U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život donosimo vam dvostruku poslasticu: najpre, tu je intervju sa Veronikom Gago, profesorkom, istraživačicom i feminističkom aktivistkinjom, koji smo uradile prilikom posete Argentini; sledi prevod dela knjige Feminističko čitanje duga (Pluto Press, 2021; na srpski prevela Ana Imširović) koju je Gago napisala zajedno sa Lusi Kavalero, istraživačicom i feminističkom aktivistkinjom. Intervju i knjiga rasvetljavaju moguće načine povezivanja feminističkih i drugih borbi za pravdu.
Lusi Kavalero i Veronika Gago: Feminističko čitanje duga
Na srpski prevedeno sa prevoda na engleski Liz Mejson-Dis
„Korina de Bonis, učiteljica u osnovnoj školi u Argentini, kidnapovana je i mučena zbog protesta protiv zatvaranja škole u Morenu, predgrađu Buenos Ajresa, u septembru 2018. Reči “bez šerpi“ su joj urezane na stomaku na dan proslave Dana učitelja u Argentini. To je moćna scena mučenja: bukvalno ispisivanje poruke terora koju žele da pošalju na ženskim telima. Siledžije su pisale na telu učiteljice koja se bori, mučeći je. To je slanje poruke: iste koja već cirkuliše putem anonimnih flajera na kojima piše da će sledeća šerpa biti na groblju.
To je zato što šerpe na ulicama – i ta praksa kolektivnog kuvanja i jedenja – onima na visokim položajima moći deluju poput negdašnjih veštičjih kazana: kao prostori sretanja, ishrane i razgovora, gde se kuje otpor, gde se stvara zajedničko telo poput čini protiv gladi, gde se ljudi odupiru kuvajući i kuju otpor protiv osude na siromaštvo i ravnodušnost. Zašto su na njenom telu bukvalno napisali “bez šerpi“? Zato što se plaše te šerpe. Zato što šerpa uništava svu apstraktnost skrivenu iza reči finansijski teror: i nulti deficit i nematerijalnost tržišta akcija razgrađuje ta silina šerpe koja implikacije inflacije i štednje prevodi u svakodnevni život kroz moćnu i bespogovornu sliku.“
„Finansijske špekulacije vode rat protiv tela na ulici i šerpi otpora. Šerpi današnjice koje se povezuju sa negdašnjim kazanima. Šerpe postaju kazani. U Argentini je trenutno društvena reprodukcija u krizi u mnogim krajevima i javljaju se saznanja o krizi. Suočena sa ovom situacijom, vlada udvostručuje teror: finansijski teror, teror u stilu grupa za izvršenje zadataka i psihološki teror.“
„Farsa inkluzije kroz finansije pretpostavlja da je postati preduzetnica ideal kome sve težimo i koji banka podržava. Preduzetnica je komplementarna figuri žrtve: dve pozicije subjektivnosti koje nudi neoliberalni pink-washing. Feministički odgovor je odbijanje: nismo ni žrtve ni preduzetnice. Feministički odgovor crpi snagu iz drugog odbijanja: odbijanja kućnog zatočeništva i privatnog i mizerabilističkog upravljanja krizom.“
Predgovor
Ova knjiga sažima spoj procesa politizacije duga koji je izveo feministički pokret i niza istraživanja izvedenih u univerzitetskom i drugim prostorima borbenih debata i ispitivanja. Prvi je put objavljena februara 2019. u Argentini i tokom te godine postaje polje višestrukih političkih intervencija i razgovora. Kroz te intervencije i razgovore ona nastavlja da raste, na kraju dostižući dvostruko veći broj strana u ovoj novoj verziji.
Predstavile smo knjigu i koristile je kao debatno i obrazovno oruđe u sindikatima, na univerzitetima, zanatskim pijacama, u seljačkim organizacijama i feminističkim grupama. Ali ubrzano je podstakla i međunarodne razmene: razmatrale smo je sa drugaricama i drugovima u Čileu, Meksiku, Sjedinjenim Državama, Brazilu (gde je već i objavljena u prevodu Helene Vargas i izdanju Kriakao Humana), Nemačkoj, Portoriku, Italiji (u prevodu Nikolasa Martinoa i izdanju Ombre Korte), Belgiji i Ekvadoru.
U isto vreme se feministička perspektiva duga prepliće sa drugim pitanjima, šireći se i produbljujući kao zajednički jezik raznolikog dijapazona borbi, od otpora urbanom razvoju sirotinjskih kvartova Buenos Ajresa do suprotstavljanja penzionoj reformi. Kao deo kolektiva Ni Una Menos (Ni jedna manje, Prim. prev.), 2017. smo lansirale slogan “Hoćemo da smo žive, slobodne i bez duga“ (par meseci nakon prvog međunarodnog feminističkog štrajka). Ovaj način spajanja problema seksističkog nasilja i ekonomskog nasilja postaje moćan interpretativni ključ društvenog pokreta. Sindikati su vremenom usvojili taj slogan, kao i otpušteni radnici i studenti. To je dovelo do dijagnoze takozvanog finansijskog nasilja, utemeljene u svakoj od jedinstvenih borbi i u žaru feminističkih štrajkova, ali je još i više otvorilo novi horizont istraživanja o tome šta znači neposlušnost finansijskoj invaziji u svakodnevnom životu.
Stoga želimo da istaknemo da je ova dinamika promenila način tumačenja i suprotstavljanja planovima štednje – koje MMF iznova nameće kroz modalitet inostranog duga. Feministička revolucija podarila je novi život antikolonijalnoj tradiciji našeg kontinenta. Zato ne deluje kao koincidencija što smo Međunarodni feministički štrajk u Argentini 2020. započele i vodile pod zajedničkim motom koji predstavlja sintezu ovog putovanja tokom koga se feministički pokret suprotstavio vladavini finansija. Slogan je “dug je prema nama“, čime se obrće odnos kreditora i dužnika i otvara perpsektiva nepotčinjavanja i antagonizma duga i finansija. Posvuda je upravo feminizam u svojoj svakodnevnoj revoluciji ažurirao i osvetljavao načine na koje danas kapital zarad sopstvene valorizacije iziskuje specifičan vid nasilja nad određenim telima i teritorijama. I to je činio na ulicama, u domovima, na trgovima, uz ponovno izumljivanje revolucionarne prostornosti.
Dijalog sa Silvijom Federiči je od temeljnog značaja za naše elaboracije. Njena perspektiva društvene reprodukcije i finansijalizacije je temelj dobrog dela naših razmišljanja. Pride smo potkovane ličnim političkim razmenama sa njom tokom feminističkog ustanka u Argentini.
U odnosu na prvo izdanje na španskom, u izdanju Fondacije Roza Luksemburg, ovde smo znatno proširile stvari, obuhvatajući konkretne intervencije koje nastavljaju da šire debatu o dugu (dug i abortus, dug i prehrambena kriza, dug i briga itd.), kao i način na koji su ove debate obeležile situaciju sa promenom vlade u Argentini. Isto tako je očigledno i kako je pitanje duga direktno povezano sa ustancima na našem kontinentu tokom 2019. godine (posebno u Čileu i Portoriku, ali i u Kolumbiji i Ekvadoru). Stoga želimo da ovo izdanje bude živa knjiga, u stanju da uključi sve što je prvobitna knjiga generisala, ali sposobna i da iskoristi prednost ove nove verzije kako bi se upisala u političko delovanje feminističkog pokreta na višestrukim geografskim prostorima i raznim nivoima, i to uz fenomenalan intenzitet tokom prošle godine. Nadamo se da će ovaj prevod na engleski takođe moći da bude oruđe borbe za žudnje neposlušnih u pokretu koji prevazilazi granice.
Zahvalne smo što je ova knjiga izdata u okviru biblioteke Mapiranje teorije društvene reprodukcije, koju vode Titi Batačarja i Suzan Ferguson. U ovom slučaju se pre radi o “ulazu-uljezu“, pošto mnoge hipoteze koje ovde razvijamo dovode u pitanje postavke teorije društvene reprodukcije. Mi to smatramo načinom da se produbi debata u okvirima zajedničkih političkih stremljenja. Želimo da se zahvalimo Liz Mejson-Dis na vernom prevodu i susretu sa Dejvidom Šulmanom i Kamil Barbagalo koji je omogućio ovo izdanje.
I poslednje, ali ne najmanje važno: ovaj predgovor pišemo u sred pandemije, koja u novim okolnostima otvara debatu i pitanje hitnosti feminističkog čitanja duga. Nadamo se da ova knjiga može poslužiti kao oruđe i u sred ove civilizacijske krize u koju smo upleteni.
Buenos Ajres, septembar 2020.
Uvod:
Izvlačenje duga iz ormara
Ova knjiga sistematizuje naša lična i kolektivna istraživanja tokom poslednjih nekoliko godina u okviru javnih i slobodnih univerziteta Argentine, kao i prostora borbenih istraživanja, posebno istraživanja kolektiva Ni Una Menos. Naša ispitivanja i aktivizam pokazuju da postoji hitna potreba da se razvije posebna feministička analiza finansija. Ovde to činimo spajanjem metodoloških elemenata, političkih hipoteza i narativa praksi koje su razradili feministički pokreti koji se suprotstavljaju finansijama.
Ovaj materijal je deo perspektiva procesa organizacije međunarodnih feminističkih štrajkova koji nam je, počev od 2016. godine, omogućio da razvijamo ove razgovore smeštajući se u okvire konkretnih akcija. Poput procesa koji odlikuju sam savremeni feministički pokret, ova elaboracija je otvorena, tekuća. Ovde pružamo perspektivu feminističke ekonomije kroz sintetisanje ideja-snaga koje funkcionišu kao originalne i podsticajne koordinate koje mogu biti korisne za dalja kolektivna istraživanja. Ovo feminističko čitanje duga moguće je samo zahvaljujući našoj mogućnosti da razmatramo finansije u uslovima sukoba i, stoga, u smislu samoodbrane naše autonomije. To je ono što nam dopušta da uzviknemo “Hoćemo da smo žive, slobodne i bez duga!“.
Namećući se na regionalnom i globalnom nivou, fašizam od feminističkog pokreta pravi svog unutrašnjeg neprijatelja i proizvodi novu vrstu saveza između kapitala i fašističke mikropolitike. Zato postaje imperativ razumeti kako dug funkcioniše kao privilegovani aparat novih vidova eksploatacije i kako se artikuliše seksističkim nasiljem.
Osamdesetih godina dvadesetog veka, dugom su disciplinovane demokratske tranzicije iz diktatura u Latinskoj Americi, gde su države bile prisiljene da orijentišu privrede ka vraćanju duga uzetog tokom autoritarnih režima. “Vašingtonski konsenzus“ neoliberalnih reformi je devedesetih godina dvadesetog veka postavio nove pragove zaduživanja i danas se suočavamo sa silovitim ponovnim uspostavljanjem finansijske kolonizacije naše regije, u kombinaciji sa sve žešćim uslovima siromaštva i oduzimanja resursa.
Nadamo se da će se ovaj materijal moći koristiti na razne načine, u debatama sa svakovrsnim političkim, sindikalnim, komunalnim, obrazovnim i feminističkim organizacijama. Želja nam je da posluži kao izgovor za pokretanje novih razmena i produbljivanja feminističke dijagnostike krize sadašnjice.
DIJAGNOZA VIDOVA NASILJA
Poslednjih godina feministički pokret ne samo što karakteriše masovnost u smislu broja ljudi na ulicama, već i u smislu kapaciteta za otvaranje novih debata i cirkulisanje koncepata i dijagnoza o raznim pitanjima. Ta pitanja su u spektru od abortusa do duga i pokrivaju širok, heterogen i složen dijapazon. Ali postoji još jedan korak: feministički pokret je povezao te problematike, inicirao podzemne veze i ukrštanja koji postaju deo jednog novog zajedničkog vokabulara i vid kolektivnog razumevanja bez presedana. Tako da je to više od agende ili skupa zahteva (što takođe jeste). Podrazumeva politizaciju pitanja koja su dugo smatrana marginalnim ili od interesa samo za manjinu, ili ekskluzivnim zabranom za stručnjake. Takođe uključuje povezivanje zona eksploatisanog života koje se čine nepovezane ili ih mejnstrim ekonomija tretira kao nezavisne varijable.
Počnimo od opšte dijagnostike. Feministički pokret je pokazao kako prekarnost uzrokovana neoliberalnim politikama predstavlja specifičnu ekonomiju nasilja, koja kulminira u scenama femicida i travesticida. I stavio je tu ekonomiju nasilja na dnevni red javnosti. Mogli bismo to tako da sintetišemo: razvile smo višeslojno razumevanje različitih vidova nasilja koje i usložnjava i obogaćuje izazove njihove razgradnje.
Mogle smo da zaključimo da su femicidi i travesticidi politički zločini zbog veze koja je prethodno ustanovljena između rodno zasnovanog nasilja i radnog nasilja, između rasističkog nasilja i institucionalnog nasilja, između nasilja pravnog sistema i ekonomskog i finansijskog nasilja. Eksplozija “porodičnog nasilja“ ne može se razumeti bez mape celine, bez ovog dijagrama veza. Kada govorimo o nasilju nad ženama, lezbejkama i trans ljudima, dolazimo do srži sistema kapitalističkog nasilja, nasilja neophodnog za njegovo održanje u trenutnoj fazi surovosti.
Ovaj metod povezivanja je pravi feministički, metod koji pretvara intersekcionalnost u konkretnu politiku: razumevanje kako dug organizuje poslušnost na nivou države takođe znači učiniti vidljivim kako organizuje i svakodnevni život u svakom domaćinstvu. On implicira raspravu o moći donošenja odluka o telima i teritorijama kroz zahtev koji istovremeno traži pravo na abortus i odbacuje ekstraktivizam. Uspeva da pokaže kako se heteroseksualna norma artikuliše kao jedan od kriterijuma preko kojih država raspodeljuje subvencionisane stanove, idući ruku pod ruku sa špekulacijama nekretninama u projektima urbanog razvoja siromašnih krajeva i podstandardnih kvartova i tako dalje.
EKSPLOATACIJA I RAZLIKA
Šta znači izvući dug iz ormara? Da bismo izvukli dug svakog pojedinca, svakog domaćinstva, svake porodice, iz ormara, prvo moramo da govorimo o njemu. To znači naraciju i konceptualizaciju radi razumevanja načina na koji funkcioniše; ispitivanje kako je isprepleten sa različitim ekonomijama. Znači učiniti vidljivim kako izvlači vrednost iz određenih formi života i kako interveniše u procesima proizvodnje i reprodukcije života. Znači pitati: Na kojim teritorijama stiče snagu? Koje tipove poslušnosti proizvodi? Izvući ga iz ormara znači učiniti ga vidljivim i situirati kao zajednički problem, deindividualizujući ga. To je zato što izvlačenje duga iz ormara podrazumeva dovođenje u pitanje njegove moći posramljivanja i okrivljavanja i njegove moći da funkcioniše kao “privatna stvar“, sa kojom se možemo suočiti samo tako što sami sređujemo svoje račune.
Izvući dug iz ormara znači i pokazati različite načine na koje dug funkcioniše za žene, za lezbejke i za trans ljude. To iziskuje razmatranje diferencijala eksploatacije koji se stvara zavisno od toga jesu li dužnici – oni među nama koji po ceo dan sređuju račune – žene, domaćice, žene-glave domaćinstva, zvanično zaposlene radnice, radnice narodnih privreda, seksualne radnice, migrantkinje, stanovnice vila ili favela (neformalna naselja iliti slamovi), Crne i Starosedelačke žene, travestiti, seljanke ili studentkinje. Oba poteza – činjenje duga vidljivim i pokazivanje njegovih polnih i rodnih razlika – jesu načini uklanjanja njegove moći apstrakcije. Oba poteza su i deo geopolitike: subjektivnost zadužene severnoameričke studentkinje privatnog univerziteta nije ista kao radnice subvencionisane zadruge u većinski migrantskom kraju Flores u Buenos Ajresu.
Dakle, ne radi se samo o potvrdi “stvaranja dužnika“, o čemu govori Mauricio Lazarato (2012.), postulirajući univerzalni subjektivitet odnosa dužnik-kreditor, već pre o isticanju dva temeljna elementa koja on ne uzima u obzir: rodnih razlika i moći neposlušnosti. S jedne strane, rodna razlika podrazumeva različito funkcionisanje duga. Razloga je nekoliko, pošto ta razlika pretpostavlja: (1) poseban vid moralizacije usmeren na žene i feminizirana tela; (2) diferencijalnu eksploataciju s obzirom na korespondirajuće odnose subordinacije; (3) specifičan odnos između duga i reproduktivnih zadataka; (4) konkretan uticaj seksističkog nasilja, sa kojim je dug povezan; i (5) fundamentalno različite mogućnosti “za budućnost“ u vezi sa finansijskim obavezama u slučaju feminiziranih tela. S druge strane, želimo da istaknemo mogućnost neposlušnosti dugu i, posebno, praktične forme suprotstavljanja koje zagovara feministički pokret (vratićemo se na ovo pitanje u delu “Kako biti finansijski neposlušna?“).
Ovo ne poriče činjenicu da je dug transverzalni aparat eksploatacije (Lazarato 2015.), koji uzurpira proizvodnju zajedničkog (Teranova 2017.). Međutim, vidimo kritičnu potrebu da se istakne da ne postoji jedinstveni subjekat dužništva koji se može univerzalizovati, niti jedinstven odnos dužnik-kreditor koji se može odvojiti od konkretnih situacija, a posebno od polnih, rodnih, rasnih i lokacijskih razlika, upravo zato što dug te razlike ne homogenizuje, već ih eksploatiše. Način na koji dug sleće na različite teritorije, ekonomije i sukobe je od glavnog značaja, a ne tek sekundarna osobina.
U ovom smislu, izvlačenje duga iz ormara je feministički odgovor na dug: znači raz-otkriti ga, od-privatizovati ga, dati mu telo, glas i teritoriju. Onda, oslanjajući se na to, istražuje eksperimentalne vidove neposlušnosti. Stoga, postoji i treći potez (nakon izvlačenja na videlo i otelovljenja) koji je neodvojiv od ovog feminističkog odgovora: udruživanje radi otpora dugu. Ovo nije samo analitička perspektiva, već pre analiza koja i sama čini deo programa neposlušnosti. Izvlačenje duga iz ormara jeste politički potez protiv okrivljavanja, protiv apstrakcije koju nameće dominacija finansija i protiv moralne argumentacije o ženama kao “dobrim platišama“, koja se koristi za legitimizaciju targetiranja feminiziranih tela kao preferiranih odgovornih subjekata finansijskog obavezivanja.
Feminističko čitanje duga
Kada govorimo o dugu, poseban naglasak stavljamo na privatni dug ili ono što zovemo zaduženost ekonomija domaćinstava (termin koji ćemo problematizovati i proširiti). Danas finansije ulaze u ekonomije domaćinstava, narodne ekonomije i ekonomije plata kroz masovno zaduživanje, i to na načine specifične za svaku od ovih ekonomija.
Naša perpsektiva počiva na tri stuba. Prvo, želimo da istaknemo činjenicu da ne možemo razumeti dug u njegovom savremenom vidu samo posmatranjem javnog duga (zaduživanjem države), dok zaduženost u svakodnevnom životu ignorišemo. Drugo, politički je neophodno da društveni pokreti i organizacije u svojim praksama otpora uzmu u obzir pitanje duga. I treće, priče o dugu u svakodnevnom životu dovode nas do jednog strateškog zadatka: otkrivanja veza između duga i seksističkog nasilja. Savremene feminističke borbe na taj način vode pokret politizacije i kolektivizacije problema finansija (Kavalero i Gago 2018.).
Ali šta je feminističko čitanje duga? Ovde započinjeno kratak praktičan vodič.
1. Feminističko čitanje duga ukazuje na konkretna tela i narative svog funkcionisanja, nasuprot finansijskoj apstrakciji.
Finansije se diče svojom apstraktnošću, pripadnošću nebesima tajnovitih citata, funkcionisanjem po logici koju obični ljudi ne mogu dokučiti. Pokušavaju da se predstave kao prava crna kutija, u kojoj se matematičkim, algoritamskim putevima donose odluke o tome šta vredi a šta ne. Govoreći o tome kako finansije funkcionišu u domaćinstvima, narodnim ekonomijama (većinski bez plata) i ekonomijama plata, mi prkosimo toj moći apstrakcije, nastojanju finansija da budu nedokučive. To postaje jasno u intervjuima obuhvaćenim ovom knjigom.1 Dug je konkretan mehanizam koji prisiljava male poljoprivredne proizvođače da postanu zavisni od agrotoksina. Dug je izraz rastućih cena i finansijalizacije osnovnih usluga. Dug je aparat koji povezuje unutrašnjost i spoljašnjost zatvora, dok se sam zatvor pokazuje kao sistem dužništva. Uvlačite se u dug kada se kriminalizuje abortus. Dug podstiče opštu potrošnju kada vrtoglave kamatne stope dovedu do eksplozije u sferi života, zdravlja i zajednice. Dug omogućava da ilegalne ekonomije regrutuju radnike po bilo kojoj ceni. Dug u koji zapadaju mladi ljudi, čak i “pre“ nego što se uključe u tržište rada ili dok obavljaju hiper-prekarne poslove (pošto sa državnim beneficijama i prvom platom dobiju i kreditnu karticu), predstavlja aparat oduzimanja i prekarizacije upravo tih prihoda koje ostvaruju. Dug obezbeđuje osnovnu infrastrukturu života: zdravstvene usluge koje su nepristupačne, potrepštine kada se rodi dete, kupovinu motocikla da bi se radila dostava hrane. Dug je način da se garantuje pristup stanovanju. Dug je resurs koji se pojavljuje kada se osoba suočava sa hitnostima i gubitkom drugih mreža podrške. Dug je mehanizam generalizovanog osiromašivanja migrantskih i Crnih populacija. Dug je zavisnost koja vezuje za nasilne porodične odnose.
2. Feminističko čitanje duga podrazumeva detektovanje povezanosti duga sa nasiljem nad feminizovanim telima.
Kroz konkretne narative o dužništvu, veza između duga i seksističkog nasilja postaje jasna. Dug je ono što nam ne dopušta da kažemo Ne kada to želimo. Dug nas vezuje za budućnost nasilnih veza iz kojih želimo da pobegnemo. Dug nas prisiljava da održavamo propale veze, u kojima ostajemo zarobljene zbog srednjoročnih ili dugoročnih finansijskih obaveza. Dug sprečava ekonomsku autonomiju, čak i u feminizovanim ekonomijama u kojima žene igraju glavne uloge. U isto vreme, ne možemo ignorisati njegovu ambivalentnost: dug i omogućava neke pokrete. Drugim rečima, dug ne samo što fiksira u mestu; u nekim slučajevima i omogućava kretanje. Zamislimo, na primer, osobe koje se zaduže da bi migrirale. Ili uđu u dug da bi započele sopstveni ekonomski projekat. Ili uzmu dug da bi pobegle. Ali jedno je jasno: bilo kao fiksacija ili kao mogućnost pokreta, dug eksploatiše raspoloživost za budući rad; prisiljava vas da prihvatite bilo koju vrstu posla zbog prethodne dužničke obaveze. Dug neumoljivo primorava osobu da prihvati fleksibilnije uslove rada i, u tom smislu, predstavlja efikasan aparat eksploatacije. Dug tako organizuje ekonomiju poslušnosti koja nije ništa više ni manje od specifične ekonomije nasilja.
3. Feminističko čitanje duga mapira i analizira vidove rada u feminističkim okvirima, čineći vidljivim kućni, reproduktivni i rad u zajednici, kao prostore valorizacije koje su finansije namerene da iskoriste.
Međunarodni štrajkovi žena, lezbejki, trans osoba i travestita 2 omogućavaju debate i čine vidljivom mapu heterogenosti rada iz feminističke perspektive. Zasnovan na raznolikim feminizmima, pojavio se metod borbe koji odgovara trenutnoj građi onoga što zovemo radom, uključujući i migrantski, prekarni, susedski, kućni i rad u zajednici. Taj pokret je proizveo i elemente razumevanja rada za platu na novi način i transformisao način na koji se sindikati organizuju.
Dodavanje finansijske dimenzije dopušta nam da sada mapiramo tokove dugova i kompletiramo mapu eksploatacije u njenim najdinamičnijim, najprilagodljivijim i naizgled “nevidljivim“ vidovima. Razumevanje kako dug izvlači vrednost iz kućnih i neplaćenih ekonomija, koje se istorijski smatraju neproizvodnima, pokazuje kako finansijski aparati funkcionišu kao pravi mehanizmi kolonizacije reprodukcije života. Takođe pokazuje kako dug ulazi u platne ekonomije i potčinjava ih. Pride nam omogućava i da razumemo kako dug funkcioniše kao privilegovani aparat za pranje nedozvoljenih novčanih tokova i, stoga, kao ključna spona između ilegalnih i legalnih ekonomija.
DUG I DRUŠTVENA REPRODUKCIJA
Način na koji su u poslednjih deceniju i po u Argentini državne beneficije (koje narodne ekonomije vide kao izvor samo-zapošljavanja) artikulisane uz obaveznu i individualizujuću bankarizaciju predstavljao je glavni oslonac finansijske eksploatacije populacija kojima se “pomaže“ (Gago 2017.; Gago i Roig 2019.). Masovni paketi socijalnih beneficija su u Argentini početkom 2000-tih uvedeni kao državni pokušaj “reagovanja“ na krizu, dok je njihovo dobijanje bilo određeno snagama društvenih pokreta koje su bile u stanju da ispregovaraju odgovarajuće uslove rada. To ne znači da su plate prestale da postoje, već da još veći broj ljudi mora stremiti boljitku ne smatrajući platu svojim glavnim prihodom. Ova stvarnost, koja se javila sa krizom, “stabilizovana“ je narodnim ekonomijama, sistematizujući novi prelaz ka proleterskim mikro-ekonomijama (Gago 2017.). Ove ekonomije čine cartoneros (neformalni sakupljači smeća) i tekstilni radnici, pijačni prodavci i negovatelji, kuvari i zdravstveni radnici u zajednici, čistači i mali poljoprivredni proizvođači. Njihova materijalna stvarnost otvara perspektive u kojima se narodno i komunitarno javljaju kao politička dinamika koja nadilazi državu, ali ne potcenjuje njenu moć.
Državna podrška – širok spektar socijalnih beneficija od univerzalnog dečijeg dodatka do beneficija za nezaposlene ili subvencionisanog stanovanja – obično se distribuira preko debitnih kartica, što otvara vrata drugim vidovima bankarizacije. To se dešava u kontekstu u kom plata prestaje da bude privilegovana garancija zaduživanja i zamenjuju je ove državne beneficije, koje počinju da funkcionišu kao državna garancija za kreditno zaduživanje populacija koje dobrim delom nemaju plate. Drugim rečima, ako pokažete dokaz o benficijama, to je dovoljno da vam razni finansijski entiteti ponude kredit. Tako finansijska medijacija koristi masovno zaduživanje kao svoj omiljeni aparat, oslonjen na iste socijalne subvencije koje država daje takozvanim “ranjivim sektorima“ (Gago 2015.).
Potrošnja netrajnih i jeftinih dobara – za šta se krediti prvenstveno koriste – bila je motor zaduživanja u Argentini tokom poslednje decenije, uz promovisanje vidova “građanstva potrošnjom“: što je preformulisanje ustanove građanstva pri čemu se prava više ne povezuju sa plaćenim radom, već sa “bankovnom inkluzijom“ (Gago 2015., 2017.). Finansije prepoznaju i nastoje da obuhvate dinamiku subjekata povezanih sa novim vidovima rada, preduzetništva i samo-zapošljavanja, koji se javljaju u narodnim i siromašnim sektorima, paralelno sa osudom tih populacija kao suvišnih. Finansije sleću na podređene teritorije i ignorišu političke kategorije koje govore o isključenosti, marginalnosti ili suvišnosti i kategorišu i “uključuju“ ove populacije, izostavljene iz sveta plaćenog rada i “formalnog“ tržišta. Finansije prepoznaju i iskorištavaju neplaćeno proizvodno delovanje, sačinjeno od raznolikih vidova ugovaranja, uključujući i nezvanične plate i državne beneficije. Država igra ključnu ulogu u građi arhitekture institucionalnih obligacija: namećući obavezno bankarizovanje, koje se promoviše kroz propagandu “finansijske inkluzije“, koja, na kraju krajeva, funkcioniše kao garancija masovne zaduženosti prema bankama i drugim finansijskim agencijama koje banke uspostavljaju da bi se bavile narodnim sektorima, a koje same sebe predstavljaju kao agencije izvan finansijskog sistema, te time podležu još slabijoj regulaciji.
Ceo jedan specifičan deo stanovništva koje karakteriše to što su migranti, neformalni, proizvodni i manjka im kapitala, biva metom dužništva koje, zauzvrat, funkcioniše kao pogonska sila rasta potrošačkog kapaciteta tog dela populacije. Odnos između inkluzije, novca i perifernih susedstava promoviše jednu retoriku suprotnu retorici štednje i uspeva da u okvirima finansijskih aparata ujedini inkluziju i eksploataciju. Postaje jasno da su ove narodne, prekarne i feminizovane ekonomije, prethodno smatrane beznačajnim i sporednim, postale dinamične i privlačne za kapital, pri čemu se pomeraju granice njihove valorizacije i stvaraju novi konzumenti, mimo garancija plata. Dug tako postaje aparat koji se sve više vezuje za nove vidove rada, koji velikim delom ne podrazumevaju plate u tradicionalnom smislu (što ne znači da plate i dalje ne funkcionišu komplementarno ili naizmenično).
Dug funkcioniše tako što strukturiše prinudu na prihvatanje bilo kog tipa rada da bi se platile obaveze za budućnost. U ovom smislu, on “iznutra“ pokreće prekarizaciju. Dug pretače u praksu eksploataciju kreativnosti po svaku cenu: nije važno koji posao radite, važno je jedino da vratite dug. Prekarna, neformalna i čak i nelegalna dinamika poslova (ili vidova prihodovanja) otkriva se kao sve više diskontinuitetna, dok dug funkcioniše kao stabilni kontinuum koji eksploatiše tu mnogostrukost. Taj temporalni raskorak se takođe iskorištava: dug postaje mehanizam prinude, koji prisiljava ljude da prihvate bilo kakve uslove rada, zbog činjenice da finansijska obavezanost “nalaže“ rad u sadašnjem vremenu. Dug dovodi do molekularne difuzije te finansijske obaveze koja, mada je buduća, uslovljava ovde i sada, namećući još veće ubrzanje i nasilje. Dug funkcioniše i preliva se na teritorije kao obavezni mehanizam podjarmljivanja kroz prekarizaciju (uslova, vremena i nasilnosti rada), uz moralnu podršku ekonomije poslušnosti.
Suštinski je važno podvući feminizovani karakter ovih narodnih, prekarnih i često a-legalnih ekonomija u dva smisla. U kvantitativnom smislu, pošto žene čine većinu “glava domaćinstava“, to jest glavne stubove porodice (u porodicama koje su proširene, kombinovane, kao i urušene). I u kvalitativnom smislu, s obirom na tip poslova koje podrazumevaju i koji su prevashodno u vezi sa poslovima staranja u zajednici, obezbeđivanja hrane i čišćenja i bezbednosti okruženja i, u širem smislu, proizvodnje infrastrukture osnovnih usluga potrebnih za reprodukciju života.
FINANSIJSKI EKSTRAKTIVIZAM I OSIROMAŠENJE
Postoji tu još jedan zaokret: uz rastuću finansijalizaciju reprodukcije života, reproduktivni odnosi se više nego ikada pre pokazuju kao prostori valorizacije i akumulacije par exellence. To je zbog činjenice da finansije, da bi mogle da osvoje i kolonizuju sferu društvene reprodukcije, prvo moraju sistematski da osiromaše infrastrukturu javnih službi, zajedničkih resursa i ekonomija sposobnih da garantuju autonomnu reprodukciju (od seljačkih do samoupravnih privreda, od zadružnih do narodno-komunitarnih elemenata).
Ova “demokratizacija“ naših društava, kada se ostavi u rukama kredita (i obećanja “finansijske inkluzije“) koji obezbeđuju pristup potrošnji, nije ništa ni manje ni više nego osveštavanje razaranja drugih načina obezbeđivanja resursa: bilo plaćenih, samoupravnih, javnih i/li komunitarnih. Feministički pokret je ovu dinamiku učinio vidljivom, suprostavljajući se jeziku demokratskog pristupa finansijskim institucijama, koji se koristi za promovisanje ekspanzije finansija.
Ovaj fenomen vrlo rečito potvrđuju podaci Centra za političku ekonomiju Argentine (CEPA) o zaduženosti siromašnih domaćinstava 2019. godine.3 Po podacima ove studije, 92 procenta tadašnjih korisnika univerzalnog dečijeg dodatka je tražilo (i dobilo) kredite. Taj proces ulaska u dugove pokazuje kako inflacija, koja utiče na cene hrane, lekova, gasa, struje i vode, stvara situaciju u kojoj socijalna pomoć prvenstveno funkcioniše kao garancija ulaska u još veće dugove, umesto kao prihod koji bi pokrio osnovne potrebe.
Stoga, kada se dužništvo preslikava na dole, dugovi koje država uzima se presipaju na dole. Što će reći, osiromašenje i privatizacija koje iziskuje državna zaduženost prevode se u prinudu nižih sektora na zaduživanje. To na kraju i modifikuje odnos prihoda i duga i pretvara veze međusobne pomoći u sredstva eksploatacije i nesigurnosti.
ŠTA JE DUG?
Iznećemo neke reference za trasiranje mape koordinata koje definišu dug kao mehanizam eksploatacije specifičan za današnje vreme. Neke perspektive koje ovde komentarišemo razvijaju feminističku perspektivu situiranja analize tih koordinata.
Dug se definiše kao mehanizam potčinjavanja i služenja, koji strukturiše odnos dužnik-kreditor kao konstitutivni element kapitalizma. Fridrih Niče “genealogiju morala“ (2014.[1987.]) povezuje upravo sa mehanizmom beskonačnog, neotplativog duga i hrišćanskim prevođenjem tog duga u okvire krivice.
Silvija Federiči (2012.) daje ključne elemente za feminističku analizu duga: ističe fragmentaciju klasnog odnosa koji proizvodi dug, njegovu ulogu u razgradnji plate kao kumulativa borbi koje su je izgradile i finansijalizaciju usluga koje su bile odgovornost države, poput zdravstvene zaštite i obrazovanja. Ukazuje na krucijalnu povezanost ovih problema i eksploatacije zajedničkih resursa i ženskog reproduktivnog rada.
Mauricio Lazarato (2012.) se vraća Ničeu u tvrdnji kako je radnička dinamika otvorila put “pravljenju dužnika“, zarad objašnjenja kako dug nameće “rad osobi“ koji se direktno povezuje sa dužnikovom “moralnošću“. Uvek smo u nekakvom dugu prema nekome. To jest, preuzimamo odgovornost i krivicu za postignuća i uspehe, na kraju krajeva, za sopstvene preduzetničke sposobnosti, kao način da individualizujemo rizik i sam život posmatramo kao posao.
Dejvid Greber (2011.) deistorizuje ekonomiju na osnovu institucije duga (i javnog i privatnog), posebno razmatrajući kako funkcioniše kao mehanizam potčinjavanja zemalja Trećeg sveta u režimu globalne vlasti.
Saskija Sasen (2014.) konceptualizuje finansije – od duga do finansijskih derivata koji se sastoje, na primer, od hipoteka – kao preferiranog mehanizma isključivanja u savremenom kapitalizmu. Savremene finansije, tvrdi ona, funkcionišu kroz sekjuritizaciju – to jest, invaziju nefinansijskih zadataka, sektora i prostora radi njihovog premeštanja u finansijske okvire.
Vendi Braun u knjizi Undoing the Demos: Neoliberalism’s Stealth Revolution (2015.) mnogo strana posvećuje dugu u univerzitetskom sistemu Severne Amerike u sklopu objašnjenja jedne opštije hipoteze: odnosa duga i neoliberalizma. Detaljno izlažući način na koji finansijski kapital teži da finansijalizuje sve, ona ukazuje na značaj duga i derivata duga za “transformisanje same neoliberalne racionalnosti – njenih formulacija tržišta, subjekata i racionalnog delovanja“ (str. 70).
Frederik Lordon (2010.) izučava afektivnu mobilizaciju koju iziskuje savremeni kapital, pri kojoj iskorišćavanje žudnje i nagrade za potrošnju aktivira finansijske formule u partnerstvu sa marketinškim podsticajem.
Kianga-Jamahta Tejlor (2016.) osvetljava rasističku dimenziju zaplene domova pod hipotekom (drugorazrenim hipotekama) tokom finansijske krize 2008. godine, kada je preko 240.000 Afroamerikanaca izgubilo domove, u sklopu procesa džentrifikacije glavnih gradova Sjedinjenih Država. U te svrhe se kriminalizacija i policijsko gonjenje Crnog stanovništva udružuje sa zaduživanjem kroz kazne, saobraćajne prekršaje i naloge za hapšenje koji zaokružuju spektar višestrukih vidova nasilja.
Sedik Duran (2018.) objašnjava kako finansije prisvajaju budućnost kroz oduzimanje i parazitiranje na zajedničkim resursima, što zahvaljujući politikama štednje finansije čini “suverenima“, kao i kako finansije iskorišćavaju arhitekturu pravnog sistema koja im daje stabilnost koju same po sebi ne poseduju.
Džordž Kafencis (2018.) povezuje mikro-dugove sa makro-dugovima i detaljno razmatra razlike između plate i duga kao divergentnih temporalnih vidova eksploatacije.
Opšti horizont ovih novijih perspektiva je problematizacija finansijske krize 2008. I pitanje koje postavljaju se tiče sposobnosti neoliberalizma da pojača svoje politike štednje i strukturalnih prilagođavanja tokom te krize. Odnosno, pitaju se kako neoliberalizam uspeva da upravlja krizom kroz javni i privatni dug.
Nekoliko analiza se posebno bavi regijom Latinske Amerike. Istraživanja u Argentini su fokusirana na ulazak finansija u narodne ekonomije i posebno na uplitanje dužništva sa socijalnim benficijama tako da se “preskoči“ oslanjanje na platu pri proizvodnji “dužnika“, paralelno sa feminizacijom rada (videti Gago 2017.; Gago i Roig 2019.).
Pionirsko istraživanje Grasijele Toro (2010.) u Boliviji analizira širenje mikrokredita posebno namenjenih ženama, takozvanih solidarnih kredita, i kako im se suprotstavio moćan društveni pokret dužnika. Kao što ističe Marija Galindo u uvodu knjizi Grasijele Toro, banka iskorišćava društvene mreže žena, njihove prijateljske i porodične odnose, pretvarajući ih u dužničke garancije.
Nina Medsen (2013.) postavlja pitanje usmerenosti “nove srednje klase“ u nastanku tokom progresivnih vlada u Brazilu, potvrđujući da je pristup većoj potrošnji za značajan deo stanovništva omogućen masovnim zaduživanjem domaćinstava i prekomernom eksploatacijom ženskog neplaćenog rada.
Cezar Žiraldo (2017.) analizira razaranje društvenih politika u Kolumbiji i nove finansijske formate, posebno zajmovne, za radništvo u narodnim ekonomijama.
Istraživanja Magdalene Vilareal (2004.) u Meksiku takođe predstavljaju referentne tačke promišljanja kako finansije na svakodnevnom nivou organizuju društvenu reprodukciju širokih narodnih masa i, posebno, ulogu žena u tim ekonomskim modelima i mrežama.
Slučaj Čilea je verovatno najdramatičniji u tom regionu (Osandon 2012.). Po podacima iz 2018. godine, preko 70 procenata prihoda domaćinstava potiče od zaduživanja, što je rekordno mnogo, zbog pada prihoda uporedo sa rastom zaduženosti u bankama.
NOVA ERA: FINANSIJSKI TEROR
Kada govorimo o finansijskom teroru ne mislimo samo na to kako banke posluju iskorišćavajući razlike u kursu, na špekulacije investicionih fondova uz pomoć vlade ili ciljeve koje postavlja MMF. Mislimo i na to kako se “strateška neprozirnost“ (termin Rakel Gurierez Agilar primenjiv i na jezik finansijskih špekulacija) pretvara u drastično smanjenje naše kupovne moći, vrednosti plata i beneficija, kao i nekontrolisan rast cena i kamata. Brzina i vrtoglavost obezvređivanja valute je deo tog terora (monetarnog nasilja) i disciplinovanja čiji je cilj da nas učini poslušnima kroz strah da bi sve moglo da bude još gore. Finansijski teror želju za promenom drži kao taoca: proizvodi psihološki teror koji nas tera da jedino što želimo bude da se stvari više ne pogoršavaju.
U tom smislu je suštinski važno istorizovati vezu između javnog duga i vojne diktature, koju su u Argentini istraživali Bruno Napoli, Selest Perozino i Valter Bosisio (2014.). Osim toga, važno je, što čini Pedro Biskej (2015.), osvetliti i vezu finansija sa demokratijom i ljudskim pravima. Ovi autori razotkrivaju odgovornost vojne diktature (1976 – 83.) za nestanak, ubistva i mučenje 30.000 ljudi, što je označilo početak neoliberalizma koji nastavlja da se razvija narednih decenija. Zakon o finansijskim subjektima donesen 1977. predstavlja ključnu tačku u otvaranju puta finansijalizaciji i na snazi je i danas, pošto nijedna demokratska vlada nije bila u stanju da ga obori. Pored toga, nužno je prepoznati ulogu koju je u strukturisanju odigrao strani dug, takođe poreklom iz perioda diktature.
Ali ima tu još nešto. Kada govorimo o finansijskom teroru, mi govorimo i o tome kako finansije (u rukama banaka i njima pridruženih kompanija: od onih koje nude “keš odmah“ do kreditnih kartica, kao i druge neformalnije dinamike) preuzimaju ekonomije domaćinstava i porodica kroz široko zaduživanje. Danas finansijalizacija svakodnevnog života prisiljava najsiromašnije sektore (sada ne više ni samo njih) na zaduživanje da bi se platili hrana i lekovi i finansiralo plaćanje osnovnih usluga po aranžmanima sa neverovatno visokim kamatnim stopama.
Finansijski teror je, dakle, struktura poslušnosti koja funkcioniše iz dana u dan i proteže se i na budućnost, prisiljavajući nas da pojedinačno i privatno preuzimamo troškove strukturalnih prilagođavanja. Ali pored toga i normalizuje činjenicu da se naši životi mogu odvijati samo kroz dužništvo, kroz svojevrsnu finansijalizaciju svakodnevnog života (Martin 2002.).
Finansijski teror funkcioniše kao svakodnevna “kontra-revolucija“ u smislu da funkcioniše u istom polju u kome se snažno razvila feministička revolucija i gde je feminizam doveo do kriza u odnosima potčinjenosti i poslušnosti, prkoseći seksističkom nasilju i kritikujući sferu domaćinstva kao izolujuću.
DUG KAO “KONTRA-REVOLUCIJA” SVAKODNEVNOG ŽIVOTA
Danas generalizovano dužništvo otplaćuje krizu tako što se svako pojedinačno suočava sa rastom kamatnih stopa i mora da posvećuje sve više vremena radu za sve manje novca. Danas sama činjenica života “proizvodi“ dug. Pritom se pojavljuje “izvrnuta“ slika same produktivnosti naše radne moći, naše životne potencije.4
Dug je način upravljanja krizom: ništa ne eksplodira, već sve implodira. Uz urušavanje u porodicama, domaćinstvima, na radnim mestima, u susedstvima, finansijske obaveze čine odnose sve krhkijima i prekarnijima zbog stalnog pritiska duga. Struktura masovne zaduženosti koja postoji preko deceniju je ono što ocrtava obrise trenutnog vida krize, a to je vid koji podrazumeva individualnu odgovornost, povećanje takozvanog “porodičnog“ nasilja i sve izrazitiju prekarizaciju postojanja.
Zaduženost, možemo reći oslanjajući se na Kafencisa (2018.), upravlja “strpljenjem“ radnika, domaćica, studenata, migranata i drugih. Pitanje strpljenja je sledeće: koliko dugo ćemo trpeti nasilne uslove neophodne za današnju reprodukciju i valorizaciju kapitala? Ta subjektivna dimenzija koja ocrtava granice kapitala je ključni element masovnog dužništva.
Danas feministički pokret, više no ijedan drugi vid levičarske politike, pokreće diskusiju upravo o tom “subjektivnom“ elementu: o modusima neposlušnosti, nepristajanja i odbijanja savremenih dinamika nasilja koje su tesno povezane sa eksploatacijom i izvlačenjem vrednosti. Kroz proces organizovanja međunarodnog feminističkog štrajka podvukle smo sledeću poentu, koja je takođe strateška: učiniti vidljivim i povezati neprepoznate aspekte rada, uz odbacivanje hijerarhije proizvodnog i reproduktivnog i izgradnju zajedničkog horizonta borbi koji preformuliše same pojmove tela, sukoba i teritorije.
PISANJE NA TELU ŽENA
Ovaj izraz preuzimamo od Rite Segato (2013.) za razmatranje načina na koji se nasilje krize danas upisuje u tela žena, lezbejki, trans osoba i travestita. Krenućemo od konkretne slike: šerpi koje su napustile domaćinstva i izašle na ulice dok je osiromašenje postajalo sve brutalnije. Ove ollas populares, bukvalno “narodne šerpe“ jesu obroci koji se kolektivno pripremaju i besplatno dele na javnim mestima, trgovima, ulicama, ispred državnih građevina, pri čemu istovremenu utoljuju glad ljudi i služe kao vid protesta, politizujući krizu reprodukcije.
Korina de Bonis, učiteljica u osnovnoj školi u Argentini, kidnapovana je i mučena zbog protesta protiv zatvaranja škole u Morenu, predgrađu Buenos Ajresa, u septembru 2018. Reči “bez šerpi“ su joj urezane na stomaku na dan proslave Dana učitelja u Argentini. To je moćna scena mučenja: bukvalno ispisivanje poruke terora koju žele da pošalju na ženskim telima. Siledžije su pisale na telu učiteljice koja se bori, mučeći je. To je slanje poruke: iste koja već cirkuliše putem anonimnih flajera na kojima piše da će sledeća šerpa biti na groblju.
To je zato što šerpe na ulicama – i ta praksa kolektivnog kuvanja i jedenja – onima na visokim položajima moći deluju poput negdašnjih veštičjih kazana: kao prostori sretanja, ishrane i razgovora, gde se kuje otpor, gde se stvara zajedničko telo poput čini protiv gladi, gde se ljudi odupiru kuvajući i kuju otpor protiv osude na siromaštvo i ravnodušnost. Zašto su na njenom telu bukvalno napisali “bez šerpi“? Zato što se plaše te šerpe. Zato što šerpa uništava svu apstraktnost skrivenu iza reči finansijski teror: i nulti deficit i nematerijalnost tržišta akcija razgrađuje ta silina šerpe koja implikacije inflacije i štednje prevodi u svakodnevni život kroz moćnu i bespogovornu sliku.
Poslednjih meseci žene ponovo iznose šerpe na ulice (kao tokom blokada puteva koje su organizovali pokreti nezaposlenih pre i posle krize 2001. godine): komunitarske prakse se ponovo javljaju, sposobnost da se kolektivizuje ono što se ima i u prvi plan stavi odbrana života kao feminističke politike. Iznošenje šerpi na ulice znači i politizovanje kućnog, kao što to feministički pokret već dugo čini: čupajući kućno iz izolacije, zatočeništva i usamljenosti. Kućno postaje otvoren prostor ulice. To je politizacija krize reprodukcije.
Povrh krize koja raste na ritmovima inflacije, štednje koju nameću masovna otpuštanja i kresanje javnih davanja, dodaje se i bankarizacija hrane: bonovi za “hranu“ koji se mogu iskoristiti samo u određenim radnjama i koji su danas neupotrebljivi zbog “nedostatka“ cena uzrokovanih špekulacijama nekih prodavnica osnovnih namirnica. Sve se to za milione ljudi prevodi u glad. Danas, ta glad se kriminalizuje kroz tekuću militarizaciju društvenog sukoba, uz strašenje sablašću “pljačkanja“ kao pretnje represije i suzbijanje protesta u ime “sigurnosti“.
Više žena iz društvenih organizacija seća se kako su preskakale obroke, na taj način se prilagođavajući oskudici hrane i da bi je bolje razdelile deci. To se stručno zove “nesigurnost ishrane“. Politički, to pokazuje kako žene stavljaju sopstvena tela na crtu i na drugi način, suprotstavljajući se krizi.
Finansijske špekulacije vode rat protiv tela na ulici i šerpi otpora. Šerpi današnjice koje se povezuju sa negdašnjim kazanima. Šerpe postaju kazani. U Argentini je trenutno društvena reprodukcija u krizi u mnogim krajevima i javljaju se saznanja o krizi. Suočena sa ovom situacijom, vlada udvostručuje teror: finansijski teror, teror u stilu grupa za izvršenje zadataka i psihološki teror.
NI ŽRTVE NI PREDUZETNICE
Nije koincidencija što su se žene 20. oktobra 2018. srele u Argentini: grupa žena u organizaciji G20 (grupe 20 najmoćnijih država sveta) sa planom prevođenja agende feminističkog pokreta u neoliberalne okvire. Nije koincidencija što je taj samit održan u Argentini, širom sveta poznatoj po masovnom i radikalnom feminističkom pokretu. Nije koincidencija što je jedan od glavnih predloga “finansijska inkluzija“ žena koja bi trebalo da nas uveri da sve možemo da budemo preduzetnice ako uspemo da uđemo u (još veće!) dugove. Tu vidimo kako ideja “finansijske inkluzije“ teži da prikrije vidove finansijske eksploatacije, posebno targetiranje žena koje se smatraju preduzetnima “po prirodi“.
Farsa inkluzije kroz finansije pretpostavlja da je postati preduzetnica ideal kome sve težimo i koji banka podržava. Preduzetnica je komplementarna figuri žrtve: dve pozicije subjektivnosti koje nudi neoliberalni pink-washing. Feministički odgovor je odbijanje: nismo ni žrtve ni preduzetnice. Feministički odgovor crpi snagu iz drugog odbijanja: odbijanja kućnog zatočeništva i privatnog i mizerabilističkog upravljanja krizom.
Šerpe-kazani izlaze protiveći se vladavini finansija. Šerpe na ulicama tkaju politiku tela u otporu, pale kolektivnu vatru protiv nepostojanja na koje pokušavaju da nas osude i uzvikuju “ne plašimo se!“.
FEMINISTIČKO NEPOKORAVANJE I FAŠISTIČKI NEOLIBERALIZAM
U predavanjima pod naslovom “Kazneno društvo“ (2018. [1973.]) Mišel Fuko povlači analogiju između zatvora i plate: oboje su zasnovani na sistemu ekvivalentnosti gde je vreme razmenska jedinica. Da bi to bilo moguće, neophodno je savladati moć vremena u ekstraktivnom smislu. Plata i zatvor su povezani kao istorijski specifične formule za izvlačenje vremena.
Međutim, plata podrazumeva iskorišćavanje rada koji se već desio dok zatvor iskorišćava vreme koje će tek doći. U ovom smislu, forma zatvora pokazuje više sličnosti sa dužništvom ako ga shvatimo kao još jedan mehanizam ekstrakcije vrednosti. Ali zatvor i dug tiču se budućeg vremena. Zatvor fiksira i disciplinuje, a dug nas pokreće, mobiliše, komanduje nam, kao što smo već napomenuli.
Dug, ako ga razumemo kao istorijski odgovor na specifičan niz borbi, takođe predstavlja mehanizam za izvlačenje životnog vremena i radnog vremena, pri čemu rekonfiguriše samo shvatanje klase. Naša hipoteza je da dug funkcioniše reatroaktivno kao mašina za oduzimanje društvenih izuma usmerenih na samoupravljanje poslom i politizaciju društvene reprodukcije. U slučaju Argentine (koji se može proširiti na celu Latinsku Ameriku), dug funkcioniše unazad, u cilju eksploatacije i oduzimanja viška narodne proizvodnje, što feminizam radikalizuje. Društveni protesti pružaju nam interpretativne koordinate za razumevanje načina na koji dug kao aparat klasne vladavine organizuje svoju ekspanziju. Međutim, to iziskuje i da razmislimo šta klasifikujemo kao sukobe koji mogu da se usprotive valorizaciji kapitala. Vidimo ponavljanje filozofskog i nostalgičnog mušjašnjenja (mansplaining – kovanica muškog i objašnjenja, Prim. prev.) koje vidi samo revoluciju (naravno, poraženu) iz sedamdesetih godina dvadesetog veka (primer videti kod Lazarata 2020.). Feminističko čitanje duga je baš suprotno: prepoznaje masovnost i radikalnost feminističke revolucije kojoj danas svedočimo.
Krećući od toga, zanima nas razmatranje kako dug trenutno anticipira temporalnost prinude i kako se koristi za kontrolu budućeg kapaciteta izumljivanja, u odgovoru na konkretne pretnje akumulaciji kapitala. Ovde vidimo specifičnu formu isprepletenosti neoliberalnog projekta koji finansijalizuje još više oblasti života i fašizma koji se danas fokusira na disciplinovanje neodređenosti želja, praksi i načina života.
Na toj liniji tumačimo sve glasnije pozive na uključivanje “finansijskog obrazovanja“ u školske programe, kao i novije projekte nuđenja kredita mladima koji “niti rade niti studiraju“ i koji upisuju policijsku školu (dok se seksualno obrazovanje u školama u isto vreme napada kao “rodna ideologija“).
Odnos sa budućom temporalnošću koji podrazumeva finansijsko obavezivanje jeste temeljni element razumevanja važnosti koju stiču i pravna dimenzija obavezivanja i moralizacija stvari takvih kakve jesu, posebno pri targetiranju mladih. Radi se o razvoju subjektivnosti, o kontroli društvenih izuma u budućnosti.
Na delu vidimo ono što je Fuko shvatao kao konstantno preslikavanje između moralnosti i prava ili, drugim rečima, situacije u kojima se rasprava o moralnom uslovljavanju materijalizuje, na koje se potom primenjuje zakon. Stoga je sve jasnije kako finansijska rekolonijalizacija našeg kontinenta kojoj teži fašistički neoliberalizam zahteva proizvodnju mladih koji su zaduženi i disciplinovani vladavinom heteropatrijarhalne porodice.
KONTRA-OFANZIVA
Zelene pare protiv zelene plime
U maju 2018., istog dana kada su istekle Lebak (hartije od vrednosti Centralne banke5 korišćene za finansijske špekulacije u pokušaju privlačenja inostranih dolara u zamenu za visoke kamatne stope na obveznice u pezosima), ispred Centralne banke su se pušile narodne šerpe. Taj dan je unapred nazvan “crni utorak“, pošto se predviđalo da će prodaja obveznica krunisati nedelju masovnog podizanja novca iz banki i neprestanog porasta vrednosti dolara. Pre narodnih šerpi, aktivisti iz grassroots organizacija su čitali manifeste u dve finansijske institucije, u Banci Pokrajine Buenos Ajres i Berzi akcija.
U junu 2018., dan nakon prvog masovnog okupljanja tokom zasedanja donjeg doma Kongresa na kojem se raspravljalo o zakonu o legalnom, bezbednom i besplatnom abortusu, država nastoji da se suprotstavi zelenoj plimi trkom na zelene novčanice: to jest, štampanjem novca zbog skoka vrednosti dolara dan nakon feminističke pobede. Dan “zelene plime“ bio je 13. jun, kada je milion ljudi celu noć kampovalo oko zgrade Kongresa u znak podrške pravu na abortus, mašući zelenim maramicama, simbolom te kampanje. Rano ujutru je Kongres usvojio zakon u prilog legalizaciji abortusa.6 Istog jutra, dok smo mi feministkinje još bile na ulicama, vesti o “zelenoj plimi“ smenjivale su se sa vestima o “zelenom trku“, odnosno vrtoglavom rastu vrednosti dolara. Dakle vidimo suprotnost “zelenila“ (zelenila kampanje za pravo na abortus i zelenila dolara) i suprotnost miliona tela na ulicama i obestelovljenja monetarnih špekulacija. Ovi događaji nisu nepovezani. Pre će biti da u toj situaciji možemo da analiziramo nadmetanje sila: kao da su težili da poraze tela zaogrnuta u zeleno, u podršku pravu na abortus, na ulicama, tim obeztelovljenim zelenilom finansijskih špekulacija.
Ne diraj mi u decu
Ne može biti duga bez ekonomije poslušnosti koja ga podupire. Dug je i diferencirano moralisanje nad životima i željama ženama i feminizovanih tela. Šta se dešava kada se radnički moral ne proizvodi u fabrici i kroz fabričke navike discipline vezane za repetitivan mehanički rad? Kako dug funkcioniše kao aparat moralizovanja koji zamenjuje fabričku disciplinu? Kako moralizovanje funkcioniše kod fleksibilne, prekarne i, s određene tačke gledišta, nedisciplinovane radne snage? Kakve veze ima dug, kao ekonomija poslušnosti, sa krizom heteropatrijarhalne porodice?
Melinda Kuper (2017.) pobija široko rasprostranjenu ideju da je neoliberalizam jedan amoralan ili čak anti-normativni režim, pokazujući da postoji povezanost promovisanja heteroseksualne porodice kao osnovne jedinice društvenog života i reifikacije tradicionalne uloge žene u toj strukturi, kao i potrebe da žene preuzimaju sve više posla u reprodukciji života u situaciji privatizacije društvenih službi. Targetirana društvena podrška (preferirani vid neoliberalne državne intervencije) takođe ojačava hijerarhiju zasluga spram ženskih obaveza u skladu sa njihovim ulogama u patrijarhalnoj porodici: imati decu, starati se o njima, slati ih u školu, vakcinisati ih. Stoga postaje jasna važnost onoga što smo nazvali politizacijom reprodukcije, koja se odvija u šerpama na ulici i drugim aktivnostima u zajednici. Te prakse su u stanju da se suprotstave ograđivanju reproduktivnih zadataka unutar heteronormativne porodice, izvodeći ih izvan nje.
Dakle, želimo da ukažemo na vezu između duga i moralizatorske organizacije života i slogana “Ne diraj mi u decu“ (#ConMisHijosNoTeMetas) koji usvajaju konzervativne grupe širom Latinske Amerike, sa crkvenom podrškom, u suprostavljanju svim feminističkim perspektivama, sveobuhvatnom seksualnom obrazovanju ili čak i samoj reči “rod“ u državnim politikama ili školskom programu. Kao što se kaže u jednom intervjuu u ovoj knjizi, dug se uvodi u sve ranijoj dobi, već za osamnaestogodišnje momke i devojke koji se po prvi put uključuju na tržište rada. Dug se nudi kao “struktura“ obaveza na samom prekarnom početku njihovog radnog života. Dok je zaposlenje povremeno, dug je dugoročan. Tako dug obavezuje kontinuirano, nasuprot diskontinuitetu prihoda, što te prihode (koji sve više služe za plaćanje kamata i rata) čini još krhkijima i sve pogodnijim sredstvima ucene kojima se ljudi primoravaju da prihvate bilo kakve uslove rada.
Koja vrsta moralnog obrazovanja je neophodna za zaduženu i prekarnu omladinu? Nije slučajno što vlada pokušava da nametne finansijsko obrazovanje u školama u isto vreme dok odbija uvođenje Obuhvatnog seksualnog obrazovanja (ESI), što se obrazlaže kresanjima budžeta, prepuštanjem tog posla verskim nevladinim organizacijama i ograničavanjem na preventivno delovanje. Seksualno obrazovanje se ograničava i preusmerava radi obuzdavanja njegove sposobnosti da otvara perspektive i legitimiše prakse drugačijih odnosa i želja koji prevazilaze okvire heteronormativne porodice. Borba protiv seksualnog obrazovanja u stilu “Ne diraj mi u decu“ (kao što rade konzervativci u Argentini i još nekim zemljama regiona u okviru takozvane borbe protiv rodne ideologije) predstavlja “krstaški pohod“ za obnovu morala kod mladih, što država teži da upotpuni ranim “finansijskim obrazovanjem“.
Škole su poslednjih godina važan element odbrane u Brazilu. Studenti su izveli masovne i snažne okupacije 2015. i od tada su na udaru i pokušavaju da ih disciplinuju optužbama da šire “rodnu ideologiju“. U obrazovnim ustanovama od osnovne škole do univerziteta se kriminalizuje obrazovanje sa feminističkom perspektivom, zato što otvara mogućnost razmatranja želja koje se kose sa nametima heteropatrijarhalne porodice kao jedine moguće sudbine adolescenata i dece, politizujući tako mlade na način koji se suzbija širom kontinenta. To je primetno i u Čileu, gde su škole okupirale policijske snage (bukvalno trajno zauzimajući krovove škola), što je još jedan ekstreman slučaj ovog regionalnog lova na veštice. Ovaj napad takođe kriminalizuje pobunu novih generacija koje su povele feministički ustanak u maju 2018., ali predstavljaju nastavak zamajca studentskog pokreta koji deluje već godinama. Danas, uz zahtev za besplatnim javnim obrazovanjem, radi mogućnosti studiranja bez dugova, ide i zahtev za neseksističkim obrazovanjem.
Porodica i finansije udruženo dejstvuju kao moralni aparat. Dakle, verska kontra-ofanziva usmerena protiv feminističke plime je istovremeno i ekonomska kontra-ofanziva. Finansijske i verske strukture su komplementarne ekonomiji poslušnosti.
Ovde vidimo kako tela mladih predstavljaju borbeno polje preko koga kapital teži da proširi granice svoje valorizacije, pretvarajući ih u radnike koji pokorno prihvataju prekarizaciju, dug i nuklearnu porodicu (makar bila i nasilna i urušena). Finansijama se dopušta da diraju u decu od ranih nogu.
DŽENTLMENSKI SPORAZUM
Tako nazivamo pakt koji je Makrijeva vlada uspostavila tokom poslednje godine svog mandata (2019.), pre izbornog poraza, sa monopolskim prehrambenim kompanijama. Slika koju priziva pak podrazumeva samog ministra finansija dok objavljuje da će zbog inflatorne krize na šest meseci zamrznuti cene šezdeset osnovnih namirnica. Pokušavao je da objasni da tom sporazumu nisu potrebni bilo kakvo institucionalno osiguranje ili pisane garancije, pošto on veruje u muški dogovor poslovnih i državnih lidera. Mi verujemo da nam ova formula “džentlmenskog sporazuma“ govori o nečemu širem: o patrijarhalnoj viziji rešenja krize. Šta to znači?
- “Rešavanje“ krize kroz poverenje u monopole.
Vlada teži da obuzda krizu koja, kao što znamo, direktno pogađa svakodnevni život – govorimo o “osnovnim namirnicama“! – kroz sporazum između iste te gospode koja su odgovorna (kao politička klasa i poslovni lideri) za koncentraciju proizvodnje hrane usled osiromašivanja porodičnih proizvođača i gušenja drugih manjih privrednika i, stoga, nekontrolisanog porasta cena. Ovo ima eksponencijalno dejstvo u situaciji već konsolidovane finansijalizacije snabdevanja hranom (kroz obaveznu individualnu bankarizaciju postignuto pre deset godina kroz bonove za hranu) i ekspanzije agrobiznisa kao modela proizvodnje.
- “Rešavanje“ krize kroz dodatno zaduživanje.
Još jedan od proklamovanih načina da se “olakša“ kriza 2019. bio je novi šok zajmova preko javne ustanove odgovorne za raspodelu davanja penzionerima i drugim korisnicima društvenih davanja. Cilj je bio produbiti finansijsku eksploataciju sektora sa najmanje resursa, uvodeći dug u svako domaćinstvo kao sredstvo budućeg osiromašivanja.
- “Rešavanje“ krize kroz predstavljanje finansijskog problema kao tehnikalija o kojima debatuju stručnjaci.
Finansijske špekulacije su nezamislive bez političkih. Obe predstavljaju mašinerije “čekanja“, igre sa našim budućnostima: tokom trka na dolar, naslovi u Klarinu (najčitanije novine u Argentini) uveravali su javnost da Centralna banka “teži da kontroliše stvari prodajom fjučersa“. Finansijski problem, kada se o njemu govori kao o tehničkom problemu, biva prepušten pregovorima među gospodom. To je dvostruka depolitizacija: ne možete da intervenišete “sada“ i poriču se svakodnevne posledice finansija. Politička špekulacija prati ritam finansijske špekulacije i finansijska špekulacija vodi političkoj špekulaciji.
PATRIJARHAT IMA MOJE NEDOSTAJUĆE DOPRINOSE
Penziona reforma je jedan od ključnih zahteva MMF-a u sklopu politika štednje koje nameće dug. Mi je razumemo kao kaznenu reformu socijalnih prava. MMF je, kao u nekoliko drugih zemalja, predložio kresanje penzionih prava, posebno “penzionog moratorijuma“ za “domaćice“, kako se nazivalo penziono pravo za osobe koje su obavljale neplaćeni ili loše plaćen rad celog života i čiji poslodavci nisu bili u obavezi da im plaćaju doprinose. Feministički pokret je to odredio kao kazneno kresanje: pokušaj disciplinovanja neodvojiv od ekonomskog prilagođavanja.
Udružena feministička i radnička mobilizacija, koja je učinila vidljivim i vrednim reproduktivni rad, rad staranja i brige, istovremeno osuđujući razlike u platama koje održava polna podela rada, prednjači u odbijanju vladinih proklamacija. Uz slogan-koncept “Sve žene su radnice“, u istorijskoj feminističkoj među-sindikalnoj alijansi svih sindikalnih federacija u Argentini, proširuje se i shvatanje rada i mogućnost razmatranja naknade i uvažavanja istorijski neplaćenog ili loše plaćenog feminizovanog rada.
“Korisnost“ penzionog moratorijuma je pitanje koje bi trebalo makar problematizovati: prava se dobijaju samo kroz zaduživanje. Moratorijum podrazumeva da se doprinosi, koji bi trebalo da su odgovornost države i poslodavaca, “kupuju“ individualno. Ali pored toga što privatno plaćaju doprinose koje nisu uplatili oni koji su se okoristili njihovim radom, prava ovih radnica su ograničena i socioekonomskim izveštajem koji “potvrđuje“ da su siromašne. Vlada ovim filtriranjem smanjuje broj žena koje imaju pravo na moratorijum, otpisujući sve koje ne ispunjavaju kriterijum dovoljne “ugroženosti“.
Opet vidimo na delu patrijarhalno kažnjavanje i uskraćivanje mogućnosti da se pod stare dane živi bez siromaštva i zatvaranja u kuću. I opet je mobilizacija protiv toga primorala vladu da na kraju ustukne. Dokazivanje ugroženosti je zamenjeno uvažavanjem radne istorije koja se sada reinterpretira i valorizuje u okvirima prava i zahteva da se uživa autonomija u starosti, a ne da se ljudi tretiraju kao otpad, neproduktivan i bedan.
Povezivanje prava na penziju takozvanih “domaćica“ sa sertifikatom o ugoženosti i siromaštvu je svojevrsno normalizovanje rodnih hijerarhija i, istovremeno, raspirivanje rastućeg konzervativizma koji se zalaže za “povratak u kuću“ za sve žene koje su se bunile protiv obaveznosti porodičnih okvira, bez obzira kojoj generaciji da pripadaju. Statistike Centra za proučavanje raspodele, rada i društva (Centro de Estudios Distributivos, Laborales y Sociales (CEDLAS)) Univerziteta La Plata (Bernijel i sar. 2017.) pokazuju šta su ti penzioni iznosi značili u životu mnogih žena: po tom istraživanju, verovatnoća razvoda/rastajanja porasla je za 2,6 posto, što se prevodi u 18% više razvoda kod parova starijih od šezdeset godina.
Potom, kaznena reforma socijalnih prava podrazumeva niz mehanizama: pretvaranje prava u stvar individualnog duga i moralizovanje pristupa tim pravima kroz potvrdu siromaštva. U međuvremenu, vlada objavljuje nove zajmove za koje kao garancije koristi penziona davanja i socijalnu pomoć, nakon povećanja dečijeg siromaštva na 51,7 procenata u 2018. godini. Ovo potvrđuje dve premise “javne politike“: da su penziona davanja nedovoljna za život i da je zaduživanje način da se dođe do nedostajućih sredstava. Penzije ne garantuju ni pokrivanje osnovnih potreba, ali služe državi da odobri finansijskom kapitalu invaziju u svakodnevni život najsiromašnijih.
Klasičan slogan “od posla do kuće“ obeležio je rutu disciplinovanog radnika bez “distrakcija“ između fabrike i porodice-doma. Ta putanja čini jasnom polnu podelu rada: jedno mesto za rad, drugo za odmor. Naravno, “subjekat“ kretanja, koji ide sa jednog mesta na drugo, bio je muškarac, što je sinonim za radnika. Feministički pokret preokreće i rastače tu sliku i, iznad svega, značenje tih “mesta“ zasnovano na razumevanju posla sa muške tačke gledišta: po kojoj se posao obavlja van doma, a dom predstavlja utočište i odmor za muškog hranitelja porodice, gde je obaveza domaćice da održava dom blistavo čistim. Feministkinje su sedamdesetih godina prošlog veka počele da objašnjavaju da pokretna traka kreće iz kuhinje i da su ženska tela “fabrike“ koje stvaraju radnu snagu i stoga su podvrgnute svim vrstama discipline za povećanje njihove “produktivnosti“, drugim rečima, prinudi na materinstvo.
Danas savez između sindikalnog pokreta i feminizma – osnažen političkom praksom feminističkih štrajkova u poslednje četiri godine – omogućava sindikatima da pod sloganom “Nijedna penzionisana žena manje“ traže priznavanje “nepriznatog“ rada kao prioritet na radnoj agendi. “Uvek su nas razdvajali: žene koje rade u fabrikama, u kancelarijama, u školama i kod kuće. Bilo je teško stvoriti zajednički teren, zbog ekonomskih, društvenih i generacijskih razlika. Ali sada to feministički pokret čini“, rekla je Silvija Federiči prošle godine, na sastanku sa aktivistkinjama svih sindikalnih federacija u istorijskom sedištu Federacije grafičara Buenos Ajresa na Aveniji Paseo Kolon, mestu nabijenom mitskim značajem za radnički pokret.
Na ovaj način feministički pokret konstruiše jedno opšte čitanje rada, zato što je sposoban da analizira, zahvlajujući svojoj istorijski parcijalnoj poziciji manje vrednovanih subjekata, kako se urušila sama ideja normalnog posla. Naravno, taj normalan rad predstavljen kao hegemona slika posla za platu, muškog, cis-heteroseksualnog i formalnog, istrajava u opštem imaginarijumu ili čak i kao ideal. Ali u meri u kojoj je postao ređi, taj ideal može da ima reakcionarno dejstvo: oni koji imaju taj tip posla su ograničeni slikom sebe samih kao privilegovanih osoba, koje su u opasnosti i trebalo bi da se brane od plime prekarnih radnika, nezaposlenih, migranata i neformalnih radnika. Dobar deo sindikalne politike je trenutno takođe prinuđen da se bavi “odbranom privilegija“ i, stoga, reakcionarnom praksom, u situaciji opšte krize, a posebno u vezi sa multiplikacijom rada.
Feminističko-sindikalna alijansa je temeljno važna, zato što nudi agendu koja prepoznaje i reaguje na promene u sastavu rada i sposobna je da preokrene reakcionarnu hijerarhiju. Umesto da se usredsredi samo na odbranu formalnog rada, kreće od uviđanja svih onih poslova koji se ne određuju kao rad. Stoga proizvodi zajedničko polje delovanja za sve one koji nisu istorijski priznati kao proizvođači nove vrednosti: između ostalih žene, polne disidente, migrante, radnike u narodnim ekonomijama. Transverzalni sastav feminističkog pokreta poslednjih godina otvara imaginarijum za razmišljanja o, recimo, tome kako bi izgledao penzioni moratorijum koji bi uzeo u obzir specifičnost očekivanog životnog veka trans-travestitske populacije, koji trenutno ne dostiže ni četrdeset godina.
Reakcioni način razumevanja sveta rada (u kome neki radnici predstavljaju pretnju drugima) kombinuje se sa neoliberalnim vidovima promovisanja mikro-preduzetništva kao formule za “prevazilaženje“ krize formalnog rada za platu. Postati preduzetnik i ući u dug je naizgled u suprotnosti sa konzervativnom i nostalgičnom retorikom o stabilnom zaposlenju. Ali u praksi vidimo savez neoliberalizma i konzervativizma. Neoliberalizam jača tamo gde konzervativno zalaganje za porodicu i cis-heteronormativnost privatizuje posledice štednje: u zatvorenosti domaćinstva, uz rečnik individualne odgovornosti i porodične zaduženosti.
Iz svih ovih razloga, moć trenutne feminističke dijagnoze mape rada leži u nefašističkom čitanju kraja određene paradigme inkluzije kroz zaposlenje za platu i utvrđivanje drugih vidova svega onoga što zovemo radom i drugih formula za njihovo uvažavanje i naknadu.
Transverzalnost feminističkog pokreta pronalazi vrlo važnog saveznika u sindikatima, i u smislu mobilizacije i u smislu masovnosti i uticaja. Zauzvrat postiže kapacitet združene snage koja transformiše pitanje sindikalnog “jedinstva“ tako što nadilazi tradicionalnu definiciju radništva. Na primer, među-sindikalna alijansa prepoznaje radnice u narodnim ekonomijama, radnice koje nisu sindikalno organizovane, domaćice i penzionerke.
Kada sindikat priznaje proizvodnju vrednosti u reproduktivnom, komunitarnom, susedskom i prekarnom radu, granica sindikata prestaje da bude “ograda“ koja opasava rad kao ekskluzivni zabran formalnih radnika. To baca svetlo i na druge skrivene poslove i poslove koje platni sistem i prekarizacija takođe eksploatišu.
Stoga, kada urodnimo istorijsko skandiranje “Radničko jedinstvo, a ako ti se ne sviđa, odjebi!“ (koje je obeležilo proteste u Argentini 2017., Prim. prev.) i specifikujemo da se radi o radnicama, mi određujemo takvo jedinstvo koje ne može dobiti blagoslov u okvirima seksističkih hijerarhija. Snaga feminističkog pokreta u sindikatima u stvari razotkriva činjenicu da je jedinstvo koje je subordiniralo radnice bilo postignuto disciplinovanjem i poslušnošću. S druge strane, proširivanjem pojma radnica – jer su sve žene radnice – to jedinstvo postaje snaga transverzalnosti: sastoji se od zadataka i poslova koje sindikati istorijski nisu prepoznavali kao rad i to se projektuje u istorijski usklik “Nijedna penzionisana žena manje“.
DUŽNIŠTVO I URBANI RAZVOJ U BUENOS AJRESU
U vezi sa špekulacijama nekretninama vidimo na delu posebnu vrstu duga. Kao što kaže Rakel Rolnik (2018.), suočavamo se sa “kolonizacijom zemlje i stambenog prostora u eri finansija“. Radi istraživanja ovog pitanja možemo uzeti Vilu 31, jednu od vila (slamova) u centru Buenos Ajresa, koja je trenutno predmet najnasilnijeg procesa urbanog razvoja u novijoj istoriji.
I to nije slučajnost: zbog svoje lokacije, to je strateška zona lučke logistike i zemljišnih špekulacija. Feministička skupina iz susedstva se namerila da razotkrije i odupre se procesu urbanog razvoja u jednoj od zona grada pod najjačim udarom gradske vlade i špekulanata nekretninama, započetim projektom otvaranja Mekdonaldsa i Santander banke. I banka Interamerikan development planira izgradnju svog sedišta tamo u vidu “zgrade-mosta“ koji bi povezao slam sa elitnim krajem Rekoleta.
Ovde je ulog veliki: gradska vlada želi da proda parcele zemlje u vili da bi otplatila dug kod međunarodnih kreditnih organizacija. Feministkinje su precizno pozvale na okupljanje za “urbani razvoj u feminističkim okvirima, a protiv duga i rodnih normi“. One razrađuju celu mapu različitih vidova otpora napredovanju poslova sa nekretninama u vili, u kojima feministički kolektivi igraju istaknutu ulogu, i diskutuju o povezanosti ovog procesa sa javnim i privatnim dugovima i rodnim normama koje se koriste za odabir klijenata za subvencionisano stanovanje. Debate na okupljanju su podeljene na dve teme: “Prekarnosti i dug“ i “Feministička teritorijalna organizacija“, što zajedno čini zaokruženu agendu za delovanje, kartografski određene akcije za obavljanje na feministički način.
Nove, nedavno izgrađene javne stambene jedinice se dele kroz zajmove. To jest, prvo morate da napustite zemlju i sopstvenu kuću, izgrađenu uz mnogo truda i u sopstvenoj organizaciji, da biste postali “virtuelni“ vlasnik druge stambene jedinice kojoj imate pristup samo kroz obavezivanje na mesečnu otplatu kredita. Uz otplatu tih rata, postoje i dva dodatna elementa koja komplikuju vaše svakodnevno ekonomisanje. Prvo, morate da počnete da plaćate režije (gas, struju itd.) u dolarski određenim ratama, pošto su komunitarne “veze“, koje su predstavljale pobede ranijih društvenih mobilizacija u cilju besplatnih ili priuštivih režija, izgubljene. I, drugo, takođe gubite mogućnost da radite i/li vodite posao tu gde živite zbog samog dizajna tih novih domova.
Novi stanovi nisu pogodni za ljude koji bi nastavili da se bave poslovima u dijapazonu od stolarije do kovačkih poslova, pranja veša i malih trgovina. “Zaduženi i bez posla: kako očekuju da plaćamo? Jasno je da bi oni radije da ne plaćamo pa da mogu da zadrže vlasništvo nad ’našim’ kućama“, kaže jedna od stanarki. Nekoliko stanara takođe se priseća kako su onima koji su se odupirali planu urbanog razvoja isekli struju i bacali đubre na ulazna vrata, u cilju vršenja pritiska i uznemiravanja.
Tapije već inkorporiraju “legalan“ vid iseljenja u slučaju nakupljanja neplaćenih rata, što je vrlo verovatno u trenutnoj, teškoj ekonomskoj situaciji. To važi i za neplaćanje režija (vode, struje, gasa). Drugim rečima, sve to izlaže vlasništvo nad stanom riziku i sve je spremno za iseljenje pravnim putevima, to jest, provocirano i posredstvom dužničkih mehanizama.
Ali finansijalizacija nije ograničena na polaganje prava na stan po osnovu duga; uredba koju je usvojilo Gradsko zakonodavstvo uključuje i mogućnost prodaje prava na hipotekarne dugove trećim licima. Tako stanari, nakon što od njih “naprave“ dužnike banaka ili investicionih fondova, nemaju druge “opcije“ do da prodaju kuće i zemlju. Kao rešenje se navodi pretvaranje stanara u vlasnike imovine: u praksi ovo zaista onemogućava oduzimanje imovine. Vlada pak ukazuje da će zemlja “oslobođena“ iseljenjima biti prodata zarad otplate duga međunarodnim kreditnim agencijama, duga uzetog za preoblikovanje bogatih delova grada, čime se savršeno zatvara ceo krug koji povezuje nasilje, javni dug, privatni dug i izbacivanja iz domova.
Feminističko viđenje urbanizacije ne ograničava se na osudu sticanja prava na stambene jedinice po osnovu duga, već ide dalje. Ono i problematizuje i osuđuje činjenicu da se tapije na imovinu koje vlada obećava raspodeljuju po osnovu kriterijuma cis-heteroseksualnosti i funkcionišu kao vid remoralizacije života žena, lezbejki, travestita i trans osoba. Tapije se daju muškarcima ili ženama koje žive u heteroseksualnim porodicama sa decom. Tako vladin način klasifikovanja ljudi radi odluke ko zaslužuje stan proizvodi sistem kažnjavanja svih koji žive izvan heteroseksualnih porodica. Organizovani feministički otpor to mapira, razotkriva i, iznad svega, čuva budnost.
OD FINANSIJA DO TELA
Nakon Makrijevog žestokog izbornog poraza krajem 2019. godine, politika se nastavila drugim sredstvima, preciznije, finansijskim ratom. To nazivamo finansijskim terorizmom, koji je samo dobio na snazi kroz izbore.
Finansijski terorizam obuhvata mnoge metode: diskurs pretnji nadolazećom katastrofom, nekontrolisane kamatne stope, kastu vlasnika obveznica, stručni rečnik eksperata, bezlične valutne krize za koje niko ne preuzima odgovornost, kao i opšte zaduživanje.
Finansije izražavaju društvene odnose, odnosno, odnose moći. Nikada nije bilo jasnije da se, kao što se pokazalo kroz silinu devalvacije samo dan nakon izbora,7 građanski rat odigrava kroz vrednost novca (kao što je rekao Marks). Nema ništa apstraktno ni enigmatično u vezi sa rastom dolara: postoje samo sporovi protiv specifičnih tela.
Finansijski rat je ključni element i globalne i lokalne politike: planetarni rat za nadmoć vodi se između juana i dolara. U Argentini se suočavamo sa prikrivenom dolarizacijom: ono što smo uspeli da pobedimo na ulicama u decembru 2001. (u to vreme je vlada govorila o sleđenju ekvadorskog puta zvanične dolarizacije ekonomije), sada se uspostavlja drugim sredstvima (kroz dolarizaciju servisnih kamata, tržište nekretnina, hrane i lekova). Inflatorna kriza i fantomske nestašice osetljivih proizvoda izgleda da asociraju na lažnu analogiju sa vremenom pred kraj prošlog veka, pa čak i hiperinflacijom osamdesetih godina dvadesetog veka. Međutim, pošto nema širokog pljačkaškog zamaha, kakav u našem istorijskom sećanju povezujemo sa nekontrolisanim rastom cena, čini se “kao da“ se kriza nije potpuno rasplamsala ili je nemoguće izmeriti njene prave posledice.
Finansijski teror je uspešan. Finansijske prepreke odozdo koje podstiču masovno osiromašenje (i psihološki teror koji uz to ide) uspostavljaju se kroz konstantno refinansiranje dugova kroz nove dugove za kupovinu osnovnih proizvoda i plaćanje režija i osnovnih troškova.
Prelaz od finansija ka telima, kroz potez koji uklanja nasilje finansija sa horizonta apstrakcije, predstavlja metodologiju koju je razvio feministički pokret, koja postaje suštinski važna za analizu trenutnog stanja stvari.
Uzmimo jedan konkretan primer. LELIQ8 podrazumevaju političku operaciju: počivaju na privatnoj štednji i masi plata, subvencija i penzija. Banke koriste novac radnika, štediša i korisnika socijalne pomoći za špekulacije i postižu najviše kamatne stope na svetu pri minimalnim ratama (Blanco i sar. 2018.). Taj finansijski instrument se tako pretvara u vremensku bombu koja u sebi pakuje, odlaže i zamagljuje sukob koji podrazumeva.
Stoga se problem sa ovim likvidnosnim hartijama od vrednosti ne može shvatiti samo kao tehnički problem koji valja “razrešiti“; radi se o političko-finansijskoj operaciji koja vezuje sudbinu štediša, randika i korisnika socijalne pomoći za sudbinu banaka.
Tokom tih godina, narodne i feminističke mobilizacije su izdejstvovale snažan veto na Makrijev ekonomski program, koji je potom izražen i kroz glasanje. Finansijska iznuda – i dug kao privatizovani vid suprotstavljanja siromaštvu – nastoje da oduzmu i tu sposobnost vetoa i ojačaju disciplinu kroz najnasilniju i rapidnu devalvaciju. To se odvijalo i kroz raspravu u institucionalnim okvirima, odnosno diskusiju o tome ko će činiti novu vladu.
Činjenica da su glasači na izborima masovno odbacili vladu koja promoviše javni i privatni dug kao vid eksproprijacije i osiromašivanja otvara pitanje kako se nositi sa sukobom u situaciji koja se predstavlja kao “tržišna odluka“, kako se suprotstaviti finansijama kada dođe do kapilarnog terora.
Nije dovoljno suprotstavljanje finansijama jezikom špekulacija i čekanja: to je njihov jezik. Danas vidimo kako ostavljanje problema stručnoj ekspertizi ili budućim pregovorima daje finansijama monopol nad “proizvodnjom“ krize kao preferiranog političkog mehanizma iznude i ucene. Takođe je nemoguće svesti debatu na nivo nacionalnog suvereniteta zbog globalne dimenzije finansija. U takvoj geopolitičkoj situaciji, ključna je snaga ulica i njen kapacitet da bude prevedena u izborne rezultate. Potrebno je istovremeno raspravljati i pretakati u praksu nelihvarske sisteme zajmova (drugih kamatnih stopa), forme dugovnih olakšica za domaćinstva (predloge alternativnog finansiranja i opraštanja postojećih dugova) i alternativne valute (u lokalnim krugovima i materijalno referentne) koje smanjuju inflatornu štetu. Potrebno je da osudimo otimačinu, pljačku i finansijsko nasilje i suprotstavimo im se ovde i sada.
SVOJEVOLJNO OKONČANJE DUGA
Inauguraciju nove vlade Alberta Fernandeza (u decembru 2019.) obeležile su dve stvari: uticaj feminizma na debate i diskusije o “ponovnim pregovorima“ o stranom dugu, koji se generalno smatra “neotplativim“. Predložile smo slogan koji povezuje Svojevoljno okončanje trudnoće (zahtev bezbrojnih feministkinja “zelene plime“) sa okončanjem dugovanja: Svojevoljno okončanje duga. To je formula sinteze koja podrazumeva ideju da su uz olakšice duga potrebne i politike koje uviđaju vrednost kućnog rada i koje bi nas direktno učinile “kreditorkama“ bogatstva koje smo već stvorile besplatno. Smatramo da je vreme za reaproprijaciju, za legalno okončanje duga.
Danas posledice duga pogađaju osetljiva i politički delikatna polja, pošto direktno eksploatišu sposobnost društvene reprodukcije: zaduženjima domaćinstava i cenama hrane, a oboje poslednjih godina karakteriše nekontrolisan inflatorni rast.
Nova vlada je kao jednu od prvih hitnih mera pokrenula program nazvan “Argentina protiv gladi“. Trebalo bi da imamo u vidu da u Argentini, koja je četvrti najveći svetski proizvođač soje, 48 procenata dece živi u siromaštvu.
Program se sastoji od raspodele bonova za hranu koji bi trebalo da obuhvate dva miliona ljudi. Ministar društvenog razvoja, Danijel Arojo, zadužen za ovu meru, upotrebio je golu empirijsku činjenicu za objašnjenje zašto se program sprovodi kroz sistem bonova za hranu, a ne direktnom raspodelom novca: bilo kakav novac koji bi porodice dobile odmah bi otišao na (formalnu ili neformalnu) otplatu dugova, pošto su te porodice duboko u dugovima. Stvar je očigledna. Mogućnost garantovanja pristupa hrani danas određena je zaduženošću domaćinstva, čime dug bukvalno funkcioniše kao parazit koji isisava sve druge vrste prihoda: od penzionih primanja do socijalnih davanja, posebno univerzalnog dečjeg dodatka, od redovnih plata do povremenih honorara od poslova sa strane.
Ovo povezivanje duga i hrane je ključno, jer predstavlja ekstreman vid destruktivnog dejstva prekarnosti: prvo, ulaženja u dug da bi se jelo i, na drugom kraju lanca, gušenja u dugovima da bi se mogla proizvoditi hrana u narodnim ekonomijama; i konačno, monopolskog uskog grla supermarketa. Tu vidimo kako je dijagnoza finansijske kolonizacije naših teritorija mnogo šira od zaostavštine stranog duga, mada je u direktnoj vezi sa njom. Strani dug se preliva, kao u kapilarnom sistemu, u dugove domaćinstava, a dodatno ga podstiču pad kupovne moći i kresanje ulaganja u javne službe. To je eksplozivna kombinacija. Ili, drugim rečima, hrani samo nove dugove.
Borba malih poljoprivrednih proizvođača, radnika na zemlji, transformisala je način osmišljavanja javnih politika za borbu protiv gladi u Argentini. Zahvaljujući njima, porodična i seljačka poljoprivreda i njeni prodajni krugovi koji direktno povezuju proizvođače sa potrošačima počinju da se uključuju u puteve obezbeđivanja kvalitetne hrane. Rozalija Pelegrini iz Unión de Trabajadores de la Tierra (Sindikata radnika na zemlji) kaže: “Kod nas je to postignuto uz verdurazos“, misleći na političke akcije istovarivanja i besplatnog deljenja ogromnih količina povrća na trgovima, u znak protesta zbog inflacije koja život čini nemogućim i malim farmerima i potrošačima.
Tu se povlače linije izazova. S jedne strane, bonovi za hranu nastoje da institucionalizuiju feriazos, te proteste na kojima se besplatno deli hrana, kao i da uvaže dijagnozu društvenog pokreta o problemu gladi. S druge strane, nasleđeni dugovi i sistem bankarizacije dovode do nerealnog izjednačavanja transnacionalnih lanaca supermarketa i narodnih pijaca.
Uslovi proizvodnje i hiper-eksploatacije porodične poljoprivrede danas ukazuju na dva strukturalna problema: granice koje nameće nemanje pristupa zemlji (i sledstvenog plaćanja skupih zakupa) i, drugo, neprepoznavanje rada žena na selu. Četvorostruki čvor sužava mogućnosti i usložnjava sliku: pitanje poreza, vlasništvo nad zemljom, finansijalizacija hrane i količina neprepoznatog i istorijski potcenjenog feminizovanog rada koji, u stvari, funkcioniše kao varijabla snižavanja troškova“. Naša hrana je subvencionisana našom samo-eksploatacijom, mi ulazimo u dog da bi mogli da se nadmećemo u jednom zavisnom modelu proizvodnje“, dodaje Rozalija.
GLAD I RODNE NORME
Postoji još jedan aspekt javnih objava u vezi sa uvođenjem bonova za hranu: uporno ukazivanje na majčinsku odgovornost za hranjenje dece, bez obzira što su bonovi bilo za majke ili očeve. Nametanje odgovornosti hiper-eksploatisanim majkama nosi rizik od ponovnog uspostavljanja patrijarhalnih nadležnosti pri obebeđivanju socijalne pomoći. Feministička perspektiva, s druge strane, zahteva da se društvene politike ne koriste za naturalizaciju rodnih normi u kontekstu ekstremne krize.
Kresanja sredstava za javne službe i dolarizacija kamatnih stopa i cena hrane tokom vlade Mauricija Makrija prebacili su “troškove“ društvene reprodukcije na porodicu. Sada je neophodno ponovo uspostaviti javne službe, kako odgovornosti za hranu i staranje više ne bi padale na porodicu. Feministički pokret je pokazao nasilna ograničenja porodice svedene na heteropatrijarhalnu normu i, s druge strane, ukazao na vrednost mreža zajednice zbog njihovog kapaciteta za proizvodnju društvenih odnosa i institucionalno posredovanje. “Bonovi za hranu su važna mera u ekstremnoj situaciji u kojoj su naše drugarice, ali ne zamenjuju sledovanja hrane koja se dele u javnim kuhinjama u svakom susedstvu, gde se prave ollas populares, i taj komunitarni rad zahtevamo da bude prepoznat“, poručuje Džeki Flores iz Pokreta isključenih radnica i Sindikata radnike narodne privrede (UTEP).9
DUG BRIGE
Reproduktivni rad (uključujući i brigu, ali ne ograničavajući se na takav rad) poslednjih godina biva sve više prepoznat. Utvrđen je i mapiran ogroman broj poslova koji imaju proizvodnu vrednost, ali su politički podređeni i skriveni u podzemlju svakodnevice. Feministički pokret razotkriva ove radove kao politički produktivne, suprotstavljajući se njihovom nipodaštavanju, podrazumevanju da su besplatni, loše plaćeni i obavezni.
Srž ove borbe je u raskidanju veze između rodnih normi koje naturalizuju takav rad i biološki ga povezuju sa ženama u smislu moralne obaveze. To nije bitka u domenu kulture, već strogo politička borba. Na primer, sećamo se da su tokom okupljanja drugarice iz sindikalnih organizacija podelile informaciju da očevi kada im ponude roditeljsko odsustvo ne žele da ga prihvate, pokazujući da uvažavanje i prava iziskuju određeno političko uređenje da bi funkcionisali u praksi.
Ovde na scenu stupa istorijska debata o platama za poslove staranja: koliko su značajni, kako ih meriti i kakav kapacitet imaju da poljuljaju polnu podelu rada. Suočavamo se sa važnim izazovom: ne smemo da dopustimo da plate koje predstavljaju novčanu naknadu za rad staranja zaglave na dnu platne lestvice. To bi potvrdilo hijerarhiju zadataka koja bi onemogućila da ta plata uopšte posluži za borbu protiv prekarizacije.
To što govorimo o poslovima brige nam omogućava i da razumemo kako prekarizacija danas generalno funkcioniše. Besplatna, neuvažena, podređena, neredovna a istovremeno i konstantna dimenzija reproduktivnog rada danas omogućava nam analizu faktora ubrzavanja procesa prekarizacije. Dopušta nam da shvatimo forme intenzivne eksploatacije afektivne infrastrukture i, uz to, intenzivnog produženja radnog dana u prostoru domaćinstva. Dopušta i da obuhvatimo vidove migrantskog rada i nove hijerarhije rada “slobodnih strelaca“. Zauzvrat i osvetljava kako raspoloživost i sposobnost obavljanja zadataka koji se preklapaju predstavljaju primarni subjektivni resurs koji se svakodnevno eksploatiše pri staranju o deci, kao i savremene zahteve uslužnih poslova.
Briga o cenama, svakodnevna prilagođavanja da bi se prihodi rastegli da potraju i smišljanje dodatnih poslova su svakodnevne scene današnjice koje proširuju logiku brige pri eskalaciji prekarizacije. Vozačica Ubera koja vodi dete sa sobom više nije izuzetak, kao ni tekstilna radnica koja mora da ostavi decu, starosti između tri i sedam godina, samu, zato što ne može da dobije mesto u javnim ustanovama za dnevni boravak.
FEMINISTIČKA ANALIZA INFLACIJE
Oko uzroka inflacije se vodi politička bitka. Različiti autori doprinose elementima koji nam omogućavaju da razradimo femističku analizu inflacije, tog mehanizma koji nas prisiljava da se sve ubrzanije zadužujemo.
Istorijski konzervativni argumenti, koji inflaciju karakterišu kao bolest ili moralnu boljku privrede, pridodaju se monetarističkim objašnjenjima inflacije, fokusiranim na emisiju novca. Drugim rečima, ne radi se o tehničkim i ekonomskim objašnjenjima, već direktnom povezivanju sa očekivanjima načina života, potrošnje i rada. Tako je čuveni harvardski sociolog Danijel Bel utvrdio da je glavni uzrok inflacije u Sjedinjenim Državama sedamdesetih godina prošlog veka slom porodičnog uređenja. Tako je i Pol Volker, predsednik Federalnih rezervi SAD od 1979. do 1987., poznat po predlogu disciplinovanja radničke klase kao metodu borbe protiv inflacije, postavljao ovaj problem kao “moralno pitanje“.
Melinda Kuper, proučavajući zašto su i neoliberali i konzervativci besneli protiv niskobudžetnog programa namenjenog podršci afro-američkim samohranim majkama, pri analizi ovih objašnjenja ukazuje na temeljni razlog: to što subvencije akcenat stavljaju na nepoštovanje moralnih očekivanja od strane korisnika. Te afro-američke samohrane majke predstavljaju sliku koja se ne uklapa u Fordistički porodični portret. To jest, iz konzervativne perspektive, korisnice te podrške bivaju “nagrađene“ za odluku da rode decu izvan heteronormativne kohabitacije i inflacija odražava inflaciju očekivanja načina na koji će one voditi svoje živote, bez obaveze da rade.
Dakle, konzervativci preuzimaju klasičan neoliberalni argument da je inflacija posledica “preterane“ javne potrošnje i rasta plata uzrokovanog snagom sindikata, uz jo jedan obrt: inflacija označava kvalitativnu zamenu za poželjno. U poslednje vreme se odlučno insistira na oba argumenta.
U našem kontekstu, postavlja se pitanje kako da razmatramo inflaciju na način koji dekonstruiše konzervativno viđenje društvene potrošnje, slično stavu vlade u odlasku, koja je nametala moralne norme i kritikovala žene iz masovnih sektora zbog moguće potrošnje, dok je u isto vreme opravdavala lokalne i međunarodne finansijske elite, odgovorne za bekstvo kapitala u iznosu od devet od svakih deset dolara nacionalnog duga.
Neki odnosi izražavaju odbacivanje ili beg od porodičnih veza i ulazak u dužnički odnos jeste – kako tvrdi Silvija Federiči – promena, ali u smislu eksploatacije koja otvara novo pitanje: Kako disciplinovati i kažnjavati ljude izvan odnosa koji podrazumeva plata i izvan braka? Kaznene reforme socijalnih prava (kao što smo ukazale u vezi sa penzionim moratorijumom) nastoje da osmisle aparate koji bi stvorili patrijarhalne odnose izvan platnog i odnosa braka.
KAKO SE NE POKORITI FINANSIJAMA?
Zanima nas feministička ekonomija koja podrazumeva redefinisanje, na osnovu raznovrsnih i disidentskih tela, pojmova rada i eksproprijacije, komunitarnih i feminizovanih modusa delovanja kroz koje se danas razmatraju narodne, migrantske, kućne i prekarne ekonomije. Ova feministička ekonomija otvara niz istraživanja finansija kao oružja protiv naše autonomije (Gago 2018.). Koristimo ih da redefinišemo značenje neposlušnosti u praksi i stoga i da postavimo granice aproprijaciji naših načina života i želja od strane neoliberalnog kapitalizma.
Rekli smo da feministički odgovor na dug podrazumeva tkanje zajedničkog otpora. Feministički štrajk je to ozbiljno shvatio i akcentovao vezu između života, feminizacije rada i finansijske eksploatacije. Drugim rečima: kako izvoditi štrajkove i sabotirati finansije? Postoji nekoliko praksi “neplaćanja“ kao vida nepokoravanja. Ovde ćemo prokomentarisati nekoliko primera koji nam se čine inspirativno.
Nakon što je 1994. brutalna devalvacija meksičkog pezosa u odnosu na dolar uzrokovala takvu inflaciju da je postalo nemoguće plaćati privatne dugove i dolarizovane hipotekarne kredite, 30 posto zaduženih je bankrotiralo. Aktivisti iz pokreta poznatog kao “El Barzón“ skovali su slogan “Dugujem, ne poričem, ali platiću koliko je fer“, kojim odgovornost za povećanje njihovih dugova prebacuju na vladu i banke (Kafencis 2013.). Pokret se rapidno širio zemljom i prisilio vladu da uskoči u pomoć dužnicima.
U sred zapatističke bune i nedavnog sprovođenja Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj tgovini10 , javlja se jedan od prvih pokreta protiv maltretiranja i pljačke malih proizvođača od strane finansijskog sistema. Taj pokret inspirisao je talas neposlušnosti dužnika koji se širio i ukazivao na guđenje malih seoskih i kućnih ekonomija i isticao vezu između tih dugova i pritiska koji vrši državni dug.
U Boliviji se 2001. diže ustanak dužnika, tokom vlade Huga Banzera. Dužnici su naoružani dinamitom okupirali Glavnu upravu banaka, Episkopsku konferenciju i Kancelariju ombudsmana. Ovako se toga seća Oskar Gisoni (2012.):
Većina tih dužnika su siromašni starosedeoci iz unutrašnjosti zemlje, koji su uzeli kredite od finansijskih nevladinih organizacija ili privatnih banaka, sa kamatnim stopama od preko 40% godišnje, plus čudne i visoke provizije, kriminalne kazne za kašnjenja u otplati i desetine dodatnih troškova, što visinu malih zajmova uz gomilanje kamata u nekim slučajevima podiže za preko 120%.
U ovom “Planu da se dinamitom raznese dug“, kako su ga zvali novinari, jedan od glavnih ciljeva bio je spaliti sve evidencije dugovanja. Žene organizovane u Pokret zaduženih žena odigrale su važnu predvodničku ulogu u ukazivanju na lihvarstvo banaka.
Ovaj “biznis osiromašivanja“ detaljno je opisan u knjizi Grasijele Toro (2010.) koju smo već pominjali, u izdanju Muheres Kreando, koja naglašava nešto što nam se čini fundamentalno važno, posebno u Latinskoj Americi: organsku povezanost strukturalnih reformi i mikrokredita, saučesničku ulogu države u lihvarstvu banaka, ulogu međunarodne saradnje i vezu između duga i migranata kao “egzilanata neoliberalizma“ (Galindo 2004.).
Nakon kolapsa finansijskog balona izazvanog vrtoglavim rastom u oblasti nekretnina u Španiji, februara 2009. godine, javlja se Platforma za pogođene hipotekama (PAH).11 Ovaj pokret je i danas aktivan i nastavlja da razotkriva državne špekulacije i način na koji banke profitiraju na hipotekama uz pomoć države. Pokret sprovodi kolektivne prakse i direktne akcije za sprečavanje iseljenja, funkcionišući na mnogo mesta širom zemlje kroz decentralizovane grupe. Takođe podvlači značaj migrantskog i feminizovanog sastava organizacije pokreta.
Ovaj pokret utvrdio je da je oligopol u oblasti nekretnina ono što održava pljačkašku akumulaciju. Heštegovima kao što su #WeAreStaying i #WeWillNotLeave, ukazuju i na špekulacije nekretninama uz finansijski podsticaj kredita koji postaju neotplativi i na porast kirija. Kao direktno odgovorne za izbacivanja označavaju investicione fondove i krupne vlasnike nekretnina, pri čemu se misli na finansijske entitete, vlasnike brojnih nekretnina i lešinarske fondove.
Pri nastanku pokreta Okupirajmo Vol Strit 2012. godine, različiti aktivisti su se okupili ispred Njujorške berze i kampovali u parku Cukoti. Tu je rođen slogan “Mi smo 99%“ koji se odnosi na većinu ujedinjenu u potčinjenosti dugovima od kojih koristi ima jedan posto najbogatijih ljudi sveta. Radna grupa – Dužnički štrajk – tu pravi priručnik za finansijsku neposlušnost pod nazivom “Priručnik za otpor dugu“, pri čemu usvaja dvosmisleno značenje reči “strike“: štrajkovati i uputiti udarac. Organizovali su i skupštine dužnika i pokrenuli projekat “Rolling Jubilee“12 koji podrazumeva kolektivnu otplatu studentskih dugova po nižim stopama i oslobađanje studenata dužništva.
Otpis duga, ukidanje kriminalnih kreditnih biznisa, razotkrivanje mehanizama iznude i sprovođenje taktika kolektivnog oslobođenja od duga bile su neke od strukturnih tačaka borbe protiv finansijske uceniteljske moći. To je jasno izrečeno kroz rečenice koje postaju slogani:
Finansijskom establišmentu sveta imamo da kažemo samo jedno: Ne dugujemo vam ništa. Našim drugovima, porodicama, zajednicama, čovečanstvu i svetu prirode koji čini naše živote mogućim – vama dugujemo sve. Svaki dolar koji uzmemo od prevarantskih subprajm hipotekarnih špekulanata, svaki dolar koji ne damo agencijama za uterivanje dugova je sićušni deo naših života i slobode koji možemo da vratimo našim zajednicama, onima koje volimo i poštujemo. To su činovi otpora dugu, koji se izvodi i u mnogim drugim vidovima: kroz borbu za besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, odbranu zaplenjenog doma, zahtev za višim platama i pružanjem uzajamne pomoći (Skupština Dužničkog štrajka 2012. str. 2)
Ovakvo “uvezivanje“ raznovrsnih borbi je temeljno važno: jednu dimenziju finansijske neposlušnosti predstavlja i borba za javne službe, za uvažavanje istorijski devalviranog i neplaćenog rada (Federiči 2016.). Istu vrstu dijagrama ocrtava i feministički štrajk.
HOĆEMO DA SMO ŽIVE I BEZ DUGA!
Kroz akciju 2. juna 2017. godine, pod vođstvom kolektiva Ni Una Menos, kada smo uzvikivale “Hoćemo da smo žive i bez duga“ pred Centralnom bankom Republike Argentine i delile flajere i čitale manifest pod istim naslovom, mi smo uvezale privatni dug, dug domaćinstva i porodice na javnoj sceni i u debati kao važno feminističko pitanje.
Pitale smo se šta znači nepokornost finansijama (to je bio naziv šireg kolektiva koji je organizovao tu akciju). Tako smo počele da problematizujemo tu apstraktnu dinamiku finansija u odnosu na svakodnevni život, vrste nasilja u domaćinstvima i na raznim teritorijama, kao i tekuće vidove radne eksploatacije.
Ta akcija je imala višestrukog odjeka. Jedan od najzanimljivih bio je to što su različiti sindikati tokom marša Ni Una Menos 4. juna 2018. usvojili taj slogan za poziv na marš. U periodu pred taj marš počinjao je u dotadašnjoj istoriji Argentine najbrži proces javnog zaduživanja, okončan pregovorima sa MMF-om, brutalnom devalvacijom plata i kresanjem javnog budžeta uz ukidanje trinaest ministarstava.
MI PROTIV DUGA
Slike “borbenog vrckanja“ iz Portorika su 2019. obišle svet, pokazavši ritam protesta, tela i zastava koji se njišu kao reakcija na mizogine, homofobične i rasističke izjave guvernera Rikarda Rozela, koji potom daje ostavku. Međutim, ono što se vidi na tim viralnim fotografijama i snimcima nije tek puki začin boje ili spontanosti. Vidimo feministički, kvir i narodni sastav pokreta na teritoriji koja je kolonija Sjedinjenih Država. Vidimo ljude koji tkaju samo-organizaciju i otpor, suočeni sa ekonomskom krizom, posebno nakon razornog uragana Marija 2017. godine (što je bila tema još jednog od zvaničnih razgovora do čijeg sadržaja su novinari došli). Jedna od organizacija na koju su se odnosile te zvanično upućene uvrede bila je, nimalo slučajno, od ključnog značaja u organizaciji narodne mobilizacije – Feministički kolektiv u izgradnji (Colectiva Feminista en Construcción).
Taj kolektiv iznalazi načine upotrebe tela koji doprinose masovnosti mobilizacije, “tkanju“ protesta i načinima suprotstavljanja: nasilju kolonijalne države koja stvara dug i prekarizuje život može se suprotstaviti samo razgradnjom ukrštajućih hijerarhija rase, roda i klase. Feministički kolektiv u izgradnji je zaslužan i za slogan “8. mart: mi protiv duga“ 2019. godine, u sred međunarodnih feminističkih štrajkova, u zemlji sa rekordnim brojem femicida, kao i rekordnom visinom duga.
Važno je ne zaboraviti politički status Portorika: to je neinkorporirana teritorija Sjedinjenih Država, što znači da Portoriko pripada Sjedinjenim Državama ali nije njihov deo. Godinu dana pre uragana, 2016., na ovo ostrvo je stigao “Odbor za fiskalnu kontrolu“, posvećen restrukturisanju portorikanskog duga: novi vid kolonijalne vlasti koji, s jedne strane, izuzima Sjedinjene Države iz preuzimanja odgovornosti za anektirane teritorije i, s druge strane, osigurava da dug bude plaćen. Drugim rečima, restrukturiranje duga je jedina opcija i, da bi tako i bilo, direktno se postavlja elita koja će osmisliti restrukturisanje i nadgledati lokalnu vlast. Portoriko je ekstreman primer, ali pokazuje modus operandi “inostranog“ zaduživanja u Latinskoj Americi, kao mehanizma disciplinovanja i rekolonizacije.
Feministički kolektiv u izgradnji je, međutim, na ulici bio još dosta pre obznanjivanja tih izjava i njihove poruke izražavaju mnogo više od izliva besa: one pojašnjavaju kako se dug i njegove kolonijalne političke forme zasnivaju na eksploataciji i istovremenoj ravnodušnosti prema životima, željama za autonomijom Crnih žena, siromašnih i LGBTQI zajednice.
Ispred zgrade vlade, poznate kao La Fortaleca, 25. novembra 2018., organizuju protest uz tvrdnje da je glavna briga vlade da usreći vlasnike obveznica, dok ne preduzima nikakve korake protiv porasta rodno zasnovanog nasilja. Par dana pre toga sazvale su “Sedeći skup protiv mačističkog nasilja“. Za 8. mart 2018. organizuju feministički štrajk pod nazivom “Feministički embargo“ u tržnom centru na Plaza Las Amérikas, gde podvlače ulogu banaka u stambenoj i dužničkoj krizi sa kojom se zemlja suočava. Osuđuju banke Santander, Banco Popular, Oriental Bank i First Bank, razotkrivajući njihovu odgovornost za brojne zaplene nekretnina i ostavljanje ljudi bez domova. Istakle su da su samo godinu dana pre pre nego što su uragani Irma i Marija milione ostavili bez domova, banke takođe odigrale svoju ulogu, ostavivši 5.554 porodica bez doma.
Kako tvrdi Rosio Zambrana (2019.), govoreći o dugu Portorika, ove dugove je nužno posmatrati prevashodno kao “kolonijalne dugove“. Ona ističe razvoj tog mehanizma na Haitiju: “Jedina uspešna revolucija robova u istoriji neutralisana je dugom. Danas stanovnici Haitija žive u siromaštvu, potčinjeni interesima kapitala kojima upravljaju države i međunarodne institucija poput MMF-a“. Mogućnost oslobođenja dužništva za Portoriko, tvrdi Zambrana, nadovezujući se na rad Ariadne Godre-Obert(2018.), počiva na pokušaju osvetljavanja odnosa između duga, štednje i kolonijalizma. Godre-Ober kaže da je neophodno osvetliti “pedagogiju zadužene žene“ čiji život opterećen dugom u stvari dovodi do nastavka kolonijalne situacije.
Višenacionalni, antikolonijalni i narodni feminizmi su posebno potkovani za tu vrstu reagovanja na sistematsko zaduživanje naših zemalja i domaćinstava. Uspevaju da konkretno pokažu posledice duga po svakodnevni život. I to čine kroz mobilizacije i ulične akcije: od javnih osuda bankarskih institucija do detaljne analize koga pogađaju oduzimanje zemlje i uskraćivanje javnih službi, rast kirija i načini upravljanja prekarizacijom. Ali dug je takođe neodvojiv od disciplinovanja tela, navika i želja protiv kojih borbeni perreo13 i revizije duga sačinjavaju zajednički program.
“DUGUJU NAM ŽIVOT“
Svedočimo sve brutalnijem i nasilnijem ustrojstvu patrijarhalne, rasističke i kolonijalne geopolitike. Štrajkovi i mobilizacije započeti u oktobru 2019. i nastavljeni u Čileu i Kolumbiji odraz su ustanaka širom te teritorije zbog pljački globalnih finansija.
Okrenimo se dešavanjima u Čileu: vidimo slogane i prakse feminističkog štrajka na masovnom nivou, u vidu višenacionalnog generalnog štrajka. Radi se o akumuliranju iskustava koja su supela da izmene teksturu borbi, njihove organizacione forme, političke formule, istorijska savezništva. Vidimo izraze toga na zidovima. Uzmimo dva primera: “Duguju nam život“ kao sintezu koja preokreće dužništvo, odnos ko kome duguje, vidimo kao grafit na bankama u zemlji Čikago bojza14, s najvećim nivoom duga po glavi stanovnika u regionu. U situaciji porasta cena svakodnevnog života, to jest, izvlačenja vrednosti iz svakog trenutka društvene reprodukcije, finansijska neposlušnost se javlja uz slogan-praksu “masovnog neplaćanja”. Drugi primer grafit-sinteze je “Svinjo, fašisto, kćerka ti je feministkinja” (Paco, fascista, tu hija es feminista) i ukazuje na duboku destabilizaciju patrijarhata, njeno strukturalno i mikropolitičko filigransko tkanje, na šta reaguje fašizam našeg vremena. Studentski dugovi i privatizacija penzija kroz private investicione fondove posebno, kao i u širem smislu dug kao način života, predstavljaju ključne problem koje podvlači generalni feministički štrajk protiv prekarizacije života, koji se odigrao u Čileu 2020. godine.
Linije borbe su jasno ocrtane: višenacionalnost borbi protiv globalnosti finansija. Transnacionalna dinamika borbi je razotkrila i pokrenula debate o tome kako neo-ekstraktivizam funkcioniše kao formula rekolonijalizacije kontinenta i uvodi nove forme eksploatacije istorijski potcenjenog i loše plaćenog rada. Stoga nije koincidencija što višenacionalnost, na talasu borbi starosedelačkih naroda, danas predstavlja zastavu svih tih susreta, skupština i protesta. Višenacionalnost je izraz konkretnog sastava najvitalnijih borbi protiv neoliberalnih i konzervativnih saveza. U Argentini borbu vode starosedelkinje koje nastoje da Nacionalni skup žena učine višenacionalnim (Encuentro Nacional de Mujeres)15 uz slogan #NosQueremosPlurinacional (Želimo višenacionalnost), kampanje brojnih organizacija i kolektiva koji kliču #SomosPlurinacional (Mi smo višenacionalni), drugove iz kampanje #MigrarNoEsDelito (Nije zločin migrirati), uz NiUnaMigranteMenos i istorijski višenacionalni sastav feminističkih grupa i društvenih pokreta. Ta višenacionalnost je takođe ono što odlikuje i starosedelačke protagoniste i pokretače pokreta #ElPaoNoPara (Štrajk ne prestaje) i otpor žena paketu neoliberalnih reformi u Ekvadoru 2019. godine, kao i nedavni Višenacionalni ženski parlament i feminističke organizacije.
To je akumulacija borbi s konkretnim zadatkom dekolonijalizacije našeg jezika i praksi, naših zamisli i naših tela. I, iznad svega, širenja te višenacionalne dinamike na druge debate: na primer, o sindikatima. Drugarice iz Komiteta radničkih i sindikalnih koordinatora 8m Čilea (Comite de Trabajadores y Sindicalistas de la Coordinadora 8M de Chile) razmišljaju o “višenacionalnom sistemu brige”. Višenacionalnost, kao konkretna transnacionalna snaga, takođe predstavlja perspektivu i metod koji omogućavaju stvaranje zajedničke agende koja obuhvata tela-teritorije s kojih izrastaju feminističke mobilizacije širom Abya Yala.16
FEMINISTIČKI ŠTRAJK PROTIV DUGA: 2020.
Pokazale smo kako je transnacionalni feministički pokret preuzeo borbu protiv duga kao barjak borbe i deo dinamike feminističkog štrajka. Širom sveta smo poručile: “Hoćemo da smo žive, slobodne i bez duga!“ (Argentina), “Mi protiv duga!“ (Portoriko), “Duguju nam život!“ (Čile), “Ne dugujemo, ne plaćamo!“ (Španija). Stvar je istorijska: feministički pokret politizuje, i to u masovnim razmerama, pitanje finansija. I upravo feministička analiza duga nam omogućava promišljanje odnosa ekonomskog i seksističkog nasilja. Feministički štrajk, osudom dugovanja MMF-u i privatnim kreditorima i njihovim uticajem na zaduživanje domaćinstava, nastavlja da čini dugove vidljivim i spornim. Dok vlasnici obveznica i investicioni fonodvi vrše pritisak kako bi im se investicije isplatile, na ulicama postaje jasno da smo mi pravi kreditori.
To nije postignuto slučajno. Desio se fundamentalni preokret, kako na radnim mestima i u domovima, tako i pred bankama i protiv transnacionalnih korporacija, i on pokazuje da mi ne dugujemo ništa. Znamo da je dug istorijski mehanizam koji kapitalizam koristi za pljačku, eksploatisanje i privatizovanje zajedničkihh dobara koja iznova i iznova stvaramo, kao i za povećanje radne eksploatacije u trenucima krize. Najpoznatiji od tih mehanizama je uslovljavanje država putem dužništva. To je scena koja se stalno i ciklično ponavlja u Latinskoj Americi, ali i šire, kao deo globalnih kolonijalnih odnosa.
Međutim, tek odnedavno se uviđa kako javni dugovi utiču na svakodnevni život. To je postignuto zahvaljujući tome što se žene, lezbejke, travestiti, trans i nebinarne osobe bune i u reči pretaču iskustvo svoje istovremene preterane eksploatacije kao radnica na tržištu rada i u kući, kao potrošačica i sada i kao dužnica.
Povezivanje duga, nasilja i rada je takođe postignuće feminističkih štrajkova. U pozivima na četvrti međunarodni štrajk u Argentini, pitanje duga je utkano u različite oblasti proizvodnog i reproduktivnog štrajka u vidu dvodnevnih događanja tokom 8. i 9. marta. Takođe se izražava kroz glavni slogan: “Duguje se nama, ne MMF-u ni crkvama“, što daje preciznu dijagnozu sticaja prilika i šire perspektive pokreta. Reći “hoćemo da smo bez duga“ u slamovima i sindikatima, na ulicama i univerzitetima predstavlja metod analize i akcije koji povezuje finansije sa telima.
Ali debata o dugu ne podrazumeva samo pričanje o dugu. Dug se direktno povezuje sa kresanjima budžeta za javne službe, smanjenjima plata, uvažavanjem kućnog rada i potrebom da se uđe u dug da bi se izvršio abortus. Ulazimo u dugove samo zato što smo već ostavljene bez drugih resursa. Dug se pojavljuje kao “spas“ zato što smo nasilno osiromašeni, do tačke indukovanja prekarnosti. Dug postaje neotplativ zato što mu prethode pljačka i otimanje.
Razmatranje duga iz feminističke perspektive nam dopušta da jasno uvidimo šta hrani globalne tokove finansijskog kapitala, koji teži da prisvoji penzije, plate i ogromnu količinu slobodnog i prekarnog rada koji pokreće današnji svet, koji pokreće ekstraktivističko otimanje i omogućava izvanrednu profitabilnost multinacionalnim kompanijama. Ovu operaciju smo utvrdile i osudile zbog njene direktne povezanosti sa rastom radnih, institucionalnih, rasističkih i seksističkih vidova nasilja.
Pogledajmo praktičan primer finansijske geografije koju feministički štrajk čini vidljivom. Investicioni fond BlackRock, u čijem posedu je dobar deo argentinskog duga pod stranom jurisdikcijom, je isti fond koji ulaže ogromne investicije u meksičke penzione fondove i zahteva izmene tamošnjeg penzionog sistema. Moramo da osvetlimo vezu između finansijskih špekulacija, porasta starosne granice za penziju i neprepoznavanja rada žena, lezbejki, travestita i trans osoba: profiti investicionog fonda su garantovani produžavanjem trajanja prekomerne eksploatacije rada. Povrh toga, ovi investicioni fondovi zahvaljujući imovini kojom raspolažu (novcu koji ubiraju od budućih penzionera koji im plaćaju više i duže) mogu da kupuju i privatizuju državne kompanije. Jednim potezom ti radnici bivaju naterani da rade duže i ostaju bez javnih službi, čime je i njihov prihod devalviran (pošto sada moraju da plaćaju usluge koje su bile javno dostupne i besplatne).
Dinamika osiromašivanja kroz nasilje prema određenim telima i teritorijama može da pomogne u objašnjenju zašto je feministički štrajk izbio s više žestine u Meksiku 2020. u poređenju sa ranijim godinama. Po zvaničnim službama, u toj zemlji se u proseku desi deset femicida dnevno. Poziv na štrajk 8. i 9. marta postao je viralan uz slogane koji izražavaju nakupljeni “naboj besa“, kako je to objasnilo nekoliko aktivistkinja. Zapatisti, studenti univerziteta, umetnici i feministički kolektivi širom zemlje su se odazvali pozivu, kao i radnice iz makila, u borbi protiv nekih od najsurovijih poslodavaca na kontinentu.
Bez sumnje, sve se silovitije prepliću rodno zasnovano i političko i ekonomsko nasilje. Isti taj investicioni fond koji dolazi u Argentinu i Meksio, nameren da dođe do društvenog bogatstva, predmet je osude Žutih prsluka u Francuskoj: optužuju ga za saučesništvo u penzionim reformama predsednika Emanuela Makrona koje su nedavno izazvale masovne proteste. Štrajk koji je u toj zemlji trajao preko 40 dana – obuhvativši sve, od članova baletskog ansambla nacionalne opere do radnika na železnici – predstavlja još jednu moćnu sliku posledica finansijske eksproprijacije plata i penzija.
Stoga se način delovanja investicionih fondova (kao osnovnih aktera u ponovnim pregovorima o nacionalnom dugu) ne može objasniti metodološkim nacionalizmom: penzione fondove jedne zemlje koriste za kupovinu državnog duga druge zemlje kojoj je potrebna finansijska pomoć, a potom to mogu da koriste za investicije u drugim zemljama gde će kupovati hipotekarne dugove ili ulagati u energetiku. To je pokazala i Platforma za pogođene hipotekama (PAH), koja je protestvovala protiv iseljenja širom Španije zbog pucanja finansijskih balona. PAH 2018. podnosi tužbu protiv fonda BlackRock zbog uloge koju je odigrao u izazivanju inflacije cena u stambenom sektoru.
Od tada ovakve osude predstavljaju glavni deo feminističkih i migrantskih pokreta i posebno podvlače vezu između osmomartovskog feminističkog štrajka i akcija protiv iseljenja i za pravo na stanovanje. Sindikalno povezivanje zakupaca stanova je prodrmalo kampanju protiv iseljenja, dajući imena i lica borbi (#GiselliSeQueda – Žizelijevi ne idu nigde) i braneći zakupce od kuće do kuće. “Od samog početka, feministička praksa je za PAH od glavnog značaja, jer aktivističko članstvo Platforme oduvek čine domaćice, starije žene i migrantkinje, posebno iz Južne Amerike. Kriza tradicionalnih parova se povezuje i sa neuspehom u otplati rata za stanove i obično su žene te koje ostaju u kući pod dugom“, kaže Lota Meri Priti Tenhuhen, aktivistkinja PAH u madridskom kraju Valekas. U saopštenju PAH za osmomartovski štrajk 2022. stoji:
Mi se suprotstavljamo prevari s nekretninama. Mi odbijamo da plaćamo bezobrazne cifre. Mi odbijamo da ostanemo na ulici. Borba za stanovanje je feministička borba. Mnoge od nas su iskusile seksističko nasilje u sopstvenim domovima, kao i na ulicama i na poslu. Pozivamo druge feminističke drugarice da se pridruže pokretu za stanovanje, rame uz rame, da zaustavimo iseljenja, povratimo pravo na stanove, borimo se protiv banaka i lešinarskih fondova, zahtevamo prava i sprovodimo ih u praksi kroz uzajamnu pomoć, kao i da se borimo za to da život bude najvažniji.
U ovom feminističkom štrajku možemo da pratimo nit geografije otimačine i eksproprijacije u korist takozvanih “vanrednih investicionih dobiti“. Borbe za pravo na stanovanje, priznanje kroz plate, penzije, sve su to delovi istog programa finansijske neposlušnosti.
Kao što je iznad već rečeno, u nedavnim feminističkim protestima u Argentini je od ključne važnosti bilo i pitanje penzionih beneficija. Udruživanje sindikalnih i feminističkih akcija i jezika je temeljno važno. Pod sloganom “Sve žene su radnice“ ovaj savez je uspeo da problematizuje rad u svim njegovim višestrukim vidovima. Eksperimentisanje praksama društvenog sindikalizma koje povezuju pitanja stanovanja i rada, penzija i narodne privrede, osude seksualnog zlostavljanja i nasilja na radu, bilo bi nemoguće bez feminizma. Nije koincidencija što su u nekoliko sindikalnih sedišta oslikani murali sa porukom “Nije to ljubav, već neplaćeni rad“. Izokretanjem hijerarhije prepoznavanja neplaćenog rada, izokreće se i teret duga. Dug pripada državi, gazdama i patrijarsima koji se okorištavaju ovim istorijski besplatnim i obaveznim radom.
Vidovi izbegavanja plaćanja, kritike feminizacije siromaštva i opšteg osiromašenja, prekarnosti rada i svakodnevnog života, zajedno tkaju pitanja. Pitajući kako da izvedemo štrajk protiv finansija, mi pitamo i od čega su sačinjeni naši dugovi i ko polaže pravo na kontrolu našeg postojanja.
Femicidi i travesticidi su neodvojivi od ove geografije kapitala koja nameće sve nasilnije forme osiromašivanja i eksploatacije širom sveta. Izjava “dug je prema nama“ u okviru međunarodnog feminističkog štrajka preokreće teret duga: nas vidi kao kreditore i insistira da istraživanja o dugovima počnu u domaćinstvima i na ulicama.
Excursus
Roza Luksemburg: U zemljama duga i potrošnje
Ovde pokušavamo da analiziramo dug kao opšti mehanizam otimanja. Poslednjih godina je u diskusijama o savremenoj formi kapitalizma u širokoj upotrebi formulacija Dejvida Harvija (2003.) o “akumulaciji otimanjem”. Kapital danas, po Harviju, ponovo oživljava metode delovanja takozvane “primitivne akumulacije” kroz kompulzivno prisvajanje novih resursa radi njihove valorizacije, čime se odstupa od fordističkog modela eksploatacije radne snage. Temelj na koji se Harvi poziva je razmišljanje Roze Luksemburg o ekspanzivnoj dinamici kapitala u “novom” imperijalizmu. Naglašavajući neophodnost višestrukih “spoljnih faktora” koji omogućavaju to sve veće pomeranje granica valorizacije, upravo Roza Luksemburg može da nam pruži ključne elemente za razumevanje aktuelnih vidova otimačine, ekstraktivizma, posebno ako proširimo pitanje ekstrakcije na finansije, uz interpretativni ključ finansijskog ekstraktivizma.
Finansijalizacija (o kojoj govori i Lenjin u sklopu razmatranja imperijalizma) izražava širenje logike akumulacije kapitala, sve sa njoj svojstvenim inherentnim spletom kontradiktornosti. Po terminologiji Roze Luksemburg, radi se pre svega o prostornoj i vremenskoj razdvojenosti proizvodnje viška vrednosti i njenog pretvaranja u kapital. Ali to implicira da se prethodno postavi pitanje odnosa kapitala i njegovih “spoljnih faktora“.
U Akumulaciji kapitala (1913.), objašnjavajući idealnu teorijsku šemu kojom Marks opisuje proizvodnju i stvaranje viška vrednosti kroz figure “kapitalista“ i “radnika“, Roza Luksemburg predlaže da se te figure na jedan neformalan način uopšte, čime se otvaraju vrata pluralizaciji koja se čini inherentnom potrošnji. “Odlučujuće je to da višak vrednosti ne može biti realizovan ni od radnika ni od kapitalista, nego od društvenih slojeva ili društava koja sama ne proizvode kapitalistički“. (str. 266)17 Ona daje primer engleske tekstilne industrije pamuka koja je tokom dve trećine devetnaestog veka opskrbljivala Indiju, Ameriku i Afriku, uz to opskrbljujući i seljake i evropsku sitnu buržoaziju. Zaključuje: “radilo se o potrošnji nekapitalističkih slojeva i zemalja, koja je činila osnovu za ogromno proširenje pamučne industrije u Engleskoj“ (str.266) (kurziv u originalu).
Sama fleksibilnost procesa akumulacije podrazumeva da mu je imanentna prethodno pomenuta kontradikcija. “Revolucionarno“ dejstvo kapitala funkcioniše kroz ta izmeštanja, uz sposobnost brzog razrešavanja diskontinuiteta društvenog procesa akumulacije. Tom “čarobnom umeću“ kapitala, Roza Luksemburg dodaje neophodnost nekapitalističkog: “Ali on može samo na pretkapitalističkom tlu primitivnih socijalnih odnosa da razvije toliku komandnu vlast nad materijalnim i ljudskim proizvodnim snagama koje spadaju u takva čuda“. (str. 272).
Nasilnost tog prisvajanja od strane evropskog kapitala iziskuje komplementarnu političku moć koja se utvrđuje samo u ne-evropskim uslovima: to jest, moć kakva vlada u američkim, azijskim i afričkim “kolonijama“. Luksemburg ovde navodi eksploataciju starosedelačkih naroda od strane Peruvian Amazon Co. Ltd., kompanije koja je snabdevala London amazonskom gumom, kao primer kako kapital uspeva da proizvede situaciju “na granici sa ropstvom“. “Internacionalni promet” kao “jedan od istorijskih uslova opstanka kapitalizma“ se onda javlja kao “razmena između kapitalističkih i nekapitalističkih oblika proizvodnje” (str. 273). Ali šta se pojavljuje kada prоces akumulacije razmatramo sa tačke gledišta varijabilnog kapitala, to jest, živog rada (a ne samo viška vrednosti i osnovnog kapitala)?
“Prirodna“ i “društvena ograničenja porasta eksploatacije radne snage znače da bi akumulacija, kaže Roza Luksemburg, trebalo da poveća broj zaposlenih radnika. Marksov citat o kapitalističkoj proizvodnji i uspostavljanju radničke klase kao klase koja zavisi od najamnine dovodi do pitanja prirodne reprodukcije radničke klase koja, međutim, ne prati ritmove i kretanja kapitala. Ali, tvrdi Roza Luksemburg, “ona mora imati druge društvene rezervoare iz kojih joj pritiče radna snaga — radna snaga koja dotada još nije stajala pod komandom kapitala, i koja biva uvučena u redove najamnog rada po potrebi. Tu dodatnu radnu snagu kapitalistička proizvodnja može stalno povlačiti samo iz nekapitalističkih slojeva i zemalja”. (str. 275)
Luksemburg dodaje i pitanje rase: pošto je kapitalu potrebna mogućnost raspolaganja “svim delovima sveta i u svima podnebljima”, “nije u stanju da izađe na kraj ni sa radnom snagom samo bele rase”: “kapital mora da ima neograničenu mogućnost raspolaganja celom radnom snagom zemlje da bi njome pokrenuo sve proizvodne snage zemlje — ukoliko je to moguće u granicama proizvodnje viška vrednosti”. (str. 276) Poenta je u tome da ti radnici ne-bele rase prvo moraju da budu “oslobođeni” da bi potom bili regrutovani u aktivnu armiju kapitala. Regrutovanje, s ove tačke gledišta, sledi nakon nakon oslobodilačke orijentisanosti koja se pripisuje proletarijatu koji se shvata kao “slobodan” subjekat (Luksemburg kao primer navodi južnoafrički rudnik dijamanata).
“Radničko pitanje u kolonijama“ je stoga mešavina radnih problema u rasponu od najamnine do drugih manje “čistih” modela ugovaranja. Ali nas zanima kako Roza Luksemburg ističe “savremeno postojanje” nekapitalističkih elemenata u kapitalizmu kao ključni element njegove ekspanzije. Ovo je polazna tačka novog promišljanja problema unutrašnjeg i spoljnog tržišta, za koje ona ističe da ne predstavljaju samo koncepte političke geografije, već prevashodno društvene ekonomije. Pretvaranje viška vrednosti u kapital, koje vidimo na ovoj mapi globalne zavisnosti, istovremeno se razotkriva kao sve hitnije i sve prekarnije (str. 280).
Ali otidimo korak dalje. Roza Luksemburg kaže da kapital može silom da prisvoji sredstva za proizvodnju i takođe prisili radnike da postanu predmet kapitalističke eksploatacije. Ali ih “ne može silom učiniti kupcima njegovih roba“, odnosno “ne može ih prisiliti da realizuju njegov višak vrednosti“. (str. 297) Drugim rečima, ne može ih prisiliti da postanu potrošači.
Ovde njen rezon možemo da primenimo i na trenutne uslove, uz dodatak jednog elementa: a to je način na koji se u velikom delu planete potrošači prave kroz masovno zaduživanje. To je specifičan vid proizvodnje “obaveza” neophodnih za realizaciju viška vrednosti. Ali novina današnjeg trenutka je da za savremeno uspešno zaduživanje nije neophodno biti radnik sa platom.
Postoji temeljna povezanost međunarodnih kredita, infrastrukture i plasmana robe. Luksemburg izlaže detaljnu analizu u nekoliko pasusa: o borbi protiv svih “vidova naturalne privrede“ i posebno oduzimanju zemlje radi okončanja samodovoljnosti seljačkih privreda, uz naglasak na hipotekarnim dugovima američkih farmera i holandskoj i engleskoj imperijalističkoj politici u Južnoj Africi, usmerenoj protiv crnačke i starosedelačke populacije, kao konkretnim primerima političkog nasilja, poreskih pritisaka i uvođenja jeftinih dobara.
Dug je taj mehanizam koji fokus stavlja na problem vremenskog i prostornog raskoraka realizacije i kapitalizacije viška vrednosti; i time na neophodnost kolonijalne ekspanzije. Luksemburg posvećuje nekoliko sumirajućih pasusa o funkcionisanju duga odnosu između Engleske i Republike Argentine, gde zaduživanje, engleski izvor gotovih dobara i gradnja pruga dostižu astronomske cifre za jedva deceniju i po. Južnoafričke države, južnoafričke kolonije, kao i druge “egzotične zemlje“ (na primer Turska i Grčka) jednako privlače tokove kapitala u ciklusima obeleženim bankrotstvima i ponovnim pokretanjima: “Realizovani višak vrednosti koji ne može biti kapitalizovan u Engleskoj ili Nemačkoj i zato leži nezaposlen, ulaže se u Argentini, Australiji, Kaplandu ili Mesopotamiji u gradnju železnica, vodogradnje, rudnike, itd. “ (str. 333). Dislociranje (vremensko i prostorno), u smislu mesta i vremena kada se može kapitalizovati višak vrednosti, dopušta da akumulacija funkcioniše poput mašine za apstrahovanje koja, međutim, zavisi od konkretnih okolnosti koje uvek iznova teži da homogenizuje: Engleski kapital koji je u Argentinu priticao u gradnji železnica možda je ranije u Kini realizovan kroz indijski opijum (str. 334).
Međutim, u inostranstvu se mora izazvati ili “nasilno stvoriti“ jedna “nova potražnja”: ono što se premešta, kaže Luksemburg, jeste “uživanje” u proizvodima. Ali kako se proizvode uslovi za odvijanje ovog uživanja? “’Uživanje’ proizvoda moraju svakako” da realizuju i plate novi potrošači. Zato novi potrošači moraju imati novčana sredstva“ (str. 333). Danas proizvodnju tog uživanja kruniše masifikacija dužništva. Ovo uživanje je ostvarenje težnje koja proizvodi spoljnost. Naravno, ne radi se strogo o bukvalnoj ili teritorijalnoj spoljnosti.
Po mišljenju Roze Luksemburg, prethodnica krize je onaj katastrofični trenutak kada kraj jednog nekapitalističkog sveta biva prisvojen kroz imperijalističku ekspanziju. U trenutnom trajnom izmeštanju tih ograničenja (i stalnom upravljanju krizom) postoji nešto što bi trebalo da vidimo ispod površine: stvaranje nekapitalističkih svetova (prostora-vremena želje), ka kojima kapital hita sve proždrljivije, brže i intenzivnije. Istovremeno moramo da detektujemo koji tip ekstraktivnih radnji iznova pokreće pitanje imperije koje sada prevazilazi nacionalne granice.
Uvidi Roze Luksemburg nam danas osvetljavaju put za projekat izgradnje političke kritike ekonomije zasnovane na feminističkim pokretima i perspektivama.
Neke prekretnice u kratkoj hronologiji
Novembra 2016. Centralna banka Republike Argentine (BCRA) odobrava otvaranje štednih računa i izdavanje debitnih kartica maloletnima da bi im se “omogućilo svakodnevno ekonomsko funkcionisanje, da bi se podstaklo finansijsko obrazovanje mladih i promovisala bankarizacija kroz upotrebu elektronskih načina plaćanja“.
U martu 2017. je firma Ciudad Microempresas, koju čine Banco Ciudad de Buenos Aires (Banka grada Buenos Ajresa) i Corporacion Buenos Aires Sur, otkupila Cordial Microfinanzas od Banco Supervielle za 46,5 miliona dolara. Portfolio ove firme podrazumevao je zajam od 192 miliona dolara i funkcionisanje kroz pet ogranaka: u oblastima Flores, Vila Celina, Lafer, Olmos (sve krajevi ili delovi grada Buenos Ajresa ili njegovih predgrađa) i pijaci La Salada (najveća neformalna pijaca na kontinentu).
U julu 2017. Predsednik hitnom i nužnom uredbom uvodi liniju privatnih kredita za penzionere i korisnike univerzalnog dečijeg dodatka, sa kamatnim stopama od oko 24 posto godišnje.
Oktobra 2018. jedna od najvažnijih tema sastanka W20, ženskog “kružoka“ G20, bila je unapređenje finansijske inkluzije siromašnih žena, na osnovu dijagnoze da je “finansijski jaz“ – to jest, razlika između broja muškaraca i žena uključenih u finansijski sistem – jedan od razloga za višu stopu siromaštva žena. Učestvovala je i holandska kraljica Maksima, kao predstavnica UN za pitanja inkluzivnog finansiranja razvoja i kao počasna predsednica Globalnog saveza za finansijsku inkluziju G20, koji “promoviše širenje mikrokreditiranja žena kao povlašćenog načina borbe protiv siromaštva“.
28. novembra 2018. je Centralna banka (BCRA) odobrila rezoluciju A6603 koja podrazumeva novu komplementarnu uslugu u oblasti finansija zvanu “bankarski korespondenti“, što znači da ti entiteti mogu da se bave klijentima kao što su firme, benzinske pumpe, supermarketi, apoteke ili fizička lica, koristeći se korespondentskim kadrovima, u skladu sa ugovorom sa bankama koji im dopušta izvođenje svakovrsnih bankarskih operacija.
26. decembra 2018. godine, Centralna banka (BCRA) je, kroz kominike “A“ 6619, oslobodila menjačnice obaveze da podnose Izveštaje o sumnjivim operacijama. Ta mera praktično predstavlja dozvolu za pranje novca na deviznom tržištu.
Strani dug Argentine uvećan je za 56.665 miliona dolara za godinu dana i u drugom tromesečju 2018. dostiže 261.483 miliona dolara (po Nacionalnom institutu za statistiku i popis, INDEC). Dostupnost podataka o javnom dugu je u oštrom kontrastu sa poteškoćama pronalaženja statistika o privatnoj zaduženosti.
1 Taj deo knjige nije preveden. (Prim. prev.)
2 Kao i u prevodu Liz Mejson-Dis na engleski, i ovde zadržavamo izraz travestiti (travestis) na kome autorka insistira zato što, nakon višegodišnjih diskusija i kristalisanja terminologije, na njemu većinski insistira i latinoamerički feministički pokret. Na latinoameričkim prostorima travestitizam predstavlja određenje koje od određenja transrodnosti i transseksualnosti razlikuje to što podrazumeva rodnu varijantnost ali ne i određenost, ne tačku na putu između dva binarna pola, te je u smislu rodnih određenja fluidnije (posebno u pravno-medicinskom smislu), ali je klasno i politički određenije, jer potcrtava marginalizovanost, siromaštvo i brutalnu istoriju društvene i ekonomske marginalizacije. Za razliku od individualizovanog identiteta utemeljenog u akademskim, pravnim i medicinskim elaboracijama, radi se o klasnom određenju neodvojivom od istorijske borbe travestita u Latinskoj Americi za radna prava, pristup stanovanju itd. (Prim. prev.)
3 CEPA – Centro de Economia Politica Argentina, 2019. “El 90% de los niños, niñas y adolescentes no tienen cubiertas sus necesidades de alimentación por el ingreso mensual de AUH“, 16. septembar. https://centrocepa.com.ar/informes/232-el-90-de-los-ninosninas-y-adolescentes-no-tiene-cubiertas-sus-necesidades-de-alimentacion-por-elingreso-mensual-de-auh.html (pristupljeno 2. decembra 2020.).
4 Na španskom postoje dve reči za “moć”: “poder” i “potencia”, izvedene od latinskih “potestas” i “potential”. Ovde se “poder” koristi za statičku, konstituisanu moć, dok “potencia” ima dinamičnu, konstitutivnu dimenziju. Potencija definiše našu moć delovanja, delovanja na nas i delovanja na druge, dok se “poder” odnosi na moć nad, na formu moći zasnovanu na mehanizmu predstavljanja koji razdvaja tela koja se predstavljaju od njihove “potencije”.
5 Lebak tj. Lebac je skraćeno od “hartije od vrednosti Centralne Banke“ – Las Letras del Banco Central. (Prim. prev.)
6 Zakon o legalnom, besplatnom i bezbednom abortusu odbranjen je u Senatu Argentine u avgustu 2018. godine, ali je konačno usvojen u decembru 2020.
7 Nakon što su istraživanja najavila izrazit poraz predsednika Mauricija Makrija, vrednost pezosa strmoglavo pada i u roku od tri dana gubi 25 procenata svoje vrednosti.
8 Likvidnosne hartije od vrednosti Centralne banke – Central Bank’s liquidity bills. (Prim. prev.)
9 UTEP – Unión de Trabajadores y Trabajadoras de la Economía Popular (Prim. prev.)
10 NAFTA – North American Free Trade Agreement – trgovinski blok koji obuhvata SAD, Kanadu i Meksiko. (Prim. prev.)
11 PAH – Platforma de Afectados por la Hipoteca. (Prim. prev.)
12 Bukvalno znači kotrljajući, kružni jubilej. Ovakav naziv aludira na judaistički i starohrišćanski pojam jubileja/jubilarnih godina kao kraja/početka istorijskih ciklusa kada se kreće iznova, dugovi se opraštaju, neslobodni oslobađaju i kreće se u novi ciklus. A kružni ili kotrljajući (rolling) je zato što se prilozima i doprinosima već oslobođenih oslobađaju novi dužnici i tako dalje. (Prim. prev.)
13 Vrckavi ples koji je postao znak prepoznavanja tih protesta, (Prim. prev.)
14 Uobičajen naziv za grupu čileanskih ekonomista liberalne orijentacije, iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, školovanih u Čikagu. (Prim. prev.)
15 Nacionalni skup žena se održava jednom godišnje, pri čemu se različiti gradovi Argentine smenjuju kao mesta održavanja, još od 1986. godine, i redovno privlači desetine hiljada učesnica na samoorganizovane radionice. Poslednjih godina postoji jak pokret starosedelačkih pokreta za priznanje i uključivanje, koji poziva na održavanje Plurinacionalnih skupova žena, lezbejki, travestita, trans i nebinarnih osoba.
16 Starosedelački naziv za američki kontinent. (Prim. prev.)
17 Ovaj i svi naredni citati iz Akumulacije kapitala Roze Luksemburg navedeni su po prevodu Milana Gavrića, u izdanju Kulture, Beograd, 1956. (Prim. prev.)
Prevod: Ana Imširović Đorđević
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
- Kritički život 1 – Edvard Snouden
- Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
- Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
- Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
- Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
- Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
- Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
- Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
- Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
- Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
- Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
- Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
- Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
- Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
- Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
- Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
- Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
- Kritički život 21: Janis Varufakis
- Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
- Kritički život 22: Zejnep Gambeti
- Kritički život 23: Etjen Balibar
- Kritički život 24: Veronika Gago
- Kritički život 25: Džazbir Puar
- Kritički život 26: Kler Hemings
- Kritički život 27: Eva fon Redeker
- Kritički život 28: Veronika Gago
