Kritički život 20: Vendi Braun

U novom izdanju iz serijala Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam razgovor sa političkom teoretičarkom Vendi Braun (Wendy Brown) o njenoj novoj knjizi U ruševinama neoliberalizma: Uspon anti-demokratskih politika na Zapadu (In the Ruins of Neoliberalism: The Rise of Antidemocratic Politics in the West, Columbia University Press, 2019). U razgovoru koji sa autorkom vodi Džefri Čurč (Jeffrey Church) prolazimo kroz neke od ključnih tema knjige: temeljnu analizu razvoja neoliberalizma, vezu neoliberalizma sa tradicionalnim moralom, kao i uzroke zaokreta zapadne politike ka krajnjoj desnici. Razgovor je deo audio serijala Pregled političke teorije (The Political Theory Review), a originalnu verziju možete preslušati na ovom linku.


 

 


U ruševinama neoliberalizma: Razgovor sa Vendi Braun

Ja sam Džefri Čurč sa Odeljenja za političke nauke na Univerzitetu u Hjustonu, a ovo je Pregled političke teorije – podkast sa razgovorima sa piscima novijih knjiga iz političke teorije i socijalne i političke filozofije. Danas razgovaram sa Vendi Braun, profesorkom političkih nauka i filozofije sa klase 1936. Kalifornijskog Univerziteta u Berkliju. Razgovaramo o njenoj knjizi iz 2019. godine – U ruševinama neoliberalizma. Uspon antidemokratske politike na Zapadu – u izdanju Columbia University Press-a. Braun se bavi istorijom političke teorije XIX i XX veka, kritičkom teorijom i teorijama neoliberalnog kapitalizma. Autorka je osam knjiga: Undoing the Demos: Neoliberalism’s Stealth Revolution, Walled States, Waning Sovereignty… kao i brojnih članaka. Dopustite da, pre svega, zahvalim Vendi Braun što mi se pridružila ovde, u Pregledu političke teorije. 
Zadovoljstvo je biti ovde.

Vendi, uživao sam u čitanju knjige. Radi se o vrlo pronicljivom i prodornom razmatranju savremenog neoliberalizma i njegovog uticaja na današnju krizu, kao što kažete, na uspon antipolitike. Pre nekoliko nedelja sam ugostio Vilijama Galstona i to je jedan komplementarni uvid – radi se o dva vrlo različita prikaza situacije u kojoj se danas nalazimo. Dopustite da počnem pitanjem o motivaciji za ovu knjigu. Obično odmah pitam za motivaciju, ali donekle je to očigledno iz podnaslova knjige i predgovora gde pominjete Trampa i Bregzit, pa ću možda postaviti pitanje drugačije. Pomenuo sam Galstonovu knjigu, ali još nekoliko knjiga je napisano nedavno, tokom Trampovog vremena, koje pokušavaju da pristupe savremenoj krizi liberalne demokratije, ali savremena kriza je izazov za liberalizam, pa ljudi poput Majkla Sandela… misle da demokratija nadvladava liberalizam i vide je kao vid neoliberalne demokratije. Ali vi smatrate da liberalizam nadvladava demokratiju, u određenom smislu, pa biste mogli da nam kažete više o tome šta vas je motivisalo baš u ovom smeru, suprotnom nekim drugim shvatanjima. 

