Kritički život 18: Mišel Fer

Michel ARTICLE-min


U ovom izdanju iz serijala Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam rad filozofa Mišela Fera (Michel Feher). Pročitajte uvodni tekst Melinde Kuper (Melinda Cooper) objavljen na sajtu Progress in Political Economy, a zatim i transkript seminara koji je Mišel Fer održao 2019. godine na australijskom Fakultetu umetnosti i društvenih nauka povodom svog novog rada “Vrednost nacija: Populacioni menadžment u eri uvažavanja“ (The Worth of Nations: Population Management in the Age of Appreciation). 

Fer u ovom seminaru predstavlja sistematičan pregled ekonomskih uzroka savremenog desničarskog populizma i temeljno analizira primere poput politike Donalda Trampa i Bregzita.

Mišel Fer o desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala

Filozof Mišel Fer je jedan od najpronicljivijih posmatrača koji piše o finansijskom kapitalizmu danas. Mnogi čitaoci sa engleskog govornog područja su se prvi put susreli sa Ferovim razmišljanjima u članku “Samo-vrednovanje: ili aspiracije ljudskog kapitala“, kompresovanom remek-delu koje je na samo nekoliko strana nadogradilo Fukoove kasne seminare o neoliberalizmu za eru finansijalizacije, predstavljajući kako je Geri Beker, neoliberal čikaške škole i teoretičar ljudskog kapitala istovremeno bio ispred i iza svog vremena, i zašto ljudski kapital kao režim upravljanja i subjektivacije nije toliko u vezi sa utilitarnom logikom razmene robe već sa procesom povećanja vrednosti kapitala, gde „ja“ predstavlja najuniverzalniji kapital. Mnogi akademici bi se složili da današnji finansijski kapitalizam za prioritet postavlja povećanje vrednosti imovine i kapitala na uštrb akumulacije bogatstva i industrijskog profita. Ali tek su poneki uspeli da pažljivo isprate avenije kojima se povećanje vrednosti kapitala prožima u sferi društvenih politika i subjektivnog iskustva. Obnavljajući Fukoov projekat o istoriji subjektivacije, Fer sugeriše da su savremene strategije formacije subjekta u potpunosti u vezi sa podizanjem vrednosti sebstva („samo-pouzdanje“ u govoru popularne psihologije), odnosno privlačenjem kredita za sebe.

Ferova nedavno objavljena knjiga Rated Agency: Investee Politics in a Speculative Age razotkriva tu istu ideju, ali sporijim tempom i sa više detalja, i sa velikom pažnjom prema istorijskoj periodizaciji i kontradikcijama neoliberalnih reformi. Posebno su interesantni Ferovi predlozi da su neoliberali trećeg puta kao što su Toni Bler u Velikoj Britaniji, Bil Klinton u SAD i Gerhard Šreder u Nemačkoj (a možemo dodati i Pola Kitinga u Australiji) mnogo uspešniji od desničarskih neoliberala u ostvarivanju obećanja teorije ljudskog kapitala. Tupeći oštricu desničarske neoliberalne reforme odozgo – podsticanjem aktivacije nezaposlenih, demokratizacijom kredita za one sa niskim primanjima i kontinuiranim povećanjem vrednosti veština kod radne snage „za jednokratnu upotrebu“ – neoliberali trećeg puta često postižu stepen afektivnog odobravanja koje uvek izmiče reformatorima „tvrde linije“. Ali njihov uspeh je i njihova slaba tačka, jer su isti mehanizmi koji su tolike uvukli u igru povećanja vrednosti kapitala ujedno pojačali osećaj lične neuspešnosti i nesigurnosti među onima koji neizbežno gube. Neoliberalizam trećeg puta, štaviše, uvek ima naličje: na isti način na koji je tražio da privuče migrante koji su već uložili u sebe (pomislite na australijski sistem bodovanja migranata) i da pomogne ljudima koji su voljni da pomognu sami sebi, morao je i da odvrati one koji prete da opterete državu i tako zasene kreditni skor u očima deoničara. Tako vlade pribegavaju najrazličitijim merama kako bi se „rešile diskreditovanih“, i to eliminacijom onih koji su nezaposleni više godina iz sistema socijalne zaštite, usmeravanjem niskokvalifikovanih migranata na privremene radne vize ili odbijanjem ulaska u zemlju takozvanim „ilegalnim izbeglicama“ i „ekonomskim migrantima“. Neoliberali trećeg puta su najčešće prvi koji uvode obavezne pritvore, radnu prisilu i anti-sindikalne zakone koje kasnije desničarske (ponekad ekstremno desničarske) vlade dovode do savršenstva.

Mišel Fer je nedavno bio gostujući profesor u Istraživačkom centru za napredne studije društvenih nauka u Sidneju i učestvovao je u događajima koje je organizovala istraživačka inicijativa Fakulteta za umetnost i društvene studije Vlasništvo nad svojinom i nove nejednakosti. Tu je održao seriju predavanja i radionica baziranih na trenutnom radu i svojoj najnovijoj knjizi Rated Agency: Investee Politics in a Speculative Age. Fer trenutno radi na zajedničkom projektu sa još dvoje pariskih teoretičara, Aurelijom Vindels i Erikom Fasinom (koji je relativno skoro objavio moćnu kritiku levog populizma). Knjiga proširuje Ferovu analizu „politike investicija“ na sferu rada i zapošljavanja kako bi ispitala njenu sinergiju sa rastom ekstremne desnice u Evropi. Možda je Ferova najprovokativnija teza –i ona koja pobija skoro-hegemoničnu pretpostavku kritičke levice – da je desničarski populizam manje reakcija na finansijski kapitalizam a više produžetak njegove logike, takav da su mejnstrim partije kontinuirano apsorbovale lekcije ekstremno desničarske ksenofobije. Sa svoje strane, odgovor levice na usklađivanje između neoliberalizma i desničarskog populizma su obično dve katastrofične vrste politike kompromisa. Sa jedne strane, socijal-demokratska levica trećeg puta koja je stupila na scenu devedesetih godina 20. veka je učinila toliko ustupaka neoliberalizmu da je postala potpuno irelevantna, a u Francuskoj je čak i na samrti, kada se suočila sa ekstremnom štednjom koju je skovala suverena dužnička kriza. Sa druge strane, pobornici levog populizma kao Šantal Muf i Ernesto Laklau su tako odlučni da se udvaraju „razumljivom“ patriotizmu zamišljene narodne klase da naposletku prihvataju iste one problematične termine koje definiše ekstremna desnica. Fer insistira da ovakve strategije nisu samo etički bankrot već i strateški promašaj. Podržavajući okvir neoliberalne štednje kao takmičenje onih van i onih unutra – surovih kosmopolita i teritorijalno utemeljenih radnika-građana – viših i nižih – elita i običnih ljudi – levica napušta mnogo urgentniji zadatak promišljanja solidarnosti u vreme finansijalizacije. Kako to uraditi je pitanje koje pokreće Ferov nov rad. 

Melinda Kuper, na Progress in Political Economy

28. aprila 2019, Fer je predstavio seminar o svom novom radu, pod naslovom “Vrednost nacija: upravljanje stanovništvom u doba povećanja vrednosti”.


 


U nastavku je prevod podkasta sa ovog predavanja:

Hvala, divno je videti sve vas opet.

Da, kontekst ovog razgovora je knjiga na kojoj radim, koja bi trebalo da napreduje valjda, i to je knjiga o evropskom projektu, a pod evropskim podrazumevam Evropsku uniju. Kao što već znate, postoji taj opšti lament da evropski projekat više ne postoji, da je privrženost koju evropska populacija ima prema Evropi zasnovana na činjenici da zapravo tog projekta više nema.

Moja namera, blago ironično, je da pokažem da zapravo projekat Evropa postoji, i to je veoma jasan evropski projekat koji ljudi na pozicijama moći teško prepoznaju, a koji ima podršku velikog broja ljudi, odnosno makar podršku velikog dela političkog spektra. I da kažem to u jednoj rečenici  ovaj projekat se bavi pretvaranjem EU, odnosno teritorije EU, u zatvorenu zajednicu za ostarele bele vlasnike[1]svojine (kapitala). To nije preterano uzbudljiv projekat, dopustićete,  ali to je projekat na kome se predano radi. A implikacije toga, ako sam u pravu i ako se zapravo radi o projektu,

su da postoji to usklađivanje, ukrupnjavanje, harmonizacija između mejnstrim političkih snaga, bilo da se zovu konzervativnim, liberalnim, ili čak socijaldemokratskim, i ekstremne desnice i populističkih partija. One nisu na putu da se sukobe, već rade na postepenoj harmonizaciji.

Ovaj predlog, ova hipoteza, ide protiv onoga što je dominantni narativ u vezi sa skorašnjim talasom populizma na globalnom severu i šire – Indija, Rusija, birajte… Na globalnom severu postoji dominantni narativ o narastajućem populizmu predstavljen primerom glasanja za Bregzit 2016. godine, izborom Donalda Trampa, režimima u Poljskoj, Mađarskoj, Italiji, Brazilu i tako dalje… I ovaj dominantni narativ kaže da je narastajući desničarski populizam nesrećna, ali i predvidljiva reakcija protiv globalnog, finansijskog kapitalizma, odnosno protiv preterivanja globalnog i finansijskog kapitalizma.

Da bi se razvio ovakav dominatan narativ, priča ide manje-više ovako:

Prvo, desio se šok zbog nestanka posleratnog socijalnog ugovora, koji je imao zaštitni karakter. Doba kasnog fordizma, doba kejnzijanske politike je dovelo do izvesnog nivoa zaštite, makar za bele muške glave domaćinstava na globalnom Severu. Taj šok se desio osamdesetih, potpomognut Volkerovim[2]šokom i neoliberalnim reformama osamdesetih. Zatim je ovaj šok, odnosno stanje aktivnog psihološkog šoka privremeno ublaženo, a zatim pretvoreno u ogorčenost, zbog obećanja za koja se ispostavilo da su neispunjena obećanja, mira i prosperiteta koji će biti efekti post-hladnog rata, i rušenja „Gvozdene zavese“, odnosno efekta stvarno otvorenog društva u kome se susreću kapitalizam i demokratija, gde ljudi, stoka i roba slobodno cirklulišu, i polako ali sigurno obezbeđuju prosperitet za sve. Ovo je bio sjajan trenutak za globalizam devedesetih i tadašnje vlade. Ali, zapravo, ono što se desilo je prekarijat, nesigurnost svih vrsta, ne baš ni mnogo mira, kao što je predviđano, i tako se šok pretvorio u ogorčenost. A onda, ogorčenost se pretvorila u bes posle 2008. na tragu ekonomskog sloma, finansijskog sloma i ostalih slomova… Bankarske krize, krize stanovanja, a zatim i krize evra i tako dalje… Ono što je stvorilo i hranilo bes nisu samo krize kao takve, već više od samih kriza – reakcije vlada. Vlade su požurile da spasu krivce ovih lomova – finansijske institucije, vro kao instituciju, itd. Ne samo da su zanemarile žrtve slomova, već su ih kasnije, kroz mere štednje, primorale da plate te iste finansijske slomove.

Ovaj dominantni narativ kaže nije čudo da od tada populistički demagozi dolaze na vlast tako što dreče protiv globalizacije kao uzroka za svu ovu bedu. I još jednom, globalizacija u kojoj su kapital, roba i ljudi i njihova cirkulacija ujedinjeni. Pa nije čudo da osvajaju moć tako što obećavaju da će ponovo uspostaviti suverenitet nacije pomoću zidova i tarifa.

Treba mi voda, izvinite. Ups, zamalo.

To je ta priča. To je priča koju podržavaju i apologete narastajućeg populizma kao narodni revolt protiv duboko nepravednog globalizovanog sistema, ali to je i priča, mada malo drugačije ispričana, koju promovišu čuvari statusa kvo. Oba tabora vide ovu novu opoziciju kao način da reorganizuju politička polja oko sopstvenih položaja, ali, naravno, sa suprotnim narativima.

Za mejnstrim partije, priča je:

Da, greške su napravljene, slom se desio. Da, nažalost, trebalo je spasavati finansijski sistem, ali finansijski sistem je morao biti spasen, jer bi se inače urušila čitava ekonomija. Ali i pored toga, nacionalistička reakcija, iako razumljiva, ipak je duboko pogrešna i opasna. Setimo se tridesetih 20. veka i svih problema sa nacionalizmom. Problem sa nacionalizmom, prema mišljenju mejnstrim partija, nisu toliko ksenofobija i rasizam, iako i to isplivava tokom izbornih kampanja, već je pravi problem protekcionizam, kao i deficit koji je obično povezan sa nacionalističkim vladama. Tako mejnstrim partije predstavljaju sebe garantima vladavine prava, otvorenih društava, protiv iskušenja da se društva ponovo zatvore u nacionalne granice. One su garanti liberalne vladavine prava, protiv nelegalnih autoritarijanaca koji gaje fantaziju zaštite u okviru zatvorenih društava.

Nacionalisti su takođe preuzeli ovu priču, ali na veoma drugačiji način. U smislu da globalizam pljačka društva, i još gore, oduzima ljudima prava. To je fundamentalna razlika između ekstremne desnice danas i tridesetih. Današnja ekstremna desnica buči i naglaba u ime neke vrste demokratije, (mejnstrim partije tu demokratiju smatraju ne-liberalnom), ali ipak u ime ljudi koji su opljačkani i zloupotrebljeni, od strane neobjašnjive i neodgovorne elite.

Sa jedne strane imamo opoziciju između otvorenog i zatvorenog, a sa druge strane opoziciju između viših i nižih. Ljudi odavde i odozdo nasuprot neodgovornim kosmopolitskim elitama. Takvo predstavljanje je dobro i za jedne i za druge, podgreva tu konkurenciju, a posebno u delu u kome se slažu, a to je da je političko polje sada kompletno podeljeno između ove dve pozicije. To znači da otvoreno-zatvoreno, više-niže, zamenjuje prethodne pozicije levo-desno. Rekao bih da je to samo po sebi problematično,  ali postaje još problematičnije, jer levica, ili ono što je ostalo od nje, uveliko veruje u to.

