U novom izdanju iz serijala Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam intervju Danijela Denvira sa ekonomistom, filozofom, političarem i profesorom Janisom Varufakisom nastao u okviru DIG podkasta magazina Jacobin.
Varufakis se u razgovoru osvrće na istorijske i savremene transformacije i kontradikcije kapitalizma, uticaj COVID-19 krize na globalnu ekonomiju i politiku, implikacije finansijskog kapitalizma u SAD i Evropi, razdvajanje finansijskog kapitalizma i kapitalističke ekonomije, kao i na moguće humanije alternative.
Intervju možete pogledati na ovom linku.
D.D: Zdravo svima i dobrodošli.
Hvala što ste nam se pridružili. Moje ime je Danijel Denvir i ja sam voditelj DIG-a[1], podkasta Jakobin[2] magazina. Takođe sam i autor knjige „Sveamerički nativizam : Kako dvostranački rat protiv migranata objašnjava politiku kakvu poznajemo“[3] koju je ove godine objavila izdavačka kuća Verso. Čast mi je što sam domaćin današnjeg razgovora sa Janisom Varufakisom.
Janis sebe smatra političarem pre zbog nužnosti nego po izboru, što je, smatram, važna razlika. On je ekonomista i akademik, i trenutno je član grčkog parlamenta, generalni sekretar MeRA 25, jedan od osnivača DiEM 25, i naravno, kao što svi koji nas gledaju i slušaju znaju, bivši ministar finansija Grčke. Predavao je ekonomiju na Uverzitetu Ist Anglija, Kejmbridžu i u Sidneju, kao i na teksaškom Univerzitetu u Ostinu. Autor je gomile knjiga, uključujući „Ima li ovde odraslih?“ i „A slabi trpe ono što moraju“, kao i „Globalni minotaur“.
Dobro…bez daljeg odlaganja, želeo bih da predstavim Janisa Varufakisa. Hvala Janis!
J.V: Mnogo ti hvala, velika je čast što sam ovde. Voleo bih da sam u Santa Feu, kao što je bio prvobitan plan, ali iskoristićemo tehnologiju na najbolji mogući način i možda dopreti do šire publike.
Dozvolite mi da počnem nečim što se desilo pre dva dana. Mislim da će istorija zabeležiti ovaj događaj kao vrlo neobičan. Pre dva dana, ljudi, desilo se nešto što se nije desilo nikad u istoriji kapitalizma. Desilo se na obe strane Atlantika, i siguran sam da je zahvatilo i mnoge države u Aziji, ali još uvek nisam pogledao tamošnje podatke.
Počnimo od Britanije, od Londona. Pojavila se zastrašujuća vest da je britanska ekonomija potonula, pretpela je, prema zvaničnoj statistici, najgori pad u svojoj istoriji. Opala je za više od 22% u poređenju sa prošlom godinom, i to u prvih sedam meseci 2020. Neverovatno, ali istog dana pošto je objavljena ova zastrašujuća vest, pogodite šta se desilo na londonskoj berzi novca? Veličanstveno je porasla za 2 procenta. Takozvani Futsi 100 indeks[4] je skočio.
Istog dana… Većina vas je u SAD, i svesni ste bolje od mene kakva je politička klima i okruženje u SAD ovih dana. Iz onoga što čujem, živite u zemlji koja počinje da liči na neuspelu državu[5], nije samo ekonomija u škripcu. A opet, tog istog dana, Vol Stritov S&P 500 indeks[6] postiže istorijski rekord.
Kada sam primetio ova dva neverovatna događaja, nisam mogao da se suzdržim. Tvitovao sam sledeće, napisao sam nešto tipa: „Finansijalizovani kapitalizam se razdvojio od kapitalističke ekonomije. Odleteo je u orbitu ostavljajući za sobom srušene snove i živote.“ I dodao sam kao objašnjenje: „Dok Velika Britanija tone u najgoru recesiju ikada, a SAD se opasno približava statusu neuspele države, Futsi 100 skače za 2%, a S&P 500 obara sve rekorde ikada!“
Sada, ovaj fenomen kulminira, odnosno kuva se još od 2008, ali još nije viđen u tako jasnim bojama, oblicima i nijansama. Razmislite o tome…
Pre 2008. godine, mnoga tržišta su se ponašala na način koji se opire humanizmu. Ako se sećate, oni među vama koji su dovoljno stari da se toga sećaju, perioda pre finansijskog kolapsa 2008. kada su vesti o masovnim otpuštanjima radnika iz Dženeral Motorsa, ili Dženeral Elektriksa i tako dalje, rutinski pratili nagli porasti vrednosti deonica ovih kompanija? Kompanije koje su „puštale“ radnike da odu – kao da ih brine njihovo oslobađanje iz okova zaposlenosti.
To vreme pre 2008. bilo je čudno i nehumano, ali postojala je logika – kapitalistička logika korelacije između otpuštanja radnika, odnosno povećanja nezaposlenosti i porasta cena deonica. Logika je sledeća: kada su špekulanti predvideli smanjenje troškova za zarade zaposlenih u kompaniji, odnosno troškova za plate, odmah su pretpostavili, odnosno poverovali, da je razumna pretpostavka da će i drugi pretpostaviti da će ovaj gubitak u ljudstvu voditi rastu profita. Manje troškova za zarade, više ostaje za deoničare. Makar za kratko vreme.
Samo verovanje da postoji dovoljno špekulanata tamo negde, koji takođe veruju da postoji dovoljno špekulanata tamo negde, koji će kreirati očekivanje da će dovoljno finansijske moći ući na berzu kako bi se kupovale deonice kompanija koje otpuštaju radnike, bilo je dovoljno da se objasni ovaj fenomen. Užasan fenomen, ali makar se nije opirao logici, čak ni kapitalističkoj logici, ako uporedimo sa onim što se dešava danas.
Mi smo u sred ove pandemije, nijedna osoba pri zdravom razumu ne bi mogla da zamisli da postoje špekulanti, koji veruju da takođe postoji dovoljno špekulanata tamo negde, koji opet veruju da će profit kompanija u Velikoj Britaniji ili SAD rasti u skorije vreme i da će ostati dovoljno za dividende deoničara. A ipak, iako ne postoji takva zabluda i niko ne veruje da neko drugi u to veruje – oni ipak kupuju deonice kompanija tokom perioda stagnacije zbog pandemije. Kao da su vrući kolačići, sa entuzijazmom!
Da budem apsolutno jasan: spektakularno je pogrešno pokušavati da se pronađe bilo kakva korelacija, bilo kakva logika koja povezuje ono što se dešava u stvarnom svetu zarada, profita, proizvodnje i prodaje – sa svetom tržišta novca. Momci i devojke, prijatelji, publiko, nema svrhe tražiti vezu između onoga što se dešava u stvarnom svetu i dešavanja na tržištu novca. To je to razdvajanje, što je jedinstven slučaj koji se nije dogodio nikad u istoriji kapitalizma.
Znači, nije da špekulanti nisu čuli da je ekonomija Velike Britanije ili SAD-a možda potonula, pa misle: Ha, kupujmo deonice, jer moramo da kupujemo jeftino da bismo prodali skupo, stvari će biti bolje!
Ne, situacija je mnogo, mnogo gora. Njih nije briga za ekonomiju, i zato sve vreme ukazujem na razdvajanje tržišta novca od stvarnog kapitalizma, odnosno ekonomije u kojoj se javlja kapitalizam, u smislu proizvodnje i distribucije robe i usluga. Ovi špekulanti vide, kao vi ili ja, da je COVID-19 bacio kapitalizam u stanje hibernacije, da uništava živote i sredstva za život, da šteti našim ekonomijama toliko da će ta šteta biti skoro pa konačna, a svakako srednjeročna ili dugoročna.
Izaziva novi cunami siromaštva, i u svakoj zemlji i u svakom gradu osvetljava već postojeće klasne i rasne podele. Neki od nas koji su dovoljno privilegovani da mogu da se pridržavaju pravila socijalne distance tokom izolacije, znamo vrlo dobro, jer možemo da vidimo armiju ljudi napolju kako dirinče za crkavicu i rizikuju svoje živote, kako bi se pobrinuli za naše potrebe.
Ne, ono što mi danas živimo, nije uobičajeni kapitalistički nemar za ljudske potrebe, standardna tendencija kapitalističkog sistema da bude motivisan isključivo potrebom maksimizacije profita, ili kao što smo mi levičari kažemo, kapitalističkom akumulacijom. Ne, kapitalizam je sada u novoj, čudnoj, izvrnutoj, degenerisanoj fazi. Ja sam je nazavo – socijalizam za nekolicinu, zahvaljujući ljubaznosti banaka i vlada koje brinu za malobrojnu oligarhiju, i stroge mere štednje uparene sa okrutnom konkurencijom u industrijskom, ili možda bolje reći tehnološki naprednom feudalizmu za sve ostale.
Ovonedeljna dešavanja na Vol Stritu i u Londonu označavaju prekretnicu, istorijski trenutak, u to sam ubeđen. Budući istoričari će bez sumnje reći – Bilo je to u leto 2020. kada je finansijski kapitalizam konačno raskinuo sa svetom stvarnih ljudi, uključujući kapitaliste. Staromodne kapitaliste, kapitaliste koji su toliko zastareli da nastavljaju da pokušavaju da profitiraju od proizvodnje roba i usluga.
Ali hajde da vas vratim na početak. Da počnemo od početka. Kako je sve počelo? Vratimo se pre kapitalizma, u feudalno vreme, kada je lord feudalac posedovao zemlju i manje-više i ljude koji su radili za njega. U to vreme, imati novac ili pozajmljivati novac je bila poslednja stavka ekonomskog ciklusa, odnosno čist odraz zemljoposedničke moći da akumulira, odnosno moći da „izmuze“ ili prikupi viškove. U feudalizmu, proizvodnja je bila na prvom mestu. Seljaci su obrađivali zemlju, sejali su i žnjali, i to je bila proizvodnja, prvo što se dešava.
Zatim dolazi distribucija – kako se sprovodila, kako se distribucija odvijala? Šerif u ime lorda dolazi i prikuplja deo žetve koji je pripadao zemljoposedniku. Taj deo je zavisio od relativne moći feudalnih zemljoposednika nad seljacima, koliko su se plašili da će se seljaci pobuniti, ili da neće hteti da se priključe njihovoj vojsci kada požele da osvoje još zemlje u okolnim područjima ili sve do Palestine, šta god. Znači proizvodnja je na prvom mestu, a distribucija na drugom. A ono što je dolazilo poslednje, na trećem mestu, i pojavilo se u poslednjoj fazi ciklusa, je kada je feudalac koji je akumulirao sav višak da bi ga prodao na lokalnoj tržnici, hteo da pozajmi novac dužnicima, što je ranije u Engleskoj često bio sam kralj.
E sad, šta je fenomenalno u vezi sa kapitalizmom? On je preokrenuo ovaj redosled. Kada je zemlja komodifikovana, posle zemljišnih reformi ograđivanja zemlje[7], kada su seljaci izbačeni sa zemlje u Engleskoj, Velsu i Škotskoj, odmah je zemlja postala roba, jer je odjednom svakom hektaru zemlje pridružena cena vune koja bi porasla na ovci koja je zamenila seljake na tom hektaru zemlje. I rad je komodifikovan, jer su svi ti seljaci izbačeni sa zemlje kucali na vrata ljudi iz okolnih gradova i sela, sa rečima: Učiniću bilo šta za veknu hleba! I to je prvo tržište rada, prva ponuda rada.
Jednom kada su rad i zemlja komodofikovani, po prvi put u ljudskoj istoriji, dug je postao neophodan pre nego što je proizvodnja počela.
Razmislite o tome… Kapitalisti bezemljaši, seljaci bezemljaši, kojima je feudalac dao mogućnost
da iznajme komad zemlje kako bi gajili ovce, kako bi se pravili da su majušni jadni preduzetnici. Ovi kapitalisti bezemljaši morali su da pozajmljuju, da bi unajmili radnike, zemlju, a kasnije i mašine ili alate. Od koga pozajmljuju? Od feudalca. Ali dug je sada bio na prvom mestu, pre nego što unajme radnike i nabave opremu, da bi obrađivali zemlju koju rentiraju od zemljoposednika, posle zamljišne reforme ograđivanja, pre svega toga moraju da pozajme novac. Zanči, dug je sada na početku. Zatim počinje proizvodnja, pa sledi distribucija.
Dug je zapravo bio gorivo koje je kapitalizmu dalo neverovatan prolaz od 18. veka pa nadalje. Sad… to je sam početak, pričamo o 18. veku.
Šta je učinilo kapitalizam suštinski uspešnim i šta mu je dozvolilo da suštinski preuzme sva četiri ćoška planete? Šta je omogućilo da Karl Marks napiše epsku odu, kritičku, ali ipak odu globalizovanoj akumulaciji kapitala? To je bila druga industrijska revolucija, zasnovana na elektromagmetizmu i divnim jednačinama Roberta Maksvela[8] koje su sjedinile elektricitet sa magnetizmom i omogućile izume kao što su telegraf, telefon, struja, proizvodnja struje, sijalica i tako dalje, i koja je omogućila stvaranje megafirme.
Kada je Edison stvorio svoj konglomerat, to je bio prvi put da smo imali umreženu firmu, firmu koja je prizvodila sve, od struje u elektrani do sijalice, to je mreža. Finansiranje ovih megafirmi zahtevalo je megabanke koje bi obezbeđivale novac. Male banke, fragmentirani bankarski sistemi ranog i srednjeg 19. veka to jednostavno nisu zadovoljavali. Megafirma je zahtevala megabanku.
Ova nova aglomeracija, nova mreža megafirmi i megabanaka je kapitalizam koji je trijumfovao. To nije kapitalizam Adama Smita, koji se romantično bavi pekarom, mesarom i pivarom, već kapitalizam megafirmi i megabanaka. To je vrsta mreže koju je srednom šezdesetih Džon Kenet Galbrajt[9] brilijantno opisao u knjizi koju bi svi trebalo da pročitaju, čak i danas, a koja se zove „Nova industrijska država“. Galbrajt se bavio odnosom megafirmi i megabanaka kao tehnostrukturom, što je u suštini centralistički planiran ogroman sistem moći koji ograničava konkurenciju, namešta političke kampanje, suštinski potkupljuje politiku, kontroliše stvaranje novca, a sve to pod maskom demokratije sa jedne strane, a zapravo nema demokratije već samo oligarhije sa izborima, i pod maskom slobodnog tržišta, a nema ni slobodnog tržišta, jer ga je monopolizovala tehnostruktura. Tako imamo veličanstven uspeh kapitalizma dvadesetih godina prošlog veka.
Problem sa megabankama je da imaju neverovatan kapacitet da izmađijaju novac ni iz čega. Većina naše današnje publike zna da kad banka daje zajam, on ne dolazi iz nečije ušteđevine, već ni iz čega. Kada vam Američka banka ili Siti banka odobri zajam od 50 ili 100 hiljada dolara, taj novac ne postoji, to su jednostavno brojevi u elektronskim knjigama, na ekranu vašeg bankomata ili aplikacije za elektronsku banku. U trenutku kad počnete da trošite taj novac, ti podaci prelaze iz vašeg polja u bazi podataka u polje nekog drugog. Sve dok ova proizvodnja novca pravi nov profit,
onda sistem nije piramidalna šema. Ali što je sistem uspešniji u stvaranju nove vrednosti, komercijalni bankarski sistem smatra da je još profitabilnije da stvara još više papirnog novca, da izmađija još veće i više gomile privatno stvorenog novca.
U nekom trenutku sve ovo se urušava. To se desilo 1929. godine.
Šta smo imali posle 1929? Nju dil u SAD, od 1933. koji se Breton-Vuds[10] konferencijom 1944. godine transformisao u globalni Nju dil, zahvaljujući političkoj sili koja je bankare suštinski neutralisala. Sistem globalnog plana sa dolarom u centru, koji je na međunarodnom planu sprovodio Vašington i koji je propao 1971. godine. Zašto? Zato što su SAD izgubile svoje trgovinske viškove i onda je bilo nemoguće održati hegemoniju međunarodnog sistema kapitala sa jednom valutom.
A sad idemo iz ere globalnog planiranja pedesetih i šezdesetih prošlog veka do ere Globalnog Minotaura, kako je ja zovem. Treba da pročitate moju knjigu da biste saznali zašto je tako zovem… tako da zaboravite to za trenutak.
Imamo neverovatan period između sedamdesetih i 2008. kada SAD od zemlje sa viškom postaje zemlja sa deficitom – pritiska gas i veličanstveno nabija svoj deficit, i onda imamo ekonomiju SAD koja se ponaša kao veliki usisivač, koji na teritoriju SAD usisava sa jedne strane izvoz Kine, a pre toga Nemačke, Japana itd. i 70 procenata profita ovih stranih kapitalista. Preko svega toga, cunami novca ulazi na Vol Strit i dešava se finansijalizacija. Ako date nekoliko milijardi dolara bankarima, da se dnevno po pet minuta igraju time, oni će naći način da to umnože za svoje potrebe.
Ti papirni tigrovi ili kule od karata su se urušile 2008. – što je 1929. za našu generaciju. Posle 2008. kapitalizam se drastično promenio. U pokušaju da ponovo pokrenu urušeni finansijski sistem,
centralne banke su preusmerile, kanalisale reke jeftinog dužničkog novca u finansijski sektor, dok su fiskalne mere štednje ograničavale javne potrebe za robom i uslugama. Nemogućnost da ostvare profit zbog mera štednje stigla je i potrošače u SADA, Grčkoj, Nemačkoj… Korporacije i finansije su bile zakačene za centralne banke, na konstatan priliv duga koji su centralne banke proizvodile za račun korporacija, koje postaju zombifikovane.
A onda 2020. stiže COVID-19. COVID-19 zatiče kapitalizam u tom zombifikovanom stanju, istovremeno pogađa i potrošnju i proizvodnju, a vlade sada moraju da nadomeste sav prihod u gargantuanskim razmerama. Kako stvari teku, zombifikacija banaka i korporacija kojoj svedočimo od 2008. progutaće ostatak kapitalističke ekonomije. Neophodan uslov da se ovo izbegne je masovno restruktuiranje privatnog i javnog duga. Naravno, oligarhije će se snažno boriti protiv ovoga.
Želim da ostanete pri sledećoj poenti i odatle možemo započeti diskusiju: Post-kapitalizam se već dešava. Razlika između mene i kolega levičara je u tomo što ja ne verujem da postoji bilo kakva garancija da će ono što dolazi posle kapitalizma biti dobra stvar. Može da bude vrlo distopijska. Možemo li da zamislimo uslove dovoljne da dovedu do toga da ono posle kapitalizam bude dobra stvar?
Dozvolite mi da završim spekulativnom i kontroverznom izjavom. To će se desiti jedino… Tržišta mogu početi da funkcionišu u javnom interesu ako sa jedne strane ukinemo trgovanje deonicama.
Ukinemo berze, a ne da regulišemo, ukinemo berze. I ako ukinemo, a ne da regulišemo, nego ukinemo tržište rada. Istovremeno treba da ukinemo i komercijalno bankarstvo, i centralne banke treba svima da odobre digitalni račun pri centralnoj banci.
D.D: Vau, hvala na tom neverovatno brzometnom vatrenom putovanju od feudalizma da sadašnjeg distopijskog trenutka. Želim da počnem sadašnjim distopijskim trenutkom i trenutnim degenerisanim stanjem kapitalizma, koji se još više degenerisao od našeg poslednjeg razgovora pre nekoliko godina u Njujorku. Mi zapravo i ne možemo da budemo danas zajedno u Santa Feu, kao što je planirano, jer su stvari postale duboko distopijske. Za početak, osvrnuo bih se na taj tvit, i imam taj tekst pred sobom:
„Finansijalizovani kapitalizam se razdvojio od kapitalističke ekonomije, vrtoglavo rastući van orbite, ostavljajući za sobom slomljene snove i živote. Dok Velika Britanija tone u najgoru recesiju ikad, i dok SAD srljaju ka statusu neuspele države, FTSE 100 skače za 2 procenta, a S&P500 probija sve rekorde ikada!“
Kako materijalistička analiza ovo objašnjava ? Da li je ovo neizbežna trajektorija finansija unutar kapitalizma ili je u pitanju funkcija finansija, i uloga finansija u okviru ove vrlo specifično političko-ekonomske pretpostavke?
J.V: Moja analiza je 100% materijalistička. Osim što se kapitalizam više ne bavi materijalnom robom, već se bavi, i oduvek se bavio, fiktivnim kapitalom. I to je njegova moć. Ukazao sam na sledeće: Kada smo se pomerili sa feudalizma na kapitalizam, dug više nije bio posledica društvenih odnosa proizvodnje i distribucije već je postao preduslov. Ono što je zapravo oslobodilo ogromne proizvodne snage, od tekstilnih fabrika na parni pogon do današnjeg Epla i Gugla, je upravo taj preokret. Dug je na prvom mestu.
U drugoj knjizi koju sam napisao, u kojoj se obraćam svojoj ćerki, razgovaram sa ćerkom o ekonomiji, pokušao sam to da objasnim na sledeći način: To je kao kad bankar radi za račun kapitaliste, i gura njegovu ruku (koristim pridev njegovu, ne njegovu ili njenu), gura svoju/njegovu ruku kroz membranu koja deli sadašnjost od budućnosti i njegova ruka doseže budućnost, grabi vrednost koja još uvek nije stvorena, donosi je u sadašnjost, i pozajmljuje je kapitalisti da bi ovaj investirao u tehnologiju, mašine, robote i tako dalje, kako bi proizveo vrednost i vratio je budućnosti. I ovo je neverovatno progresivno i stvorilo je neverovatna nova bogatstva kao i nove forme izopačenosti. I to je trijumf kapitalizma u poslednjih dvesta godina. Ali tragedija je, i to nalik na šekspirovske ili starogrčke tragedije poput Sofoklovih, da što je ovo uspešnije, veća je motivacija bankara da nastavi da zadire u budućnost da bi što više vrednosti preneo u sadašnjost, ali sadašnjost u nekom trenutku ostaje bez kapaciteta da to pretvori u vrednost kako bi vratila budućnosti.
Zato se dešavaju krize. A kada se desi kriza, nastupa država i izbavlja bankare. Ako ne izbavi bankare, kao što 1929. predsednik Huver nije učinio, čitava stvar se urušava dok se nešto ne učini.
Jedina razlika između 1929. i 2008. je da 2008. nisu napravili isti grešku, odnosno izbavili su bankare. Što nije dobra stvar, trebalo je da izbave banke ali ne i bankare, ali to je politika.
Činjenica je da su izbavili bankare.
D.D: U čemu je razlika između 2020, 2008. i 1929. ako je to kvalitativno jedinstveno razdvajanje, ako je ovo inherentna kontradiktornost kapitalizma između finansija i stvarne ekonomije, šta se dešava sada što je po tvom mišljenju drugačije?
J.V: Ja sam jedan od nekolicine ljudi koji smatraju da 2020. nije toliko značajna. Mislim da su značajni datumi za kapitalizam 1929. i 2008.
2008. imali smo spašavanje banaka što je zapravo učinilo sledeće – zombifikovalo je banke, one više nisu ni žive ni mrtve, hrane se prilivom javnog novca i desilo se da je ova zombifikacija banaka između 2008. i 2020. dovela do zombifikacije čitavog korporativnog kapitalizma. I daću primer, jer volim da pričam praktično. Vratimo se u april 2009. Barak Obama je u Beloj kući, dešava se prvi satsanak G20, kada se okupljaju bankari centralnih banaka sveta i odlučuju da spašavaju bankare širom sveta. I to su divno uradili.
FED, Banka Engleske, Banka Japana, Švajcarska nacionalna banka, Centralna banka Švedske, Evropska centralna banka, sve su one ispumpale novac i dale ga bankarima, i ponovo ih vratile u igru. U isto vreme, za većinu su važile mere štednje, uključujući i za Baraka Obamu. Obamin takozvani podsticajni program nije bio podsticajan na kraju. Navodno je bilo stotine milijardi, ali ako dodate mere štednje državama, državni budžeti se smanjuju, i ako posmatrate budžet federalne vlade i dodate državni budžet, u SAD-u su bile male mere štednje, dok su u Evropi bile ogromne.
Šta ovo znači, zamislite da ste bankar. Primili ste sve te milijarde, ili trilijarde, od centralne banke.
Najgora noćna mora bankara je da ima novac koji ne može dalje da pozajmljuje, zar ne? Nemati mogućnost da pozajmljujete novac koji imate, to je noćna mora bankara. I pogledate obične ljude i kažete – njima ne dam novac, jer su oni pod merama štednje. Oni neće moći da mi vrate. Znači, daću ga korporacijama. Eplu, Guglu, Folksvagenu, Dženeral Elektriksu itd. Upravni odbori ovih velikih korporacija pogledaju obične ljude i misle isto – Šta je poenta investiranja u nova radna mesta i nove proizvodne linije i nove proizvode, kada obični ljudi tamo neće moći da kupe sve te stvari.
Šta onda rade? Kažu – OK. Kada ih pozove Dojče Banka ili Siti banka, ili Džej Pi Morgan, i bankar kaže – imam gomiletinu novca za vas, hoćete li da pozajmite? Oni kažu – da, da, daj to ovamo.
Jeftin novac, to je besplatan novac i dolazi sa kamatom od 0%. Zašto da ga odbiju? I šta radiš sa tim novcem? Ne investiraš ga u dobra kvalitetna radna mesta, u zelenu tehnologiju, u zapošljavanje ljudi, uzmeš taj novac i odeš na Vol Strit, i otkupiš nazad deonice svoje kompanije. Na taj način, cena deonica raste, tvoj bonus kao člana Upravnog odbora, izvršnog direktora ili šta već, povezan je sa cenom deonica, tako da tebi ide stvarno dobro. Zašto da investiraš?
Ok? I to se dešava između 2008. i 2020. Do 2020. kada je glupi deo RNK, ne čak ni DNK, napao čovečanstvo, zombifikovani bankarski sistem je već zombifikovao čitav korporativni svet. U SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji, sve ove velike korporacije su preživele i deonice su im stvarno rasle. Sve ovo vreme. Zbog ovo priliva koji povezuje centralne banke sa privatnim bankama, a privatne banke sa korporacijama. Dok svi ostali pate pod merama štednje.
Balon je pukao sa COVID-19, ovaj ogroman balon. U 2008. balon je bio zatvoren unutar finansijskog sektora. 2020. balon je postao ogroman i pojeo je čitav korporativni sektor. Čak i naftnu industriju. COVID-19 je kao iglica koja je raspukla ovaj ogroman balon, a FED, ECB – imale su jedan instrument, isti koji su počele da koriste 2008, a to je da štampaju novac i da ponovo naduvavaju balon, samo što su ovog puta baloni mnogo veći nego 2008.
Razlika između 2008. i 2020. nije kvalitativna, već je pitanje razmere. Naravno, kvantitet vodi kvalitetu kao što je nas je Hegel učio u dijalektičkoj tradiciji. A sada imamo situaciju gde povećanje kvantiteta novca koji su FED, ECB itd odlučile da injektiraju u korporacije, iznosi 10 puta više nego u 2008.
Zato imamo S&P500 koji probija sve rekorde ikada, jer ljudi koji se igraju na berzi više uopše ne haju šta se dešava sa kompanijama. Oni znaju da čak i ako Dženeral Motors propadne, i niko ne kupi nijedan auto, upravni odbor Dženeral Motorsa će ipak dobiti ogromnu količinu novca od Džej Pi Morgana, koji će dobiti ogromnu količinu novca od Federalne banke, pa će otići na berzu i podići cenu svojih akcija bez obzira na to da li je kompanija ostvarila neki profit i da li je prodala neki auto. To je to razdvajanje o kome pričam.
Ali koliko dugo ovo može da traje? To je političko pitanje. Baloni pucaju, ali koliko treba da puknu? Džon Mejnard Kejnz je imao fantastičan izraz – jednom je rekao da tržište može biti racionalno duže nego što ja mogu da budem solventan. Ovaj balon može da traje 5 godina, 10, 20, ko zna? Ali, politika je važna. Pošto se balon konstatno naduvava, i nastavlja se razdvajanje finansijskog tržišta od stvarnog sveta, neravnopravnost postaje nepodnošljiva. Imamo ljude u SAD, Britaniji, Grčkoj, Nemačkoj, koji su bila na dva platna listića od ekstremnog siromaštva. A sada su doboko zagazili u siromaštvo. Za to vreme dobri momci sa Vol Strita razmišljaju šta će sa svojim ogromnim profitom. U nekom trenutku politika će pući, nešto mora da popusti. Moja procena je da će to biti politika.
Politika može da popusti na dva načina. Jedan je masovno uzdizanje, kako ih zovem, nacionalističkih internacionalaca, ili neofašističkih internacionalaca predvođenih Donaldom Trampom, Bolsonarom, Modijem, ultradesnicom u Evropi. Ili će doći do progresivnog pokreta, koji još uvek ne postoji, neki od nas pokušavaju da ga pokrenu, možda ste čuli za Progresivnu internacionalu[11], koju pokušavamo da organizujemo u stvarni globalni pokret.
Ili će nešto takvo kreirati pravi Zeleni nju dil za svet, to nije pojednostavljeno finansiranje prelaska na zelene tehnologije, i kvalitetna radna mesta, i prebacivanje bogatstva sa globalnog Severa na globalni Jug, iako su sve ove stvari ključne, ali nisu više dovoljne. Moramo da budemo ambiciozniji i da razgovaramo o post-kapitalizmu.
D.D: Ne želim da previdimo nešto prilično neverovatno što ste rekli pre par minuta, da ste vi jedan od nekolicine ljudi koji ne veruju da je 2020. važna. Da li time mislite da nije važna na način na koji je ljudi posmatraju, odnosno da li je važna kao akutna kriza čiji je najveći učinak što je izložila i pokazala opštu krizu koja je postojala i pre COVID-19? Da li je to ono što kažete?
J.V: Da, gledajte… ne kažem da 2020. nije važna. Jako je važna. Ali ne predstavlja diskontinuitet u istoriji kapitalizma na način kaji smo imali 2008. godine. 2008. godina predstavlja diskontinuitet u istoriji kapitalizma na isti način kao i 1929. U 2008. taj diskontiuitet je doveo do toga da centralne banke i vlade usvoje politiku socijalizma za nekolicinu, zombifikaciju korporacija i banaka, i mere štednje za većinu. To je naduvalo kapitalizam neodrživim dugom, zombifikovalo je korporacije, stvorilo ogromne nejednakosti i onda je došla 2020. odnosno još veća kriza nego 2008. u smislu kvantiteta. Ako posmatramo kolaps BDP-a , mnogo je luđi 2020. nego 2008. Ali kvantitavni šok u poređenju sa 2008. čini istorijski prekretnicu. 2008. je bila manjeg opsega, ali značajnija zbog istorijske transformacije. Dovela je do gigantskog balona, koji sada veličanstveno puca, 2020. godine. Obim krize je mnogo veći, ali razlog za to su dešavanja iz 2008. Budući istoričari će označiti 2008. kao godinu kada je kapitalizam počeo da se suštinski transformiše u potpuno neodrživ sistem. 2020. je poslednja stavka. To je veoma fascinantno.
D.D: Ono što je zastrašujuće u vezi sa tom analizom je da se ovi momenti iz 2020. koji su posledica 2008. mogu stalno vraćati. Šta ekonomski i politički odgovor na COVID koji ste videli širom sveta, što se tiče i javnog zdravlja i ekonomske krize do sada, šta vam govori o tome kako bi različite globalne elite mogle upravljati erom novih pandemija i masovnih disrupcija izazvanih klimatskim promenama koje već osećamo?
J.V: To mi je jako zanimljivo, pošto me već pitate kako se nose sa svim tim, o politici.
Ekonomija je prilično jasna. Koriste „pravilnik“ iz 2009, ali sa turbo punjenjem, kroz kvantitativno popuštanje[12]. Ne rade ništa više od tog. Naravno, privremena otpuštanja i slične stvari su samo dokaz da neoliberali nisu iskreno mislili kada su prebacivali državi. Kada je Ronald Regan govorio da su najstrašnije reči u engleskom: Ja sam iz Vlade, i ovde sam da vam pomognem,[13] on to nije zapravo mislio, to je bila samo retorička dekoracija. Neoliberali su uvek iza sebe ostavljali državu moćnijom nego što su je zatekli. Samo što je moć države u koju su ulagali moć u korist oligarhije, a ne naroda. Neoliberalizam je potpuno licemeran na isti način na koji su marksisti bili licemerni u Sovjetskom Savezu, što nema nikave veze sa socijalizmom.
Ono što mi je fascinantno u vezi sa muškarcima i ženama na vlasti je kako su se brzo adaptirali na novu situaciju, situaciju u kojoj je vlada vrlo jasno sposobna i moćna. Dok se nije desio COVID-19, bilo je opšteprihvaćeno da vlade nisu toliko moćne. Sećate se da je Bil Klinton govorio da želi da se vrati na tržište obveznica jer…
D.D: Doba vlade je završeno.
J.V: Mit o radikalnom centru koji je dominirao i u Evropi i u SAD, sve do Barak Obame, mit da vlada ne može da uradi mnogo toga, živimo u globalizovanom svetu, sve je pod činima ekonomskih sila koje su van naše kontrole, mi samo treba da im se umilimo i kanališemo ih, da ih mazimo i budemo fini prema njima, da budemo realistični i da ne pokušavamo da se ponašamo kao da država može nešto da učini. To je nestalo preko noći. Odjednom, država nastupa i kaže: OK, ne možete na koncerte, ne smete iz kuće, mi ćemo da vam kažemo kako ćete da dišete, kada i gde ćete da dišete, zar ne? Ne kritikujem izolaciju, već kažem da odjednom vlada dolazi i govori nam šta da radimo.
Na svakom nivou života.
Isti ljudi koji su govorili da će svako minorno povećanje budžeta za obrazovanje ili zdravstvo biti katastrofalno i ukinuće Ameriku kakvu poznajemo, odjednom kažu – evo 10 milijardi i još se raspravljaju da li treba 10 ili 15. Preuzeli su tržište rada i plaćaju plate ljudima u Britaniji.
Između 80 i 100% zarade isplaćuje vlada. Engleska banka odjednom objavljuje – ne brinite za dug, mi ćemo otkupiti vladin dug. Otkupljuju državne obveznice, nešto što nikad nisu radili. Insistirali su da je to nemoguće, ako bi se to desilo, kolabirao bi bankarski sistem. Pa desilo se i ništa se nije srušilo, bankarski sitem se drži vrlo dobro.
D.D: Postoji razlika između SAD i Evrope. Federalna banka sprovodi mere u SAD, ali mnoge druge grane vlasti suštinski veruju svojoj propagandi. Svedočimo potpunoj nesposobnosti Kongresa da donese najosnovnija dokumenta o produženju beneficija za nezaposlene, i to zahvaljujući republikanskim senatorima.
J.V: Moje kolege Amerikanci, moji prijatelji u Americi, ne zvučim baš kao Amerikanac, ali moji prijatelji u Americi žive u jednoj dirljivoj iluziji da je Evropa mnogo bolja od SAD-a.
Ljudi, imam loše vesti. Nije.
Razlika između državnih vlasti država SAD i nacionalnih vlada nacionalnih država u Evrozoni jeste da vi imate neke idiote koji vode državne vlade i veruju u sopstvenu retoriku, ali Evropa je gora. Mi imamo nacionalne države koje nemaju nikakvu moć. Ja živim u koloniji Evropske centralne banke. Nema veze ko je premijer Grčke, jer nema pristup monetarnoj, a ni fiskalnoj politici. Nema pristup čak ni zdravstvenoj politici. Posle deset godina strogih mera štednje, izgubili smo 25% lekara kroz imigraciju, i to u poslednjih 10 godina. U poslednje dve godine, 50% diplomaca medicinskih škola napuštaju zemlju. Razmislite o tome, za zemlju kao što je Grčka, koja ulaže novac u obrazovanje lekara, koji odmah odlaze u Kanadu, Nemačku, na Novi Zeland, i tamo služe javnom zdravstvenom sistemu, ili čak i privatnom zdravstvu. Zamislite gubitak ljudskog kapitala za grčku državu, a ne postoji ništa što grčka država može da uradi da zaposli više lekara ovde. Kao vođa partije, obilazim bolnice, i one su potpuno osiromašene. Kao i svugde, heroji i heroine obavljaju neverovatan posao, neki od njih ne odlaze kući po 3-4 dana i noći, jer nema dovoljno osoblja, ali grčka vlada ne može da zaposli nikog. Razlike između SAD i Evrope nisu tako velike, kao što bi volela liberalna imaginacija u SAD.
D.D: Ovdašnja eskapistička liberalna imaginacija je ogromna. Trenutno se imućna liberalna elita zaklinje da će se preseliti u Kanadu ako se desi ovo ili ono. Ali hajde da pričamo o Evropi.
A posebno o 700 milijardi evra u post-pandemijskom fondu za oporavak EU o kome ste mnogo pisali u skorije vreme. Severne evropske vlade ga mrze, što vodi do zaključka da je fond dobra stvar. Prelazak preko crvene linije vezane za mutualizaciju evropskog duga je značajno i daje nadu mnogim ljudima. Ali ne i vama.
J.V: Ne i meni.
D.D: Citiram: „Izgleda da su po prvi put lideri EU priznali neophodnost zajedničkog duga kao lepka bilo kakve monetarne unije.“ Ali vi ste duboko skeptični. Zašto ovo ne vidite kao prekretnicu prema stvarnoj fiskalnoj Uniji, već vidite kao sledeći korak ka zatiranju Evropske Unije?
J.V: OK. Dozvolite mi da odgovorim tako što ću ovaj EU ugovor pretočiti u američke termine. Zamislite da živite u SAD, ali da ne postoji federalna vlada, ne postoji federalna riznica, ali postoji federalna banka. I nije joj dozvoljeno da izvlači Arizonu, ili Misuri, ili banku Arizone. Zamislite dalje da 2008. velika država Nevada, koja je slične veličine kao Irska što se tiče populacije, takođe je i država koja ima niske poreze za korporacije u građevinskoj industriji… Nevada i Irska su slične, ne po vremenskim prilikama ili kulturi već po ovim finansijskim i ekonomskim uslovima. Zamislite veliku državu Nevadu kada je sve kolabriralo 2008, kada su nekretnine otišle dođavola, banke su otišle dođavola, i zamislite da guverner Nevade mora da pozajmljuje na međunarodnom tržištu, kako bi spasio banku Nevade i da bi platio doprinose za nezaposlene građevinske radnike u Las Vegasu ili gde god da zidaju.
Šta bi se odmah dogodilo? Država Nevada bi bankrotirala. Onda bi guverner Nevade morao da ode do Međunarodnog monetarnog fonda i da dobije zajam od MMF-a pod uslovima štednje koji drastično smanjuju plate i penzije u Nevadi, i to bi nateralo polovinu Nevađana da odu iz Nevade. I država bi bila u još gorem bankrotu.
OK, ovo se desilo između 2010. i 2020. u Evropi. Ovo što sam opisao je način na koji funckioniše Evrozona, zajednička monetarna zona Evropske Unije, u kome je evro valuta. Zamislite da 10 ili 12 godine kasnije, COVID-19 dolazi u SAD, i veliki dobri lideri država se okupe i dogovore da je vreme da imamo zajednički dug. I da između sebe prebacimo neke pare. Ali zamislite da umesto 7, 8, 9% BDP-a, koje federalna vlada sada ima na raspolaganju i koristi kao fiskalni podsticaj, oni se dogovore da to bude 0.7%. Ne 7% već 0.7%. Prvo što ćete reći je – momci, ovo je premalo i prekasno.
Drugo, još gore od toga. Zamislite da je dogovor sledeći: Guverneri država koji sede za velikim ovalnim stolom postižu dogovor o zajedničkom dugu, tvrde da je 700 milijardi evra, ali kad pogledamo brojke, u stvari je 310 milijardi, što je mnogo manje od onog što se reklamira. Ali zanemarimo sad to. Oni se unapred dogovaraju kako će podeliti ovaj novac. Koliko će dobiti Arizona, koliko Misuri, koliko Oklahoma, I to pre nego što znaju kakav je uticaj COVID-a na zdravstvene usluge i ekonomije ovih država. Država Njujork i Kalifornija, koje su donatori, jer su bogatije, morale bi da se usaglase koliko će duga preuzeti u ime Misurija, ali pre nego što imaju bilo kakve podatke. Ako bi guverner Kalifornije ili države Njujork, rekao – izvin’te, ne slažem se sa ovim, ne bih baš pucao u njih.
Slično tome, kada je holandski premijer, koji mi nije omiljen i nismo na istoj strani političkog spektra, blago rečeno, ali imao sam simpatije za njega kad je rekao: „Ne pričajte mi o solidarnosti, jer ako Italijani ili Grci žele da budem solidaran, videću koliko imam novca u svom džepu i daću vam. To znači solidarnost. Daću vam nešto para iz svoje ušteđevine. Ali solidarnost ne može da mi se nameće. Moralna obaveza da odem u banku sa vama i da uzmemo zajednički kredit, to nije zahtev solidarnosti. Tako da, odjebite!“ Izvinite na izrazu, ne znam kako se kaže na holandskom.
Ja sam se složio sa njim. To nije pitanje solidarnosti, već zdravog razuma. Lepota federalnog sistema, prave fiskalne unije, je u automatizmu. Fiskalni podsticaj je automatizovan, makar u prvoj fazi.
U 2008. godini, vraćam se na primer Nevade i Irske, guverner Nevade nije morao da pregovara ni sa kim, već je Federalna banka automatski preuzela propale banke Nevade, neke prodala, neke zatvorila, druge spojila, ponovo naduvala ili izvukla ostale. Država Nevada nije imala ništa sa tim. Stanovnici Nevade nisu ništa plaćali. Platila je Federalna banka. Što se tiče doprinosa za nezaposlenost, zdravstveno (Medicare) i socijalnu zaštitu, to su automatski platili Njujorčani ili Kalifornjani. Ali bez ikakvog političkog cenkanja, ko šta kome… Da imate taj proces političkog cenkanja u SAD, mogu da garantujem da bi SAD ušle u novi građanski rat, a rat iz 1860. bi bio kao šetnja po bašti.
Izvinite, ali ne mogu da slavim ovako smešne dogovore u EU, posebno kad ne raspravljaju o slonu u sobi. A to je šta? OK, usaglasili su se da potroše pišljivih 310 milijardi evra – 0.65% BDP-a. To je ništa, nije ni vredno priče iz makroekonomskog ugla. Ali dok mi ovde raspravljamo o beznačajnoj sumi koja će biti podeljena na osnovu formule koja će suštinski podeliti kontinent, oni ne pričaju o stvarnoj pretnji. Cunami ide na nas, a svi ga ignorišu, imamo cunami slona u sobi. A to su mere štednje.
Sledeće godine, grčka i italijanska vlada, španska vlada moraće da urade rebalans budžeta. Kao i u SAD, kad države moraju da usklade budžete. Imalo slično glupo pravilo. Šta to znači? Vlada ovde, kao i u Italiji, imaće budžetski deficit od 15% BDP-a. Da biste stigli od -15 do 0, potrebne su mere štednje koje podrazumevaju smanjenje troškova od minimum 10%, smanjenje penzija, plata, smanjenje investicija, smanjenje zdravstvenih usluga u vrednosti od 10% BDP-a. To će biti… Nadajmo se da će se u 2021. Grci, Italijani, Španci, Nemci, izdići iz gliba recesije koju je izazvao COVID-19. I šta će se onda desiti – zveknuće ih ogroman malj mera štednje zbog smešnih fiskalnih pravila. Ne, ovo je još jedno sramno zanemarivanje dužnosti od strane Evropske Unije.
Moja poruka prijateljima u Americi je: “Prestanite da slavite Evropu kao vodilju, jer nije. Imate ogroman haos u SAD, ali imamo i mi”.
D.D: Malo me pritiskaju da pređemo na pitanja publike, ali ja ću odmetnički postaviti još jedno svoje. Vezano za ovu temu, skoro ste napisali, citiram: „Raspoloženje nemačke javnosti treba razumeti u odnosu na rastuće neravnopravnosti. A posebno narodni otpor prema ideji Evrozone i fiskalne unije. Nemački radnici koji se sve više bore da sastave kraj s krajem razumljivo odbijaju da prihvate ideju da velike količine novca budu preusmerene ka građanima drugih zemalja.“
Ovo me podseća na situaciju u SAD gde su decenije stagnacije zarada za radnike stvorile plodno tlo za napade na sindikate iz javnog sektora i primaoce socijalne pomoći, kao i na sve koji se smatraju „grebatorima“. Pre nego pređemo na pitanja publike, moje pitanje jeste – kako da se levica suoči sa ovim, da li međusobnim povezivanjem na međunarodnom nivou i politikom redistribucije u evropskom kontekstu, sa domaćim, internim politikama redstribucije, kako radnici jedne evropske zemlje ne bi bili protiv radnika iz druge zemlje? Trenutno je to sasvim suprotno od situacije u kojoj se neoliberalizam sudara sa nacionalizmom.
J.V: Ljubazno si spomenuo partiju koju vodim u grčkom parlamentu – MeRA25. Ono što je jedinstveno sa ovom partijom je da u potpunosti pripada panevropskom pokretu koji se zove DiEM25. Diem i Mera znače istu stvar na latinskom i grčkom.
Mi smo počeli ovim pitanjem kada smo osnovali pokret u Berlinu u februaru 2016. Da bismo pokazali da ovo nije sukob između Severa i Juga, Grka i Nemaca, Italijana i Holanđana.
Ovo je sukob između oligarhije bez granica u kojoj su i Grci i Nemci, veoma se vole i solidarni su jedni sa drugima, kao što je poznato. Oni su neprijatelj grčkih, nemačkih, holandskih radnika,
naroda, većine u svim našim državama. Poenta mog članka u Gardijanu koji si ljubazno pročitao
je da je ta ideja da će Nemačka sipati novac koji će biti dat Grčkoj užasna iz ugla levičarske progresivne pozicije, jer ne želim da grčka oligarhija dobije ni dinara od nemačkih radnika a kroz međunarodno tržište novca. Zašto da grčka oligarhija dobija novac nemačkih radnika i zašto da nemački radnici preuzimaju na svoja pleća ovaj dodatni nemački dug? Taj dug neće preuzeti nemačka oligarhija, oni imaju račune na Kajmanskim ostrvima i ne plaćaju ništa.
I to nije dobra osnova za solidarnost, a mi želimo solidarnost. Zajedno sa nemačkim drugovima pripadamo istom panevropskom transnacionalnom pokretu DiEM 25, imamo i partiju u Nemačkoj,
imamo partiju i u Grčkoj, Francuskoj, i tako dalje. Mi pokušavamo da edukujemo nemačke radnike i grčke radnike, holandske i italijanske, o tome šta je ključno danas. Da imamo takvu fiskalnu uniju da bogate porodice Grka, Nemaca, Holanđana itd. subvencionišu siromašne porodice u svakoj zemlji. Ne da bogate zemlje subvencionišu siromašne. Jednom kad ovo počnete da objašnjavate ljudima, čak i ljudi u Nemačkoj i Holandiji koji su mislili – svi Grci su lenštine koje sviraju buzuki na suncu, odjednom shvate da ste u pravu. Ovo je jedini način da izgradimo međunarodnu solidarnost.
D.D: Prelazim na pitanja publike, imamo dva povezana pitanja od Stivena Kiza i Džona Oaskija. Izvinjavam se ako kasapim vaša imena pri izgovoru. Šta se dešava kad ukinemo tržište rada, što ste ranije spomenuli? Šta je alternativa? Da li svoj recept za ukidanje tržišta rada… drugo pitanje nije jasno. Znači pitanje je šta se dešava kad ukinemo tržište rada?
J.V: Jedini način da ukinemo tržište rada je… ako možete da zamislite svet u kome deonice funkcionišu kao kartice u bilioteci na univerzitetima i koledžima. Kad upišete koledž, pri registraciji dobijete i člansku kartu za bibilioteku. Ona vam daje prava – možete da pozajmite knjige, dokumenta i slično. Ne možete da je kupite i svakako ne možete da je prodate, niti da je iznajmite nekom drugom. Zamislite da deonice funkcionišu kao članske karte. Zaposli vas korporacija, i dobijete jednu deonicu koja vam daje pravo jednog glasa za svaku odluku koja se donosi u firmi.
Ne znači da su svi jednaki, u smislu plate, jer se mogu dizajnirati divni sistemi bonusa gde većina odlučuje o algoritmu po kome će oni, za koje ostatak korporacije smatra da doprinose više dobiti veće i bolje nagrade od ostalih. Postoji osnovni prihod za sve, a preko toga mogu biti veoma veliki bonusi. Kada napustite kompaniju, tu deonicu ponesete sa sobom, ponesete kapital koji ste napravili, i pređete u drugu kompaniju. Ili ćete napraviti svoju samostalnu kompaniju, ili ćete sa drugima kreirate novu kompaniju gde će se svako učipiti sa svojom deonicom, ali onda i svako ima jedan glas u toj novoj kompaniji. Ili ćete preći u drugu korporaciju, zaposliće vas druga korporacija. To je i način da se ukine berza deonicama. I berza i tržište rada istovremeno. Kad odjednom nestane tržište deonica, tržište ovih članskih karata onda nema ni tržišta rada. Odjednom, svu su partneri u korporacijama u kojima doprinose svojim radom.
D.D: Izvinjavam se što sam ocrnio drugo pitanje, jer sam pogrešno pročitao sa telefona
‘share/deonica’ kao glagol umesto kao imenicu, pa ću pročitati to pitanje ponovo, jer se dobro nastavlja na prethodno. Da li vidite svoj recept za ukidanje tržišta rada i deonica kao recept za ekonomije naprednog kapitalizma, kao što su Japan ili SAD, ili je primenjiv širom sveta?
J.V: Mislim da je široko primenjiv na čitav svet, ali način na koji bi bio primenjen bi morao da se prilagodi različitim društvenim konvencijama. Inače, on ne treba da poboljša kapitalizam, već da ga podrije. Ne da ga podrije, već da ga prevaziđe. Kapitalizam ne definišu tržišta. Svako društvo u istoriji sveta ima tržišta. Šta čini kapitalizam kapitalizmom je komodifikacija rada. Činjenica da postoji tržište rada i činjenica da postoji tržište kapitala. To je ono što razliku kapitalizam od feudalizma, od robovlasništva i tako dalje. I to je ono što će ga razlikovati od post-kapitalizma. Svet koji sam baš ukratko opisao.
Tokom poslednjih nekoliko godina intenzivno razmišljam o tome, o post-kapitalizmu. Svet koji ja opisujem nema tržište rada. Postoji rad i postoje tržišta, ali ne i tržište rada.
D.D: Od Marka Forlenza – jedno sočno pitanje: Da li moderna monetarna teorija (MMT) utiče tako što širi balon i produžava mu život ili pomaže u kontroli štete koju izaziva pucanje balona?
J.V: MMT je teorija, ne politika. Zavisi od toga kako se koristi, kao instrument. Način na koji koristite instrument odrediće ishod. To je veoma koristan instrument za SAD. Suštinski, teorija kaže, odnosno priznaje da se novac stvara ni iz čega, što je u redu, nemojte paničiti oko toga, prevaziđite iluziju da novac treba da bude materijalan poput zlata, kamena ili soli. To je niz jedinica i nula, kao bitkoin.
U redu je da izmađijamo te pare, ali je pitanje kako ćemo iskorititi te izmađijane novce? Da li ga koristimo da ga damo bankama koje će ga dalje dati korporacijama, koje već imaju mnogo novca koji su negde nagomilale, pa da mogu da kupuju nazad svoje deonice, i stvaraju još veću neravnopravnost i uništavaju mogućnost čovečanstva da se bori sa društvenim krizama i klimatskim promenama? Da li želite da ga iskoristite na ovaj način?
Finansijski kapitalizam veoma poštuje MMT. Ne bune se da štampaju gomile novca kada to odgovara oligarhiji. Što zagovornici MMT kažu, moja prijateljica Stefani Kelton[14] i ostali, da u zemlji kao što je SAD, gde centralna banka kontroliše proizvodnju javnog novca, dolara, i gde je dug u toj istoj valuti, ne u stranoj valuti, onda je dozvoljeno štampati novca koliko je potrebno, kako bi se stvorila radna mesta. I možete garantovati posao svim Amerikancima. Ne bi bilo inflacije ako bi poslovi koji su ovako stvoreni proizvodili robe i usluge. Količina novca bi rasla, ali bi rasla i količina roba i usluga. Ne bi se poremetila ravnoteža između količine novca i robe, ali bi bilo više robe, usluga i više novca za socijalna davanja, više boljitka. Tako da je to teorija. Pitanje je kako je pretačemo u praksu.
D.D: Kratak dodatak na to: do koje mere je primena MMT specifična za SAD, imajući u vidu jedinstvenu globalnu poziciju dolara?
J.V: Prilično je specifična za SAD. Preterana moć dolara pomaže MMT, daje mnogo više prostora za manevrisanje, ali ono što primarno čini razliku je valuta u kojoj ste zaduženi. Sav američki dug je u dolarima, tako da nema načina da Amerikanci bankrotiraju. Kontrolišete valutu u kojoj ste zaduženi. Ne postoji razlog zbog koga biste ikad bankrotirali. Osim ako ne izaberete. Ako Donald Tramp kaže: „Neću da isplatim deonice koje su kupili Kinezi.“ Ali to je onda politička odluka.
Ali ako ste Turska, ili Grčka, Grčka ne kontroliše svoju valutu. Imamo evro koji ne kontroliše ni grčka vlada, niti grčka centralna banka, to je kao strana valuta. Sav naš dug je u evrima. Mi ne možemo da ga štampamo. Isto je sa Turskom, koja ima svoju valutu, ali najveći deo turskog duga je u dolarima i evrima. Ne pomaže da se napumpa količina turske lire kada zajmodavci traže evre i dolare.
D.D: Isto se odnosi na situaciju u Argentini?
J.V: Upravo ista stvar.
D.D: Ovo je od Music123…
J.V: OK, Music123.
D.D: Ako su privatna svojina i komodifikacija zemlje u korenu problema duga, što je važno u kontekstu američkog kolonijalizma, mislim da se to odnosi na kolonijalizam prvih doseljenika, kako mora da se promeni naš odnos prema zemlji u post-kapitalizmu?
J.V: To je veoma teško i dobro pitanje. Evo brzog i prljavog odgovora. Kako bi bilo kad bi svaki okrug podelio zemlju na dve zone? Jedno je komercijalna zona a drugo socijalna. Na demokratskim osnovama se odlučuje kako će se koristiti komercijalna zona, da bi se došlo do renti, koje se posle investiraju u socijalnu zonu. Sva zemlja ostaje u javnom vlasništvu, ali upotreba zemlje, odnosno zakup je dozvoljen u komercijalnoj zoni, onima koji to mogu da priušte, i besplatan je u okviru socijalne zone. Ovo je primer kako se upotreba zemlje može demokratizovati, jer ako to ne uradimo, dozvoljavamo najgori monopol, kakav su prezirali čak i liberali, decenijama i vekovima, kako bismo održali čvrstu kontrolu nad distribucijom bogatstava.
D.D: Evo i poslednjeg pitanja. Dolazi od Jana Suroke, opet se izvinjavam svima čija imena kasapim. Bez moći ne možemo da sprovedemo ekonomsku politiku. I meni se čini da je tako.
Možete li da govorite o neposrednom istorijskom horizontu događaja, gde politički izbori u SAD ne oslikavaju borbe koje se razbuktavaju na ulicama? I da pridodam na ovo pitanje – uskoro ćemo tobože gledati predsedničke debate između Džoa Bajdena i Donalda Trampa, tokom iste godine kada smo videli najveće masovne proteste u istoriji SAD-a, koji zahtevaju veoma različit kurs za zemlju.
J.V: Na isti način na koji je finansijski sektor razdvojen od kapitalizma, dominantna demokratska politika establišmenta se razdvojila od socijalnih pokreta i javne percepcije onoga što se dešava.
Predsedničke debate koje su uskoro pred vama, uništavaće vam dušu. Imate Džo Bajdena, koji nikad nije omanuo da bude na pogrešnoj strani važnih odluka tokom poslednjih decenija – finansijalizacija, rat, odbijanje Medikera za sve – u svakoj važnoj debati u SAD-u, u kojoj se javno mnjenje značajno pomerilo, Džo Bajden je uvek bio na pogrešnoj strani. A on je jedina nada protiv mizantropa iz Bele kuće. Može se samo očajavati.
Mada, pogledajmo hegemona iz sićušne kolonije Zapada, koja se zove Grčka. 2015. godine imali smo malu revoluciju kada smo dobili vladu protiv oligarhije, koja je dokrajčena u roku od 5 meseci. Mi koji smo bili zaprešaćeni što su nam 5. jula 2015. ljudi Grčke dali podršku od 62%, za radikalnu alternativu, i koja je zbačena preko noći od strane tadašnjeg premijera koji je mene i druge prisilio da se povučemo. Odjednom smo bili u situaciji da sa vrha planine padnemo u grotlo pakla.
Ali nismo očajavali, možda par minuta ili dana, i onda smo osnovali novu stranku i počeli od nule.
Svaka generacija je osuđena da bije istu bitku iznova i iznova. Na kraju, moramo da crpimo hrabrost iz činjenice da je borba ta koja daje snagu i ponekad zabavu.
Ne da kapituliramo.
D.D: Mnogo hvala na svemu Janis. Bio je ovo odličan razgovor i hvala što si izdvojio vreme da podeliš svoje viđenje, i hvala svima koji su gledali, ili će kasnije slušati podkast.
J.V: Hvala i vama. Poslednji put smo se sreli uživo i imali super diskusiju, i ova je bila super, nadam se da se sledeći put opet vidimo uživo, sa pravom publikom, ne da ova nije prava, nego ne mogu da ih vidim. Ne vidim vas ljudi, a voleo bih da mogu. Bez druženja, posebno mi na levici ostajemo uskraćeni.
D.D: Hvala, više druženja za socijaliste.
J.V: Treba nam.
Prevod: Milica Gudović
LINKOVI & NAPOMENE
[1] https://www.thedigradio.com
[3] https://www.versobooks.com/books/2858-all-american-nativism
[4] Indeks deonica 100 kompanija na londonskoj berzi sa najvećom tržišnom kapitalitzacijom. https://en.wikipedia.org/wiki/FTSE_100_Index
[5] Neuspela država je političko telo dezintegrisano do te mere da vrhovna vlada ne može ispunjavati osnovne uslove i obaveze. Takođe, kada nacija oslabi i njen životni standard opadne, nastaje mogućnost totalnog kolapsa države.
[6] Indeks koji meri uspeh 500 najvećih kompanija u SAD. https://en.wikipedia.org/wiki/S%26P_500_Index
[7] Inclosure Acts je set zakona koji je doveo do ograđivanja javne zemlje, odsnosno do promene vlasništva nad otvorenim i javnim poljima u Engleskoj i Velsu. Između 1604. i 1914. doneto je preko 5200 akata koji su uticali da 6.8 miliona hektara pređe u privatno vlasništvo https://en.wikipedia.org/wiki/Inclosure_Acts
[8] Varufakis je napravio omašku i pomešao Roberta Maksvela, medijskog mogula i Džejmsa Maksvela, naučnika. Jednačine Džejmsa Maksvela su osnova magnetizma. https://sr.wikipedia.org/wiki/Maksvelove_jednačine
[9] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Džon_Kenet_Galbrajt
[10] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Bretonvudski_sporazum
[11] https://progressive.international
[12] Kvantitativno popuštanje tj. povećanje mase novca (u engleskom finansijskom žargonu: engl. quantitative easing – QE) predstavlja povećanje zaliha novca od strane centralne banke putem kupovine efekata kao što su državne obligacije https://sh.wikipedia.org/wiki/Kvantitativno_popuštanje
[13] https://www.youtube.com/watch?v=xhYJS80MgYA
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
-
Kritički život 1 – Edvard Snouden
-
Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
-
Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
-
Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
-
Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
-
Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
-
Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
-
Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
-
Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
-
Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
-
Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
-
Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
-
Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
-
Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
