspeh? Rekli ste dve stvari. Jedna je da su se bitni delovi tog vođstva prodali Izraelcima tokom pregovora u Oslu – to su moje reči, ne vaše – ali kompromitovali su se, stvarajući klasni sistem unutar vođstva. I drugo što sam razumeo da ste rekli je da su podbacili zbog zloupotrebe sopstvenog naroda, posebno u slučaju bombaša samoubica koje vide kao instrumente u manevrisanju i održanju sopstvenih pozicija u odnosu na druge frakcije. 

Nije tačno što se tiče bombaša samoubica. Ne mislim da je palestinsko vođstvo slalo bombaše samoubice. Možda se nije usudilo da ih na vreme zaustavi tokom ove intifade, ali nije ih koristilo. Frakcije jesu, a neke su i opozicione u odnosu na vođstvo, kao i neke grupacije Fataha, ali grupacije koje su izgubile vezu s Arafatom. Ali istina je da je postojao neuspeh u smislu valjane analize izraelske motivacije i izbora pregovaračke strategije. Mislim da je to delom do naivnosti palestinskog vođstva, kao i do ljudske potrebe za promenom. Uprkos svemu što govore izraelska i američka propaganda kako Palestincima nije ni bila namera da sklope mir sa Izraelom, ne zaboravimo da su oni tu i dalje slabija strana, a i ja verujem da su bili veoma iskrenu u spremnosti za rešenje u vidu dve države kao konačno rešenje svog statusa. Ali nisu uspeli da uvide, da prozru izraelske metode i Arafatovi ljudi se nisu konsultovali sa ljudima sa okupiranih teritorija koji su bolje poznavali izraelske metode. Kada su potpisali Deklaraciju o principima nisu znali ni kako naselja izgledaju. Mislili su da su to neki udaljeni vojni punktovi i zato se nisu baktali insistiranjem na tome. I nisu se toliko prodali koliko su dopustili da ih izraelski metodi uljuljkaju – vrlo kolonijalistički metodi uljuljkivanja elite svakovrsnim privilegijama, a posebno privilegijama slobode kretanja. To je omogućilo palestinskim vlastima da izgrade svojevrsnu kamarilu koja je ekonomski profitirala od tog procesa i zato ga i politički podržala i učestvovala u pregovorima. Dakle, imate ljude koji su ekonomski zavisni od Izraelaca, zbog privilegija koje su im oni podarili, i ti isti ljudi vode političke pregovore sa Izraelcima o tome koliko će brzo biti izmeštanje i koliko će naselja biti ili neće biti velika. U tome je štos. Nus-produkt je da to doživljavate kao prodaju, ali mislim da nije postojala ta namera. I mnogi jesu verovali da će, ako budu ispunjavali izraelske bezbednosne zahteve neko vreme, moći da zagarantuju budućnost i stabilnost palestinskog društva. Sad, to je oduvek bilo klasno društvo. Palestinsko društvo je oduvek klasno, ali palestinska vlast snosi odgovornost za dobrobit ljudi. I umesto da se posveti i ulaže u razvoj ljudi u Palestini, ona je mnogo investirala u svakovrsne simbolične aspekte života, koji služe veličanju vlasti. Veliki deo budžeta rasporedila je za bezbednosne organizacije, više njih jer Arafatu je potrebno da ih je više radi bolje kontrole. Nisu dovoljno razvili zdravstveni sistem, obrazovni sistem, nisu dovoljno uložili u razvoj ljudskih bića koja bi razvila sopstvene potencijale. Mislim da im je to glavni neuspeh koji proističe iz činjenice da nisu zaista izabrani, da su došli spolja, vrlo ravnodušni prema narodu, iz vrlo nedemokratskih tradicija. To je bio glavni neuspeh. Mislim, da im je bilo više stalo do ljudi i da su obraćali više pažnje na zahteve ljudi u zemlji, da bi bili snažniji za pregovaračkim stolom sa Izraelom.

Šta mislite kakvu ulogu vi kao spisateljica možete da odigrate u podizanju svesti o toj dinamici i kako to na duge staze može da doprinese promeni situacije? 

Ponekad mislim da pišem samo za arhive. Da će za pet, deset godina ljudi reći „Aaa, pisala je to i to“. Nisam ja imala uticaja. Pisala sam o raskoraku između priča i stvarnosti, činjenica na terenu, u periodu Osla, opširno sam pisala o tome u novinama a potom i knjizi i ljudi su to čitali, ali nekako im to nije ušlo u glavu. Mogla bih reći da većina ljudi nije shvatila poruku. I nije na jednom piscu da menja stvari, potreban je društveni pokret, neke aktivnosti na ulici, aktivnosti ljudi koji će se jasno izraziti i onda to preplitanje glasova u medijima i glasova na ulicama i društvenim aktivnostima može da promeni nešto ili učini da se glas čuje. Kada je to tek jedan glas, onda me, znate, smatraju radikalnom, ekstremistkinjom, pesimistkinjom…

Kasandrom… 

Kasandra može da bude „ubica zadovoljstva“, da, ja uvek kvarim zabavu. Govorili su mi to, moj urednik mi je čak rekao „Svi pričaju kako su ljudi u Gazi srećni, a ti uporno pišeš o sistemu propusnica, dozvola za putovanje i svemu tome“. Čak su mi rekli, ne on, neko drugi, da nemam pravu perspektivu zato što živim u Gazi. Eto, znači, nove definicije novinarstva. Dakle, ne mislim da sam nešto promenila. Samo sam vrlo frustrirana zato što sam toliko puta jasno izrazila logične stvari koje se dešavaju među Palestincima, koje su bile upozorenje Izraelcima na nadolazeće eksplozije ukoliko Izrael nastavi sa politikom guranja u situaciju predaje…

I poslednje pitanje: Šta savetujete studentima koje zanima ovaj region i žele da se pripreme za neko moguće buduće bavljenje ovim regionom, ali i ljudima iz drugih zajednica koje zanima ovaj region, a koji posmatraju sva ta dešavanja iz daleka i od kojih mnogi možda ne čitaju redovno šta pišete, u stvari verovatno ne čitaju, već razumevanje događaja zasnivaju na vestima iz novina engleskog govornog područja koje možda ne opisuju situaciju sasvim adekvatno – šta im savetujete? 

Prvo da čitaju druge stvari.

Da, čitajte Haarec onlajn. 

Ne, ne samo to, postoje razne poruke, mejlovi, nije sve uvek sasvim tačno, ali moraju prvo da budu veoma skeptični prema svemu što čitaju. Potom da se uvek sreću sa ljudima iz regiona, možda probaju da prate Al-Džaziru, mislim, sadržaje i vesti koje nisu samo iz zapadnjačkog ugla gledanja. Zatim da ne zaborave, a mislim da to važi za svako mesto, da uvek moraju biti vrlo skeptični prema zvaničnim verzijama, vrlo skeptični. Mislim da se mora biti sumnjičav prema svakoj moći, uvek i svuda. I moć se mora nadzirati i mislim da je to glavni zadatak novinarstva. Dakle, moraju da traže onu vrstu tekstova koji nadziru moć, koji situaciju ne opisuju samo iz ugla vlasti.

Stičem utisak da zaista verujete, i rečima i delom, da istina proishodi iz istinskog razumevanja, opisivanja, uronjenosti u stvarnost o kojoj pišete. 

Da, verujem da je ono što opisujem istina. Ne verujem da to nešto mnogo menja, da ima mnogo uticaja. Mislim, to nije „propoved za nepreobraćene“, ne dopire do „nepreobraćenih“ već do „preobraćenih“, ali ipak verujem da pišem istinu.

Amira, želim da vam veoma zahvalim što ste odvojili vreme da dođete u kampus Berklija i budete danas naša gošća. Veliko hvala. 

Hvala i vama na zanimljivom razgovoru.

A hvala i vama [gledaocima] što ste bili sa nama u ovom “Razgovoru sa istorijom”. 

 

Prevela: Ana Imširović

 

[1] Ovde poznatiji kao Mahmud Abas, Prim. prev.

[2] Linija prekida vatre iz 1949. godine – predstavlja međunardno priznatu granicu koja razdvaja Izrael iz perioda pre 1967. od okupiranih palestinskih teritorija. Prim. prev.

[3] Kompleks podzemnih pećina u starom delu grada Hebrona poznat i kao Pećina patrijarha ili Ibrahimova džamija. A misli se na tzv. masakr u Ibrahimovoj džamiji, kada je jedan pripadnik krajnje desničarskog izraelskog pokreta otvorio vatru na muslimane okupljene radi molitve. Prim. prev.

---

Zevanjem, eto kako većina Izraelaca reaguje na krađu zemlje

Amira Has, Tlaxcala, 3. novembar 2017.

Dokle god se radi o palestinskoj zemlji. Znaju da će pre ili kasnije moći da na toj zemlji budzašto kupe vilu sa fantastičnim pogledom.

 

Šta bi se desilo da su neidentifikovane osobe u Iranu, Francuskoj ili Venecueli napale jevrejske vlasnike prodavnica i primorali ih da ih zatvore? Kakva izvinjenja i izraze šokiranosti bi naši diplomati zahtevali od Evropske unije, Ujedinjenih nacija i ko zna koga sve.  I s kakvim zadovoljstvom bi raznorazni istraživači crtali grafikon globalne mržnje i davali dugačke intervjue, s mrtvačkim izrazima lica, o zabrinjavajućim antisemitskim karakteristikama – koje tako podsećaju na mračnu prošlost – otimačini sredstava za život od Jevreja i uništavanju njihove imovine.

Ali nas Izraelce je ovo retoričko pitanje izgubilo moć da obrazuje, ispuni nelagodom i stidom. Činjenicu da je tako mnogo Izraelaca uključeno u otimačinu sredstava za život od tako mnogo Palestinaca naši seizmografi čak ni ne registruju. Ti seizmografi su podešeni samo za beleženje, recimo, poljoprivrednih krađa koje izgleda da vrše Palestinci. Nasuprot tome, sve aktivnosti koje rutinski izvodimo tako da Palestince ostavljamo bez izvora prihoda izazivaju zevanje. Poslušajte, već ga možete i čuti.

Ovo retoričko pitanje nije namenjeno Izraelcima, zato što su oni potencijalni profiteri u toj  pljački, ako ne i već ostvareni profiteri. Evo jednog malog, delimičnog, nedavnog primera: Po komplementarnim izveštajima Kancelarije UN-a za koordinaciju humanitarnih pitanja i dve nevladine organizacije, organizacija „Rabini za ljudska prava“ i “Ješ Din”, u proteklih nekoliko nedelja su neidentifikovane osobe pokrale masline sa više od 1.000 stabala u jedanaest palestinskih sela na Zapadnoj obali – iz sela Azmut, Avarta, Janun, Burin, Karjut, Farata, Džit, Sindžil, Al-Magheir, Al-Džinia i Al-Kader. Pored toga su neidentifikovani pojedinci, koji izgledaju kao Jevreji, napali berače iz sela Deir al-Katab, Burin, As-Savija i Kafr Kalil i oterali ih iz maslinjaka.

Sem u Burinu, gde je vojska pronašla neke od jevrejskih lopova i vratila berbu vlasnicima, ove krađe znače da su uloženi vreme, novac i trud bili uzalud. U većini sela su se pljačke odigrale u delovima koje su vojni punktovi i naselja već obeležili zastrašivanjem i nasiljem i gde je vojska, zauzvrat, kažnjavala Palestince ograničavanjem pristupa njihovoj sopstvenoj zemlji.

Tako osiguravamo da za par godina  bude upražnjene zemlje za izgradnju još jednog luksuznog naselja. Ravnodušni Izraelci znaju da će uskoro tamo moći budzašto da kupe vilu sa fantastičnim pogledom. I zato zevaju.

Imamo krađe koje prividno čine pojedinci, a imamo i državne krađe – na primer, u selu Al-Valaja. Vrlo je moguće da će tamo ovogodišnja berba maslina biti poslednja izvedena kako dolikuje. Već iduće godine će stanovnici biti podvrgnuti režimu dozvola za pristup sopstvenoj zemlji kroz poljoprivrednu kapiju u separacionom zidu koji će se otvarati samo kada načelnik poljoprivredne službe pri Izraelskoj civilnoj upravi tako odluči – dva ili tri meseca tokom godine. Otvaraće se ujutru i odmah zatvarati i isto tako i uveče.

Prošlog petka su jedan stanovnik Al-Valaje i izraelski volonteri iz grupe “Engaged Darma”, koji su mu pomagali u berbi, radije razgovarali o prijatnijim temama: kvalitetu maslinovog ulja, jedrim maslinama sa stabala blizu bazena, smežuranijim maslinama koje beru sa niže terase, veličanstvenom ukusu rotkvica i mladog luka koji se sade između stabala. Ali iduće godine, stanovnici će se rvati sa strogim uslovima dobijanja dozvole –uslovima koji su suprotni palestinskom običaju kolektivnog rada na zemlji i koji vrlo verovatno neće dozvoliti da nastave da gaje tamo i povrće.

Zevači već dolaze na izlete na zemlju Al-Valaje, koja je proglašena nacionalnim parkom za odmor i relaksaciju, za ringišpile i ritualna potapanja Jevreja. I daće Bog, iduće godine, kada se dovrši izgradnja zida, Palestince – legalne vlasnike zemlje – tu više neće biti moguće videti.

Ovo jasno ukazuje zašto je, recimo, evropski i južnoafrički bojkot, recimo, izraelskih poljoprivrednih proizvoda neophodan i opravdan. To bi moglo da bude jedino što može da natera Izraelce da prekinu da zevaju.

Prevela Ana Imširović

Izvor: http://www.tlaxcala-int.org

 

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

• Kritički život 1 – Edvard Snouden

• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)

• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)

• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)

• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)

• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)

• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)

• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)

• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)

• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)

•  Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)

• Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)

• Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)

• Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)

 

---