Drugim rečima, tvrdi se da danas glavna tačka sukoba nije sloboda protiv jednakosti, solidarnost protiv autonomije, kao u dobro staro vreme fordističkog režima, već da je          pravi problem između onih koji misle da je mobilnost neophodna, neizbežna i ultimativno dobra i onih koji smatraju da je mobilnost grozna stvar i da su nam potrebne granice i tarife, kako bismo se zaštitili od toga.

I bilo da im sviđa ili ne, levica je verovala, ili makar pokušala da ispravi svoj diskurs kako bi integrisala ono što smatra neporecivom činjenicom,  a to je da je političko polje polarizovano ovom opozicijom. To dovodi do dve vrste triangulacije na strani levice, ako tako mogu da kažem, koje su veoma različite, ali podjednako opake i katastrofične za levicu.

Jedna je već stara, ali ponovo oživljena oko krize 2008, triangulacija socijaldemokrata, centrističke levice, koja koristi opasnost nacionalizma kao svoj ultimativni izgovor, kako bi se usaglasila sa mejnstrim konzervativnim neoliberalnim partijama. Kao – ne smemo sada da talasamo, jer je prevelika opasnost. Uz to ide apel drugim neoliberalnim partijama, govoreći da ovaj narastajući nacionalizam nastaje zbog nejednakosti, pa možda da malo smanje svoja neoliberalna stremljenja da bi se malo izjednačile te nejednakosti, inače ćemo svi patiti zbog nacionalističkog talasa.

Postoji to usklađivanje, ukrupnjavanje, harmonizacija između mejnstrim političkih snaga, bilo da se zovu konzervativnim, liberalnim, ili čak socijaldemokratskim i ekstremne desnice i populističkih partija. One nisu na putu da se sukobe, već rade na postepenoj harmonizaciji

Na šta naravno neoliberali odgovoraju: „Nikako, ovo je smešno, jedini razlog zbog koga je globalizacija tako teška, to je zbog vas, socijaldemokrata, koji uvek usporavate reforme. Reforme vezane za rad moraju biti radikalne.“ A pošto ih usporavate, a to je stari neoliberalni argument, svaki put kad nešto petljate sa tržištem, i tržišnim cenama, tržišnim informacijama, onda imate problem. Tako da je razlog za porast nacionalizma ne to što smo mi konzervativci otišli predaleko već to što ste nas vi, socijaldemokrate, usporili. Na posletku, to znači da socijaldemokrate pristaju na ustupke, a ne dobijaju ništa zauzvrat, i to je već duga priča, još od osamdesetih.

Ali to nije jedina triangulacija, postoji još jedna, koja se može naći kod tzv. populističke levice. Znate glavne teoretičare, Ernest Laklau[3], Šantal Muf[4]i drugi…

Njihova ideja je skroz suprotna. To je tvrdnja da je bes protiv finansijskog kapitalizma dobro utemeljen, i da je to bes naroda, da su ljudi besni. Naravno, problem je u tome što ljudi svoj bes okreću protiv migranata, manjina, žena, umesto da ga usmere na one na koje treba da ga usmere, odnosno banke i ostale agente finansijalizacije. Ali ono što treba da uradimo kao populistička levica je da upregnemo taj bes i preokrenemo ga na drugu stranu. Da bismo to uradili, ne želimo da previše povredimo te ljute ljude, pa možda treba napraviti neki privremeni ustupak, pa tako migracija ne treba da bude goruća tema, treba da pevamo nacionalne himne zajedno sa svima, i da pristanemo na određenu meru patriotizma, jer ljudi odozdo vole svoju zemlju, svoju državu i to treba da ispoštujemo.

Meni se i ova triangulacija čini katastrofičnom, kao i prethodna, i kad kažem katastrofična, podrazumevam dve stvari: prvo – katastrofična je etički i moralno, jer prodaje dobar deo vaše duše, ali katastrofična je i strateški jer, naravno, od kako su socijaldemokrate krenule putem, kako oni kažu, modernizacije, oni su gubili, gubili, gubili… Naravno, postoje razlike od zemlje do zemlje, i u zavisnosti od trenutka, ali na velikom planu socijaldemokratija se drastično istopila od osamdesetih.

A koliko ja znam, populistička levica sve to vreme nije preobratila nijednog ekstremno desničarskog glasača.

Stvar je bila prilično jasna, posle Trampovog izbora urađeno je ogromno istraživanje, nije to bila neka anketa, već ozbiljno istraživanje sa hiljadama pitanja… I bilo je veoma jasno da je razlog što je Tramp izglasan zapravo rasa, nativizam i sve u vezi sa protekcionizmom, i ništa u vezi sa raščišćavanjem finansijske močvare i slično.

Pošto su ove triangulacije grozne i možda kao način da se izađe iz ove duple zbrke, i grozne dileme, da li da razblažiš sebe u socijaldemokratskim vodama, ili da prigrliš populističku levicu koja vrlo brzo vodi populističkoj desnici, možda ono što treba da uradimo je da preispitamo premisu takozvane podele između globalističkog i nacionalističkog. Možda bi trebalo da dovedemo u pitanje, i ja to tvrdim, činjenicu da je narastajući populizam reakcija PROTIV finansijalizacije i finansijskog kapitalizma, i možda da se zabavimo hipotezom da je rastući populizam zapravo PRODUŽETAK logike finansijalizacije. Naravno postoje i dokazi na terenu za to.

U SAD, Tramp, čim je izabran, prva stvar koju je uradio, možda druga u stvari, prvo su poreske olakšice, druga stvar je da poništi i onu mrvicu regulacije definisanu kroz Dod-Frenk Akt[5]. Mogli bismo da zaključimo da su Trampovi glasači prevareni. Obećao je da će raščistiti močvaru i nije. Međutim, koliko nam je poznato, oni su i dalje verno uz njega, i izgleda da ih nije briga za ostalo. I to nije slučaj samo u SAD. U Evropi, Emanuel Makron[6], francuski predsednik i Mateo Salvini[7], ministar unutrašnjih poslova, ali zapravo pravi lider Italije, vole da izigravaju međusobnu opoziciju. Ultimativni globalista Makron, ultimativni nacionalista Salvini. Ali ako posmatrate politike na terenu, one su veoma slične, i ako pogledate evropsko upravljanje i ekonomskim i migrantskim politikama, one su vrlo u saglasju.

Dva primera. Kada je nova italijanska vlada došla na vlast, koalicija između pokreta 5 zvezda, bizarnog populističkog pokreta, i ekstremno desničarske Lige, jedan od velikih argumenata koji su odmah izustili bila je činjenica: „Mi ne volimo ovu tehnokratsku Evropu, trebalo bi da Italijani diktiraju šta će raditi italijanska vlada, pa nas baš briga za ovih famoznih 3% deficita na koje smo primorani, jer imamo svoj nacionalni suverenitet iza sebe“. Međutim, posle predstave koja je trajala nekoliko nedelja, oni su konačno pristali na sve uslove koje je postavila Evropa, i čak obećali da će biti bolji u nastupajućim godinama. I ne samo to, jedine levičarske mere koje je pokret 5 zvezda zadržao, a u vezi sa uvođenjem univerzalnog osnovnog dohotka, transformisane su u socijalni program za rad, gde se pomoć dobija jedino ako si nezaposlen, nije univerzalna, i postoji uslov moralnosti, što znači da ne smeš da odbiješ bilo kakvu ponudu za posao, inače gubiš pravo na pomoć.

Ali sa druge strane, kada su zemlje Višegradske grupe – Slovačka, Češka, Mađarska i Poljska – odbile da prihvate ono što je odlučeno na nivou Evropske unije, neki dogovor o rasporedu izbeglica po Evropi, one nisu bile kažnjene, niti naterane da se potčine, zapravo, čitav sporazum je oboren, i umesto toga evropske institucije su odlučile da sprovode podugovaranje oko migrantskih politika. Pa je napravljen ugovor sa Erdoganom u Turskoj, da će dobiti tri milijarde evra, a da zauzvrat drži migrante i izbeglice u Turskoj. I isti dil je napravljen sa divnim liderima kao što je upravo svrgnuti lider u Sudanu, Al-Bašir, Idrzom Debije iz Čada i ostalim pikantnim liderima poput njih. A da ne spominjemo najgore od najgorih, libijsku miliciju, koja zapravo vodi podugovorene koncentracione logore. Vama je to u Australiji dobro poznato, imali ste takav režim i pre nego što smo ga mi u potpunosti razvili. Sve ovo je kako bismo pokazali da zapravo nema sudaranja između nacionalističkog i globalističkog diskursa.

Na neki način, nema tu ničeg novog, jer ako se malo vratimo kroz vreme, neoliberali nikad nisu bili surove demokrate, a kao što je rečeno u članku Melinde Kuper koji će uskoro izaći, ekstremna desnica je uvek oscilirala između neke vrste nacionalističko-populističke ekonomije i nacionalističko-liberalne ekonomije. Mostovi i tačke spajanja između mejnstrim partija i ekstremne desnice sigurno nisu neka novost.

Ali moja teza ide malo dublje od toga. Ustrojstvo… a to nije ništa novo, ksenofobija nije novost,

bilo da je u Americi, Australiji ili Evropi, i porasla je sa neoliberalnim obrtom kapitalizma. Migranti se koriste kao žrtvena jagnjad za neuspehe neoliberalnog i finansijskog obrta, što takođe nije ništa novo. Ali, pored toga, čini mi se da ustrojstvo aktuelnog političkog režima treba istorijski analizirati i ne smatrati ovaj ksenofobičan zaokret ustupkom ili sigurnosnim ventilom, već stvarnom integralnom dimenzijom ustrojstva tog režima.

…ali je sad postala glavna politika, ide na ruku usaglašavanju mejnstrima i ekstremne desnice

Sad je na redu da opravdam ili objasnim tu tezu. Da bih to uradio, mislim da je važno napraviti periodizaciju unutar neoliberalnog i finansijskog okvira od osamdesetih godina. Da bih pokazao promene političkog režima, a pod političkim režimom podrazumevam nešto veoma jednostavno i veoma specifično – političari često imaju lošu reputaciju jer su optuženi da ne ostvaruju obećanja. Mislim da se režim bolje analizira i kritikuje ako pretpostavimo da vlade zapravo isporučuju svoju robu, da zapravo ispunjavaju obećanja. A zapravo je način na koji ispunjavaju obećanja mesto koje treba analizirati i gde treba identifikovati probleme.

Na primer, da predstavim to shematično, posleratni fordistički i kejnzijanski režim se vrteo oko glavnog obećanja da će omogućiti karijere. Od ljudi, posebno onih koji su radili za platu, tražilo se da budu disciplinovani na poslu, da budu što je moguće više produktivni na radnom mestu, a zauzvrat su im obećane karijere, odnosno stabilni poslovi, redovna povećanja plata, i državna ili korporativna socijalna zaštita u smislu pokrića rizika nezaposlenosti, starosti i bolesti. To je bilo veliko obećanje koje je dato beloj muškoj glavi kuće određene nacionalnosti, što je značilo da je ovaj režim, koji levica često glorifikuje ovih dana, bio uveliko zasnovan na setu diskriminacija protiv žena, manjina, stranaca, što je vodilo politici povlađivanja jačem i ispunjenja ovih obećanja. To je ugrubo obećanje i režim posleratnog doba.

A onda imamo promenu, kao što znamo, koja počinje osamdesetih, ali moja glavna teza ovde je da naš današnji režim, režim koji želim da raščlanim, i u kome važan deo čini asetizacija[8], odnosno pretvaranje rase i nacionalnosti u imovinsko svojstvo, ne treba pratiti do osamdesetih i konzervativne revolucije, već do devedesetih, a posebno do vlada trećeg puta.

Šta pod time podrazumevam? Da, bilo je konzervativne revolucije, podstaknute neoliberalnom teorijom osamdesetih. I tada glavno obećanje nisu bile karijere, stalno zaposlenje i redovna povećanja plata, obećanje je bilo pomoći poreskim obveznicima da uživaju plodove svog rada. To je bilo glavno obećanje konzervativne revolucije. Prema glavnim zagovornicima, konfiskatorno oporezivanje, kako su ga zvali, i obavezna distribucija, kako su je zvali, optuženi su da lišavaju građane koji mogu da se oslone na sebe od onoga što su pravedno zaradili. Takođe, postojao je još jedan nedostatak, obeshrabrivanje teškog rada i inicijative kod navodnih korisnika ove obavezne distribucije, što dugoročno i njima šteti. Konzervativna revolucija je revolucionarna u tom smislu što je želela da probudi preduzetnički duh u svima, ne samo preduzetnicima i želela je da stvori solidarnost među poreskim obveznicima, ali se nije predstavila kao revolucija elite i dobrostojećih. Baš suprotno.

I Stjuart Hol je pokazao, među ostalima, da je konzervativna revolucija zapravo populistička, da maršira pod zastavom populističkog revolta, i popularnog revolta protiv privilegije. Prema njima, ti su bili privilegovane klase u našem društvu i njihove privilegije su bile nepodnošljive. Sad, nisu izgledali kao vaša aristokratija, zato što su to uglavnom bili sindikati, radnici organizovani u sindikat, i optuženi da su žrtvovali opšti interes za prednosti članstva. To su bili i javni službenici, optuženi da su zaštićeni od konkurencije, i nezaposleni koji su prekoreni da uživaju u dokolici na račun svojih sugrađana. Nova kasta, nova forma privilegovane klase, ne izgleda tako, ali ipak su privilegovani. To je značilo da konzervativna revolucija maršira pod zastavom nove klasne borbe. Više nije bio u pitanju rad koji eksploatišu kapitalisti, već poreski obveznici koji mnogo rade a pljačkaju ih posebne privilegovane grupe, odnosno posebne interesne grupe koje država favorizuje. Tako da to jeste bila revolucija, i to u duhu onih iz 18. veka, Francuske revolucije i američke, u smislu borbe za ponovno uspostavljanja prave jednakosti uslova, a protiv privilegija. To se dešavalo osamdesetih.

Ali do devedesetih, emancipacija poreskih obveznika, što je bio lajtmotiv konzervativne revolucije, vodila je zameni javnog duga za poreske prihode, a zatim do ogromnog javnog duga, i do povećane nervoze na tržištima obveznica. U kontekstu konsolidacije duga i recesije koja se nazire ranih devedesetih, tačerovsko-reganovski revolucionarni žar nasleđuje jedan veoma drugačiji režim, za koji verujem da je donekle i dalje naš režim. To nije revolucionarni režim, već režim koji ima više terapijski i motivacioni pristup, odnosno pristup lidera trećeg puta – Bila Klintona, Toni Blera i malo kasnije, Gerharda Šredera u Nemačkoj. Partije centrističke levice koje su nasledile desnicu osamdesetih nisu želele da ponovo izgrade ono što je uništila konzervativna revolucija, vraćanje na posleratni režim uopšte nije bilo pitanje.

Naprotiv, one su želele da pomognu ljudima da žive bez zaštite. Ali su se razlikovale od svojih neposrednih prethodnika, konzervativne revolucije, po tome što nisu posmatrale mlade radnike organizovane u sindikat ili javne službenike kao utvrđenu grupu koja ima poseban interes, privilegovanu kastu koja mora biti uništena. Oni su to drugačije posmatrali. Koristeći pristup dirljive, osećajne, ljudske psihologije, oni su nezaposlene, javne službenike, radnike u sindikatima, videli ne kao grupu koja traži nezarađenu nagradu[9], kao što su ih zvali Bjukenon[10]i Talak[11]iz Virdžinijske škole neoliberalizma, već su ih videli kao zavisnike. Zavisni su od državne pomoći, i čekova socijalne pomoći. Uloga vlade je da ih izleči od zavisnosti, a to zahteva mnogo empatije, ali to zahteva i da im se pomogne da pomognu sebi, što je bio i moto Klintonove reforme socijalne zaštite koju je predstavio 1996. Radilo se na izgradnji autonomije, pomoći ljudima da postanu nezavisni, dati im dostojanstvo i radost primanja čeka sa platom, umesto čeka sa socijalnom pomoći. To je bio taj motivacioni pristup.

I Bler je radio istu stvar, u govoru 1997. rekao je: „U ranijim vekovima, uloga Laburista je bila da se bore za prava radničke klase, ali danas je naš problem klasa bez posla. I naš je zadatak da im vratimo želju za pobedom“.  Opet motivišući pristup.

To je značilo stvaranje začaranog kruga dostojanstva i zapošljivosti.

Pojačati ljudima samo-poštovanje primoravajući ih da traže posao, kako bi učinili svaki napor da postanu ne zaposleni, već zapošljivi. To je bio jedan deo toga, a drugi deo je bio činjenica da je to bilo vreme konsolidacije duga, tako da je bilo manje para za javne službe i socijalne programe, tako da je ovo bio prvi trenutak kada su se otvorile brane za komercijalne kredite.

Drugi način razvijanja samo-poštovanja i dostojanstva konstituenata režima trećeg puta bio je da im se pomogne da postanu solventni. Drugim rečima, pomoći im da nađu radost u autonomiji umesto da imaju državne garancije pri uzimanju kredita od banke. Autonomija toga. Ali naravno, potrebno im je i pomoći. Bilo je važno da vlade jamče garancijama za određene potrošačke kredite, kako bi pomogle ljudima da pomognu sebi. Ovo je bio dvostruki razvoj zapošljivosti i solventnosti, zapošljivosti kroz glorifikovane socijalne programe za rad (workfare)[12],workfareprograme sa ljudskim licem, a istovremeno razvoj solventnosti tako što će se finansijskim institucijama dozvoliti da pozajmljuju novac ljudima koji nisu smatrani pouzdanim da bi im se pozajmljivao novac, ali takođe da se jemče garancije za određene kredite. Sve ovo zajedno je bio nov projekat za vlade, a to je da se poboljša ljudski kapital što se izražava solventnošću i zapošljivošću konstituenata.

Još preciznije na makro nivou, cilj ovih vlada bio je da stvore, da kreiraju populaciju koja će imati najveći odnos ljudskog kapitala po glavi. Ovo je predstavljeno kao strategija u kojoj obe strane dobijaju (win-win). Sa jedne strane dobro je za ljude, biće zapošljivi i solventni, dostojanstveni i nezavisni, šta više možete tražiti? A dobro je i za investitore, jer istina je da kad međunarodni investitori dođu u zemlju, oni žele povoljne poreske zakone, fleksibilno tržište rada, ali ih veoma privlače teritorije na kojima stanovništvo ima visoku stopu ljudskog kapitala. To je win-winsituacija ovog režima.

Ali to je takođe značilo da vlada treba da učini određeni javni napor koji ima tri aspekta. Obrazovanje, bilo je novih investicija u obrazovanje, ali poenta reforme obrazovanja je bila da se mladi opreme odgovarajućim portfoliom veština koji će biti privlačan zajmodavcima, poslodavcima i onima koji regrutuju. I to je novac investiran u trening, ljude treba trenirati, pa opet trenirati, tokom čitavog života kako bi ostali zapošljivi.

Na taj način režim trećeg puta ima veoma drugačiji pristup sindikatima u odnosu na ljude osamdesetih. Osamdesetih, sindikati su bili neprijatelji koje je trebalo slomiti. Za vlade trećeg puta, sindikati, osim ako ne žele da izumru i nestanu,  mogu da postanu pomoćnici trenera. Mogu da pomognu vladama da oblikuje novu vrstu podanika koja im je potrebna. I to su postali tzv. reformistički sindikati devedesetih.

Čak ni javni službenici više nisu bili neprijatelji, oni takođe mogu biti ponovo obučeni. Oni treba da shvate da imati posao zaštićen od konkurencije, koji nije u korelaciji sa učinkom, jeste loše za njihovo samopouzdanje. Loše je za njihovo samopouzdanje, jer je to i razlog što ih ostali ljudi preziru. Uvođenjem ocenjivanja, plata na osnovu učinka u javne službe, je zapravo dobro za javne službe, i dobro za ljude koji će ponovo dobiti samopouzdanje. I sve je u vezi sa tom lepotom podsticanja ljudskog kapitala i stvaranja tog začaranog kruga napretka priznanja kroz pozajmice i kredite i povremene poslove i dostojanstva i samopuzdanja po tom receptu, to je bila neka opšta ideja.

Naravno, problem je što je početkom 2000-ih postalo jasno da veliki programi zapošljavanja zapravo ne rade. Povećava se prekarijat, kao i nejednakosti, tako da stvari stoje loše, relativno loše, i nisu na nivou datih obećanja. Ove vlade su imale problem, jer nisu imale sigurnosni ventil koji je imala konzervativna revolucija. Konzervativna revolucija je još uvek imala Rusko carstvo, tako da su mogli da preusmeravaju anksioznost ka spoljnoj pretnji. Konzervativna revolucija je bila bazirana na neprijateljima naroda – sindikatima, nezaposlenima, javnim službenicima. Empatični pristup koji su negovale vlade trećeg puta lišio ih je žrtvenih jarčeva ovako velikih razmera. To je stvorilo još jaču anksioznost, a posebno zbog ideje da će te napori koje učiniš činiti solventnim i zapošljivim, a ta zapošljivost će ti pojačati samopouzdanje, a pojačano samopuzdanje će te učiniti još više zapošljivim, i još lakše solventnim,  i to je bilo obećanje ovog začaranog kruga napretka, ali naravno, svaki začarani krug ima i svoju suprotnost – začarani krug sa lošim ishodom. Ako ti napori koje učiniš ne donesu zaposlenje, pa ne možeš da isplatiš svoje dugove, onda naravno i tvoje samopouzdanje pati. A činjenica da od tvojih napora zavisi koliko ćeš pojačati svoje samopuzdanje znači da za neuspeh možeš da kriviš samo sebe. Postoji depresivan efekat ove nove politke, i to je vrsta depresije i anksioznosti koja je sve intenzivnija, jer ju je teško priznati. Ako priznaš da si nesiguran, priznaješ da si još zavisan od socijalne pomoći, što je teško da se proguta.

Tada su… ovi režimi prošlosti…ali ih je nešto drugo spasilo.

Spaseni su, i sada ću malo da zađem u oblast teorija zavere, ali spašeni su 11. septembrom 2001. Spasila ih je činjenica da se pojavio novi neprijatelj, novi zastrašujući neprijatelj, koji je omogućio vladi da projektuje osećaj nesigurnosti i zahtev za bezbednošću i zaštitom prema spolja. I to je bilo dobro, jer opasnost nije dolazila od samog sistema, već od iskonskog neprijatelja slobodnog sveta.

Zatim ulazimo u treću fazu, u osnovi fazu Bušovih godina, od 2001. do 2008. Moja periodizacija ide od 1979. i izbora Tačerove do 1992. i izbora Klintona, 1992. do 2001, i onda treća faza od 2001. do 2008.

Neće se promeniti priroda režima. Još uvek se radi o maksimiziranju vrednosti ljudskog kapitala po glavi (per capita), ali naravno pod novim uslovima. (Nazdravlje!)

Pre svega, zbog ovog velikog ratnog pohoda, manje je novca za javne službe i socijalne programe. Tako, režim se još više oslanja na komercijalne kredite, kako bi rasterao… Rasterao šta? Rasterao socijalnu nesigurnost, ali i mogućnost da se ljudi zapitaju zašto se toliko novca troši na rat protiv terorizma. Na neki način, Kolin Krauč to zove „privatizovanim kejnizijanstvom“[13], mislim da je to odgovarajuća formulacija, a još i više odgovara, jer liči, na čudan način, na Džonsonovo doba. Da bi držao ljude u prećutnom pristajanju na rat u Vijetnamu, Džonson je lansirao rat protiv siromaštva. I, naravno, to je radio tako što je trošio deficit. U ovom slučaju, deficit se trošio na potrebe vojske, policije i državne bezbednosti, a komercijalni krediti, ili privatizovan kejnizijanizam je bio način da se ljudi umire.

I to je funkcionisalo neko vreme, ali ne zadugo. Pre svega, neću zalaziti u detalje, ali svi se sećate, odobravanje rata je relativno brzo uspostavljeno, prvo lažima o oružju za masovno uništenje, zatim pričama o kolateralnim štetama, mučenju, kao i terorističkim napadima na Madrid i London, koji su pokazali da ovi „oslobodilački“ ratovi ne štite front kod kuće. Nastavilo je tako da se osipa, i onda naravno, ekonomski model na kome je zasnovan ovaj režim se srušio 2008. I zaista, Obamin izbor, (mada nije ispunio obećano), je bio u vezi sa regulacijom banaka sa jedne strane, spasavanjem ulice od Volstrita, i povlačenjem trupa iz ovih ratova po izboru. On nije u potpunosti ispunio sve ovo, naravno, zbog različitih razloga. Na ratnom frontu, odmah je sledilo Arapsko proleće, zatim kampanja u Libiji, zatim kampanje u Saudijskoj Arabiji i Jemenu 2015, zatim, naravno i rat u Siriji i tako dalje, i naravno Islamska država koja je zamenila Al-kaidu, i postala još opasnija od Al-kaide, tako da nije bilo potpunog povlačenja iz tog dela sveta. I kao što znamo, na ekonomskom frontu, san o povratku na kejnizijanizam se rasuo za nekoliko meseci, a umesto njega, ono što smo naposletku dobili je obnavljanje banaka za džabe, i mere štednje kako bi se platili računi.

Nije baš da je rat protiv terorizma nestao, posebno uz Islamsku državu tamo, ali trebalo ga je voditi na jeftiniji način. I tako smo na neki način svedočili tome da sve strane, uključujući SAD usvajaju ono što je bila francuska i nemačka doktrina iz 2003. kada su odbile da se priključe ratu u Iraku. Tad su rekli da kolonijalni kurs nikad ne radi kako treba, a ujedno su rekli i da bi pravi pristup problemu terorizma bio policija koja kontroliše granice, veće nadgledanje migracija, i veće nadziranje manjina koje bi mogle biti povezane sa teroristima unutar zemlje. Tako da, prateći krizu, već je postojalo veliko iskušenje, a posebno posle zaokreta ka merama štednje, da se migracije iskoriste kao dežurno žrtveno jagnje. Jedino što to do 2011. nije bilo moguće izvesti, zbog toga što kada postoji ekonomski pad, prati ga i pad u migracijama, tako da se ne može stvoriti veliki strah od velikog priliva migranata, kad je zapravo u zemljama kao što su Španija, Portugal, čak i Grčka, mnogo više ljudi odlazilo iz zemlje, nego što ih je dolazilo.

Naravno, to se promenilo posle Arapskog proleća, a posebno posle neprilika u Libiji i rata u Siriji, posle toga je opet bilo moguće napraviti od migracije veliki problem.

Ali, fundamentalnije, režim je još jednom, i ova ideja maksimizovanja ljudskog kapitala po glavi se nastavila, na isti način na koji se nastavila posle 2001,  nastavila se i posle 2008. ali ovog puta uz nov naglasak.

Postoje dva načina na koje je moguće povećati stopu ljudskog kapitala po glavi. Možete da povećate brojilac, i to je bila svrha investicija u obrazovanje i trening, čak i činjenica da je tokom devedesetih bilo određene otvorenosti prema migrantima, ako su u pitanju kvalifikovani radnici ili veoma posvećeni radnici koji bi pristali da rade za nisku nadoknadu i bez zaštite. To je sve u vezi sa povećanjem brojioca i apsolutne vrednosti ljudskog kapitala, ali postoji i drugi način a to je smanjivanje imenioca.

Drugim rečima, osigurati da ljudi koji u perspektivi ne mogu da povećaju vrednost svog ljudskog kapitala ili budu zadržani van ili deportovani nazad, ili da postanu nevidljivi. I, naravno, sve ove tehnike su postojale i ranije, ali su postale sistemske, posebno u Evropi, koja je postala veliko područje za testiranje novih načina povećanja ljudskog kapitala jedne zemlje tako što će se rešiti svih koji su diskreditovani. Glavni načini da se to postigne su obeshrabrivanje ljudi da se prijave za pomoć nezaposlenima kad jesu nezaposleni, obeshrabrivanje ljudi da se prijavljuju za socijalne programe, posebno za osobe sa invaliditetom. Dejvid Kameron je bio specijalista u tome, što znate ako ste videli film Ken Louča „Ja, Danijel Blejk“[14].

Francuzi su veoma dobri sa statistikom vezanom za nezaposlenost, na primer, zakon je takav da ako stažirate, ili ako ste radili jedan dan u prethodnih šest meseci, ispadate iz registra nezaposlenih. Takođe, oni imaju tehnike da vas obeshrabre da se dalje prijavljujete, slaće vas na sastanke koji su predaleko, i koje ćete propustiti, a pošto prema zakonu, da biste bili registrovani kao nezaposlena osoba, morate aktivno da tražite posao, činjenica da ste jednom ili dvaput propustili sastanak je dovoljna da vas izbace iz registra. Tako da postoje sve te tehnike koje su razvijene da bi se pročistila statistika. Ali, naravno, tu je i mnogo radikalnija politika vezana za migracije, koja uključuje i deportaciju i sprečavanje da ljudi uđu u zemlju. Naravno, Mediteran je stravičan primer toga, a i vi ovde imate svoju situaciju.

Eto, imate trodimenzionalnu politiku kreditiranja, asetizacije. Jednu koja neguje zapošljivost i solventnost, kada može, drugu koja se rešava diskreditovanih, kad mora, i treću koja raste i razvija se, i koja različite atribute nativizma pretvara u kapital.  

I treći način, a Melinda mi je rekla da taj postoji i u Australiji, treći način u koji su neke evropske zemlje investirale kako bi pojačale svoju makro vrednost,  to je neka vrsta zamene. Tokom krize, posebno u Portugalu i Irskoj, takođe i u Španiji, mada je to u Portugalu i Irskoj bila proaktivna politika, ohrabrivali su mlade, visokoobrazovane ljude, da napuste zemlju. Pošto ne mogu da nađu odgovarajuće poslove, aktivno su ohrabrivani da potraže posao da drugom mestu. Inače, nezaposleni visokoobrazovani mladi ne doprinose pozitivnom imidžu zemlje kod investitora. Posebno u Portugalu, postojao je zvanični vladin režim, koji je prestao sa dolaskom levice na vlast 2016. Diskurs je u osnovi govorio: „Setite se, bili smo kolonijalno carstvo, zašto ne odete u Brazil? Tamo se govori portugalski.“ Irska je imala sličnu stvar i Australija je jedna od zemalja gde su pokušali da pošalju što je više moguće Iraca. Ali zanimljivo je šta su dobili u zamenu.

Irska je poslala svoje mlade obrazovane na druga mesta, a u zamenu, pokušali su da uvedu Fejsbuk, Gugl, ne same kompanije, već zaposlene. Činjenica da su ponudili najniže moguće poreze u Irskoj, uz mogućnost da se podele između Irske i Devičanskih ostrva, što se naziva „duplo irsk“”, ove kompanije bi makar donele svoj brend u Irsku.

U Portugalu je dogovor bio nešto drugačiji, poslali su mlade i obrazovane van, a u zamenu su pokušali da privuku stare, bogate penzionere koji dolaze iz Francuske, SAD, Kine, odasvud. Zapravo, kreirali su novi status za one koji žive 6 meseci u Portugalu i kupili su zemlju u Portugalu, ne samo da će dobiti prebivalište, već neće morati da plaćaju porez na prihod tokom 5 godina. Tako da je prilično neverovatno, znam da Melinda ne voli demografske argumente, ali je prilično izvanredno da na kontinentu kao što je Evropa, koja veoma ubrzano stari, neke zemlje smatraju da je dobra ideja da otpošalju svoje mlade i obrazovane građane, a da uvedu stare bogate penzionisane iz drugih zemalja. Na kratke staze, razumljiva je injekcija kapitala, ali, dugoročno, to nije održiva politika. Posebno ako stalno dolaze talasi novih penzionera odasvud.

To je na neki način, drugi trenutak… Da li da prekinem, imam li još pet minuta? Još pet do deset minuta, nisam umoran, ali vidim da vi jeste… OK, još 10 minuta.

Tako da je druga faza, a prva faza je pojačavanje vrednosti portfolija, odnosno vrednosti kapitala stanovništva. Onda se desila praznina, ili suludi trenutak Bušovih godina, a onda posle 2008. a posebno posle 2011. na početku takozvane migrantske krize, breme ove politike kapitala bilo je u vezi sa smanjivanjem, devalorizacijom, smanjenjem vrednosti ljudi na teritoriji.

I još jednom, dve vrste politike su uvek postojale zajedno, ali naglasak je bio drugačiji devedesetih, a drugačiji posle 2008. Zanimljivo je da je postojala tačka kulminacije tog novog režima, što je bio dupli izazov u 2015. u Evropi. U Evropi se, tokom tri meseca, ovaj sistem zasnovan na valorizaciji obdarenog portfolija i odstranjivanja diskreditovanih, što su dva aspekta, dve dimenzije režima, susreo sa dva glavna izazova.

Prvi je Grčka. U januaru 2015. u Grčkoj, izabrana je vlada koje se suprotstavila merama štednje, uključujući i ovaj dupli aspekt, odbacivanja diskreditovanih i vrednovanja bogatog portfolija. Zasnovana je na demokratskim osnovama, da suverena vlada treba da bude u mogućnosti da zaštiti sopstvene konstituente. I kao što znamo, posle 6 meseci, bili su manje-više primorani da se potčine.  Ali manje od dva meseca kasnije, stigao je još jedan izazov režimu, i ovog puta ne iz subalternih regiona Evrope, već iz komandnog štaba Evrope, odnosno Nemačke.

Odjednom, Angela Merkel je odlučila da bi bila dobra ideja da se uspostavi kultura dobrodošlice, i da se izbeglice puste unutra, posebno iz Sirije, ali ne samo iz Sirije. Naravno, ona je imala dobre razloge za to. Veoma dobre moralne ali i veoma dobre ekonomske razloge, i to je bio njen diskurs. Taj diskurs je imao dve dimenzije. Sa jedne strane, to je ispravno, to je ono što treba da uradimo, ne možemo da dozvolimo da ovi ljudi umru, moramo da ih pustimo unutra.

A iza toga je bio diskurs: „Zamislite, mi ćemo biti moralni lider razvijenog sveta! Nemačka!“

(smeh u publici)

Samo zamislite to na minut! Pojam nemačkog sna! A drugo, što je stalno ponavljala: „Možemo to da priuštimo, odnosno ne samo da možemo da priuštimo, već nam je to i potrebno.“ Zato što nemačko stanovništvo stari, zato što postoji velika tenzija na nemačkom tržištu rada, i, da, potrebni su nam kvalifikovani radnici, ali i nekvalifikovani, i do sada smo imali koristi od ljudi iz južne i istočne Evrope koji su popunjavali ova radna mesta, ali čak ni to nije dovoljno, tako da su nam ovi ljudi potrebni, to je dobro za ekonomiju, dobro je i za našu dušu, šta tu ima da nam se ne sviđa.

A ipak, sve ostale vlade u Evropi su rekle: „Jeste poludeli? Nema šanse da uskočimo sa vama u taj voz!“ I to ne samo ostatak Evrope, već je i njena partija rekla – ne.  Mi smo konzervativna stranka, mi to ne radimo.

Ona je neko vreme pokušala da se opire, ali je u nekom trenutku popustila. Ne samo da se povukla, već je inicirala ozbiljnu politiku podugovaranja migracija kroz dilove sa Turskom. Znači, bila su dva velika izazova i oba su rešena, tako da je režim preživeo. Ali onda se opet promenio i to je poslednja faza, faza koja počinje 2016.

Počinje Bregzitom, Trampom, kontinuiranim upadima ekstremne desnice širom Evrope. I to je drastično promenilo stvari, jer postojao je i treći problem, novi problem sa režimom. Možda ne nov problem, ali uporan.

Vrednuje se portfolio bogatih kroz finansijalizaciju, odstranjuju se diskreditovani kako teritorija kojom upravljaš ne bi izgledala loše za investitore, ali šta raditi sa ljudima koji nemaju korist od deregulacije, niti su među diskreditovanima kojih se treba rešiti? U osnovi, to je velika bela srednja i srednja niža klasa. Šta uraditi sa njima? I to je postala prava opsesija tokom Bregzita. I to je mesto kad treća dimenzija ove politike asetizacije, ako hoćete da je tako zovemo, koja je postojala i ranije,ali je sad postala glavna politika, ide na ruku usaglašavanju mejnstrima i ekstremne desnice.

Zašto ne bismo vrednovali novu vrstu kapitala kao što su rasa, nacionalnost, rodne norme, tradicionalne vrednosti? A valorizovati znači šta? Valorizovati znači da će prvo biti prepoznati kao dostojni, takođe znači da će život postati jadan za sve ostale koji nemaju ovaj kapital, pa u poređenju, oni će se osećati bolje.

Ako sa ne-belcima postupamo loše, belci se u poređenju sa tim osećaju bolje. I takođe postoji obećanje, to je obećanje iz Trampove agende, da će u nekom trenutku postojati priliv prihoda povezan sa valorizacijom „belosti“ kao kapitala. O tome se radi u sloganu „Da Amerika opet bude velika“. Činjenica da si beli muškarac koji maše zastavom i nosi oružje, ili podržavaš takvog, postaće vrednovano imovinsko svojstvo. I niko to ne kaže bolje od Stiva Banona, svojevremeno savetnika Donalda Trampa. Kada je Tramp došao u Evropu da obiđe sve ekstremno desničarske partije, prvi govor koji je održao bio je u Parizu ispred partije Narodnog Fronta. Po mom mišljenju vrhunac tog govora nije bilo ono što je objavljeno – „Kad te prozovu rasistom, nosi to ponosno“ to je najčešće objavljivano, a ja mislim da je rekao nešto mogo dublje. Rekao je: „Kada sam studirao na Harvardu za svoju diplomu, tada su počeli da pričaju o vrednosti deonica, da kompanije treba da jure vrednost deonica.“ Zatim je sledilo anti-neoliberalno naglabanje, koje bi bilo koji levičar izveo, kako je to skoro uništilo Ameriku i kapitalizam. Ali na sreću, gospodin Tramp radi nešto drugo. On pokušava da pogura vrednost ne deoničara, već državljanina, drugim rečima, vrednost toga da ste Amerikanac. Beli Amerikanac je suština njegove politike.

Eto, imate trodimenzionalnu politiku kreditiranja, asetizacije. Jednu koja neguje zapošljivost i solventnost, kada može, drugu koja se rešava diskreditovanih, kad mora, i treću koja raste i razvija se, i koja različite atribute nativizma pretvara u kapital. Dakle, to je taj režim. Čini mi se da ovaj režim treba da uzmemo takav kakav je i da ga na osnovu toga razmontiramo.

Neću sada da idem dalje, ali čini se da… Ne, ipak ću se zaustaviti. Hvala!

 

Prevela Milica Gudović

Izvor http://ppesydney.net/michel-feher-on-right-wing-populism-in-the-age-of-asset-appreciation


[1]    Asset – imovina, sredstvo kapital, aktiva. U tekstu najčešće prevedeno sa kapital ili imovinsko svojstvo.

[2]   Pol Volker (Paul Volcker) je predsedavao Federalnim rezervama SAD od 1979. do 1987. 1980. Volker je drastično povećao kamatne stope kako bi sprečio dvocifrenu inflaciju u SAD, ali je to istovremeno onemogućilo zemlje koje su podizale kredite od SAD, MMF i Svetske banke da izađu iz duga i tako je slomio ekonomsku ravnotežu koja je postojala od Drugog svetskog rata,

[3]    https://en.wikipedia.org/wiki/Ernesto_Laclau

[4]    https://en.wikipedia.org/wiki/Chantal_Mouffe

[5]    Dod-Frenk Akt je kompleksan set zakona koji uspostavlja regulaciju banaka i zajmodavaca kako bi se zaštitili potrošači i sprečila ekonomska kriza velikih razmera. https://en.wikipedia.org/wiki/Dodd%E2%80%93Frank_Wall_Street_Reform_and_Consumer_Protection_Act

[6]    https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%83%D0%B5%D0%BB_%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%BD

[7]    https://en.wikipedia.org/wiki/Matteo_Salvini

[8]    Asetizacija – proces davanja vrednosti određenom atributu

[9]    Rent-seeking group -  U literaturi vezanoj za rent-seeking, rent je nezarađena nagrada koja se traži kao deo privilegije.

[10]  James Buchanan

[11]  Gordon Tullock

[12]  Workfare je alternativni, kontroverzni način ostvarivanja socijalne pomoći za nezaposlene. Primaoci moraju da ispune određene uslove vezane za participaciju, kako bi mogli da nastave da dobijaju pomoć.

[13]  http://www.mpi-fg-koeln.mpg.de/pu/oa_wiss_pub/BJPIR_11_2009_Crouch.pdf

[14]  https://www.imdb.com/title/tt5168192

 


Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život: