U novom izdanju serijala Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam tekst Istraživačke teze o izvorima novog fašizma političke teoretičarke i autorke Zejnep Gambeti u prevodu Milice Gudović. Autorka nam nudi svež i kompleksan pogled na istorijski razvoj fašizma i savremene oblike njegovog (re)generisanja, nadograđujući svoje teze na dobro poznate teze Hane Arent, Mišela Fukoa, Vendi Braun i drugih značajnih misliteljki i mislilaca, propitujući vezu između imperijalizma, fašizma i totalitarizma, te između biopolitike, bezbednosti, neoliberalizma i njihove poveznice sa novim fašizmom odozdo.
Tekst je originalno objavljen u Critical Times (Duke University Press, Volume 3, Issue 1, april 2020).
Uz ovaj tekst preporučujemo vam i knjigu Hane Arent “Izvori totalitarizma“ koju takođe možete preuzeti na našem sajtu.
Istraživačke teze o izvorima novog fašizma
Apstrakt: Ovaj esej istražuje da li su postojeći analitički alati i dalje adekvatni za identifikaciju i procenu onoga što se percepira kao (ponovno) oživljavanje fašističkih tendencija danas, ultimativno tvrdeći da nisu. Ne može se očekivati da fašizam ima iste oblike kakve je imao pre jednog veka. Klasne strukture, šeme distribucije resursa, komunikacioni potencijali, kao i modusi pripadanja i isključivanja značajno su se promenili. Kako bi se odredile osobine savremene paradigme moći koje bi stavile nove fašističke tendencije u prvi plan, ovaj esej prvo revidira neke od ključnih uvida studije Hane Arent o izvorima totalitarizma. Perspektiva koju daje Arent je veoma vredna kako bi se diskusija o fašizmu pomerila van okvira preciznog opisivanja specifičnih istorijskih događaja prema teoriji fašističke moći. Poenta je da se iz uvida Hane Arent destiluju veze između imperijalizma, fašizma i totalitarizma, određeni broj tehnika vlade koje bi nam omogućile da i danas ponovimo iste postupke, ali sada u okviru neksusa biopolitika-bezbednost-neoliberalizam. Paradigma moći koju ovaj esej (re)konstruiše treba da doprinese identifikovanju fašističkih i totalitarnih trendova nezavisno od ideoloških ili istoriografskih razlika.
Ključne reči: fašizam, imperijalizam, neoliberalizam, biopolitika, bezbednost
Neumoljiva epoha širi se svetom.
Mi smo je iskovali, mi koji smo već njene žrtve.
– Horhe Luis Borhes
Jasno je da danas svedočimo povratku rasističkih, seksističkih, ksenofobičnih i štetnih diskursa i praksi. Sve veći broj komentatora se oglašava alrmom za uzbunu kako bi javno razotkrili da demokratski izabrani politički lideri poput Trampa u SAD, Salvinija u Italiji, Orbana u Mađarskoj, Erdogana u Turskoj, Modija u Indiji i Bolsonara u Brazilu mogu potpuno nekažnjivo da pribegnu nedozvoljenim praksama kako bi podrili vladavinu prava i petljali sa podelom vlasti. U Evropi i SAD-u, ksenofobične konstrukcije drugosti generišu politiku straha i besa. Ovo zauzvrat hrani zahtev za više nadziranja, policije i preteranih mera protiv onih kategorija ljudi koje su obeležene kao potencijalna pretnja za dobrobit populacije. Države koje su se ponosile time da podržavaju fundamentalna prava hiljadama imigranata, izbeglica i ljudi bez države odriču priznanje da su lica-nosioci prava. Širom planete, progresivne vrednosti su izokrenute, ako ne i potpuno ispražnjene od značenja.
Imajući u vidu ovu pozadinu, glavolomka kojom želim da se pozabavim u ovom eseju je da li je i u kojoj meri ovaj takozvani autoritarni i/ili populistički preokret u svetu politike znak da ulazimo u fašistički momenat. Mnogi komentatori veruju da se reč na ‚F‘ ne sme koristiti ako ne možemo da dokažemo da se istorija ponavlja u potpuno istom obliku. Ali, neko će se zapitati, da li je svet danas isti kao onaj koji je izrodio fašizam? Ako pogledamo nazad u dvadesete ili tridesete dvadesetog veka kako bismo odredili idealan tip fašizma koji bi nam obezbedio model za prepoznavanje novih modela, onda bismo pretpostavljali da će se istorija ponoviti na predvidljiv način. Na početku bismo pretpostavili ono što je zapravo izazov sa kojim se tek treba suočiti.
Ovakve glavolomke se pojavljuju, jer je akademska misao o fašizmu pre opisna nego teorijska. Mnoge definicije fašizma pretpostavljaju istorijske slučajeve koji onda potvrđuju date definicije. Frustriran ovom cirkularnošću, istoričar Robert Pakston tvrdi da definicije „prečesto podležu intelektualnom izazovu da programatične izjave smatra konstitutivnim i da poistovećuju fašizam sa onim što je rečeno umesto sa onim što je učinjeno.“[1] Očigledno, fašizam dvadesetog veka se ne može redukovati na bilo koji od poznatih oblika diktature i odatle proizilaze konceptualne razlike. Istorijske analize otkrivaju kako prakse moći koje nazivamo fašističkim nisu samo represivne; svojim najvećim delom, one zahtevaju entuzijastičnu podršku i učešće masa.[2] Ukidanje vladavine prava i dominacija egzekutive nisu specifične za fašizam – diktature su takođe odlične u ovome. Izgleda da je prepoznatljiva značajka fašizma njegova sposobnost da pokrene mase da aktivno žele i sprovode „unutrašnje čišćenje i spoljnu ekpanziju“.[3] Ali možemo se zapitati koja vrsta strategije vlasti može efikasno mobilisati mase ka ovom cilju, a da u isto vreme iskoreni „pravna i etička ograničenja“.[4] Na koju paradigmu moći navodi fašizam? I osim očigledne istorijske manifestacije, gde još možemo locirati analogne forme upravljanja? Jer uslovi koji su se jednom odnosili na fašizam možda nisu nestali već su se samo preobličili u nove društvene konfiguracije. Takvi uslovi mogu biti svojstveni načinu na koji specifične vrste moći funkcionišu kako bi uokvirile ili ograničile društvene odnose i modele promišljanja tako da dostupnost alternativa bude ozbiljno umanjena.
Podstaknuta ovim brigama, postavljam pitanje šta bi značilo ako bismo prestali da definišemo fašizam kao režim, ujedinjeni fenomen sa centrom koji označava specifično istorijsko prisustvo, samim tim identičan sebi. Umesto toga biram za objekat analize određene forme vladanja koje imaju opipljive efekte u strukturiranju društvenih odnosa, regulisanju ponašanja i produkovanju referentnih okvira. Fašizam bi funkcionisao kao marker koji oslikava prakse vladanja čiji se konstitutivni elementi protežu i kroz prostor i vreme van pretpostavljenog „fašističkog jezgra“.[5]
Ovaj esej ima dva dela. U prvom delu, kladim se na to da veze koje Hana Arent uspostavlja između imperijalizma i fašističkog totalitarizma sadrže značajne indicije u vezi sa strukturama moći koje omogućavaju forme dominacije kakvih nije bilo u istoriji. Tačno je da Arent među režime koji se mogu nazvati stvarno „totalitarnim“ uvrštava ne samo Hitlerovu Nemačku već i Staljinov SSSR, a izostavlja Musolinija na osnovu toga što je italijanski fašizam „zaposeo državnu mašinu bez drastične promene strukture vlasti u zemlji.“[6] Ali postoje dovoljni razlozi da se veruje, kao što su mnogi proučavaoci Hane Arent tvrdili, da je Izvori totalitarizma zapravo knjiga o nacizmu.[7] Uprkos istoriografskim kao i teorijskim problemima vezanim za termin „totalitarizam“,[8] perspektiva Hane Arent je veoma vredna kako bi se diskusija o fašizmu pomerila od opisivanja specifičnih istorijskih događaja ka teoriji fašizma koja je politička pre nego istorijska.[9]
Ni Hana Arent, a ni kritički mislioci rane Frankfurtske škole nisu smatrali da je fašizam istorijski ograničen na režime koje su vodili Musolini ili Hitler. Njihove narativne strategije sastojale su se iz razvijanja genealogija koje otkrivaju kako funkcija „normalnog“ (i normalizacije) u modernom društvu pruža kontekst koji ubrzano vodi ka fašizmu. Oni dovode u pitanje mišljenje da su fašizam i totalitarizam anomalije, groteskne greške u inače zdravom marširanju progresa ka liberalnim idejama. Kritički pristup Arent vođen je intuicijom da je bilo kakvo promišljanje sadašnjice nužno oštećeno ukoliko zanemari neprekinute procese potčinjavanja na kojima počiva moderno doba. Ona namerava da uđe u trag promenama načina razmišljanja i odnosa moći koje prethode onome što naziva „novim oblicima vlasti“, ali koje takođe neće nestati kada se raspadnu režimi koji ih otelotvoruju:
Ako je tačno da se elementi totalitarizma mogu naći u istoriji, i ako analiziramo političke implikacije onoga što uglavnom zovemo krizom našeg veka, nameće se zaključak da ta kriza nije puka spoljna pretnja, da nije tek rezultat agresivne spoljne politike Nemačke ili Rusije, i da sigurno neće nestati sa Staljinovom smrću, kao što nije nestala ni padom nacističke Nemačke. Moguće je čak i da će prave nevolje našeg vremena dobiti svoj autentičan – mada ne neminovno i najokrutniji – oblik tek kad totalitarizam postane deo prošlosti.[10]
Štaviše, Hara Arent je među prvim misliocima koji su povezali fašizam sa kolonijalizmom.[11] Prema Paskalu Grosu, Izvori totalitarizma Hane Arent „je jedna od konstitutivnih knjiga postkolonijalnih studija, iako jednim veoma specifičnim putem: preko nacionalsocijalizma.“[12] Ovo je značajno, jer ako omanemo da povežemo kolonijalne prakse dehumanizacije, moduse rasnog promišljanja koje ove prakse proizvode i maltuzijanske tehnike osvajanja, kapitulacije i masakriranja sa uspostavljanjem uslova za fašizam, onda to rezultira nesavršenim shvatanjem „antroploškog prekida“[13] oličenom u tom određenom režimu. Onda će moj prvi potez biti da označim konture (i samo konture) paradigme moći koja je uobličena unutar neksusa imperijalizma, fašizma i totalitarizma, ako pod pojmom „moć“ razumemo sistemske oblike ograničenja i regulacije koji grade polja akcije i razumljivosti.[14]
U drugom delu eseja postavljam pitanje da li možemo da ponovimo ove postupke danas, ovog puta uspostavljajući veze između bujajućih fašističkih tendencija i specifičnih načina na koje moć funkcioniše u neoliberalno doba. Sve veći broj naučnika izdvaja neoliberalizam kao posebno poguban. Smatra se da neoliberalna vlast ubrzano vodi de-demokratizaciji, ne-liberalizmu, populizmu, autoritarnosti i novim oblicima političke represije; proizvodi modele vlasti koji disciplinuju, marginalizuju i kriminalizuju opoziciju.[15]Fašizam možda ne predstavlja odmak od takvih trendova koji su inherentni današnjim neoliberalnim društvima, već je zapravo jedan od načina na koji se oni kristališu u aparate za potčinjavanje i isključivanje. Ako je ovo slučaj, onda moramo prestati da razmišljamo o fašizmu kao o političkoj konfiguraciji koja je u suprotnosti sa (liberalnim i neoliberalnim) oblicima vlasti u današnjem svetu. Moramo se odmaći od generičkih definicija fašizma zasnovanim na vidljivim simbolima kao što su neonacističke insignije i umesto toga treba da pokušamo da razaberemo podzemne sile koje rekonfigurišu naše modele bivstvovanja na svetu. Takav pristup ne bi negirao singularitet Holokausta niti bi doveo do sumnjivog izjednačavanja između kolonijalnog nasilja, ropstva, genocida i fašizma. Najpre bi doprineo oslikavanju morfologija moći koje proizvode analogne, ako ne i potpuno komparativne, efekte.[16]
1. Neksus imperijalizam-fašizam-totalitarizam
Naravno da je nemoguće da se u kratkom tekstu, na zadovoljavajući način, dotakne ovako ogromno pitanje. Zato ću biti ekstremno sugestivna i slikovita, predlagaću istraživačke teze umesto potpuno razvijenog ekspozea. Ono što tražim je u nekom smislu „fašizam pre fašizma“.[17] Zato više volim da se pozovem ne na istorijske studije fašizma već na Izvore totalitarizma Hane Arent. Arent pokušava da uhvati specifičnost oblika vlasti koji se odupire svrstavanju pod ijednu poznatu političku kategoriju ili vrstu režima. Dok prati trag toga kako su imperijalističke tehnike istrebljenja pružile prostor za eksprimentisanje koji je prethodio fašističkom totalitarizmu, ona tvrdi da ove prve moraju biti razlikovane od potonjih utoliko što vrše pritisak na pojedince od spolja. Njeno viđenje totalne dominacije rve se sa novim problemom: kako konceptualizovati dominaciju iznutra? Rezultirajući poduhvat da se razume „elementarna struktura totalitarnih pokreta i same dominacije“[18] omogućava da se konstruiše mreža koja objašnjava oblik vlasti koja uključuje i obimnu ekspanziju i interno zarobljavanje. Hana Arent nagoveštava da, u poređenju sa autoritarnošću ili diktaturom, specifičnu razliku nacizma predstavljaju novine u primenjenim tehnikama totalitarizacije. Jedino artikulacija terora i ideologije bez presedana proizvode dominaciju iznutra. Rekonstrukcija njene intuicije, bez obzira na ambivalencije i komplikacije, doprinosi nacrtu strukturnih elemenata fašističke paradigme moći.
Metodološka strategija koju primenjuje Arent je pretpostavka da sam događaj osvetljava svoju prošlost – a mogli bismo da dodamo, i sopstvenu budućnost. Ona odbija da tvrdi da su se određene rudimentirane forme vladanja koje su počele da se pojavljuju u osamnaestom i devetnaestom veku nužno razvile u potpuno razvijene totalitarne režime.[19] Umesto toga, njena pretpostavka je da totalitarna vlast nije bila predmet analize pre nego što je postala događaj.[20] Totalitarizam je bio kristalizacija „elemenata“ čija se priroda može odrediti jedino retrospektivnom dedukcijom iz samog događanja totalitarizma.[21] Zato priznanje da je totalitarna vladavina bez presedana ne sprečava Arent da konstruiše genealogiju tehnika, praksi i modusa povezivanja sa svetom koji je omogućio pojavu najkriminalnijih režima u istoriji. Na primer, ona tvrdi da „pre imperijalističke ere nije postajalo nešto što bi bilo svetska politika, a bez nje totalitarno osvajanje svetske vlasti ne bi imalo smisla.“[22] Takođe, fašistički režimi bi bili nemogući bez pojave masovnog društva i tehnika masovne mobilizacije. „Viđenje Hane Arent je, takoreći, viđenje iz koncentracionog logora“, sa empatijom piše Ričard Šorten.[23] Iako bi joj trebalo zameriti (i bilo joj je zamereno) što je propustila da uključi perspektivu kolonizovanih, njeno razumevanje načina na koje su se kolonijalni i imperijalistički oblici nasilja, osmišljeni u kolonijama, kasnije pretvorili u nacističke fabrike za istrebljenje, je jedinstveno i neprocenjivo za studije postkolonijalizma i fašizma.
Jedan od najvažnijih teorijskih uvida, vezanih za ono što Arent naziva „kolonijalnim imperijalizmom“ je taj da je u devetnaestom veku kolonijalni imperijalizam generisao ekspanzivne forme moći koje su funkcionisale tako što su neprekidno stvarale i uvećavale „spolja/spoljni faktor“. „Vlast zarad vlasti“ je formula koju Arent uspostavlja da bi izrazila kako je, i u imperijalizmu i u nacizmu, praksa osvajanja i kontrole nad teritorijama i stanovništvom prestala da dobija legitimitet pozivanjem na pravo ili profit. Ova paradoksalna samorefleksivnost se pojavila, prema mišljenju Arent, kada je imperijalizam transformisao ekspanziju u cilj po sebi, umesto u privremeno sredstvo. Imperijalizam je isprodukovao novu šemu vladanja koja je sebe opravdavala isključivo kroz motiv nadmudrivanja konkurenata u otimačini kojom će se uklesati nove zone uticaja u svetu. Hani Arent je izgledalo da je tendencija totalitarizacije neraskidivo povezana sa imperijalističkim praksama. Imperijalizam je podigao ekspanziju na nivo „stalnog i najvišeg cilja politike“.[24]To je bio okidač za promenu paradigme u načinu sprovođenja politika u nacionalnim državama i služio je kao prostorno-vremenski destabilizator zahvaljujući neodređenosti koja je karakteriše. Jedna od posledica proliferacije transgresivnih praksi imperijalizma bilo je urušavanje nacionalnih političkih institucija. U samom začetku, tvrdi Arent, nacionalne države su se pokazale nesposobnim da izdrže bezgranične potrebe imperijalističkog kapitala usled ograničenja vezanih za teritoriju i pristanak onih nad kojima se vlada. Kritični zaokret ka fašističkom totalitarizmu postao je moguć kada su bezgranično osvajanje i eksploatacija počeli da podrivaju ne samo vladavinu prava nacionalnih država, već i samu razliku između prava i presedana, rata i mira, vojnika i civila, nasilnika i žrtve, činjenice i fikcije.
Arent je podvukla važnost kolonijalnih i imperijalističkih praksi u genealogiji fašističkog totalitarizma tvrdnjom da su dve nove taktike političkog organizovanja i vlasti izmišljene u kolonijama: „Jedno je rasa kao princip politike tela, a drugo birokratija kao princip strane dominacije“.[25] Ovo je zanimljiva formula, jer dovodi u pitanje prevlađujući veberovski pristup koji razlikuje racionalnost birokratije od iracionalnosti rasizma. Po mišljenju Arentove, to su dve strane istog novčića. Administriranje „nižih rasa“, razvijeno u imperijalističkim kolonijama (pre svega u Indiji), hibridna je forma vlasti bez presedana. U nekom smislu, rasizam i birokratska vladavina dekretom bili su čisto performativni oblici moći koji su paradoksalno izmislili konvencije zahvaljujući kojima su stupili na snagu. Racionalizacija administrativnih i moralnih standarda dovela je do takve samorefleksivne performativnosti da administratori „nisu mogli da nađu vrednosti više od samih sebe.“[26] Ovo je očigledno doprinelo uobraženosti i samoveličanju kolonizatora, kao i transformaciji promišljanja o rasi u rasizam. Dekret je bio glavno oruđe ovog novog modaliteta vlasti. Dekreti su imali posebno neutemeljen karakter: „Dekret…uopšte ne postoji osim, ako i kada se primenjuje; njemu nije potrebno nikakvo drugo obrazloženje osim primenljivosti… Nema opštih principa iza dekreta koje običan razum može da pojmi, već postoje samo stalno promenljive prilike koje jedino stručnjak može da zna detaljno.“[27] Kritički koristeći termin koji je skovao Radjard Kipling, Arent se u nekoliko navrata referiše na „Veliku igru“ u naporu da se izbori sa onim što smatra beskrajnim procesom u kome se pravila igre menjaju dok igra traje. Očigledno je da ovo nije bezazlena razigranost, jer Arent uvodi „kolonijalni imperijalizam“ u polje mogućnosti za nacističke zločine. Kada su Evropljani otkrili da je „vrlina“ biti beo u Africi, kada su Englezi počeli da vladaju dekretom u Indiji, ubeđeni u svoj „urođeni kapacitet da vladaju“, kada su birokrate i špijuni počeli „da igraju Veliku igru beskrajne zadnje namere u beskrajnom pokretu“, uspostavljeni su mnogi elementi koji su se kasnije preklopili pri stvaranju totalitarne vlasti.[28] Kombinovani efekti rasizma i birokratije proizveli su takve aberacije kao što su „administrativni masakri“ i „zaštitna hapšenja“ koje su nastale u kolonijama pod imperijalističkim uslovima u devetnaestom veku. Ove prakse su se naposletku vratile kući i tu zalegle, i podrile evropske političke strukture kao bumerang udarci.
Nadograđujući uvide Hane Arent, Pol Gilroj podvlači važnost ove genealogije za razumevanje kolonije ne samo kao pukog naselja ili mesta za avanturu/nezgodu, već kao „laboratorije, mesta za eksperiment i inovaciju koja je transformisala sprovođenje vlasti kod kuće i konfigurisala institucionalizaciju imperijalnog znanja u čijem centru je bila ideja ‚rase‘“.[29] Rukovođenje „imperijalnim projektima zahtevalo je nove institucije vlasti kod kuće; promovisalo je prepoznatljiv pristup životima svih rasnih grupa i nejasnom idealu univerzalnog čovečanstva koji je rasturio šok Prvog svestkog rata.“[30] Racionalizacija je drastično izmenila kriterijume za uključivanje ili isključivanje u okviru određene zajednice ili države – i naravno, unutar čovečanstva. U eksplicitnom pokušaju da dopuni projekat koji je Arent započela,[31] Enco Traverzo dodaje da pojam „životni prostor“ nije nacistički izum, već ima svoje korene u britanskoj praksi u Indiji.[32] Rezultat „fuzije socijalnog darvinizma i imperijalističke geopolitike“ bile su racionalizacija i dehumanizacija – ne samo neprijatelja ili kolonizovanih, već i Jevreja, boljševika i proletera diljem Evrope.[33] Traverzo identifikuje „kvantitativni skok“ pa čak i „antropološki prekid“ u širokom polju transformacija koje se nalaze u osnovi imerijalizma i Velikog rata.[34] Tejlorističke metode masovnog klanja su biologizovane, otvarajući „ambis smrti bez aure“.[35] Ove transformacije su razbile shvatanja ljudskog života u skladu sa humanizmom ili prosvetiteljstvom i pripremile teren za ne(pred)viđene moduse nasilja nad „infraljudima“. Podrazumeva se da to nije stvar pojednostavljenog poređenja nacizma i kolonijalizma, već podvlačimo važnost imperijalizma kao prethodnice nekim procesima dehumanizacije koji kasnije karakterišu nacizam.
Izvori totalitarizma Hane Arent na veoma sintetičan način opisuju odnos između ovih novih dispozitiva nasilja i kontrole i kontinentalnih pan-pokreta. Ona nam kaže da su ekvivalent rasizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi bili pan-pokreti ranog dvadesetog veka (posebno panslavizam i pangermanizam). I rasizam i pan-pokreti su bili upadljivi od trenutka kada su uveli cirkularni model delovanja koji se u potpunosti rešio legitimizacije ili opravdavanja.[36] „Cilj tih ‚pokreta‘ bio je, da tako kažemo, da se imperijalizuje čitava nacija (a ne samo njen ‚višak‘)“, pisala je ona.[37] I kolonijalni i kontinetalni oblik imperijalizma su bili iredentistički. Oba su implicirala „biološku interpretaciju kulture, bilo u pogledu pojma ‚rase‘ ili u pogledu pojma ‚narod/Volk‘, kao i tendenciju da se bio-kulturne osobine upare sa geopolitičkom mapom.“[38] Ako ostavimo po strani istoriografske detalje, ono što ovde treba podvući je da nasuprot političkim partijama koje su igrale izbornu igru ograničene partijskim programima i članstvom, kontinetalni pokreti su pomešali sredstvo i ciljeve: „Sve što je važno je otelovljeno u samom promenljivom pokretu; svaka ideja, svaka vrednost nestaje u kovitlacu praznoverne pseudonaučne imanentnosti.“[39] Ovo nestajanje je, da tako kažemo, pružilo idealan beg od političke odgovornosti i voljno poistovećivanje individue sa bezimenim silama koje su neumoljivo gurale istoriju napred. Pokreti su nosili nedefinisano obećanje jedinstva i veličine i obraćali se „onima bez korena“ u „pojasu mešanog stanovništva“ u Centralnoj i Istočnoj Evropi, baš kao što se rasizam i njegov „pseudomistični oblak božanske energije i konačnosti“ obraćao „masama iskorenjenih iz velikih gradova“ Zapadne Evrope.[40]
Glavna teorijska implikacija koju možemo izvući iz analize je da je kontinentalni imperijalizam paradoksalna artikulacija transcedentnosti i imanentnosti. Pan-pokreti su transcendirali konačnost nacionalnih institucija, političkih partija, klasnih afilijacija i politika zasnovanih na interesu (nijednoj od ovih Arent nije bila naklonjena), ali one su simultano funkcionisale kao neposredna inkarnacija Duha ljudi, u odnosu na koji se individua „skuplja na neznatnu meru ili biva utopljena u bujicu dinamičnog pokreta.“[41] Ostvarili su razdvajanje individue i formi pripadanja od teritorijalnog i svetovnog tla, i prespojili ih sa bezgraničnim pokretima zamišljenim da ovaplote metafizičke istine. Strukturno govoreći, ono što opisujemo u ovoj i sličnim analizama je ekspanzivni set praksi koje izmiču da budu obuhvaćene bilo kojom ekonomskom ili političkom normom, destabiliziju referentne okvire i klasne ideologije, i pružaju fiktivni „dom“ kao tačka afektivne vezanosti za mase bez korena. Implikacija je da pre nego što su fašističke partije dobile zamah i osvojile državnu vlast, bezgraničnost (u dvostrukom smislu nedostatka granica i nedostatka teritorijalnog utemeljenja), i beskrajnost (u dvostrukom smislu nedostatka konačnih ciljeva i nedostatka kulminacije) karakterišu različite prakse moći kao što su akumulacija kapitala, kolonijalna dominacija, međunarodni odnosi i vođenje rata.
Kako se ovi novi oblici moći i nasilja odnose prema genocidnim (i suicidalnim) praksama fašističkog totalitarizma? Arent se trudi da naglasi da totalitarna vladavina čini raskid sa tradicionalnim oblicima vlasti i mišljenja, ali tako da naši koncepti ne uspevaju da to uzmu u obzir. Artikulacija protototalitarnih elemenata povezanih sa kolonijalnim imperijalizmom ne dovodi jednostavno do radikalizacije tih elemenata. Jedna potpuno različita forma vlasti nastaje iz ove artikulacije.[42] Ono što razlikuje totalitarizam od prethodnih paradigmi vladanja je to što je „otkrio način da vlada ljudima i da ih teroriše znutra.“[43]
Kako ćemo rekonstruisati specifične prakse koje bi nam pomogle da dopunimo ove tvrdnje? Moramo pronaći razloge za bezuslovno saglasje ili (1) u predispoziciji ili (2) u radikalnom obliku nebezbednosti koji podstiču šire društvene dinamike. Arent piše da je buržoasko verovanje u primat privatnih interesa stvorilo vrstu privatne moralnosti među atomizovanim masama što je dovelo do volje da se žrtvuje svako verovanje i princip zarad očuvanja privatnih života.[44] Ali ova „predispozicija“, da tako kažemo, igra sekundarnu ulogu u njenom narativu. Kao i propaganda kao instrument psihološkog rata. Ovo drugo je slično masovnom oglašavanju: manipuliše, ali ne može da dosegne pojedinke iznutra. Odlučujući faktor je spajanje terora i ideologije.
Sa jedne strane, u narativu Hane Arent pojam „teror“ ima analitičku funkciju označitelja efekata nasilnih praksi. Dominacija iznutra je nezamisliva bez masakara i brutalnih demonstracija moći koje drže stanovništvo u strahopoštovanju i ozbiljno kažnjavaju disidentstvo. Sa druge strane, međutim, totalna moć takođe (i možda još važnije) uključuje radikalno prevazilaženje ograničenja i destabilizaciju individualnih referentnih okvira: „U uslovima totalnog terora, čak ni strah više ne može da usmerava čovekovo ponašanje, zato što teror svoje žrtve bira bez obzira na njihova dela i misli.“[45] Arent tvrdi da je strah glavni element kroz koji funkcioniše tiranija. Nasuprot tome, fašistički totalitarizam ne može u potpunosti zavisiti od izazivanja straha. Bez stvaranja i nametanja imaginarnog sveta koji paradoksalno postaje jedina dostupna operativna realnost, bilo bi nemoguće – tako ide arentijanski narativ – odseći promišljanje od iskustva. Pojedinke se ne potčinjavaju vlasti zbog pukog straha od kazne već zato što je za njih sama razlika između činjenice i fikcije postala beznačajna: „Idealni podanici totalitarne države nisu ubeđeni nacisti ili ubeđeni komunisti, nego ljudi koji između činjenice i fikcije (a nju čini stvarnost iskustva), između istine i neistine (nju, opet, čine norme mišljenja) više ne prave razliku.“[46]
Važno je primetiti da je ova tvrdnja u suprotnosti sa idejom koju podržavaju mnogi istoričari, da fašizam počiva na uverenjima. Arent tvrdi da i imperijalistička i totalitarna transgresija racionalnih, prostornih ili vremenskih ograničenja ne izaziva verovanje, već zapravo uzrokuje ozbiljne kognitivne krize. Ovo drugo se rešava onim što Arentova naziva „ideologijom“. Ona ne pridodaje neki poseban sadržaj ideologiji, već umesto toga konstruiše morfološki idealan tip svih „-izama“. „Ideologija je“, piše ona, „logika jedne ideje“. Evakuacija sadržaja iz analize omogućava Hani Arent da promišlja načine na koje je mišljenje uhapšeno i zarobljeno u sopstveni logički aparat: „Ideologije uvek pretpostavljaju da je jedna ideja dovoljna da bi se sve objasnilo, i da nas nijedno iskustvo ničemu ne može naučiti zato što je već sve obuhvaćeno ovim konzistentnim procesom logičke dedukcije.“[47] U svom sintetičnom zaključku Izvora, Arent implicitno priznaje da se Priroda (odnosno rasizam) i Istorija (odnosno dijalektički materijalizam) izuzetno dobro uklapaju u legitimisanje „zakona kretanja“ koje podstiče Teror: „Teror je ostvarenje zakona kretanja, i njegov glavni cilj jeste da omogući silama prirode ili istorije da slobodno vršljaju ljudskom vrstom, neometane spontanim ljudskim delovanjem.“[48] Prećutno priznanje da je rasizam specifična vrsta „-izma“ ne baš slična drugima omogućava biopolitičke implikacije za Arentinu interpretaciju prelaza od imperijalizma ka nacističkom totalitarizmu. Kao što Šorten naglašava, Arent „zacelo radi sa pojmom „biologizovanog“ drugog, koji… možemo samo da zamislimo da je izvučen iz njenog promišljanja nacističkog iskustva, pre nego što je locirala da je prisutan i u imperijalizmu.“[49] Ono što je Nemačku učinilo posebno podložnom za pojavu fašističkog totalitarizma je fuzija između novih globalnih pan-imperijalisičkih matrica i racionalizovanog antisemitizma.[50] Artikulacija rasističke ideologije i terora (započetog kao praksa vladanja koja efikasno uništava konvencionalna ograničenja i norme, uključujući one vezane za instrumentalnu racionalnost) je ono što razlikuje nacizam od kolonijalnih imperijalističkih elemenata koji su pripremali teren za njega. Suština naracije je da isprazna slavoljubivost učešća u egzistencijalnoj pravednosti čini moralne kompase suvišnim i uzaludnim: „Krivica i nevinost postaju besmislene kategorije; „kriv“ je svako ko se nađe na putu prirodnom ili istorijskom procesu koji je presudio „nižim rasama“, pojedincima „nesposobnim za život“, „izumirućim klasama i dekadentnim narodima.“[51]
Ipak bih sugerisala da argument Hane Arent u vezi sa totalnom dominacijom ne bi bio uverljiv da nije izvela zaključak da su nove prakse vlasti koje je otkrila pokrenule sve u neprekidno kretanje.[52] „Potrebna je vlast, a ne propaganda da bi se u opticaj pustila revidirana verzija Ruske revolucije po kojoj se na položaju glavnokomadujućeg Crvene armije više ne pojavljuje čovek po imenu Trocki,“ piše ona.[53] Mora se pronaći objašnjenje koje uzima u obzir bezuslovno saglasje koje su totalitarni režimi uspeli da prizovu kroz teror, saglasnost koja nije zasnovana na pukim ideološkim modelima promišljanja, klasnim interesima ili emotivnoj investiranosti.
Premda labavo, Arent prati interpretaciju Franca Nojmana o nacističkom režimu kao o Behemotu (umesto Levijatana) i tvrdi da uprkos rigidnosti koja ide uz oznaku „totalno“, totalitarni režim mora da bude radikalno bezobličan i elastičan.[54] To je ne-država pre nego država, jer nije dozvoljen nijedan oblik stabilne institucionalizacije. „Ideologija nacionalsocijalizma se konstantno menja“, piše Nojman,[55] „kao i njeni organizacioni elementi“. Ovo implicira da totalitarna destabilizacija ne bi bila moguća ukoliko sve vrednosti, norme i modusi pripadanja nisu podvrgnuti neprekidnom kretanju. Svaki povratak granicama i parametrima bi zaustavio samo-pogonsku mašinu. Pakston je ovo dobro izrazio kada je naglasio kako su fašistički programi „opušteno fluidni“, lišeni svakog intelektualnog sadržaja i konzistencije, tako da lideri i aktivisti moraju stalno da odgovaraju na političke imperative i „taktičke potrebe trenutka.“[56]
Idući dalje od opisa, da bi teorijski objasnila ovu naizgled nestabilnost i nedoslednost, Arent koristi metaforu „gvozdeni obruč“ da bi objasnila efekte totalitarne vladavine. Totalni teror, piše ona, „granice među pojedincima i kanale komunikacije zamenjuje gvozdenim obručem koji ljude drži tako tesno zbijene da se ponekad čini kao da se njihovo mnoštvo pretopilo u jedno biće gigantskih razmera.“[57] Ovo ‚jedno biće‘ je figurativni opis, ne samo inkorporiranja volje ljudi u volju lidera, već i uništavanja pluralizma, i specifične različitosti svake pojedinačne osobe. U narativu Arent, gvozdeni obruč je u suprotnosti sa prostornim metaforama ograđenog prostora (vladavine prava) i pustinje (tiranija). Ne može se dovoljno naglasiti da je totalitarizam potpuno drugačija paradigma moću u odnosu na tiraniju: zakoni kretanja u prvoj nisu isti kao arbitrarno bezakonje potonje. Tiranija uklanja ograde zakona između pojedinki, ostavljajući ih u pustinji u kojoj nema slobode, ali u kojoj tela i dalje mogu da se kreću, iako u strahu. Nasuprot tome, totalni teror uništava prostor između pojedinki. Navodi se razlika između komandovanja političkim aktivnostima i komandovanja bilo kojim aktivnostima.
Konkretne implikacija ovoga su, po mom mišljenju, dvostruke: Ako pričamo o vremenu, apsolutna brzina mobilizacije pod uslovima totalitarizma ometa predviđanje i zahteva konstatno sustizanje, tako da se ne može razviti nikakva nezavisna ili opoziciona pozicija, niti u javnom niti u privatnom sigurnom prostoru. Ne samo mase, već i partijski aktivisti besomučno pokušavaju da dešifruju volju vođstva i da se ponašaju u skladu sa njom. Ali problem je što je ova „volja“ radikalno nepostojana: „anti-utilitarno ponašanje totalitarnih vlada… uvelo je u savremenu politiku nepredvidljivost neviđenu do sada.“[58] Štaviše, teror na mestu izvršava diktate postojanih zakona prirode i istorije: pošto se „životi koji nisu vredni življenja“ eliminišu bez odlaganja, nije dozvoljeno nikakvo promišljanje krivice i nevinosti. Inercija će transformisati totalitarizam u puku autoritarnost, što je relativno stabilan režim. Zato se totalna moć sprovodi tako što se bukvalno svaki trenutak inercije ispunjava kretanjem, jer bi se inače dozvolila temporalna rupa u kojoj bi se moglo desiti promišljanje. Nagon za širenjem zarad širenja je tehnika vlasti koja proizvodi ne samo prostornu već i temporalnu mobilnost, pošto ekspanzija zahteva pripremu, prilagođavanje i ponovno orijentisanje ciljeva. Na isti način, neprikidan aktivizam je sine qua non (preduslov) za stalnu (re)generaciju želje da se ispune neprestane težnje partije. Drugo, prostorna dimenzija kretanja sadrži i činjenicu da temporalnu destabilizaciju prate konstantne promene u politici tela – ili čak bukvalno, u samim telima – što čini institucionalnu stabilnost nemogućom. Uspostavljanje slojeva lojalnosti tako da frontovske organizacije pružaju paravan za krugove partijskih članova, koji zauzvrat pružaju paravan za radikalnije aktiviste i vođstvo, daje prednost očuvanja „organizacije u stanju fluidnosti što omogućava da se konstatno ubacuju novi slojevi i definišu novu nivoi radikalnosti“, piše Arent.[59]
Zajedno sa bezgraničnošću i samo-referentnošću, stalno kretanje je konstitutivna struktura totalne vladavine. Prema Arent, ni ubeđenje ni strah ne drže mase privrženim totalitarnim režimima, već radikalan gubitak kompasa:
U nestalnom, nerazumljivom svetu, mase su došle do tačke na kojoj bi bile u stanju da u isto vreme veruju u sve i da ne veruju ni u šta, da misle da je sve moguće i da ništa nije moguće… Totalitarne vođe zasnivaju svoju propagandu na ispravnoj psihološkoj pretpostavci da, u takvim uslovima, ljude mogu naterati da jednog dana poveruju i u najneverovatnije bajke, a da ipak mogu da budu sigurni da će mase, ako sledećeg dana dobiju nepobitan dokaz da su te tvrdnje lažne, potražiti utočište u cinizmu; umesto da se okrenu od vođe koji ih je slagao, mase će se vajkati da su od početka znale da je ta tvrdnja bila laž, a vođi će se diviti zbog njegove izvanredne taktike.[60]
Osim što je neprijatno prepoznajemo u našem svetu post-istine, ova analiza zaključuje da nepredvidivost podstaknuta stalnim prostorno-vremenskim promenama i uzgajanjem unutrašnjih neprijatelja drži želje u pokretu i ujedno dozvoljava da se moć sprovodi nad bilo kim u bilo koje vreme.
To je i najvažniji razlog zbog koga je proizvodnja suvišnih tela poslednji strukturni element koji želim da zadržim u rekonstruisanju paradigmatične promene praksi vlasti koje se nalaze u osnovi fašističkih tendencija.[61] Totalitarna vlada je takva da ne samo da propisuje smrt pravnoj zaštiti, već i efikasno dovodi do kolapsa moralnosti i spontanosti. Arent sugeriše da, ako mase treba osvojiti iznutra i pretvoriti ih u doborovoljne dželate, onda one moraju da razumeju da one takođe mogu jednog dana postati nepotrebne, potrošne i dehumanizovane. Ne samo da režim razbija odnose solidarnosti; uništava čak i mogućnost zamišljanja ljudski smislenih odnosa sa telima koja su označena kao infraljudska. Vrednosti koje osoba možda želi da zadrži se stalno kompromituju i bivaju poražene kroz beskrajne tačke kontakta sa moći koju prizvode prakse totalitarne vladavine. Pošto društvena i fizička smrt individue ili grupe koja je na meti režima nije opravdana nijednim razumnim principom ili moralnom vrednošćui, svako delo ili reč „postaje dvosmislena i predmet retrospektivnog „tumačenja“.“[62] Upadljivo je zamagljivanje razlike između žrtve i počinioca u konkretnim praksama koje nevinost čine nemogućom (grčka majka mora biti naterana da izabere koje od njene dece će biti poslato u krematorijum). Osoba je ili žrtva ili saučesnik u zločinima režima (ili oba istovremeno). Krivica postaje sveprisutna. Ovo navodi na zaključak da se bezuslovna saglasnost može očekivati u svetu gde su i legalanost i moral izgubili delotvornost u regulisanju pojedinačnih života, gde svako „telo“ može postati potrošno ili saučesnik, i gde nije dozvoljeno postojanje nijedne suprotstavljene moći. Upravo u ovom smislu teror uništava spontanost, kapicitet za mišljenje i delovanje nezavisno od vođe, koji predstavlja jedino mesto stabilne moći u totalitarnom kosmosu.
Ova vrlo površna rekonstrukcija argumenata Arent u Izvorima, čak i ovako nekompletna, ipak ukazuje kako se fašizam može tumačiti kao amalgam efekata određenog seta tehnika vlasti koje teže instituciji politike čistog prisustva u kojoj su uslovi negativnosti – prostorno-vremenske distance, transcedencija, kritičko promišljanje i intervencija – značajno umanjeni. Uslovi za mogućnost fašizma su povezani sa zlokobnim podzemnim tokovima koji obeležavaju devetnaesti i dvadeseti vek:
Usamljenost, osnov terora (koji je suština totalitarizma), ali i osnov ideologije odnosno logičnosti (koja priprema dželate i žrtve), tesno su povezani sa iskorenjenošću i suvišnošću koje su kao prokletstvo pratile moderne mase od početka industrijske revolucije, a drastično se zaoštrile s usponom imperijalizma krajem prošlog veka i slomom političkih institucija i društvenih tradicija u naše vreme.[63]
Pitanje koje treba da postavimo na ovom mestu je – kako ova paradigma, čija je namena bila da razvije razumevanje vrsta moći koje omogućavaju totalnu dominaciju, može da nam pomogne da prepoznamo fašističke forme vlasti danas. Mogu li određeni elementi koji su povezani sa neoliberalnim dobom biti izdvojeni kao posebno zabrinjavajući, uprkos tome što se kose sa uopštenijim i opisnim definicijama fašizma?
2. Neksus biopolitika-bezbednost-neoliberalizam
Imamo dobar razlog da verujemo da tipologija moći koju možemo da izvučemo iz Arentine analize može da nam pomogne da vidimo koje specifične odlike sadašnjeg društvenog poretka doprinose verevatnoći ponovnog pojavljivanja fašizma. Cilj je da iz mogućih veza između imperijalizma, fašizma i totalitarizma destilujemo različite društvene dispozicije koje bi nam pomogle da vidimo da li bi bilo moguće ponoviti taj postupak danas, ali i da ovog puta istražimo kako spajanje biopolitke, bezbednosne politike (sekuritarizam) i neoliberalizma može reprodukovati uslove koji su omogućili uspon fašizma pre jednog veka. Ovde je naglasak na re-produkciji (sugerišući da neobična paradigma moći koju identifikuje Arent može opet postati predominantna), kao i na re-produkciji (navodeći na zaključak da fašizam 21. veka ne mora biti puka imitacija, već može proizvesti nepredviđene modele zarobljavanja.)[64]
Ukratko, koristim „neoliberalizam“ da označim upravljačku racionalnost koja ima za cilj da porizvede „prakse i subjektivitete koji omogućavaju opšti autsorsing i individualizaciju rizika.“[65] Rizik treba da označi stanje nesigurnosti koje je istovremeno produktivno i potčinjavajuće. Uzdržavam se od toga da rizik redukujem na ekonomski rizik ili statistički izračunljive neizvesnosti. Umesto toga, pojam koristim tako da obuhvati širok spektar neizvesnosti, od tržišnih dispozicija do bezbednosnih briga oko terorizma.
Mora se naglasiti da su instrumenti koji se koriste da bi delotvorno otvorili ekonomije za tržišnu utakmicu u potpunoj suprotnosti sa idealima koje je proglasila neoliberalna škola mišljenja.[66] Umesto primoravanja države da se povuče iz ekonomske i društvene sfere, neoliberalizam je stvorio potpuno novo polje intervencija vlasti. Znamo da već više od četrdeset godina, primena neoliberalnih normi širom sveta podrazumeva nasilje i prinudu kako bi se uklonile prepreke koje stoje na putu novom režimu akumulacije. Ansambl prinudnih dispozitiva, koji uključuju, ali nisu ograničeni na zakonodavstvo, policiju i snažan pritisak orkestriraju međunarodne organizacije kao što je MMF, STO, Svetska banka, i lideri spletkaroši u Davosu i na sastancima G7.[67] Snaga sindikata, socijalna prava i političko disidentstvo se guše kroz otvorene pučeve u nekim delovima sveta, Čile i Turska su pragmatični primeri. Mere štednje, etnički ratovi, ili „rat protiv terorizma“ su korišćeni sa istim efektom u drugim. Ovom spisku treba da dodamo i zlokoban fenomen „kapitalizma katastrofe“, u kome socijalna previranja, prirodne katastrofe, pa čak i lomovi berze postaju sredstvo da se kapital i nekretnine prebace sa onih koji su pogođeni na moćne kreditore.[68] Neoliberalizam je postao globalan zahvaljujući nasilnim sredstvima i dalje se održava kroz nasilje.
Istina je i da pojam „neoliberalizam“ izaziva sumnju jer se koristi naizmenično sa finansijalizacijom, sekuritizacijom i guvernmentalizmom.[69] Ali postoje očigledni afiniteti između ovih pojmova, jer se kombinuju na različite načine da proizvedu slične efekte.[70] I da skratim priču, ja sam na strani naučnika kao što je Vendi Braun, koja neoliberalizam vidi kao „poredak normativnog razuma“ i „upravljačku racionalnost“,[71] ali takođe tvrdim da su masifikacija i potčinjavanje intergralni aspekti neoliberalnog guvernmentalizma kroz upotrebu finansijskih šema kao prinudnih i/ili disciplinskih instrumenata. Finansijsko tržište „nije samo kapitalistička funkcija za obezbeđivanje investicija“, kao što Mauricio Lacarato ubedljivo tvrdi, već je pre odnos moći.[72]
Ovde želim da izdvojim određene kategorije koje će nam pomoći u proceni specifičnih načina na koje neoliberalne strategije vladanja imaju poseban afinitet prema autoritarnosti, de-demokratizaciji i dehumanizaciji, a sve ove pripremaju teren za nove oblike fašizma.[73]
Da bih razradila prošireni pojam rizika koji sam gore definisala kao pretežni vektor svakodnevnog života, okrenuću se Mišelu Fukou, ali ne predavanjima pod nazivom Rađanje biopolitke, već naslovu Bezbednost, teritorija, stanovništvo.[74] Sugerišem da razmišljamo kroz genealogiju koju je Fuko predložio kada je razmatrao promenu sa pravno-političke paradigme moći ka biopolitičkom upravljanju. Posebno me interesuje kako je Fuko razvio uvid u samo-referentnost ili nedostatak eksternalija koje karakterišu ono što naziva „tehnikama bezbednosti“, čija je glavna svrha da se rizik koristi kao strategija vladanja.
Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, Fuko primećuje, zakonodavna moć suverena je sve više rasejana, pa tako akcije vlasti nisu opravdane ni legalnošću ni legitimitetom, već samo efikasnošću. Nezaobilazna kao metoda upravljanja kroz nepredviđene slučajeve, sekuritizacija je tehnika koja uključuje kontrolisanje neizračunljivih tokova ili serija korišćenjem drugih tokova ili serija, bilo da se neutralizuju ili da im se dozvoli da se međusobno takmiče dok se ne postigne željeno stanje ravnoteže. Fuko definiše specifičan biopolitički problem koji bezbednost želi da reši na sledeći način:
Mislim da ovde možemo govoriti o tehnici koja je u osnovi organizovana u odnosu na problem bezbednosti, odnosno, u bazi, na problem serija. Beskrajna serija mobilnih elemenata: opticaj, x(nepoznati broj) kolica, x (nepoznati broj) prolaznika, x (nepoznati broj) lopova, x (nepoznati broj) mijazmi, i tako dalje. Beskrajna serija događaja koji će se desiti: toliko brodova će se usidriti, toliko kolica će pristići, i tako dalje… Mislim da je rukovođenje ovim serijama, koje zato što su otvorene mogu biti kontrolisane samo procenom verovatnoće, prilično ključna karakteristika mehanizma bezbednosti.[75]
Drugim rečima, umesto bilo kakve samorazumljive istine, proglašenog zakona ili racionalne norme koja je postojala pre prakse kojom upravlja, bezbednost započinje posmatranjem prosečnih raspodela u datoj seriji, pokušavajući da izmeri „normalnosti“ i utvrdi njihovo uzajamno dejstvo. Suprotno pojednostavljenoj ideji samoregulišućeg tržišta, bezbednost zahteva nebrojene vladine intervencije u igri snaga. Takođe, za razliku od disciplinskih tehnika, sekuritarna logika ne nadgleda pojedinačna tela, već vrši disciplinski pritisak izazivanjem agregatnog ponašanja. Razvoj policijskih tehnika u osamnaestom veku i kontrola siromaštva i kriminala u devetnaestom su sekuritarne isto koliko i današnje tehnologije osiguranja, jer sve one zahtevaju neodređenu i aktivnu politiku.[76]
Kompleksna, trostruka veza između bezbednosti, biopolitike i neoliberalizma ne može se prevideti, ne samo u Fukoovom radu, već i u onim političkim i ekonomskim zbivanjima nakon 1980. kojima Fuko nije svedočio. Neoliberalno doba označava zaokret prema „zasićenju države, političke kulture i društva tržišnom racionalnošću“.[77] Sekuritarne metode upravljanja, u paru sa neoliberalnom racionalnošću, ubrzale su podrivanje demokratskih i progesivnih vrednosti. Prema neoliberalnoj logici, kompetitivno ponašanje se ne sme uzeti zdravo za gotovo; već ga treba podsticati putem zakona, društvene i ekonomske politike i sekuritarne intervencije koja proizvodi zajedničke želje. Neoliberalizam se ne može operacionalizovati bez množenja rizika i nejednakosti tako da pojedinke više ne mogu zavisiti od mreža političke ili socijalne sigurnosti i stoga su dužne da se pretvore u verzije homo oeconomicus-a. Ovo pokreće pitanje morfoloških afiniteta između totalitarnog terora i biopolitičkih tehnika bezbednosti u neoliberalnoj eri, pošto oboje ozbiljno umanjuju mogućnosti za izlazak.
Za početak, može se pretpostaviti da se vrši izuzetno destabilizujući pritisak na to kako se orijentišemo u svetu. Važan uvid u novi oblik destabilizacije i ropstva dobija se razmatranjem činjenice da i biopolitička bezbednost i neoliberalizam imperativno zahtevaju „žrtvovanje“ dela stanovništva u cilju postizanja željenih optimuma.[78] Kritičke studije bezbednosti[79] pokazale su da je i politička i socijalna briga o bezbednosti neophodna komponenta tržišnog fundamentalizma, koji se temelji ne samo na dostupnosti viška radne snage, kao u industrijskoj fazi akumulacije kapitala, već i na proizvodnji tela za jednokratnu upotrebu koja su biologizovana. U svojim prethodnim predavanjima, Fuko povezuje novu „regulatornu moć“ sa fašizmom, prema kojoj se veruje da izdvajanje grupa koje će biti ostavljene da umru „čini život opšte zdravijim: zdravijim i čistijim“.[80] Očigledno je da ova logika žrtvovanja ima odjeka, ali se ne može izjednačiti sa načinima na koji su suvišna tela nastajala pod imperijalnim i totalitarnim uslovima. Umesto otvorenog nasilja vojnih ili paravojnih aparata, u neoliberalnim društvima deluju drugačiji dispozitivi.
Deo odgovora na to kako se nosilac prava pretvara u onog koji želi žrtvovanje može se naći u novoj tehnici koja se primenjuje od osamdesetih, po kojoj su prava uslovljena učinkom. Primenom prilagođenih standarda uspeha i napredovanja na nekvalifikovane i kvalifikovane radnike, državne zvaničnike, akademike i nezaposlena lica, takozvani „kriterijumi učinka“ individualizuju pravo na bankovni račun, dom ili penziju. Ova tehnika omogućava prevođenje zbirnih društvenih podsticaja u disciplinske, pri čemu se svaki pojedinac nadgleda ponaosob. Nemogućnost da se postignu standardi učinka, utvrđeni prema tržišnim imperativima, ima subjektivne posledice u vidu gubitka samopoštovanja i objektivne posledice u vidu materijalne kazne (mobilnost prema dole, beskućništvo ili čak zatvor). Komplementarna tehnika je izvrtanje socijalne politike države koja podrazumeva socijalizaciju rizika (kao što je korist od univerzalnog pokrića socijalnim osiguranjem i uzajamna pomoć), tako da se svaki zaposleni izoluje od drugih i pretvori u posebnu vrstu kapitala.[81] Ostavljena da obezbedi sopstvenu sadašnjost i budućnost (uglavnom kroz tržišno zasnovano zdravstveno osiguranje i penzione šeme), pojedinka nema drugu mogućnost osim da postane akter u finansijskom sektoru. Suzan Džordž upoređuje neoliberalizam sa igrom u kojoj su gubitnici oni kojima se više ništa ne duguje: „Svako može biti izbačen iz sistema u bilo kom trenutku – zbog bolesti, godina, trudnoće, percipiranog neuspeha, ili jednostavno zato što ekonomske okolnosti i neumoran transfer bogatstva [odozdo prema gore] to zahtevaju“.[82] To uključuje dvostruku vezu: pošto kriterijumi učinka izoluju pojedinke jedne od drugih na načine koji urušavaju društvenu povezanost, pojedinke se onda nagomilavaju pod samopogonskom dinamikom neoliberalnog kapitalizma koji određuje njihove šanse da obezbede svoju budućnost. Glavna implikacija novog načina na koji se rizik distribuira je da generiše društvenu reorganizaciju koja podrazumeva i atomizaciju i omasovljenje.
To znači da neoliberalne upravljačke racionalnosti, poput njihovih fašističkih parnjaka, zarobljavaju pojedinke iznutra, mada kroz potpuno različite dispozitive. Braun, na primer, tvrdi da transformacija zaposlenog u oblik ljudskog kapitala sa odgovornostima zavisi od žrtvenog pojma građanstva.[83] Prema njenom viđenju, daleko od toga da zahtevaju poštovanje svojih prava, građani postaju spremni da pristanu na mere štednje, lične i kolektivne žrtve, smanjenja plata i budžeta i prihvate nejednaku raspodelu tereta dužničke ekonomije. Osoba postaje „akcionar“, spremna da podnese rizik da izgubi svoj udeo u zajedničkom bogatstvu. Ono što određuje udeo svakog građanina u moći je aktivno učešće u igri neoliberalne moći. „Tržišna igra“ postaje jedini izvor posredovanja između pojedinki, kao što je bio slučaj sa Velikom igrom koja se igrala u imperijalističkim uslovima, premda u mikro razmerama i u svakodnevnom životu. Ali ovo takođe znači da se pojmovi jednakosti i solidarnosti moraju ukloniti iz kodeksa ponašanja, tako da delovi stanovništva koji su ostavljeni da umiru ne izazivaju kognitivnu ili moralnu disonancu kod onih koji preostaju. Nejednakosti koje stvara neoliberalna vlast se biologizuju i normalizuju u okviru šeme konkurentnosti zasnovane na zaslugama. „Gubitnik“ je novi „infračovek“. Sad kad je ovo rečeno, nije dovoljno upirati prstom u mase koje žele autoritarnost. Kad su u pitanju naše svakodnevne prakse, svi smo krivi jer reprodukujemo neku verziju neoliberalnog diskursa da su slabi „bezvredni“.
Poenta nije u tome da lamentiramo nad nestajanjem prava i institucionalizma, kao da bi vraćanje na njih magično raspršilo neoliberalne procese. Suština argumenta je u tome da neoliberalizam proizvodi osobenu vrstu normativnosti, onu koju više ne mogu karakterisati ubeđenja bilo konzervativne bilo progresivne prirode. „Gubitnici“ se smatraju odgovornim za sopstveni neuspeh da se integrišu u sistem. Moć duga reorganizuje totalitet društvenih odnosa kako bi dužnicima nametnuo „način života“ koji je kompatibilan sa isplaćivanjem kreditora.[84] Ovaj način života je usredsređen na sebe: pojedinka je odgovorna da se pridržava onih imperativa koji je zapravo nadvladavaju, i bez obzira na to kakav moralni kompas ima (konzervativan ili progresivan), ona nužno igra ulogu u održavanju tog načina života.
Još jedna analogija koju treba povući između praksi moći u neoliberalnoj eri i onih koje su se iskristalizovale u fašizam je ta da je biopolitička bezbednost bezgranična. Sekuritizacija kao tehnika vladanja konstruiše „stanovništvo“, a ne „narod“, kaže nam Fuko. Imajte na umu da je stanovništvo zamišljeno kao bezlični, statistički entitet, dok su ljudi češće tumačeni kao kolektivni subjekat – političke posledice ove nijanse nisu male. Proširujući Fukoovu analizu na današnji neoliberalizam, Lacarato piše da je biomoć zabrinuta „za stvaranje i reprodukciju ‚života‘ vrsta, koji je bezgraničan, i u principu nema teritorijalni cilj“.[85] Zakonodavna moć suverena, kao i pojmovi kolektivnog suvereniteta su ispremeštani u bezbednosnoj paradigmi, koja je preovladala u neoliberalnim uslovima. Ovo premeštanje je važno za moje svrhe, jer označava izgradnju imanentne vrste moći i posebnog oblika „pripadanja“ (stanovništvu). Račvanja ove promene su suviše složena da bismo ih ovde detaljno razrađivali, ali dovoljno je primetiti da bi moć rasuta u kapilare društva značajno potkopala tlo na kome se mogu pokrenuti kolektivni otpor i borba. Kao što Delez ukazuje u svom prikazu o Fukou, kao rezultat prelaska iz disciplinskog društva (krtica) u društvo kontrole (zmije), moć je postala beskrajno složenija.[86]
Kombinovani efekti neoliberalizma, biopolitike i sekuritarnih tehnologija izgledaju jednako bezgranični koliko i odvojeni od principa legitimiteta kao što su zakon ili unapred određene norme. Paradoks je da ova neograničenost ne podrazumeva punu dozvolu. Naprotiv, vrlo je regulisana. Pravni naučnici naglašavaju kako regulisanje života stanovništva u uslovima neoliberalne finansijalizacije zahteva proliferaciju propisa i administrativnih mera. Ova dokumenta ne mogu biti tako kategorična kao ustavna prava i odredbe, već moraju biti fleksibilna i prilagodljiva: „Upravno pravo se širi na presek između kodifikovanih zakona i agencijskih pravila, gde se donošenje agencijskih pravila praktično uvek bavi administracijom ponašanja.“[87] Prevladavanje upravnog prava je takođe i karakteristika države blagostanja, odnosno Nju dila, ali kako je Arent snažno naglasila, to je bio princip birokratskog, a time i bezličnog upravljanja koji bi se potencijalno mogao pretvoriti u samorefleksivnu mašinu. Može se povući analogija sa uvidima Arent, imajući u vidu kako su guvernmentalizacija administracije i neoliberalni kredo „povlačenja države“ paradoksalno rezultirali proliferacijom prostora za diskreciono donošenje pravila, uključujući ali ne ograničavajući se na izvršne prerogative. Raul Hilber je jednom primetio za nacističke birokrate da su „mogli da unište čitav narod sedeći za svojim radnim stolovima.“[88] Imajući u vidu kako su prirodni resursi postali otvoreni za privatne investicije kroz tržišno zasnovane šeme profitabilnosti ili kako su susedstva „džentrifikovana“ u urbanim projektima velikih razmera, pri tom otpisujući živote i sredstva za život lokalnog stanovništva, isto bi se moglo reći i za današnje birokrate. U neoliberalno doba, administrativna fleksibilnost je zamenila pitanje legitimiteta pitanjem o efikasnosti vladinih politika i procedura.
Ukratko, neoliberalna racionalnost dokazuje da je ubedljiva kao „Priroda“ ili „Istorija“ (Arent) stavljajuću ekonomski, politički, administrativni i socijalni domen u stalno kretanje dok istovremeno proizvodi nove modele afektivnog investiranja. Čini se da pitanje zašto mase žele da budu potčinjene zahteva novi odgovor u današnje vreme.
Jednom kad shvatimo da neoliberalna igra nije samo želja za potčinjavanjem, već i nužno igra straha, ako ne i terora, shvatamo kako ona priprema tlo na kome mogu cvetati fašističke tendencije. Kao što Tomas Lemke opravdano tvrdi, „opasnost i nesigurnost (pretnja nezaposlenosti, siromaštvo, socijalna degradacija, itd.) nisu samo neželjene posledice ili negativni neželjeni efekti već suštinski uslovi i pozitivni elementi [neoliberalne] slobode“.[89] Sa jedne strane, neoliberalizam obećava budućnost u kojoj pojedinke napreduju, izražavaju svoju ličnost i zasluge i bezgranično troše. Sa druge strane, druga budućnost baca senku na snove o udobnoj egzistenciji, pa čak i minimalnom kvalitetu života. Ovu drugu budućnost brine „šta ako?“ – u užasnom iščekivanju nezaposlenosti, kraha tržišta i, ne slučajno, terorističkih napada. Neizvesnost generiše neobičan oblik prezentizma ili kratkoročnosti.[90] Ispostavlja se da su i budućnost koju zamišlja preduzetnički svet snova i ona iz košmarnog sveta pitanja „šta ako?“ u stvari nebudućnosti.
Džudit Batler tvrdi da takve prakse, kao beskonačni pritvor, restruktuiraju vremensku dimenziju kroz ukidanje ustanovljenih zakona i pravnih procesa. Predvidive budućnosti se prekidaju na neodređeno vreme, prepuštene diskrecionim presudama sitnih birokratskih suverena koji štancuju zakone, čak i dok donose takve odluke koliko dugo treba odlagati suđenje pritvoreniku: „Upravljanje je uslov ovog novog sprovođenja suvereniteta u smislu da prvo uspostavlja pravo kao ‚taktiku‘, kao nešto od instrumentalne vrednosti, ali ne ‚obavezujuću‘ na osnovu svog statusa zakona.“[91] Upravo ovako neizvesnost i dvosmislenost postaju proizvod vanzakonskog legaliteta, koji je taktički prizvan da podrije same prinicipe vladavine prava čak i pre nego što su populistički lideri izbili na scenu.
Približavanje neoliberalizma i neokonzervativizma 1980-ih i 1990-ih trebalo bi da nas zaista podstakne da revidiramo preovlađujuću naučnu percepciju o nekompatibilnosti neoliberalizma i fašizma. Kao što ukazuje uvid Braunove u napeto ali zloslutno produktivno savezništvo između novog brenda tržišnih fundamentalista i religioznih moralista „neoliberalna racionalnost je omogućila moralizam, etatizam i autoritarnost neokonzervativizma“.[92] Neokonzervativizam je izmislio i ispolitizovao čitav niz pretnji koje delotvorno prikrivaju socijalne i ekonomske probleme tako što ih prikazuje kao vojna pitanja. U rukama neoliberalno-neokonzervativnih lidera kao što su Margaret Tačer, Ronald Regan, a posebno Džordž Buš mlađi, neoliberalni pojam rizika pretočio se u zamenu za Realpolitik pojam pretnje. Takozvani „rat protiv terora“ se pokazao kao neverovatno efikasan dispozitiv za kriminalizaciju neposlušnih delova stanovništva i sprečavanje nadzora vladine moći: „Od 11. septembra, osnovna prava više nisu shvatana kao prava na odbranu od države, već omogućavaju državi da interveniše u sferama koje su se ranije smatrale privatnim sferama, pozivajući se na bezbednost kao ‚super pravo‘.“[93] Upotreba termina kao što su „terorizam“, „zločin“, i „pretnja“ je oduzela legitimitet određenim društvenim grupama pozivajući se na pravo koje je propisno ukinuto da bi se uspešno osujetile opasnosti, za koje se pretpostavlja da slede iz pripadnosti tim grupama. Isti uslovi istovremeno omogućavaju brutalnu instituciju tržišta na domaćim i međunarodnim terenima koji su do sada bili van globalne ekonomije. Odbrana „poštenih građana“ od nejasnih pretnji (koje predstavljaju teroristi na tajnom zadatku koji vrebaju iz zajednica stranaca, crnci u kapuljačama koji su „gubitnici“ u igri neoliberalne konkurencije, ili rojevi izbeglica) je razlog iza proizvodnje „infraljudi“ u današnjem svetu. Danas primena doktrina, kakvo je pravo prečeg, postaje rutina, koje je razvijeno u kolonijalnim uslovima. Paralegalni termini kao što su „zarobljenici sa bojnog polja“ ili „neprijateljski borci“ ponovo se pojavljuju danas jer pomažu da se „naseli vanredan pravosudni i vladin prostor u koji su smešteni infraljudi poznati iz ranijih formacija kolonijalne vlade.“[94] Kao način vladavine koji „naturalizuje“ hijerarhije, rasizam se preliva na bezbroj domena kako bi opravdao socijalne i političke sukobe. Ukratko, u neoliberalnoj eri osmišljavaju se novi oblici suvišnosti.
Može se postaviti pitanje da li je to što prevladavaju strah i neizvesnost dovelo do zahteva za granicama i sekuritarnim praksama koje obnavljaju suverene načine kontrole. Kao odgovor može se tvrditi da čak i izgradnja zbijenih granica (kao u Gazi ili na američko-meksičkoj granici) sledi model pretnje koji se legitimiše kroz krajnje dvosmislene pojmove „neprijatelja“, dok istovremeno ponovno uspostavlja fizičke markere razdvajanja. „Neprijatelj“ nije konkretna pretnja, već potencijalna, koja odražava opredmećenu projekciju pitanja „šta ako?“ ili epistemološku krizu koju Ričard Džekson opisuje kao „prihvatanje permanentnog ontološkog uslova ‚čekanja na teror‘ u odnosu na sledeći napad.“[95] Bezbednost je definisana u odnosu na verovatnoću: čak iako nema skorašnjih napada koje treba osujetiti, postoje verovatni. Verovatnoća je dovoljna kao opravdanje za kažnjavanje.
Oni građani koji su trenutno povezani sa „stanovništvom“ i kojima se indirektno priznanje dodeljuje putem nekažnjivosti polažu pravo na punu odgovornost za slovo zakona i za nadgledanje „normalnosti“.[96] Prateći Lacarata, može se reći da većina oblika rasizma protiv crnaca, imigranata, muslimana ili beskućnika danas, predstavlja „moćne fenomene koji deluju kroz gađenje i neprijateljstvo i doprinose konstituisanju i utvrđivanju teritorija i ‚identiteta‘. . . koji ’kapitalu’ nedostaju“.[97]
Možda ćemo se suočiti sa promenom definicije toga ko je kriminalac, od pravne, gde je kriminalac osoba koja krši „društveni ugovor“, do biopolitičke i sekuritarne. Društveni neprijatelji su oni, koji svojim pukim postojanjem, ometaju kontigent procesa koji upravljaju blagostanjem označenog dela stanovništva. Pod uopštenom pretnjom percepcije, svi problemi su preformulisano kao problemi „bezbednosti“ – ili, kao što Batler kaže, uopšteni oblik samoodbrane.[98] Poenta je da opasnost više nije povezana sa identitetom; može doći iz bilo kog pravca, u bilo koje vreme. Varljivi karakter pretnje je mnogo delotvorniji u mobilisanju podrške nego kad je opasnost povezana za neki konačni entitet ili suverenu državu. Samo pod ovim okolnostima može se gajiti varljivost neprijatelja koji se nalazi nigde i svugde. Dok je pojam „post-istine“ previše kompleksan za ovako malo prostora, dovoljno je primetiti da činjenice gube svoju moć da uzemlje pojedinke u stabilno tlo.
Nadam se da je očigledno iz ovih grubih skica da se ni post-istina ni nestalnost podstaknuta ovim novim praksama i tehnikama vlasti ne mogu redukovati na ono što je pogrdno nazvano „postmodernizmom“. Dekonstrukcija normi koje podržavaju moći potčinjavanja je kritična vežba, dok destabilizacija koja se dešava u neoliberalno doba dovodi do nekritičkog cinizma koji se prilagođava prisvajanju od strane aksiomatskih diskursa potencijalnih fašističkih vođa.
3. Novi fašizam odozdo
Ako fašizam označava one društveno-političke formacije koje teže prekidanju referenci i transgresiji spoljnih granica dok neprestano izmišljaju unutrašnje granice tako što postavljaju tela za likvidaciju, onda ovo jestefašistički trenutak. Ali ovaj trenutak se značajno razlikuje od onog u dvadesetom veku. Sekuritarno neoliberalno upravljanje ne proizvodi „gvozdeni obruč“ koji mase povezuje, već je najbolje prikazan metaforom „mreže“. Ticijana Teranova je ovo lepo izrazila: „Kao mehanizam bezbednosti, totalitarizacija se može postići kroz mrežu koju… karakteriše vrsta akcije koja je imanentna onoj koju pokušava da reguliše.“[99] Mreža centifugalno organizuje i omogućava razvoj sve širih kola. Za razliku od „gvozdenog obruča“, mreža ukazuje na „fašizam odozdo“.
Ukoliko je ovaj uvid tačan, onda se postavlja pitanje: da li je realno očekivati da se fašističke tendencije danas kondenzuju u centralizovana i militarizovana politička tela? Traverzo postavlja slično pitanje na početku svoje nove knjige, Nova lica fašizma, ali nije u potpunosti iskoristio priliku da predvidi nove oblike fašizma koji će najverovatnije iznići iz „rovova“ neoliberalnog doba. Traverzov ulog je da je istorijski koncept fašizma i neophodan i neodgovarajući za određivanje novih oblika fašizma. Da bi značio semantičku ambivalentnost između starog i novog, kontinuiteta i transformacije, Traverzo se odlučuje za termin „postfašizam“. On dalje razlikuje „postafašizam“ od „neofašizma“ kako bi izbegao preplitanje novih fašistčkih tendencija otelovljenih u široj društvenoj dinamici sa užim poljem desničarskih (Alt-Right) i neonacističkih grupa na političkoj sceni danas (na primer, Jobik u Mađarskoj ili Zlatna zora u Grčkoj). Neonacisti su fašisti, tačka. Što se tiče Traverza, oni ne predstavljaju konceptualne probleme, iako zaista predstavljaju političke probleme.
Što se tiče toga da li predsednik Trump inkarnira neku od transfiguracija fašizma, Traverzo nastavlja povlačeći debele granice kako bi postfašizam odvojio od istorijskog fašizma: „Trampa nije uzdigao na vlast masovni fašistički pokret, već njegov status TV zvezde. Iz te tačke gledišta, bolje bi bilo poređenje sa Berluskonijem nego sa Musolinijem. Tramp ne preti da će organizovati marš crnokošuljaša (ili braon-košuljaša) na Vašington.“ I kasnije: Tramp „ne mobiliše mase već privlači mase atomizovanih pojedinki, osiromašenih i izolovanih konzumenata. On nije izmislio novi politički stil; ne želi da izgleda kao vojnik i ne nosi uniformu.“[100] Izgleda da, za Traverza, istorijski fašizmi služe kao sine qua non standardi da bi se neko danas kvalifikovao kao fašista.
Šta bi onda mogao da označava koncept „postfašizma“? Sa jedne strane, Traverzo nam govori da Tramp „predstavlja autoritarni zaokret na političkom terenu, ali na društveno-ekonomskom prikazuje određeni eklektizam. On je i protekcionista i neoliberal“ dok „klasičan fašizam nije neoliberalan; bio je etatistički i imperijalistički, uz promovisanje politike vojne ekspanzije. Tramp je anti-etatista i najpre izolacionista.“[101]Iako priznaje da „čak i klasičan fašizam karakterišu nepovezanost, tenzija i sukob“ Traverzo ipak tvrdi da je ono što Trampa odvaja od istorijskih fašista, činjenica da nema program. Fašizam, kaže nam Traverzo, „iznosi projekat za društvo, novu civilizaciju“, dok Tramp „otelovljuje neoliberalni antropološki model.“[102] To nas, dakle, navodi da Trampa posmatramo kao „postafašističkog vođu bez fašizma.“[103] Sa druge strane međutim, Traverzo priznaje da uzdizanje „neoliberalnih Levijatana“ implicira da ja stanje izuzetka sada postalo stalno. On Evropsku uniju kvalifikuje kao „čudovište“ koje ne prestaje da uništava autonomiju političkog nametanjem potpunog potčinjavanja politici finansija. Danas „trojka“ (MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija) sprovodi preplavljujuću moć koja „ne proizilazi ni iz jednog parlamenta ili narodnog suvereniteta.“ Traverzo piše: „Evropska unija ne predstavlja prepreku rastu krajnje desnice već ga podstiče.“[104] Postfašizam se onda izgleda sastoji od neke vrste neoliberalne autoritarnosti – bilo da je neoliberalna „elita“ predstavljena članovima „trojke“ ili liderima kao što je Tramp, čiji je populizam kompatibilan sa „neoliberalnom antropologijom.“
Ovo pokreće brojna važna pitanja: Da li su militarizacija politike i stvaranje fašističkih Levijatana uopšte neophodni kada autoritarno neoliberalno čudovište (koje je pre Behemot nego Levijatan po mom mišljenju) već može delotvorno da uguši pluralizam i demokratsko zastupanje? Dalje, zašto pretpostavljamo da je fašizmu danas potrebna država da bi delovao? U neoliberalno doba, postoji nekoliko alternativa „preplavljujućoj moći“ koje se mogu zauzeti i upregnuti u službu iredentizma i rasnog poništavanja. Veliki kapital i izvršni „komesari“ nacionanih država, na primer, biraju nadnacionalne i međunarodne organizacije kao mesta gde sklapaju svoja savezništva. Zašto ne bi svetska alijansa evanđelista, koju finansira i koordiniše Stiv Benon, zamenila državu kao privilegovano sredstvo mobilizacije i opresije? I zašto se populizam posredovan medijima ne računa kao delotvorna metoda za mobilizaciju masa? Da li nam je stvarno potrebno da mase prisustvuju ogromnim skupovima u vreme kampanja na društvenim medijima, onlajn linčovanja, ogromnih armija trolova, od kojih se nekima može upravljati iz inostranstva ili putem algoritama? Nasuprot armijama dvadesetog veka, armija trolova je neugledna, ali skandalozno uspešna u prizivanju pristanka i stanja masovne histerije. Ali, najvažnije, zašto bismo odbacili „neoliberalni antropološki model“ jer nema „projekat za društvo“ ili potpuno razvijen program sličan onom koji je usvojio istorijski fašizam?
Još je zanimljivije to što Traverzo ne postavlja ova pitanja, imajući u vidu da ekplicitno naglašava kako su istorijski fašizmi instance koje karakterišu permutacije i kristalizacije širih društvenih transformacija. Ali ako je ovo stvarno slučaj, onda će novi fašizmi najverovatnije iziskivati permutaciju i kristalizaciju neoliberalnihnačina dehumanizacije koji uključuju i nove tehnologije. Na primer, napuštanje tejlorističkog modusa proizvodnje u neoliberalno doba bi trebalo da nas potera da istražimo potencijale za nasilje koji su povezani sa autsorsingom, fleksibilnošću, raseljavanjem i raspršivanjem. Umesto da Tramp obuče crne košulju, možda je dovoljno da privatne vojne kompanije kao što je Blekvoter (ili ruski parnjak, Vagner) obave posao. Zaista, pitanje je da li bi dramatičan činovi kao što je Marš na Rim ili paljenje Rajhstaga bili neophodni u vreme u kome citiranje antiterorističkih zakona ili bezbednosnih briga ima performativno dejstvo proizvodnje masovne želje za vanrednim merama i spremnost da se preuzme uloga narodnih patrola. „Teror“ u dvadeset prvom veku ne mora sprovoditi država; on može biti autsorsovan i transnacionalizovan. Iredentistički ratovi ne moraju da imaju oblik teritorijalnih osvajanja, već „operacija“ ili „vojnih sankcija“, kao u slučaju upada Turske u severnu Siriju. Etničko čišćenje ne mora da koristi otrovan gas, već može da se osloni na kontrolne punktove, prostornu kompartmentalizaciju, i blokade, kao u Palestini, beskonačnom pritvoru u Gvantanamu, ili na zapuštenost, infrastrukturne ratove i šumske požare, što je slučaj u Brazilu.[105] Jasno je da je neprestano stvaranje „egzistencijalnih neprijatelja“ ključna komponenta neksusa biopolitika-bezbednost-neoliberalizam. Danas je rasizam i dalje pitanje biopolitike, deluje kroz „populacioni princip“ koji zahteva hijerarhiju u pravu na postojanje. Ali indirektno ubijanje, ubistvo na daljinu, davljenje kroz zidove i blokade, da ne spominjemo ratove dronovima, sve se to nalazi u arsenalu političkih lidera za odstranjivanje „života koji nisu vredni življenja“. Danas se „dehumanizaciji smrti“ ne mora davati legitimitet pribegavanjem jeziku eugenike i socijalnom darvinizmu. Pustiti nekoga da umre može biti formulisano moralističkim pojmovima: ubijeni ili ostavljeni da umru su „infraljudi“ zato što nisu u stanju da se takmiče ili predstavljaju opasnu pretnju koja se mora preduprediti.
Moja tvrdnja je da neoliberalno doba karakteriše novi „antropološki prekid“. Ovo uključuje značajnu rekonfiguraciju oblika moći koji su na snazi u neksusu imperijalizam-fašizam-totalitarizam. Kako će ta drastična transformacija uticati na mitologizaciju prošlosti i konstrukciju fantazije ponovnog rođenja, još uvek ne znamo. Promišljanja Ahila Mbebe na temu „društva neprijateljstva“ ukazuju na jedno od mogućih usmerenja mitologizacije oblika nasilja specifičnih za neoliberalno doba: „Unutar mitsko-religijske logike našeg vremena, božansko (baš kao tržište, kapital ili politika) se uvek percepira kao imanentna i neposredna sila: vitalna, srčana i energična.“[106] Sa ekspanzijom algoritamskog mišljenja, koje je ključno za finansijalizaciju, Mbebe predviđa nove modele mitsko-religijskog mišljenja koji su povezani sa novim tehnologijama: „Savremeni psihički režimi doveli su do maksimalnog nivoa pogoršanja egzaltaciju afektivnosti i, paradoksalno, u doba digitalnih telekomunikacija, želju za mitologijom.“[107]
Arent je jednom primetila da režime čini totalitarnim njihov kapacitet da spreče „da normalizacija dospe do tačke na kojoj može da se razvije nov način života.“[108] Danas normalizacija uključuje suživot normalnosti i destrukcije, kao što je bio slučaj i u predfašističkoj epohi. Nisu nam nepoznate samo mase ili članstvo neofašističkih grupa, već i mi, progresivni ljudi, postajemo nepoznanica sami sebi. Tehnike koje deluju u neoliberalno doba zatvaraju naše individualne i kolektivne kapacitete da iniciramo nove početke, smislene veze, da generišemo moć odozdo tako da razvijemo nove načine života. Nedostaju nam zajednice „spremne i sposobne da garantuju bilo kakva prava,“ kako je Arent slavno primetila, naglašavajući ne samo moć volje, već i sposobnost, odnosno, stvarnu moć.[109]
I tako, borba protiv fašizma se ne može sastojati samo od upiranja prstom u krajnje desničarske grupe ili populističke vođe. Niko od nas nije zaštićen od fašizma, osim ako ne osmislimo načine akcije i interakcije sposobne da neutrališu snage destabilizacije, cinične afekte i nove tehnologije moći karakteristične za neoliberalno doba.
Zahvalnice
Želela bih da izrazim svoju zahvalnost Džudit Batler, Vendi Braun, Evi fon Redeker, Etjenu Balibaru, Robin Selikejts, Rahel Džegi, Rozi Brajdoti, Međunarodnom konzorcijumu za program kritičke teorije, studentima/kinjama i kolegama/inicam sa Programa kritičke teorije Univerziteta Kaliforniji, Berkliju, Departmanu za sociologiju Univerziteta Bingamton, Amsterdamskoj školi za analizu kulture, Departmanu za političke nauke i međunarodne odnose Univerziteta Boğaziçi, Centru za primenjenu folozofiju, politiku i etiku Univerziteta u Brajtonu za velikodušne komentare, kritike i ohrabrenje u svim fazama pisanja ovog eseja.
Literatura
Aschheim, Steven E. “Nazism, Culture and the Origins of Totalitarianism: Hannah Arendt and the Discourse of Evil.” New German Critique , no. 70 (1997): 117–39.
Arendt, Hannah. The Origins of Totalitarianism. New York: Meridian Books, 1958.
Arendt, Hannah. “The Origins of Totalitarianism: A Reply.” Review of Politics 15, no. 1 (1953): 76 – 84.
Arendt, Hannah. “‘What Remains? The Language Remains’: A Conversation with Günter Gauss, ” In Essays in Understanding: 1930–1954, edited by Kohn, Jerome, 1–23. New York: Schocken Books, 1994.
Bernstein, Richard. “The Origins of Totalitarianism: Not History, but Politics.” Social Research, Vol 69, no. 2 (2002): 381–401.
Brown, Wendy. “American Nightmare: Neoliberalism, Neoconservatism, and De-democratization.” Political Theory 34, no. 6 (2006): 690–714.
Brown, Wendy. “Neo-liberalism and the End of Liberal Democracy.” Theory and Event 7, no. 1 (2003). muse.jhu.edu/article/48659.
Brown, Wendy. “Neoliberalism’s Frankenstein: Authoritarian Freedom in Twenty-First Century ‘Democracies.’” Critical Times 1, no. 1 (2018): 60–79.
Brown, Wendy. Undoing the Demos: Neoliberalism’s Stealth Revolution. New York: Zone Books,
Butler, Judith. “Legal Violence: An Ethical and Political Critique .” Tanner Lecture at Yale University, March 31, 2016 . www.youtube.com/watch?v=coBcQajx18I.
Butler, Judith. Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence. London: Verso, 2004.
Castell, Robert. “From Dangerousness to Risk.” In The Foucault Effect: Studies in Governmentality, edited by Burchell, Graham, Gordon, Colin, and Miller, Peter, 281–98. Chicago: University of Chicago Press, 1991.
Comaroff, Jean. “Populism and Late Liberalism: A Special Affinity?” The Annals of the American Academy of Political and Social Science 637, no. 1 (2011): 99–111.
Davis, Aeron, and Walsh, Catherine. “Distinguishing Financialization from Neoliberalism.” Theory, Culture, and Society 34, no. 5–6 (2017): 27–51.
Deleuze, Gilles. “Postscript on the Societies of Control.” October, no. 59 (1992): 3–7.
Dillon, Michael. “Governing through Contingency: The Security of Biopolitical Governance.” Political Geography 26, no.1 (2007): 41–47.
Eatwell, Roger. “On Defining the ‘Fascist Minimum’: The Centrality of Ideology ,” Journal of Political Ideologies 1, no. 3 (1996): 303–20.
Evans, Richard J. The Third Reich in Power 1933–39. London: Allen Lane, 2005.
Fassin, Eric. Populisme: Le grand ressentiment. Paris: Editions Textuel, 2017.
Finchelstein, Federico. From Fascism to Populism in History. Oakland: University of California Press, 2017
Foucault, Michel. Security, Territory, Population: Lectures at the Collège de France, 1977–1978.
Hampshire, UK: Palgrave Macmillan, 2007.
Foucault, Michel. Society Must Be Defended: Lectures at the Collège de France 1975–1976. London: Penguin Books, 2004.
Gambetti, Zeynep. “‘I’m No Terrorist, I’m a Kurd’: Societal Violence, the State, and the Neoliberal Order.” In Rhetorics of Insecurity: Belonging and Violence in the Neoliberal Era, edited by Gambetti, Zeynep and Godoy-Anativia, Marcial, 125–52. New York: New York University Press, 2013.
Gambetti, Zeynep, and Godoy-Anativia, Marcial. “States of (In)security: Coming to Terms with an Erratic Terrain.” In Rhetorics of Insecurity: Belonging and Violence in the Neoliberal Era , edited by Gambetti, Zeynep and Godoy-Anativia, Marcial, 1–19. New York: New York University Press, 2013.
George, Susan. “A Short History of Neoliberalism .” Speech delivered at the Conference on Economic Sovereignty in a Globalizing World, Bangkok, March 24–26, 1999. www.tni.org/en/article/short-history-neoliberalism.
Gilroy, Paul. Postcolonial Melancholia. New York: Columbia University Press, 2005.
Griffin, Roger. A Fascist Century: Essays by Roger Griffin. Basingstoke, UK: Palgrave Macmillan,
Griffin, Roger. The Nature of Fascism. New York: Routledge, 1991.
Grosse, Pascal. “From Colonialism to National Socialism to Postcolonialism: Hannah Arendt’s Origins of Totalitarianism.” Postcolonial Studies 9, no. 1 (2006): 35–52.
Harvey, David. “Neo-liberalism as Creative Destruction.” Geografiska Annaler Series B: Human Geography 88, no. 2 (2006): 145–58.
Howe, Louis E. “Administrative Law and Governmentality: Politics and Discretion in a Changing State of Sovereignty.” Administrative Theory and Praxis 24, no. 1 (2002): 55–80.
Iakovou, Vicky. “Totalitarianism as a Non-State: On Hannah Arendt’s Debt to Franz Neumann.” European Journal of Political Theory 8, no. 4 (2009): 429–47.
Jackson, Richard. “The Epistemological Crisis of Conterterrorism.” Critical Studies on Terrorism 8, no. 1 (2015): 33–54.
Laqueur, Walter. Fascism: Past, Present, Future. New York: Oxford University Press, 1997.
Lavoie, Marc. “Financialization, Neo-liberalism and Securitization.” Journal of Post Keynesian Economics 35 , no. 2 (Winter 2012–13): 215-33.
Lazzarato, Maurizio. The Making of the Indebted Man: An Essay on the Neoliberal Condition.
Los Angeles : Semiotext(e), 2012.
Lazzarato, Maurizio. “Neoliberalism in Action: Inequality, Insecurity and the Reconstitution of the Social.” Theory, Culture, and Society 26 , no. 6 (2009): 109–33.
Lemke, Thomas. “The Risks of Security: Liberalism, Biopolitics, and Fear.” In Government of Life: Foucault, Biopolitics and Neoliberalism, edited by Lemm, Vanessa and Vatter, Miguel, 59–74. New York : Fordham University Press, 2014.
LiPuma, Edward, and Lee, Benjamin. “Financial Derivatives and the Rise of Circulation.” Economy and Society 34, no. 3 (2005): 404–27.
Mbembe, Achille. “The Society of Enmity.” Radical Philosophy, no. 200 (2016): 23–35.
Müller, Jan-Werner. What Is Populism? Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2016.
Mythen, Gabe, and Walklate, Sandra. “Criminology and Terrorism: Which Thesis? Risk Society or Governmentality? ” British Journal of Criminology 46, no. 3 (2006): 379–98.
Neocleous, Mark. “The Fascist Moment: Security, Exclusion, Extermination ” Studies in Social Justice 3, no. 1 (2009): 23–37.
Neumann, Franz. Behemoth: The Structure and Practice of National Socialism, 1933–1944. Chicago: Ivan R. Dee, 2009.
Paxton, Robert O. The Anatomy of Fascism. New York: Alfred A. