Kritički život 19: Roberto Savijano

(Roberto Saviano: Un tuffo nell’abisso del web, OnLife, Repubblica, Politecnico di Milano)

Savijano u ovom govoru promišlja ulogu interneta i društvenih mreža u svakodnevnici društva, u oblikovanju javnog mnjenja i politike, u uticaju na privatnost, kao i istorijski razvoj interneta i njegovih društvenih dimenzija. Savijano se osvrće i na stanovišta brojnih istaknutih ljudi koji su ukazali na ključna pitanja vezana za upotrebu onlajn tehnologija, uključujući Edvarda Snoudena. 

 

Skok u ambis weba

Večeras ću pokušati da uđem u lavirint interneta kroz niz ključnih reči koje su me u poslednjih nekoliko godina, kako da kažem, vodile ili još bolje stimulisale. Prva fraza je, za sve one koji poznaju veb, zapravo biblijska: tehnologija nije ni dobra ni loša, ali nije ni neutralna, zakon koji je propisao Melvin Kranzberg, možda jedan od prvih koji je izučavao tehnologiju.

Ovako rečeno već sve govori: snaga motora i društvenih mreža jeste tu da nam sugerišu,  da nemaju stav, nisu odgovorni za sve što se piše i u izvesnoj meri, vrlo su labilni i dozvoljavamo da sve prođe kroz njih, preko nas, da oni samo kontrolišu saobraćaj.

Motor usmerava, mi smo ti koji smo ga tu postavili, organizovali, ali to što se tu nađe ili dešava ne zavisi od nas, tako kažu. Eto to je jedna od prvih laži koja potiče mnogo pre Gugla ili Fejsbuka i koju valja demontirati. Nije neutralan motor i uvek postoji izbor kako da usmeriš profit, kako da organizuješ svoju platformu, u kom pravcu ide tvoj algoritam.

Postoji politički ekonomski izbor kako da tvoju platformu održis jakom, algoritam koji izabereš ti sam izabiraš, ne bira tebe algoritam, on nije biće, upravo taj tvoj algoritam po izboru nametnuće izabraće pokret… ono što postaje viralno zahvaljujući algoritmu koji ga nagrađuje, takozvani lajkovi za najtraženiju reč koju algoritam nagrađuje.

Algoritam nije programiran da bude surov, niti dobar niti loš, ali nije neutralan jer odlučuje da nagradi kvantitet nezavisno od kvaliteta.

To se dešava kad su korisnici ljuti jer onda konzumiraju i dele više sadržaja nego kad su smireni i nepristrasni, kada nisko vrednuju Fejsbuk koji sve čini da aktivira reptilni mozak gmizavaca.

Rodžer Meknami je bio jedan od prvih ulagača Fejsbuka, to je veoma zanimljivo… ako nisi ljut, ako nisi neprekidno nakačen na Fejsbuk, ili bar malo nadrkan i ne pišeš pedesetak poruka, imaš recimo neku nepristrasnu poziciju, hoćeš da ukapiraš kako stoje stvari, znači potrebno ti je malo vremena, ne viralizuješ, razmišljaš šta se dešava…

Da bih to shvatio pokušao sam da ga uporedim sa tržištem automobila. Zašto više od 80 posto automobila na italijanskom tržištu može da ide preko 200 km na sat, zašto… oni koji prave automobile verovatno znaju da nigde na svetu ne može da se vozi 200 km na sat!

U Nemačkoj nema limita zato što se narod autodisciplinuje, tako mi je rečeno, ali svakako niko nije pozvan da vozi tom brzinom. Zašto se onda prave moćni motori, s tim obrtajima. Činjenica je da su zakoni sasvim drugačiji. Rizikuješ svoj život, tuđe živote, do uzimanje dozvole itd.

U slučaju veba prozvođači ti kažu, ok možeš da voziš bez granica, možeš da vređaš, maltretiraš, deliš sranja, možeš što da ne, želim da to radiš, sve šta hoćeš, i ne samo to! Dok možeš da napraviš auto koji ide 200 km na sat koji zapravo ne možeš da upotrebiš, zakon ti jasno kaže da ne možeš da vređaš, da kršiš privatnost. Tako je svuda osim u svetu veba gde samo ponekad nekoga banuju, ponekad neko ide na suđenje zbog klevete, kao što i sami znate ako imate svoj nalog, mogućnosti vređanja su totalne, totalne…

Bili su potrebni vekovi da se izborimo da jezik novinarstva javnog ne završi se uvredama, nasiljem, sarkazmom, predrasudama, i sve se to u sekundi srušilo na društvenim mrežama… ništa ovde novo, svaki dan slušamo šta sve društvene mreže dozvoljavaju i kako se grade na tome. Ta promena jezika je jedna deformacija komunikacije svetlosnom brzinom.

Jasno je da nije samo tako, naročito se može reći da nije uvek tako bilo, postoji jedna rečenica koju koristi Franko Berardi Bifo:

Brojne oluje nagomilanog sranja pretvorile su se u cunami sranja koji je ukinuo univerzalnost razuma, smanjio senzibilitet i uništio osnove etičkog ponašanja.

 Identitetska surevnjivost je zamenila društvenu i kulturnu solidarnost, pripadanje je zamenilo razum univerzalni. 

A to se dešava zašto? Zašto u jednom trenutku autentičnost postaje nasilje. Ako se ja ponašam pristojno korektno, delujem lažno, podilazeći, kao prodana duša, a zašto si tako smiren, a? Ako sam međutim nasilan, sarkastičan, s agresivnim nastupom, aaaaa, onda si neko ko iskazuje svoje mišljenje, neću baš da te podelim ali si jak, ono hleb i vino kao ritual… sve se to dešava zahvaljujući jednom vrlo jasnom principu: Ja verujem samo nekome ko brani neki interes, to je drama levice, svetske, u Italiji takođe.

Ako ja u svom životu ne podvlačim protivrečnost, da nisam savršen, naprotiv, da sam pun kontradiktornosti, hipokirizije, grešaka, već urlam hoću Lovu, odvratne su mi osobe drugačije od mene i osećam se pokradeno, okupirano, onda ti svi veruju.

Ako međutim te iste kontradiktornosti, slabosti, izložim rečima, dobro, neću samo da nešto zaradim, voleo bih da se nešto promeni, da se društvo promeni, da svet oko mene ima pravo na sreću, to je nedopustivo!

Ma vidi tu dvoličnost, šta to sada kriješ, koliko love hoćeš, odmah gledaju na tebe sumnjičavo, svaka solidarna misao kao da krije neki interes, neku zaveru koju valja raskrinkati. I zato se u nekom trenutku stavovi polarizuju i kreću oluje sranja koje su potpuno promenile politiku.

Blumberg, gradonačelnik Njujorka pre izvesnog vremena rekao je: sačekajte da mi sudite, ne čim sam najavio svoj politički izbor već kad ga i sprovedem, odmah pri najavi dobijem oluju sranja, dozvolite da sprovedem svoj program a onda procenite. Društvo ti ne dozvoljava da sagledaš jednu osnovnu tačku.

Nema se više vremena, nema se vremena, vreme verovatno pripada prethodnim generacijama, tako da će mlađi političari verovatno reći, ne možemo da sprovedemo ovaj plan o centru Menhetna s obzirom da nam je pristiglo milion kontra poruka.

U današnjoj dimenziji ima vrednost samo sadašnjost, ali čemu sva ta mržnja?

Evo misli Andrew Lewisa, edukatora:

Ako nešto ne plaćate, ako niste klijent onda ste sam proizvod koji se prodaje.

Ovo je zaista vrlo zanimljiva tvrdnja. Kad kupujemo vodu, ali ne mislim na kiselu vodu, već kad plaćaš račune za vodu u kući, firma ne zna tačno da li je to bilo za tuširanje ili za kupanje u kadi ili za zamrzivač, naravno možemo da imamo neku aproksimativnu ideju da više košta kupanje u kadi nego tuširanje… nije to cilj firme, isto tako kad je struja u pitanju, da li si punio 100 mobilnih telefona ili imaš mnogo televizora, platiš i onda dobiješ snabdevanje… sa društvenim mrežama nije tako, ne ne nikako, zašto imaš sve besplatno? Zapravo im daješ nešto najvrednije što imaš, svoj život, svoje strasti svoje misli, svoje emocije, svoje kontradikcije, daješ im u trenutku jer je komotno, možda posle ako te ne mrzi pročitaš onih 60 stranica u vezi sa privacy ili samo klikaš… ali ko to čita još, daješ im svoj život, ti si proizvod, besplatno, ama ne, zauzvrat dobijaš pristup nečemu krajnje zanimljivom, divnom da možeš da se povežeš sa gomilom sveta, komuniciraš, postuješ, upoznaš, možeš sebe da ispričaš, nema tu ničeg varvarskog… i kad praviš selfi na dramatičnim mestima, kao ispred izgorelog automobila, za vreme pobune u Ukrajini, neke osobe su se tako slikale… teško je da se zbog toga bunimo znajući priču, jer ako ja slikam kao nekad pa onda posle nekog vremena objavim, to je već nešto nerealno. Ali ako vidim tebe na tom mestu, tebe koji si moj prijatelj i tamo si sada, onda ti verujem, selfiji se prave jer je to jedna drugačija naracija, ovo sve da bih rekao da nema ničeg nemoralnog u samom mediju kao takvom već samo u tome kako se upotrebljavaju naši podaci. I zaista je neverovatno koliko niko o tome ne govori, neverovatno… i jedna od stvari koja je dovela ogroman broj ljudi na društvene mreže, znate šta je, znate li? Ekran, da taj ekran, screen je sve promenio… MySpace, možda ga se neko seća, bio je društvena mreža koja je imala ogroman uspeh ali je imala jedan problem, iako se mnogi sa mnom neće složiti ja sam u ovo ubeđen. To jest stranice su bile različite, bilo ih prelepih jer si mogao da kupiš banere, dok je bilo i onih ogoljenih jadnih bez ičega i odmah se videla ta velika razlika, i to je značilo da je sve još uvek ostalo na istom nivou kao što su bili sajtovi. MySpace je omogućavao što je osnovna bitna stvar da sam napraviš svoj sajt sa vrlo malo toga, nešto komplikovano bez para bez znanja i za kratko vreme, samo klikamo ok ok ok i reše nam sve probleme za kratko vreme i zato samo klikam da da jer ti je MySpace omogućavao da dobiješ svoju stranicu za vrlo kratko vreme. Ali šta nam to govori?

Ako stranica predsednika SAD-a, stranica Pape i stranica Skarlet Johanson izgleda identično kao tvoja, danas, nešto se promenilo, svet se promenio, nešto što je nama danas sasvim uobičajeno zapravo je bilo revolucionarno… ranije nije bilo tako, stranica NASA-e je bila prelepa dok nekog mladog blogera bila je onako skrpljena… a sada postoji ta platforma gde je sve isto, pa i sadržaji postaju isti, znači šta postuje NASA slično je onome šta rade drugi. I šta se onda dešava, neko izjednačavanje, strašno, jer nije u sferi prava već u sferi prava na komunikaciju.

Džeron Lenier, koji je informatičar i programer kaže:

Od kada su se društvene mreže ojačale, govnari imaju sve snažniji glas da se iskažu.

I sad bih voleo da vam ispričam jednu priču.

Ako na internetu tražite sindrom Morgellon dobićete na hiljade rezultata i svi oni upućuju na dermatološku bolest, pokušaj kože da se spase, a spasava se od crvića koje imaš ispod kože… e pa samo da znate da ova bolest uopšte ne postoji… ali videćete i video na jutjubu kako se neko češe… i onda je neka majka pri nekom institutu pitala a zašto moje dete ne lečite… ali na kraju se ispostavilo da sve to nije tačno, nisu to nikakvi crvići već problem sa kožom i odećom i tu sada zaista postoji jedna prava patologija, a to je imaginarni parazit kod sveta koji koristi amfetamin, stalno se češu a to je posledica droge međutim onda oni govore o hrani, mesu masnoćama… e pa veb je zapravo u jednom trenutku takođe stvorio jednu nepostojeću bolest i za mnoge ne samo što postoji ta bolest već su se upleli u teorije zavere protiv te bolesti… i zašto onda te platforme ne intervenišu, zašto ne izdaju saopštenje… ako list Republika nešto napiše o toj nepostojećoj bolesti, odgovoriće lekari i reći će nešto, ne postoji takva bolest a Republika će to objaviti… a ako ta priča uzme maha, onda će direktor morati da se izjasni… ako se nastavi priča, moraće da pozove naučnike da se izjasne i to je redosled stvari.

Platforme kažu,  mi nemamo pojma, mi samo skupljamo… ovo je samo po sebi veoma interesantno, slika nekog novog sveta… kakav je bi o nekad svet, prerija, dolazili su na veb naučnici koji nisu imali dovoljno sredstava da svoja saznanja objave, istraživanja razna, bila je harmonija… bilo je malo i ludaka ali postojala je volja da se nešto stvori… zamislite da stižu na nov kontinent, SAD sve te grupe zajednice i žele nešto novo da stvore ali nema pravila, postoji u početku neki duh slobodarski, ali onda nastaje haos jer bez pravila nisi zaštićen od onih koji stižu sa batinom, nožem itd. I zato će oni i pobediti… i na vebu se to desilo u jednom trenutku u tim prostorima pobedio je taj koji je sve kupio, onaj ko je uspeo da nametne svoj monopol. I da se vratimo na temu bolesti, njima uopšte nije bitno da li je nešto istina ili laž, da li je Morgellon izmišljena bolest ili nije, baš ih briga… ali im je jako bitno da postoje osobe koje ih neprekidno hrane svojim podacima, odgovorima, da ili ne, napadaju, prinose tekstove… podaci podaci, daj mi mnogo podataka, sve me se ostalo ne tiče.

I kako Edvard Snouden kaže:

Reći da nas privacy ne interesuje zato što nemamo šta da sakrijemo je kao reći da nas sloboda govora ne zanima jer nemamo šta da kažemo, sloboda štampe nas ne zanima jer ne volimo da čitamo, verska sloboda nas ne zanima jer ne verujemo u boga, i još, da nas sloboda udruživanja ne zanima jer smo lenji asocijalni agorafobični.

Vrlo zanimljiva Snoudenova tvrdnja. Jer možemo da mislimo pišemo govorimo, a ipak na kraju kažemo, a zašto bismo se borili za privacy, nemam šta da sakrijem. Pre nekoliko godina, mislim punih deset, da li se sećate slogana, slobodno nas špijunirajte, nemam šta da sakrijem, slobodno nas špijunirajte, štaviše to je dobro tako da ako neko nešto loše radi znaće se, e pa ovo je apsolutna glupost. Uništiti privacy koja je kao što vidite već uništena, znači dozvoliti da svako od nas postane podložan uceni kad to bude bilo potrebno, uvek u svakom trenutku, iako niko od nas nije počinio krivično delo. Svako od vas je danas izgovorio neku glupost na telefonu, svako od nas živi neke protivrečnosti, jednostavne, nije to zločin, to su lagane stvari koje će proći, koje ako izvadiš iz konteksta… Kažem nešto nezgodno u vezi sa mojom majkom, moja majka komentariše nešto nezgodno u vezi sa mnom u nekom mejlu, onaj govnar Roberto bla bla… To ako izvadiš iz konteksta i objaviš u nekom časopisu povređuje veoma, ali u drugom kontekstu ništa ne znači… pre svega moja majka nije htela ništa loše da kaže i zato misli, slobodno me špijunirajte… a zatim recimo sa vladom koja odluči da ne poštuje nikakvu privacy, ni sa pisanim zakonom, svaka informacija o vama može da se iskoristi. Edvard Snouden koristi jednu vrlo jaku sliku, tj. da stavite u jedan fajl u word-u sve što ste učinili u životu… mislili ste da ste osoba jako pristojna i da ste imali veoma jasnu moralnu liniju… kad vidite na primer da ste pre mnogo mnogo godina poljubili ženu svog druga, neku polu-rečenicu bezveznu koju ste pijani izgovorili, povraćajka, i sad sve to lepo ispisano, izgleda kao da ste imali život kriminalca. Uglavnom toga postanete svesni kad postanete slavni. Čini vam se da ste bili obični čak i dosadnjikavi u vašoj usmerenoj disciplini, dok je cilj tvojih konkurenata, neprijatelja da nađu bilo šta, ama bilo šta, ali pazite ne da vas predstavi, pazite sada, ne samo groznim, već groznim onima koji vas podržavaju, pokušavaju da dopru do tvojih prijatelja!

Brendajs na primer ovde kaže 1928:

Pravo da te ostave na miru je najveće pravo i najcenjenije u slobodnog naroda, pravo na privacy ima daleko veći domet od mnogih građanskih prava.

Ovo je osnovna fundamentalna misao, prvacy je sve, jer ti privacy omogućava da živiš jednim punim životom, a pun život znači da grešiš, da imaš protivrečnosti koje nisu zločini, koji nisu zločini…

Bamford, istraživački novinar to jasno kaže:

Danas kad ljudi pišu najintimnije stvari putem mejlova, i kliničku i finansijsku dokumentaciju poveravaju netu, i govore neprekidno mobilnim telefonima, agencije, kao CIA lako mogu da uđu u njihovu glavu, mnogo više nego pre, sedamdesetih godina.

Jer ako imam tvoj mobilni ili pristup tvom kompjuteru imam mogućnost da uđem tebi u glavu.

Totalna kontrola (ovo je rekao Grinvald koji je prvi saslušao Snoudena) nije nas zaštitila od terorizma. Patriot Act, zakon koji je napravljen odmah posle 11. septembra, upotrebljen je bio samo 2 posto za terorizam. Dobrim delom za narko trgovinu, prema tome zašto ne napraviti odeljenje za narko trgovinu! Ali je zato s druge strane blindirao mogućnost neslaganja, dozvolio je totalnu kontrolu nad pojedincima u ime bezbednosti. Nije tačno da će nas totalna kontrola spasiti atentata, apsolutno nije tačno, bio je atentat za vreme maratona u Bostonu. Nije tačno da nediskriminisana kontrola dovodi do zaštite, to je laž. Naprotiv troši uzaludno energiju. Ali je zato korisna za političku kontrolu, to da, za dobijanje istinitih informacija koje se mogu koristiti i njima manipulisati. I mi to dozvoljavamo već godinama, to je nešto neverovatno.

Ranije sam govorio o mogućnosti da grešimo, u šta veoma verujem, tj. naleteo sam na jednu priču čitajući tekst o tome zašto su neke kulture bliže matematičkoj misli od drugih. Razni odgovori su, čak genetski ili jezički, na primer Azijci, govorim o Vijetnamu Kambodži, teže matematičkim naukama zbog kognitivne strukture… ovaj dobar tekst sve to briše jednim potezom i kaže: laži, u pitanju je metod obrazovanja. Nastavnik škole, da kažemo neke idealne, kad dete pogreši, nagradi ga, kad dete dobro obavi zadatak onda ne kaže ništa, ćuti, jer je dete već samo po sebi zadovoljno svojim rezultatom. Ali svaki put kad dete pogreši biva nagrađeno dobrom ocenom jer grešeći se iskušava, poboljšava, transformiše. Ako pogreši i zna da greši ostaće magare naročito kad su u pitanju aritmetika, algebra. Ne ne zanima me, ne mogu više, neću stvari na pola, idem na humanističke nauke. Isto se to dešava danas kad je naša privacy skroz uništena. Znam da me slušaju 24 sata prema tome više nisam to ja. Možda postaneš bolji, ali vrlo retko, većina nije takva. Ne grešiš i prema tome ne možeš više sebe da pratiš i razumeš, šta zapravo hoću od moga života, koja osećanja gajim, ne živim svoje protivrečnosti, ne postajem bolji i pre svega pokušavam da budem sličan svima drugima, sličan algoritmu, jer pokušavam da se uklopim, da se dopadnem drugima, jer u suprotnom se ne dopadam. To znači biti pod prismotrom. Govorimo o pravu na grešku na porok, pravo na protivrečnost.

Znači ako imamo na jednoj strani, to ste sigurno već primetili, ako imaš desno političara koji ne plaća poreze, nasilnog političara, koji sedi za stolom sa mafijom, koji se slika sa neonacistima, koji vređa, svet s njima nema problema.

S druge strane bilo koja protivrečnost dovešće u pitanje ceo tvoj sistem vrednosti. Otac nekoga koji radi za neku nemačku firmu, iako nije špijun, ali to je već veliki problem, nedopustiva protivrečnost i to verovatno i za veliki deo inteligencije… i u jednom trenutku u veb svetu dešava se da sve što sada uradimo važi zauvek, zašto moramo to da pamtimo, nije nam dozvoljeno da zaboravimo. Snouden kaže, veb nam ne dozvoljava jedno od osnovnih prava da preživimo, a to je pravo na zaborav. Kada bismo se neprekidno sećali svih grešaka koje smo učinili, ljubavi strasti naš stomak bi sve vreme bio napet, to pamćenje neprekidno lepih ružnih stvari… pravo na zaborav je neophodno, uvek, a veb to ne dozvoljava zato što je neutralan, zar ne, kad nesto staviš online onda to je to, ako baš nije ubistvo, ali i to nije tačno jer ima svašta onlajn, sva ta ubistva raskomadana tela narkodilera, posle izvesnog vremena ih skinu ali su tu, razvije se i zanimljiva polemika, zašto da to skidamo jer tu je dokaz njihovog nasilja tako da svet vidi… ali ovo Snoudenovo je centar pitanja, pravo na zaborav… i ja onda odmah pitam Snoudena direktno, i šta je onda strategija, vidi onlajn kruže grozne stvari koje si ti napisao izgovorio kad si kao mlad igrao video igrice… jer on mladić dvadestak godina piše, trebalo bi zapaliti kompanije koje prodaju video igrice jer igrice su besplatno pravo svih mladih… ili piše, jevrejske zavere bla bla, takve stvari… a on mi odgovara, vidi ja sam mogao da imam programe koji bi izbrisali svaku rečenicu koju sam napisao sa ovim svojim nadimkom, mogao sam to krišom da uradim… ali nisam hteo, jer ja sam i taj tamo, i s njim se suočavam… dobro, ali koji je onda tvoj odgovor, privacy ne postoji, znači burazeru, imaćemo u sledećim generacijama ovako nešto, predsednike, intelektualce itd. koji imaju ceo svoj život onlajn: prvo povraćanje, prvi poljubac, prva fotka koju si napravio, prvi put kad si se pobio s nekim, sve ono što si ikad uradio sve je tu, možda nisi ni sam to uradio već te neko snimio i stavio onlajn… a Snouden odgovara, verovatno to budućim generacijama neće smetati, ja na primer ako vidim danas neki intimni čin… Na primer neka ministarka Amerikanka napravila je video svom vereniku, ništa naročito, video o normalnoj intimi, razgovaraju, ona je polugola jer se pozdravljaju, neko je ukrao taj video i stavio ga onlajn, i onda? Šta je problem, problem je ako neko vidi ministarku na taj način neće za nju glasati, izgubiće izbore, jer su još uvek takve generacije kojima i ja pripadam, najverovatnije naredne generacije neće imati nikakav problem… a kad sve to kažemo, možemo isto reći da privacy moje generacije ne postoji, pa čak i za američke sudove i za novinare. Ono što danas pokreće američke redakcije, na žalost je prevaziđeno, šta ih je animiralo rekao bih: ako se nešto zaista desilo mogu da ga stavim onlajn, kleveta je samo ako se nije desilo… ako je taj i taj zaista bio sa ženom svog najboljeg prijatelja…

Evo istinite priče koju ću vam ispričati… postave kameru u hotelsku sobu mitskog Halka Hogana, rvača mitskog američkog svih generacija dok je sa ženom svog najboljeg prijatelja… i taj video stave onlajn… prvi odgovor je bio: pa šta desilo se zaista? I rasprava se pomera na: nije baš morao to da radi, dvoličan je, kvaran… ne ne ne, mene ne zanima da li je ispravno ili nije, ne može tako da se dođe do informacije, država mora da garantuje pravo na grešku jer ta priča, ta ružna priča može zapravo da ugrozi svakog pojedinca, svakog, svaki pojedinac ima protivrečnosti, to nije zločin… da li je tema da li se to zaista desilo, da li smem da kažem da je neka osoba homoseksualac ako ona to ne želi? To se dešava, da misliš da je nasilje i kršenje samo onda kad nešto izmisliš a ne kad nešto objaviš što pripada intimi jedne osobe, i to govori ova rečenica koju sam ranije citirao gore, Snoudenova…

Anri Bergson kaže:

Zašto je univerzum uređen? Kako može pravilo da se nametne nepravilnosti, kako da nametnemo formu materiji… nered je zapravo samo red koji ne tražiš.

Loše tražimo, sve je to sređeno, nije ljudska surovost i odvratnost novinara, ili grčevit model profitiranja, već je to ekonomski model koji smo dozvolili da se ostvari ali u ovom pravcu: što sam gori više zarađujem, što više se viralizuješ za mene je bolje, a viralizovati se znači širiti se po površini. Ovo je primer koji često pominjem u vezi s knjigama. I tu se zaista mnogo angažujem, ja sam sav u tome. Za mene je cilj da podelim sa što više ljudi komplikovan rad, istraživački, gde mi  veruju, ili gde je neko verodostojan. Ali zašto tako retko knjige postaju viralne? Ako stavim naslovnu stranicu na veb, korisnik koji je pročita gleda, onaj koji ima poverenja u mene, koji me ceni, kupiće knjigu pročitaće je ali potrebno mu je vreme pre no što će da napiše post, da podeli tu knjigu sa drugima da razgovara sa prijateljima. Mora da je oseti i da uspe da je pročita, i koliko će onda vremena proći, dani, možda nedelje, ali algoritam je već prošao, pobegao je, već melje nešto drugo… međutim ako ja otpevam nacionalnu himnu i podrignem, u istom trenutku ću postati viralan, nema se vremena za razmišljanje… ili da izbegnemo ovaj džukački primer, ajmo jednu sliku potresnu, dete mrtvo u Siriji, ovo je takođe viralna bomba, jer ne moram da razmišiljam, emocije, reptilni mozak, iz stomaka.

Vreme, vreme…

Erik Šmit:

Kad bismo pokušali da snimimo sve razgovore od početka svih vremena do 2003. to bi zauzelo 5 miliona gigabajta memorije. Danas tu količinu podataka, data, stvorimo za dva dana.

Gugl je to izračunao, prelepo, stavivši sve unutra, sve moguće komunikacije, celu enciklopediju Britaniku, biblioteku, sve moguće komunikacije koje pravimo, pet miliona gigabajta. Ova slika je dramatična, a je l’ znate zašto? Zato što pokazuje da smo osuđeni na sadašnjost… i to je isto kao kad kažemo, kako to da ti političaru, prošle nedelje, ni mrtav se ne bi udružio sa onom partijom, samo pre nedelju dana… a šta se sada dešava. Zapravo nije nam ni potrebno da pamtimo, količina dnevnog zapažanja koja nam stiže poništava svaku vrstu misli koja želi da bude koherentna, koja ima u vidu ono što si ranije rekao. Da li smo možda zbog toga loši, ne, nema se vremena… Ova silna masa informacija koja se proizvodi tera nas da shvatimo da nije aktuelno više tvoje unutarnje stanje. Ovde govorimo o jednoj piramidi koja nam ne dozvoljava da biramo knjige koje želimo, da čitamo novine koje želimo, da slušamo radio stanice koje nije vlast izmanipulisala. To je Veliki brat. Još jedan odličan roman, o ovom svetu, distopičan, kaže, postojaće jedan novi svet u kome će biti na milion novina, na hiljade radio stanica, milion štampanih knjiga, i narod koji će biti skroz nezainteresovan. Ništa ih nije briga, ne zanima ih jer imaju drugi cilj, neprekidnu sadašnjost. I između ostalog da se trude da prežive i pre svega da shvate kako da se dopadnu zajednici u kojoj žive, to je normalno logično, deo ljudskog bića, da se dopadnem svojim prijateljima, da mi porodica oda priznanje, hoću da budem priznat zaviseći od mojih stavova.

Eli Parizer kaže:

Po definiciji, svet sazdan na stvarima koje poznajemo jeste svet u kome nemamo šta da naučimo.

U jednom trenutku veb koji je neverovatan izum koji nam omogućava da saznamo stvari kao nikada do sada, ima biblioteke, komuniciraju kompetentni… ali odjednom veb postaje prostor u kome nema šta da se nauči, a zašto? Zato što postoje filteri. Eli je napisao jednu divnu knjigu koja se zove Filter. U jednom trenutku san velikih proizvođača, izdavača takođe, se ostvaruje. Napraviti novine po meri, napraviti televiziju po meri, znači imaš filtere, ako voliš strasno cipele, imaćeš samo knjige o cipelama, sve slike i informacije o cipelama… ako te interesuje politika, isto tako, ako si konzervativan onda sve o konzervativcima… nikad nećeš izaći iz tog tvog puta i kruga, nikad. Sve se plati i gradi po meri, tvojoj, zašto? Možda žele da imaš komotniji život, zato što imaju sve informacije o tebi, ne zanima ih ono što ne znaš, ako znaju da te zanimaju cipele, tako će najviše zaraditi na tebi u svakom trenutku, i tako opet ne uspevamo da išta saznamo, naučimo.

Televizija za sve imala je jednu prednost u svojoj protivrečnosti, ja sam imao tu sreću da gledam tu prvu televizijsku fazu. Sećam se još kad sam bio dete, slušajte, u jednoj emisiji, mislim da je bila Rafaele Kara, mislim da je bila „Domenica in“ emisija, kviz, gde se telefonskim putem pogađalo koliko ima nečega u staklenoj vazi providnoj, pozoveš i kažeš, ima na primer 50 000 kuglica. U toj emisiji odjednom se pojavljuje Horhe Luis Borhes, Rafaela Kara je dovela Borhesa! Vodi ga njegova žena dosta mlađa, sad je već skroz oslepeo, ali s nekim veličanstvenim stavom, sećam se kako njuši vazduh podignute glave, ili je možda video neke senke, taj fantastičan starac Argentinac na svom savršenom kastiljanskom obratio se svojim obožavaocima, koji su možda ostavili njegovu knjigu na pola jer je isuviše bila komplikovana… ali ovo je savršen dokaz da postoji mogućnost kontaminacije, da mogu da preuzmem pažnju nekoga ko ne gleda u tom trenutku na tu stranu, verovatno će veliki deo toga svega ispariti ali jedan mali deo će ostati tu zauvek, uhvaćen, imaću ga zauvek. A to ti filteri ne dozvoljavaju jer skreću tvoju pažnju neprekidno na iste puteve koje već poznaješ, tamo gde možeš da potrošiš što više i u što kraćem vremenu. I to smo takođe dozvolili sasvim smireno, tj. sa zadovoljstvom, ako recimo imaš strast za satove, a nemaš vremena, ili voliš nosoroge, nema veze, ponavljam još jednom algoritam nije zao, možda voliš sve vezano za renesansu, pa ćeš onda takav materijal dobijati, nije bitno šta osim da ti zaklanja puteve druge.

I zapravo Kes Sanstein kaže:

 Mislim da je jedna od vrlo upornih crta ljudskog roda ta da ako se okružite ljudima koji misle slično kao i vi da ćete na kraju završiti sa još ekstremnijim mišljenjem nego na početku.

Na ovu temu imam jedan vrlo jak primer. Pedesetih godina jedan antropolog, Leon Festinger proučavao je jednu domaćicu, Doroti, koja je tvrdila da piše po diktatu jedne civilizacije vanzemaljske, sa planete Klarion. Imala je na stotine pratilaca koji su išli da slušaju njena predavanja, da čuju šta poručuju vanzemaljci. U jednom trenutku Klarionci kažu gospođi Doroti da će 21. decembra 1955. biti smak sveta, da će veliki deo Amerike biti uništen. Tada njeni sledbenici prodaju sve, kuće, šta već imaju, bio je tu i jedan poznati lekar iz Čikaga koji je doveo mnogo svojih pacijenata da slušaju Doroti. Ona je takođe tvrdila, slušajte, rekli su mi Klarionci da će doći kod nas da nas spasu. Doći će jednim vasionskim brodom i odvešće nas 21. decembra uveče, budite spremni. E sad postoji tu jedan detalj koji me je veoma pogodio, takođe je govorila: sklonite sve rajsferšluse s obzirom da metal pravi probleme pri poletanju. Znači sav taj narod sada skida sa pantalona kaputa rajsferšluse i sve ostalo što je od metala. Antropolog očigledno čeka taj 21. decembar koji eto stiže, čak je divan dan i ništa se ne dodgađa, Klarionci ne stižu, u Čikagu nema nikakve štete, apokalipsa je propala. E sada, u tom trenutku se očekuje da će gospođa Doroti ostati sama sa svojim predskazanjima. Međutim to se uopšte ne dešava, ama baš nikako. Broj njenih sledbenika raste. Vrlo malo njih je zapravo napušta, ali zašto? I to antropolog objašnjava: kad stvarnost toliko nasilno krši našu veru to je ogromna bol koju možemo da rešimo samo ako još više verujemo u ono čemu smo se predali. I kako da utešiš tu svoju veru, tešiš je brojem ljudi koji su verovali s tobom. Više stvarnost nije uopšte bitna, i zapravo svi oni zajedno, klarionovci sledbenici gospođe Doroti nalaze snagu u činjenici da je bilo mnogo osoba koje su verovale, i to je bilo ispravno. To ih je činilo jakim, zajednica. Zajednica kojoj nije potreban dokaz stvarnosti da promene, poprave svoje mišljenje. Ovaj princip može da se primeni na sve, druge stvari, na vere, religije, političke ideje, ali držimo se sada veba, to se zapravo sada dešava, ja sve više verujem u neke stvari zato što postoji grupa ljudi koja takođe u to veruje. I ako je ta grupa pritom sastavljena od mojih prijatelja, meni je onda još lakše da u to verujem. Ja počinjem da verujem u ispravnost svog mišljenja, zato što jedna grupa ljudi možda čak i većina podržava moje teze. I sad stižemo do jedne tačke.

Postoji li neko ko je ovo sve organizovao, da se bojkotuje, ko je to? Postoji, postojao je, svaki put kad bismo pokušali da ceo ovaj sistem slomimo, kad kažem ceo hoću reći to su bili pravi i jaki disidentski pokušaji, na primer grupa Anonimus, koji su izveli značajan politički pokušaj,  i šta se tada desi, a to se desilo i sa Snoudenom, Glen Grinvald o tome piše.

Diskreditovati poruku tako što ćeš diskreditovati poručioca je stara taktika dubokih grla i vrlo često funkcioniše.

A zatim šta se dešava u jednom trenutku, kada počnemo da pričamo šta se zapravo dešava… ako ja ne uspevam da napadnem vrednost onoga što govoriš, ako ne mogu da dekonstruišem tvoju argumentaciju, i ne mogu da osporim tvoje podatke, onda napadam tebe lično. Veoma stara taktika, ali danas može da se sprovede neverovatnom brzinom. Daću vam jedan veoma jednostavan primer, ne znam da li ga se sećate. Ali Pjer Paolo Pazolini bio je optužen i osuđen za oružanu pljačku, pored hiljadu drugih optužbi kroz koje je prošao, Pjer Paolo Pazolini je takođe suđen zbog oružane pljačke, i to jednim zlatnim pištoljem. Jedan radnik na pumpi sa sinom i jednim saradnikom ga prijavljuju. I neće ga osloboditi optužbe u punoj formi već zbog nedostatka dokaza. Ali tu je priču, sasvim očigledno lažnu, prenela štampa Borghese, La Notte, novine kojih se seća neko kao krajnje desnice, slične onima koje i danas postoje kao takve. Ali pazite, ti organi koji danas postoje, kad uđu na veb, onlajn, uspevaju da spamuju ovo sranje takvom brzinom kojom ranije novine to nisu uspevale… a zašto nisu, zato što su morale da dokažu činjenicama da bi privukle pažnju osobe koja je iole ozbiljna, ne ideologizovana i tračer. Međutim danas ne moraš nikome ništa da dokažeš, imaš istu pažnju koja stiže na ekran, na telefon, informacije nižeg reda, zajedno sa verodostojnim informacijama. Znači uništavanje reputacije jedne osobe je prosto i u istom trenutku. Pobedi onaj ko nema reputaciju… ako si pristojna osoba što ne mora da znači da si osoba koja živi u svetlosti čistote, kao takav si podložan destrukciji u svakom trenutku.

I volim da ispričam ovu priču, kad god koristim ovaj citat Nikolasa D. Kristofa:

Između 2011. i 2015. više Amerikanaca je ubijeno američkim vatrenim oružjem (ubrajajući i samoubistva) nego što je ubijeno za vreme ratova u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu i Iraku zajedno.                

Više Amerikanaca je poginulo od američkog oružja koje su proizveli Amerikanci na američkom tlu nego što ih je poginulo u ratu. Ni jedan jedini političar, ni jedan jedini proizvođač oružja koji finansira kampanje u korist naoružanja, opšteg ili ličnog, nije bio optužen niti je otvoren dosije u vezi sa njim. Bar poneki element  diskusije, razmišljanja,  ma ništa, ama baš ništa. Ono što se dešava, a možda se toga i sećate, sećate se Jevrejina istražnog sudije Spicera iz Njujorka, koji je bio izuzetno brilijantan kad su istrage u pitanju, rasturio je porodicu veoma moćnu tih godina, Đenoveze, taj Spicer se dočepava mreže finansijskih grupa, banaka itd. koje u tim godinama špekulišu derivatima, naftnim. Znali su da su te deonice koje prodaju lažne, nepostojeće, da nikad neće biti plaćene, znali su to ali su ipak kupovali i prodavali neprekidno te trule derivate.

Spicer ih polako pritiska i skuplja dokaze za te špekulacije jer mu to američki demokratski sistem dozvoljava i tada izlazi na videlo ime jedne prostitutke s kojom se susreo. Tako mu uništavaju porodicu i reputaciju. Spicer nestaje, u roku od nedelju dana. Spicer nikoga nije naoružao, Spicer nije nikad učestvovao ni u jednom projektu koji je doveo do smrti miliona ljudi, ništa od svega toga a ipak je morao da odgovara za jednu grešku, to je jasno, za jednu protivrečnost jasnu, ali koja nije ništa u odnosu na sve ovo drugo. Pa ipak taj puritanizam koji rastura redove i levice, i o tome stalno govorim, po kome to što je on uradio je gore nego da je finansirao ili uzeo novac od neke fabrike oružja, ili finansirao ili uzeo novac od neke firme koja napada i krade privacy na milione ljudi. Ili kao što je Snouden dokazao dokumentima, ništa on nije izmislio, kako je jedna vlada stavila pod prismotru sve, ali sve građane… ništa, ništa se ne dešava. Sudija koji tako nešto uradi, kakav je to gadan čovek kažu, i to je kao normalno verovatno sa najboljim namerama. Ali kako smo do ovoga došli? Do ovog idiotskog moralizma, da mislimo da greška ovoga tipa… odmah su sve novine  skočile na tako lak zalogaj i iskomunicirale. Zamislite zašto onda tako lako ne pronađu i iskomuniciraju na primer broj i imena biznisa koji ne plaćaju porez, ili koji plaćaju 5 posto poreza na Malti, koji su u Luksemburgu ili Lihtenštajnu, potrebno mi je bar dva sata vašeg vremena da vam objasnim zašto vi plaćate 60 a oni 5. Međutim, lakše im je da kažu, Spicer koji istražuje o njima svima takvima, eto ga sa kurvom. Dosta, odvratan je i više nas ne zanima, već im deluje kao slabić i to je najbolja varijanta, ili vam je čak i simpatičan ali ne zbog svog posla već skandala, međutim jasno vam je da je ovo vrlo dramatična situacija i verovatno nepopravljiva… I evo poslednja dva citata:

Životni standard nije se popravio, slobodno vreme se nije popravilo ni kvantitativno ni kvalitativno, stres i njegovo ispoljavanje su očigledni, i svetla budućnost koja nam je obećana polako se urušava.

Stenli Aronovic i Džonatan Katler

Bili smo ubeđeni da će život naših unuka biti bolji, zar ne, više prava, više slobodnog vremena, više mira i smirenosti. Ništa od svega toga nije istina. Mehanizam koji je stvoren, zasnovan na ovoj vrsti ekonomije koja se drži isključivo kompeticije, sjebi pre no što si sjeban, i pre svega na zaslugama. Da da, zaslugama, ali ko daje parametre tih zasluga? Hoćete da vam ispričam šta su zasluge u Sjedinjenim Američkim Državama, na univerzitetima tamo, njihova zasluga tamo je da stalno suprotstavljaš sve protiv svih i da će tako da iskoči onaj koji je najjači, onaj koga briga za sve, koji uči da bi ostale sjebao, da bude jedini priznat, i jedini prvi u razredu, to je zasluga, često, na svu sreću nije uvek tako i svuda, hvala bogu, ali kada ovo oni gore kažu, a to govore devedesetih godina, primetili su da što više se živi u ovakvom svetu, više se radi, sve više i više, nikad se ne staje od umora, sve više i više. Kriza štampane knjige nije izazvana činjenicom da je stigla elektronska knjiga, naprotiv to je vrlo dobrodošlo, jer sve manje imamo prostora da držimo knjige… već kriza knjige dolazi i zato što više nemamo vremena za knjigu. U kupatilu, u krevetu svuda su sada smart sprave, za čitanje. Na telefonu knjige ti oduzimaju vreme, a to je jedina stvar koju ne možeš da kupiš. Oduzeli su ti ga, ukrali. I ovu misao sam vam po tom pitanju citirao zato što novi rasizam koji se rađa na vebu i društvenim mrežama, beli rasizam je duboko drugačiji rasizam od onoga koji smo videli u Evropi tridesetih godina i onog koji smo videli na jugu SAD-a za vreme borbi, recimo Crnih pantera,  Martina Lutera, Malkolm X-a itd. Taj rasizam je bio etnički a odmah da kažem da ne postoje rase, tj. postoji samo jedna a to je ljudska rasa, ali recimo oni koji su mislili da pripadaju nekoj rasi mislili su da su jaki i moćni i da zato imaju pravo da nametnu modele da regulišu svačiji život. Danas je sasvim suprotno… ako si bez zasluga, siromašan i ružan, pazite ovo ružan je jako bitno, bled, debeo u odnosu na sva ta idealna tela. Pogledajte samo koliko napada idiotskih desničara na emigrante kažu, ma pogledajte njihova tela i sada oni recimo su gladni zar? I tu se sada stvara jedna duboka zavist… I sada ova misao gore šta kaže, da zapravo više nemamo ništa, da se verovalo u svetlu budućnost a zapravo nemaju više ništa, i strah ih je i zato podržavaju Trampa jer misle da će ih on iskupiti, podržavaju Trampa često isti ti koji su možda nekada verovali u sindikate, u zaštitu rada, ali u jednom trenutku sada hoće sve da preokrenu i baš ih briga, skroz ih je briga za program. Ono što žele je samo da idu protiv onoga ko im je obećao bolju budućnost a danas nemaju više ništa.

Ovo unutar jednog mehanizma gde kao da više ne postoji mogućnost da se u nešto veruje deluje kao iskupljenje, jer ako ja pomenem solidarnost empatija, ma daj svi kažu, praviš se dobar, gluposti… postoji jedna divna scena iz jednog filma… jedan mladić koji je onako ništa, u suštini čovek bez svojstava, ne da baš citiram Muzila ali da, to je čovek bez svojstava, koji uspeva da postane uspešan čovek u svetu za vreme Buša, uspeva da postane asistent Ramsfieldov, surov, vuk, za republikance radi.  I sećam se te scene koju nikad neću zaboraviti gde mu Ramsfild privatno kaže jednu stvar a onda posle jednog sata javno kaže nešto skroz suprotno… i dok se vraćaju kući, momak kaže, čekaj, za ručkom si rekao jednu stvar a onda si rekao nešto sasvim drugačije javno, suprotno, ali sada reci mi, u šta mi verujemo… a ovaj mu odgovara: verujemo, šta? o čemu govoriš? i počne da se smeje… u šta veruješ, ma ne veruješ ni u šta! to je garancija uspeha da ne veruješ ni u šta jer u svakom trenutku uzmeš ono što ti je potrebno, da zaradiš, da postaneš neko, u tom istom trenutku. A šta je to, to je algoritam. Pokušavaš da se dopadneš i pre svega pokušavaš da pobediš. U takvoj situaciji u jednoj takvoj dinamici, dešava se ovo gore navedeno, razočaranje… kako? trebalo je da živimo u boljem svetu, internet je trebalo da nam da garanciju slobode i rada, međutim pogledajte u šta se sve to degenerisalo. Sada to izgleda i ne samo izgleda već i jeste jedna vrlo mračna situacija, ali mi imamo jednu nadu, nadu da upoznamo stanje stvari. I u tome me je uvek vodio izbor da pišem, da diskutujem i da podelim nešto, to jest kad su mi govorili, gledaš samo u ranu, kako to ne gledaš nikad u plavo nebo u tvom gradu, stalno ti je uprt pogled na protivrečnosti i bol, deluješ kao neko u beznađu… nije tačno, nada upravo leži u mogućnosti da se o tim stvarima raspravlja. Zašto Grinvald to tvrdi glasno i jasno, a zbog toga su ga na razne načine masakrirali, pomislite da kad je napisao priču o Snoudenu svašta je izašlo u medijima… na primer da još kad je bio mladić jedna od njihovih firmi je učestvovala u produkciji gej pornića… objavljuje se da su ga prijavili u njegovom rođenom stanu zato što je njegov pas bio debeo, kunem vam se da se i to desilo, ama svašta je tu bilo… Ali on kaže znanje je svetlost, ako o tome govoriš tu je nada i mi u Evropi možemo dosta toga da uradimo. Snouden u intervjuu mi je to i rekao: sva tehnologija danas je američka, gajtani, internet kao takav je američki, poslednja velika inovacija kod nas, mislim na makro novine a ne ove svakodnevne kojih ima na hiljade, je motor pretraživač, Italijani iz Luke, …i to je to… Microsoft su oni, Apple su oni, Internet su oni… to je stvorilo jaz koji nas deli.

Kad i sam Snouden kaže, nema te tačke koja je evropska, drugačija od njihove, na primer zakoni o privacy. Google, Apple… da ih bojkotuješ, ma ne, nije to put! Već da napraviš bolji proizvod, da napraviš različitu demokratiju,  a ako to ne uradiš pobediće ovaj model, ali sama mogućnost da se sve ovo osvetli… kada Snouden objavljuje sve što je objavio, te dokaze, traži da ga neka zemlja primi jer onda kao i sada, postoji sudski postupak, hoće da ga strpaju u zatvor čak za ubistvo, i niko nije hteo da ga primi… ni Vatikan ni Francuska, ni Nemačka, on traži kod svakoga ali niko ama niko neće da ga primi. Jasno je da će ga primiti Rusija koja nije zemlja baš demokratska koja poštuje privacy, naprotiv, i on sada živi jednu jako tešku protivrečnost. On sam kaže u intervjuu, nije mi baš prijatno ali nemam alternativu. Međutim američka teza koju on jasno opovrgava je da je dao jedan deo dokumenata Putinu, da bi bio prihvaćen. U svakom slučaju on živi ovu protivrečnost. Ali on je rekao da je otkrio informacije CIA-e o bezbednosti zato što je verovao u američku demokratiju, zato što je verovao tako što je naučio iz video igara da pojedinac može da se izbori sam protiv svih. Verovao je da je najvažniji pincip, bezbednost i privacy, mogućnost koju ima svako ljudsko biće da mu život bude očuvan integralan, nedodirnut, nemanipulisan, nenapadnut, neucenjen. I završiću ovaj govor upravo jednom njegovom receničom, jer je sada sve na nama.

Evo šta kaže Edvard:

Prava vrednost jedne osobe nije u onome što tvrdi da veruje već šta je spremna da uradi da bi to zaštitila.

To nam verovatno još samo ostaje, šta smo spremni u našim životima da učinimo da bismo zaista zaštitili vrednosti u koje verujemo. Da zaista zaštitimo slobodu, koja nam deluje tako bitna da bi naš život imao smisla. Mnogo vam hvala!

 

Prevela Jasmina Tešanović

 

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

 

• Kritički život 1 – Edvard Snouden

• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)

• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)

• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)

• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)

• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)

• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)

• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)

• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)

• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)

• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)

•  Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)

• Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)

• Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)

• Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)

• Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)

• Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)