Počeću sa vašim opštijim pitanjem o motivaciji za knjigu uopšte. Već sam napisala jedan rad o neoliberalizmu i demokratiji pod naslovom Undoing the Demos i taj rad iz 2015. govori o, kako ja to određujem, sporoj, ali postojanoj eroziji demokratskih principa, praksi i imaginarijumu liberalne racionalnosti, koja se ne tiče samo ekonomskih politika deregulacije, ukidanja socijalne države, progresivnog oporezivanja, uvođenja svega u tržište – to jesu ekonomske politike, ali, takođe, kao što nas je Fuko naveo da shvatimo u vezi sa neoliberalizmom, to je prevashodno vid preovlađujućeg rezonovanja koji se proteže i izvan ekonomske politike i podrazumeva specifična shvatanja društvenog, subjekta, države… i da bismo izveli ono što on naziva radikalno reprogramiranje liberalizma… da ne ulazim u detalje, moj fokus bio je na razlogu zašto se neoliberalna racionalnost javila u evro-atlantskom svetu počev od 1970-tih i sa Regan-Tačer revolucijama se prodorno nametnula celom političkom spektru kao naša nova normala. Bavila sam se time u kojoj meri smo bili skloni da se pitamo postoji li neko „mi“ koga se tiču neoliberalizam i demokratija, da se usredsređujemo na eksplicitne trenutke napada na siromašne ili ukidanja mreže socijalne sigurnosti itd, ne osvrćući se na način na koji se transformisalo naše razumevanje same demokratije, u velikoj meri svođenjem na usko shvatanje prava i izbora, ali i kroz napade na neke od osnovnih principa demokratskog života – u pravu, politici i svakodnevnim praksama, ali iznad svega u shvatanju građana o tome šta je demokratija. To je što se tiče te knjige i moja argumentacija tu govori u prilog sporoj i postojanoj eroziji ideje demokratije od strane neoliberalizma, koja nam sve više otežava da uopšte zamislimo demokratske reforme koje bi se odvijale u središtu nečega što su mnogi smatrali rastućom neravnopravnošću, rastućom obespravljenošću itd, jer sama demokratija je bila u takvom opsadnom stanju u našim umovima, ustanovama i zakonima… Kada se desio politički zemljotres 2016. godine, pobeda Trampa na izborima, ali i kada su se otprilike u isto vreme pojavile partije krajnje desnice u Evropi, koje su postizale sve veće uspehe u  proporcionalnim izbornim sistemima širom Evrope – pojava Bolsonara, koja jeste novijeg datuma, pa Erdogana u Turskoj, zaokret ka autoritarnosti u dobrom delu Istočne Evrope, posebno Mađarskoj – kada se sve to desilo, činilo mi se da sam objasnila nešto o eroziji demokratskih institucija, ali uopšte nisam objasnila kako je to moglo da generiše takvu antidemokratsku, autoritarnu, etnonacionalističku desnicu, a nalazimo se u sred upravo takvih zbivanja. I kada su me pitali da komentarišem te izbore i dešavanja za novine, medije, posebno evropske, ali i američke i latinoameričke, tražili su da to prokomentarišem u kontekstu argumentacije koju sam iznela u Undoing the Demos. Ono što smo videli jeste bila ekonomizacija svakodnevnog života, uključujući i ekonomizaciju demokratije, ali nisam imala mnogo šta da kažem o autoritarizmu, populizmu, antidemokratiji, i bilo me je stid što sam deo sveta teorijski obradila, ali nisam ni predvidela ni imala mnogo šta da kažem, sa tačke gledišta svoje teorijske argumentacije, o našoj sadašnjosti. To me je poguralo u pravcu daljeg rada, ali i nagnalo da se vratim nekim neoliberalnim intelektualcima, posebno iz Austrijske škole, Hajeku, donekle i Čikaškoj školi, na čijem čelu je, jasno, Fridman, ali i drugima, Amerikancima manje poznatim, ali vrlo važnim u Evropi, poput ordoliberala, Frajburške škole itd… U povratku argumentima ovih mislilaca jedna od stvari koja mi je upala u oči, a koju nisam pre videla, bila je njihova velika zainteresovanost za programe izlaska iz krize posle I i II Svetskog rata u kojima ne igraju ulogu samo tržišta, već i tradicionalni moral i autoritarna hijerarhija tradicionalnog morala koji dolaze na mesto socijalne države, socijalne pravde i snažne demokratije. I to postaje srž ove nove knjige – argumentacija da se ne radi samo o marketizaciji i njenom razornom uticaju koji proizvodi sve ogorčeniju i ozlojeđeniju radničku klasu belaca, koja više nema koristi od redistributivne države, radničkih sindikata i svih drugih stvari koje je neoliberalizam razbio u paramparčad, već se u samom središtu neoliberalnog projekta odvijaju i napadi na društvenu pravdu, na snažnu demokratiju, na narodni suverenitet, na ideju da bilo šta sem tržišta i morala treba da organizuje društvo, pri čemu moral tu ima vrlo određeno značenje – presvashodno je to tradicionalni moral koji Hajek opisuje i u kome bi porodica, svojina i, u velikoj meri, religija, osigurali društvene spone koje ne treba da obezbeđuju socijalna pravda, javno dobro, javni interesi, javne demokratske prakse. Da zaključim, odgovor na vaše pitanje o motivaciji za pisanje ove knjige bi trebalo da je očigledan – liberalizam je transformisan neoliberalizmom i sve se više, s jedne strane, identifikuje s tržištem, a s druge strane, sa slobodom ili ničim zauzdanim pravom tradicionalnog morala da vlada društvenom i javnom sferom. Liberalizam jeste transformisan, ali mislim da nije ugrožen niti mu trenutna erupcija desnice predstavlja pretnju – jer uprkos tome što neki, poput Orbana u Mađarskoj, nazivaju svoj projekat anti-liberalnim, prava i slobode su umnogome zaštićeni za građane i od strane građana, odnosno države, a za građane. Ali uništenje ideje socijalne pravde, napad na samu ideju društva koje podrazumeva ravnopravnost, uključivanje u pravdu, takve stvari su odstranjene iz liberalizma i, što je još važnije, ideja kolektivnog demokratskog samoopredeljenja za način rukovođenja društvom i ideja toga ko smo mi kao narod i kakvi bi trebalo da budemo u sadašnjosti i budućnosti – to je svakako napadnuto – i ideja demokratske inkluzije je svakako napadnuta. Zato mislim da naš problem nije prikladno imenovati kao napad na liberalizam, jer se radi o napadu na demokratiju – na liberalnu demokratiju, da, ali pre svega na demokratiju.

Sjajno. Da, mislim da je vaša knjiga u tom smislu prilično jedinstvena i većina komentatora savremenu krizu vidi kao svojevrstan raskid sa prošlošću, neki preokret ili preustrojavanje kategorija ili reakcije na preterivanja elite, dok vi to vidite kao razvoj procesa koji karakteriše sam neoliberalizam…

Da ne odemo predaleko ovde – ja ne kažem da se radi o ostvarenju neoliberalnog sna. Daleko od toga. Mislim da je neoliberalna revolucija 1970-tih i 1980-tih pokrenula neka vrednovanja i obezvređivanja, vrednovanja individualne slobode, tradicionalnog morala, porodice, svojine, pripadnosti – umesto socijalne pravde, inkluzije i svega drugog što se osporava. I takođe u knjizi kažem da je prvobitna vizija neoliberala otišla jako u desno, da ovo nije stanje kome su težili… Jake političke afekte su probali da eliminišu i pokušali su da proizvedu uslove koji bi bili protivteža plutokratskim dimenzijama koje su neizbežne na tržištu, a zarad globalnog poretka kompetitivnosti, ne poredaka koje bi kontrolisali oligarsi ili plutokrate. Pokušali su da usmere države upravo ka omogućavanju kompetitivnog kapitalističkog poretka, ne poretka usmerenog ka aglomeraciji i koncentraciji bogatstva u određenim tačkama. Zato je greška poistovećivati neoliberalne snove sa svetom koji imamo danas, bilo u smislu političkih erupcija ili ekonomskih dimenzija. Naravno da neoliberali nisu planirali finansijalizaciju tržišta i, uopšte, finansijalizaciju kapitalizma, koja je proizvela 2008. i takođe tako radikalne potrese i opasnosti i rizike, i političke i ekonomske, po globalni poredak. Dakle, deo moje argumentacije jeste da je pokrenuta specifična reakcija na socijalnu državu i ono što su mnogi shvatili kao totalitaristička skretanja u okviru socijalne države, što su Hajekovi argumenti, ili reakciju na redistributivna nastojanja kojima se kapitalisti protive – ono što je stavljeno u pogon kao odgovor na takve brige pretvorilo se na kraju u sopstvenu noćnu moru koju nazivam i neoliberalističkim Frankenštajnom i košmarom i slično, a radi se o projektu koji je svakako jako skrenuo s puta. Ali jeste istina, da, mada sigurno postoje dimenzije sadašnjosti koje su zapanjujuće nove, a kažem to tako zato što mislim da je važno da svi mi pokažemo određenu smernost, intelektualnu i političku, suočeni sa erupcijama u današnjem svetu koje još ne razumemo u potpunosti. Ja se ne pretvaram da ih temeljno objašnjavam, ne posvećujem mnogo vremena svemu tome, ne posvećujem mnogo vremena društvenim mrežama i tehnologiji – ja sve ove stvari prepoznajem kao snage koje je potrebno razumeti u smislu intenzifikovanja ili izgradnje ili reagovanja na antidemokratske sile neoliberalizma koje smatram da vladaju našim svetom, ali knjiga nije posvećena ispitivanju tih faktora, a mnogi dobri radovi su napisani o tim pitanjima i svi su nam potrebni, jer niko ne poseduje celu priču.

Odlično, pređimo na prvih nekoliko poglavlja knjige. Kako sam shvatio, prva tri poglavlja se uglavnom bave neoliberalnom teorijom i njenim pogubnim uticajem. Kao što ste pomenuli, govorite dosta o Hajeku, Miltonu Fridmanu i drugim neoliberalima. Prvo poglavlje razmatra kritiku društva, neoliberalno viđenje društva gde je narod kao gradivni entitet shvaćen kao fikcija, ne nešto stvarno, što ima implikacije koje problematizuju, recimo, koncept društvene pravde koji Hajek, kao što je poznato, kritikuje kao svojevrsnu fantaziju. Možda biste mogli reći nešto više o Hajekovim viđenjima i kako vidite njihov uticaj i kako ga ocenjujete… 

Margaret Tačer je čuvena po dve stvari koje je uradila u ranoj fazi svoje vladavine Ujedinjenim Kraljevstvom. Jedna je to što je usvojila Hajekovo shvatanje slobode, obznanivši da je to naša Biblija, a druga je njena čuvena izjava da društvo ne postoji, već samo pojedinci, žene i muškarci i njihove porodice. U oba slučaja to je shvaćeno kao podrška deregulaciji i razgradnji socijalne države. U poglavlju koje se bavi razgradnjom društva istražujem posebno Hajekovo, ali i drugih neoliberalnih teoretičara, shvatanje da društvo kao takvo ne postoji, već postoje samo pojedinačne jedinke i država. Time su objavili da su i princip socijalne države i socijalne demokratije i njihovo sprovođenje u praksi pogrešni i da se radi o socijalnom inženjeringu, pogrešno shvaćenoj ideji da postoji nešto poput opštedruštvenog dobra ili javnog dobra ili interesa, u suštini, stvari koje su u središtu političke teorije na Zapadu proteklih par hiljada godina, i da bi umesto svega toga trebalo da postoje jedino individualno preduzetništvo i država koja štiti ili održava odgovarajući zakonski poredak, posebno se usredsređujući na svojinska prava. Veoma su duboke implikacije ovog napada na ideju društvene pravde i, prvenstveno, rekla bih, na redistribuciju, a danas to postaje deo šire mantre desnice o pogrešnim totalitarnim impulsima levice – desnica, dakle, koristi rečnik koji je koristio Hajek – ratnici socijalne pravde – za nametanje ideje nekolicine mnogima i koristi i hajekovsko shvatanje slobode, kao i tradicionalnog morala. Dakle, društvena pravda postaje ne samo nešto pogrešno shvaćeno ili protivno ideji slobode, već nešto što u socijalnom inženjeringu neprilično potiskuje i zauzima mesto tradicionalnog morala… socijalna pravda biva ocrnjena podjednako od strane neoliberala i tvrde desnice kao neprilična pojava na tržištima, ali i u sferi morala. Znači, srž tog poglavlja čini istraživanje svih načina na koje se ta ideja vrlo rano osporava u okviru neoliberalne revolucije na Zapadu i postaje čvrsto ukorenjena u sadašnjosti na Zapadu u argumentima koji se bave kvir teorijom, trans inkluzijom, rasnom inkluzijom itd. i svode se na nivo argumentacije da se sve to protivi prirodnom moralu i ekonomskom poretku – i to je vrlo ozbiljna ontološka pozicija – ne može se tretirati kao puko ideološko oružje, to je nešto što usađuje neoliberalizam a ne samo krajnja desnica s religijski motivisanim, hrišćanskim moralom.

Čitajući to poglavlje, jedno od pitanja koja su mi se javila je, razmišljajući o Hajeku, a sigurno da danas postoje različite interpretacije Hajeka… čitajući kritiku društvenog, ideje naroda… mislim, ti koncepti su vrlo neodređeni i različita su shvatanja društva, volje naroda, društvene pravde itd. Možda je najbolje što se tiče moći prinude vlade da naprosto stavi u zagradu i zaobiđe naše različitosti i neslaganja po tim pitanjima, a mi možemo da se i dalje ne slažemo u vezi socijalne pravde i šta ko pod tim podrazumeva, ali naprosto ne možemo da koristimo državnu moć u vezi sa tim jer možemo imati policijske siledžije i slično… To je možda povratak… ukratko, distinkcija između legalnosti i moralnosti koja se ne nalazi u viđenjima neoliberala… ta vrsta osećaja da nasuprot spornosti morala stoji striktnost zakonskih okvira… 

Nisam sigurna da razumem, pa dopustite da preformulišem pitanje. Da li kažete da bi bilo idealno da se ideja pravde izostavi iz političkih i pravnih intervencija i da se pusti da funkcioniše na nivou ličnih mogućnosti i društvenih pokreta? Dakle, rekli biste da su načini na koje građanska prava i druga pravna sredstva kojima menjamo istorijska isključivanja i potčinjavanja… shvatanja roda ili rase… da su sva nepodesna i ne treba ih koristiti?

Da, pre svega, ja to ne bih rekao, ali na to mislim… 

Ja u tom prvom poglavlju iznosim argumentaciju da, ako napadnete društveno kao nepostojeće i tvrdite da postoje samo pojedinci, a vrednujete slobodu i tradicionalni moral i tržište, vi, sasvim neupitno, osveštavate istorijski poredak stvari izgrađen na određenim vrstama isključivanja i privilegija koja su proizvela istorije rase i roda i drugih odnosa moći – i sada se to uklanja kao irelevantno za promeniti ili transformisati u okvirima politike. I, naravno, iznad svega, vi time tvrdite da klasa nije prikladna tema političkog bavljenja. Pa, ako je to argument koji želite da iznesete – upravo to rade i neoliberali. Hajek je po tom pitanju bio vrlo jasan i tačno je znao šta pokušava da uradi – pokušava da ukloni ono što je video kao erupciju tvrdnji o društvu – prirodi društva, društvenoj stratifikaciji, društvenim neravnopravnostima, nepravdama u društvu – sa političkog dnevnog reda i umesto toga jednostavno učini državu odgovornom samo za održavanje okvira tržišta i tradicionalnog morala, a pojedince ostavi da deluju kako deluju. To je vaša politika. Ali kažu: Ah, ma znate, socijalna pravda je protejski pojam, može se tumačiti i ovako i onako, možda najbolje da to ostavimo ličnim vrednostima ili ličnim pristupima. To je ponavljanje iste te pozicije, to sugerisanje da je na neki način… to što nudite je varijacija u okviru neoliberalne racionalnosti: sloboda kakvu poznajemo, ravnopravnost i društvena pravda – to je preteško postići, pa bi trebalo da to sklonimo s dnevnog reda, to nije nešto čime bi država i politika trebalo da se bave. I to je postalo „mejnstrim“, to je postalo legitimno i čak ni konzervativne partije preneoliberalne ere nisu uspele da to učine toliko opštim mestom. I ne radi se samo o libertarijanizmu, nego o obuhvatnom shvatanju društvenog, morala, političkog, ličnog, porodičnog i tradicionalnog. Zato ne posvećujem mnogo prostora argumentima protiv libertarijanskih ideja – to je samo jedna varijacija, a mene više zanima šira slika, koja upravlja našim mišljenjem, ograničava ga i označava šta je zamislivo i podobno a šta nije.

To je dobro, mislim, veoma daje nadu. Na neki način vidim vaš projekat kao dvofazni proces čitanja i kritike neoliberalnih teoretičara, ali druga faza je uviđanje kako njihova sopstvena shvatanja, rekao bih, intenzifikuju… kažete da Hajek ne osuđuje i ne ograđuje se od mnoštva tih široko rasprostranjenih nadovezivanja na njegove misli. 

Nisu to toliko nadovezivanja, već delovi njegove misli. Pokušala sam da vrlo jasno pokažem da njegova osuda društvenog i političkog nije uspela da ih suzbije, pa dobijate vid preovlađujuće racionalnosti koja sužava politiku na delovanje države zarad upravljanja tržištima i moralom, a koncept društvenog je isključivo negativan i dobijate tu vladajuću racionalnost i svakovrsne erupcije i formacije u prostoru koji sama racionalnost ne može u potpunosti da shvati niti kontroliše i to sugerišem da se desilo, a i neoliberalni ekonomisti znaju da se upravo to desilo u svetu tržišta gde umesto savršene utakmice i umesto da eliminišu, izmeste, radikalno razdvoje politiku od tržišta, dobijaju njihovu snažnu fuziju. Nije da se neliberalizam protegao dalje od prvobitnih nada neoliberala. Ja nudim tumačenje neuspeha i ograničenja neoliberalne misli koja su potvrđena praksom. Baš kao što ne želim da potpuno oslobodim marksizam odgovornosti za neke od monstruoznosti XX veka pod zastavom državnog komunizma ili marksizma, tako neću osloboditi odgovornosti ni neoliberalizam za monstruoznosti sadašnjosti. Upravo to je potrebno – ne samo da uvidimo šta nije bilo u redu sa planom, već šta je bilo pogrešno i u konceptualizaciji. U slučaju i marksizma i neoliberalizma, ja tvrdim da je delom problem bio u neverovatno lošem razumevanju politike i političkog i neverovatnom neuspehu da shvate kako će politička moć zadržati važnu ulogu, uprkos nastojanju obe škole da je zauzdaju i eliminišu ili zamišljanju da se može podvesti pod privredu. Želim da bude jasno, i razlog zašto podvlačim ovu poentu je da to bude jasno, da ja ne pokušavam da kažem: Oh, ne, ovo nije pravi neoliberalizam, neoliberali bi trebalo da se vrate istinskom neoliberalizmu, jer ovo što imamo to nije. Mi imamo proizvodnju koja jeste umnogome izraz neoliberalizma…

Da, dobro, ova poslednja poenta je od velike pomoći. Razmišljao sam o drugim neoliberalnim misliocima sadašnjice, iz centra Niskanen, te organizacije desnog centra gde je Vil Vilkinson… i zanimljivo je ono što on pokušava i to bi predstavljalo raskid sa tim što vi opisujete, jer on pokušava da vrati u priču nešto poput opšteg dobra i kaže da libertarijanci mogu da se drže kritike regulatorne politike, ali je potrebno da imaju i jaku državu blagostanja za ljude koji ne uspeju na neregulisanom tržištu. I to je svojevrstan raskid sa tom neoliberalnom tradicijom i izričit stav o potrebi za opštim dobrom. Uviđam vašu poentu o toj vrsti izbacivanja pojma opšteg dobra, pojma naroda, pojma društva… čak ni libertarijanac poput Vila Vilkinsona ne može s tim da nastavi. Ali upitao bih vas i o politici kojom se bavite u drugom poglavlju – „Politika se mora skinuti s trona“, gde kažete da su neoliberali skloni izrazitom antagonizmu spram politike. Pretpostavljam da je tu pitanje slično i, opet, ne izražava moja razmišljanja, a i mnogi mislioci su možda reagovali protiv takve tradicije… Ali pitam se da li se o neoliberalnoj kritici politike može razmišljati kao o kritici nacionalne politike, da li se radi o tome da su na umu pre imali povratak nekakvom lokalizmu, onim malim jedinicama u Berkijanskoj tradiciji. Svakako su želeli otklon od politike na nacionalnom nivou, ali možda bi im politika na lokalnom nivou bila prihvatljivija. 

Divna su ta razmatranja Kvina Slobodijana (savremeni teoretičar i istoričar, Prim. prev.), ali globalisti tvrde baš suprotno – da ih je zanimao globalni poredak, što sigurno podrazumeva nacionalnu politiku ili nacionalni suverenitet u ime izgradnje globalno kompetitivnog poretka. Ne znam da li uopšteno razmišljate ili imate na umu određenog neoliberalnog mislioca, ali u vezi sa stvarnim razvojem neoliberalne revolucije, onim što često nazivamo zaista postojećim neoliberalizmom, mislim da je potrebno da shvatimo da je globalizacija bila deo toga i da je značila ograničavanje političkog suvereniteta na nacionalni nivo i na domaća, ne-ekonomska pitanja. Istovremeno bih da usložnim analize poput Slobodijanove i ono što vidite kod Hajeka i svih liberala koji daju na značaju tradicionalnom moralu, porodici i slično i konkretno i u tom razvoju ponovne izgradnje država blagostanja u SAD-u 1980-tih, u Francuskoj itd, jeste snažno oslanjanje na državu i za organizaciju tržišta i, naravno, spasavanje tržišta iz kriza kada je to neophodno (kada postanu prevelika i dožive neuspeh ili kada je država isuviše isprepletena s njima da i nema nikakvu alternativu, što je bio slučaj u finansijskoj krizi), ali i za podršku snagama kao što su crkva, porodica, tradicionalni moral itd. Zato je jasno recimo šta je Hajek mislio pod tim da se politika mora skinuti sa trona, to je njegov citat. Mislio je da demokratiju moramo shvatiti isključivo kao izbore i zaštitu prava, a politički život se ne sme shvatiti kao zakonodavstvo u opštem interesu, pa ne čak ni zakonodavstvo koje bi iole izlazilo iz okvira pukog održavanja tržišta i poretka tradicionalnog morala. I bio je vrlo eksplicitan, posebno u Poretku slobode, u pogledu utvrđivanja granica politike i njenih ograničenja pri ponovnom ustrojavanju sveta onako kako bi dolikovalo, a to je svet gde dominiraju tržište i moral i sloboda je osigurana. Šta je to konkretno podrazumevalo? Podrazumevalo je razdvajanje demokratije od ideje narodnog suvereniteta, jer to je po njemu besmislen pojam, baš kao i društvo, to je pojam koji ne znači ništa i svakako nije nešto što bi demokratija trebalo da podrazumeva. Umesto toga, demokratija je potrebna za mirnu promenu vlasti i, kao što sam već pomenula, za smernu legitimnost pri proizvodnji uslova za državu koja omogućava funkcionisanje tržišta i morala. Ali shvatao je da će pri tom biti potrebni i trenuci autoritarizma, kao i da demokratija u tom slučaju ne može da podrazumeva odgovornost prema narodu, a da i ne pominjemo učešće naroda. Dakle, neoliberalna revolucija donosi pravi pravcati punokrvni napad na ostatke ideja demokratije zaostale iz XX veka, bilo u vezi sa socijaldemokratijom ili republikanskim idejama demokratije ili demokratijom koja se na bilo koji način vezuje za sam narod koji kontroliše sopstveni život ili donosi zakone u opštem interesu. To je ono što je on smatrao najopasnijim. Dakle, u najrazličitijim varijacijama i raznolikostima neoliberalizma nude se argumenti o tome kako suzbiti, zauzdati i bukvalno ugušiti demokratiju, odvajajući je od zakonodavne moći i čineći tu legislativnu dimenziju samu po sebi ograničenom poretkom koji, kao što to ordoliberali eksplicitno kažu, štiti kompetitivna tržišta od državne intervencije i štiti carstvo morala od društvene pravde ili nastojanja socijalnog inženjeringa. Eto, to dobijamo, pravi frontalni napad na demokratiju, a to je vrlo različito od tvrdnji kako su kao hteli da očuvaju lokalnu kontrolu, ali ne i na nacionalnom nivou itd. I poslednje što bih pomenula je da je jedan od tih košmara koje danas živimo taj jak etnonacionalistički autoritarni izolacionizam, koji nije ostvarenje neoliberalnog sna, ali se izrodio iz njega i sadrži sve te elemente svojine, porodice, tradicionalnog morala, sem što ih osigurava kroz etno-dimenziju.

Želeo bih da drugo poglavlje o skidanju politike sa trona povežem sa narednim  poglavljem o moralu. Hajekovo gledište o moralnom tradicionalizmu i skidanju politike sa trona je u skladu sa njegovim čuvenim shvatanjima o komandnoj privredi po kojima se složena privreda najbolje može razumeti kroz novac, jer imate neverovatno složen organizam, a to je privreda, te svaki pokušaj da se on na neki način kontroliše dovodi do loših, nenamernih posledica. Nešto slično nalazimo u njegovom shvatanju politike i morala – da imate taj izuzetno složeni sistem, mnoštvo ljudi i mnoštvo različitih moralnih vrednosti i svaki pokušaj da… 

To nije nešto čime se on bavi – mnoštvom ljudi sa mnoštvom moralnih vrednosti – to bi bilo jedno fino, liberalno, multikulturalno, pluralističko gledište. Njegovo gledište je da je isključivo tradicionalni moral oduvek osiguravao poredak čovečanstva – to ne čini samo tržište – tržišta čine da budemo skupa i sarađujemo bez komande, ali homogenost i organizovanu reprodukciju poretka ne dobijamo samo kroz to, neophodno je i ovo drugo – taj tradicionalni moral ogromne snage, ne gomila raznih moralnih stanovišta. On govori o zajedničkim principima zajednice o tome ko su njeni članovi i šta rade. Ako to uzmete i primenite na sadašnjost, dobićete argumente o tome da smo to što jesmo – belci ili hrišćani ili šta god u smislu tradicionalnog morala – i nikakava država ni zakon tu neće intervenisati kroz proizvođenje rodne ravnopravnosti, reproduktivnih prava, gej prava, rasnu ravnopravnost ili bilo kako drugačije. I to je u srži Hajekovih argumenata, ali i argumenata ordoliberala koji su u tom pogledu vrlo izričiti, kao i Miltona Fridmana koji je zaista shvatao da ne možete da imate taj svet slobodnog tržišta bez tradicionalne porodice i tradicionalnog poretka koji drže sve na okupu, samo je u tom pogledu bio manje eksplicitan od Hajeka ili ordoliberala. Dakle, to viđenje tradicionalnog morala u kombinaciji sa svrhom države shvaćenom kroz zaštitu morala i tržišta daje, nimalo iznenađujuće, vrhovne sudove obrazovane u duhu ekonomskih shvatanja Čikaške škole koji protežu zahvat tradicionalnog morala na javnu sferu i protive se zahtevima za socijalnom pravdom u XXI veku. I to nas dovodi do četvrtog poglavlja koje govori o pravnim slučajevima eksplicitne zaštite prava pojedinaca u građanskoj, komercijalnoj ili javnoj sferi da odbijaju zakone usmerene na zaštitu najranjivijih, bilo da se radi o zahtevima na pravo na reproduktivnu slobodu tj. ženama ili pravu na abortus ili spiralu ili druge vidove kontracepcije u bolnicama… ili ljudima iz LGBT zajednice koji traže da se njihove zajednice tretiraju kao bračne, da budu proslavljene svadbenim tortama itd. Dakle, istražujem nekoliko slučajeva u kojima je vrhovni sud prevršio sve mere u cilju zaštite prava tradicionalnih moralista, a protivno zakonima koji, ustvrdila bih, nisu ustanovljeni u ime društvene pravde, već u ime ljudskih prava. Dakle, danas imate slobodu tradicionalnog morala nasuprot državnom osiguranju ravnopravnosti. Pred vrhovnim sudom se nižu slučajevi koji nas stavljaju na probu. Ja sam se pozabavila čuvenim slučajem svadbene torte iz Kolorada. To je slučaj poslastičara koji ne želi da napravi tortu za istopolni par. I bavim se odlukom vrhovnog suda kojom se opoziva odluka po kojoj su takozvani krizni centri za trudnoću trebalo da budu dužni da vidno istaknu unutar centara činjenicu da u stvari nisu pružaoci usluga koje bi podrazumevale reproduktivnu slobodu izbora, da to tako kažemo, da ne nude ceo spektar usluga i da nisu zdravstvene ustanove. Podrobno ispitujem oba slučaja, nemamo vremena da ih ovde predstavljamo, ali bar da vidimo kako predstavljaju primer načina na koji tradicionalni moral sve više, uz svoja hijerarhizovanja i isključivosti, biva prihvaćen od strane suda kao legitimna sila koja potiskuje pravo na jednakost.

Pitam se šta mislite o konzervativnom viđenju da su konzervativci izgubili rat u sferi kulture i da moraju da potežu pravo na slobodu veroispovesti iz prvog amandmana kako bi stvorili prostor za sebe pri, kako tvrde, sve prisutnijem zaokretu u levo u shvatanju društvenih pitanja u Americi. Drugim rečima, rat u sferi kulture je izgubljen i hrišćanske bitke su odbrambene. Stičem utisak da ne mislite da je tako...

Oh, mislim da moraju da se pregrupišu i razviju drugačije strategije, to je neupitno. Mislim, jedna verzija argumenta koji iznosite ovde je da je nakon ozakonjenja gej brakova širom zemlje hrišćanska desnica morala da prihvati da je to gotova stvar i da umesto dotadašnje borbe pronađe druge načine, mesta i prostore za nastavak rata. A to je podrazumevalo razvoj argumenata ne samo na nivou slobode veroispovesti već i opštijem nivou slobode govora i savesti, da bi osnažila pojedince, ustanove, korporacije (sećate se hobi-lobija?) i druge entitete na borbu, u takozvanom nepostojećem društvenom prostoru, protiv toga čemu se protive, tako da je kulturni rat poprimio drugu formu. Nisu oni izgubili ratove u kulturi, izgubili su neke od pravnih bitaka, a ratovi u kulturi, ako ćemo tako da ih zovemo, i dalje itekako traju i aktivno se vode… to je svet u kakvom živimo i koji je doveo i do izbora 2016. godine… ali mislim da… deo onog što pokušavam da izložim u tom četvrtom poglavlju jeste to priklanjanje većine u vrhovnom sudu ne samo tradicionalizmu, religiji ili konzervativizmu, već i specifičnom shvatanju slobode, neoliberalnom shvatanju slobode koje se ne sastoji samo od ekonomskog liberalizma, već i od čvrstog polaganja prava na borbu protiv ravnopravnosti. E to je u srži neoliberalizma.

Poslednje poglavlje govori o neoliberalizmu i nihilizmu i vaš prikaz nihilizma smatram vrlo zanimljivim. Krećete od ničeanskog koncepta nihilizma, ali nadograđujete ga tako da se čini da se tu radi o nečemu mnogo većem, pa biste za početak mogli da nam kažete šta u ovom poglavlju podrazumevate pod nihilizmom i gde vidite da se manifestuje u kontekstu neoliberalizma. 

Upravo radim na novom projektu koji se bavi baš nihilizmom, osim što je tu u središtu Veber koga smatram jednim od najtemeljnijih anti-nihilističkih ili post-nihilističkih mislilaca… ali držimo se knjige o kojoj razgovaramo i koju imate pred sobom. Najvažnije u načinu na koji se bavim nihilizmom jeste da ga ne shvatam kao stav ili nešto što nalazimo u kulturi ili određenim vrstama muzike ili umetnosti ili išta slično – već kao određeno stanje. Ne samo Niče, već i Tolstoj, Dostojevski, Veber i drugi, istinski shvataju da je nihilizam sastavni deo prosvetiteljske misli. Ne manifestuje se odmah kao takav, ali kada prevaziđete utemeljenje istine u religiji naukom ili onim što Veber naziva raščaravanjem ili desakralizacijom, dobijate rastuću ne samo konfuziju u vezi sa vrednostima, ne samo eliminisanje vrednosti, već njihovu transformaciju pri kojoj vrednosti i dalje postoje, ali sve se više trivijalizuju i instrumentalizuju i upotrebljavaju za najrazličitije svrhe, bez neke duboke ukorenjenosti, i bivaju prilično uprljane… i sve to znamo. Tramp je divan primer toga ne samo u iskrivljavanju vrednosti, već i načinu na koji koristi vrednosti za svoje oportunističke političke interese – znamo da nije religiozan, da ne veruje u boga, ali maše svim tim zastavama, znamo i za promene stava prema abortusu, za koji ga je u stvari baš briga, itd. Ono što me zanima u ovom poglalvju je kako, kao što Niče kaže, dve hiljade godina razvoja nihilizma, što on predviđa krajem XIX veka, ishodi u nihilizmu na steroidima u neoliberalizmu, posebno kroz ekonomizaciju i marketizaciju svega, ali i to kako savremene neprilike u kojima se nalazimo ne oblikuje samo napad neoliberalizma na demokratiju, politiku, društvo, već su povezane i sa nihilizmom, njegovim desublimacijama, njegovim rasterećivanjem savesti, oslobađanjem svojevrsne sirove volje za moć, puštanjem sirove agresije u javnu i građansku sferu… kada su vrednosti obezvređene, kada, kako Niče kaže, same vrednosti izgube na vrednosti, one gube na snazi i postaju trivijalne, uprljane. Kada ne izviru iz dubina, savitljive su, one gube na snazi u smislu proizvođenja savesti, a savest se, kao što nam govore i Frojd i Niče i drugi, proizvodi određenim potiskivanjem ili sublimacijom energija. A kada se više ne potiskuju, vraćaju se u kulturu sa svakovrsnom rugobnošću i strastima. Naravno, to vidimo danas, bilo u trolovanju po Internetu, bilo u divljanju i pucnjavama, bilo u neverovatnoj rugobnosti savremene politike i političkog trućanja, ne samo na visokim, već i na nižim nivoima, i u svojevrsnom slavljenju te rugobnosti, desublimacije i agresije. Dakle, ovo poglavlje pokušava da pronikne u načine na koje se napad neoliberalizma na demokratiju stopio sa tim nihilističkim energijama i proizvodi iskrivljujući svet kakvog smo danas svedoci, u političkom, društvenom i kulturnom smislu. Znači, to poslednje poglavlje je, na neki način, početak moje naredne knjige, ali je važno i za ovu jer mi pomaže da objasnim delove toga kako je neoliberalizam iskočio iz tračnica na načine od kojih neke čak ni kritičari neoliberalizma nisu mogli predvideti.

U tom kontekstu mi pada na pamet esej Irvinga Kristola pod naslovom Kapitalizam, socijalizam i nihilizam, mislim iz 1970-tih, ali tu imamo donekle sličnu analizu, ako se dobro sećam – on je kritičan prema libertarijanizmu, tada još nije bilo neoliberalizma, ali kritikuje tu libertarijansku sklonost uklanjanju kočnica i povezuje to i sa usponom nove levice i pokretima 1960-tih i tadašnjim socijalnim revolucijama koje takođe idu ka takvom oslobađanju… Pitam se šta mislite o Kristolovoj analizi koja je takođe kritična prema neoliberalizmu u smislu pitanja da li i levica tu ima neku odgovornost u celoj toj priči… 

Kristol mi je uvek bio zanimljiv kao svojevrsni kum neokonzervativizma. On je razumeo da kapitalizam ima dva stuba – slobodu i proizvodnju bogatstva – nije on to baš tako formulisao, ali nema treći jer ne može da pruži moralni smisao ili socijalnu integrisanost – ni to nije tako formulisao – ali vrlo rano je uvideo da nije moguće graditi konzervativni društveni pokret, konzervativni politički pokret, samo na kapitalizmu slobodnog tržišta. Ja tvrdim da to nikada i nije bila suština neoliberalizma, ali tako je predstavljan u SAD-u 1970-tih. I Irving Kristol tu reaguje na spor zagovornika slobodnog tržišta i socijaldemokrata i upozorava zagovornike slobode tržišta, koje želi za svoje saveznike, da bi im bolje bilo da svoj projekat udruže sa projektom neokonzervativizma koji naglasak stavlja na snažnu državu, autoritet, moral, porodicu i tako redom. Po njemu je nihilizam koji kapitalizam proizvodi više u duhu konvencionalnih shvatanja nihilizma, a to je uništavanje smisla, morala i ograničenja koja obuzdavaju pojedinca. A ja pokušavam da nešto dublje shvatim odakle dolazi nihilizam. Da, kapitalizam ga sigurno pojačava, ali ne proizvodi ga samo on. I težim nešto dubljem razumevanju njegovih posledica. I zato govorim o desublimaciji, a ne samo dozvoljenom ili slobodi. To znači da primere društvenih pokreta 1960-tih, pokreta oslobađanja i slične nimalo ne vidim kao izraze nihilizma, jer tu se radi o pitanjima dozvoljenog. Ne da u toj argumentaciji nema ničega, ali moji argumenti su nešto drugačiji. Sad, vaše pitanje je bilo da li je levica odgovorna za šta? Za nihilističko stanje današnjeg sveta? Ili da li mu je doprinela?

Da, da, vidite li nekakvu ulogu levice i levih revolucija društvenog života u ovome? 

Zavisi na šta mislite pod “ovim”?

Na Trampa, recimo! Neki kažu da Tramp ne bi bio tu gde je da nije bilo seksualne revolucije. To je jedan provokativan primer… 

Ovo je drugačija knjiga i drugačija priča. Moja argumentacija ne podrazumeva utvrđivanje je li krivica na desnici ili levici. Težim da dijagnostifikujem uslove, stanja, anatomiju naše politike, uslove koji proizvode i levicu i desnicu. Nikada u ovoj niti ijednoj knjizi nisam tvrdila da su neoliberali uvek desno. Nisu. Putin i Obama su bili u središtu dovršavanja neoliberalnih revolucija u ovoj zemlji. To vrlo jasno kažem u obe knjige. Ali takođe pokušavam da ukažem u vezi sa uslovima u kojima živimo da je neoliberalizam generisao zaokret ka tvrdoj desnici današnjice, ne tvrdeći da je to eksplicitno neoliberalni zaokret. To ova knjiga pokušava da kaže, ne da su desničari krivi za sve loše stvari na svetu, već pre da je jedan od doprinosa neprilikama u kojima se trenutno nalazimo – a to su vrlo ozbiljne neprilike koje podrazumevaju i egzistencijalnu krizu planete, a ne samo egzistencijalnu krizu demokratije – da je jedan od važnih doprinosa tome bila neoliberalna transformacija racionalnosti, načina razmišljanja, vidova proizvodnje subjekata, vidova anti-građanskog ili anti-demokratskog… da je ta neoliberalna transformacija doprinela razvoju stvari u poslednjih četrdeset godina, i to nije pitanje levice ili desnice, ali jedna od stvari koje danas imamo je tvrdo-desni niz posledica tog razvoja. A mogla bih napisati još jednu knjigu gde bih opisala specifične formacije levice proistekle iz tog vida racionalnosti, ali to ne predstavlja ekstremnu opasnost planetarnih razmera. Možda se radi o nesposobnosti, imam pregršt zamerki, ali ono što je tu zastrašujuće i što bi, mislim, trebalo da je zastrašujuće za većinu mislećih ljudi, jesu presedani koji su posledica tog zaokreta udesno i taj zaokret zaokreta udesno je, tvrdim, između ostalog, posledica razvoja neoliberalnog rezonovanja. To je bio jedan od mogućih razvoja događaja, nije morao da se desi, jeste puno snaga delovalo u tom smeru da se stvari tako razvijaju i to je cela jedna druga priča, ali to je razvoj koji se jeste desio u poslednjoj trećini XX veka.

Vendi, ako mogu da postavim i poslednje pitanje: Imate li nade u budućnost? Kuda idemo dalje odavde, da li vi vidite put za izlazak iz ove neprilike i kakav? 

Ja sam mračna misliteljka, nikada nisam imala puno nade u našu budućnost, još otkad sam u ranoj mladosti počela da uopšte razmišljam o našoj budućnosti, ali verujem da ono što bi trebalo da činite u ovom svetu, dok živite u njemu i bavite se njime, jeste da stvarate nadu i da postoji mnogo, mnogo ljudi koji to pokušavaju, na najrazličitije načine – neki ljudi se bore da zaustave sečenje prašuma u Latinskoj Americi, neki se bave demokratskim, anti-neoliberalnim i anti-fašističkim eksperimentima u politici i proizvodnji, sigurno ima i osoba kao što je Okasio-Kortez (demokratska poslanica u Predstavničkom domu SAD-a, Prim. prev.), zahvaljujući kojoj izborna politika još uvek deluje kao prostor gde je moguće artikulisati duboke, ljudske, inteligentne vrednosti i na njima zasnovane reforme. Postoje zajednice koje se bore za svoj opstanak ali istovremeno pokušavaju da se bore i za opstanak planete i trude se da nađu balans ove dve borbe. Dakle, mnogo truda ulaže ova naša vrsta, ali znamo i da nije ostalo mnogo vremena za spas planete, a istovremeno ima mnogo zaista moćnih sila, sila čija je moć bez presedana, a to je recimo moć finansija koje niko ne kontroliše – globalna je, spektakularno sposobna da seli narode, nacije, mesta proizvodnje i još mnogo toga, ali spektakularna i po svojoj krajnjoj beskorisnosti za vrste ove planete, ako sa ikakvom distancom razmislite o tome. Ali neće se vratiti natrag u bocu. Dakle, s jedne strane vidim mnogo mesta s kojih ljudi pokušavaju da stvore alternative i nadu, a s druge strane vidim užasavajuće sile i prepreke, i to ne samo u izuzetno mračnoj političkoj sadašnjosti. Pa, pretpostavljam da je to odgovor. Dok god smo na ovoj planeti, da bismo opravdali svoje prisustvo tu, trebalo bi da činimo šta možemo u nastojanju da stvorimo alternative ovoj sadašnjosti, ali ne uzdam se posebno u uspeh naših nastojanja.

Pa, Vendi, ovo je dobar način da završimo. Dopustite da se još jednom zahvalim na ovom divnom razgovoru za Pregled političke teorije. 

Hvala vama. Pozdrav, Džef.

Prevela Ana Imširović

 


Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život: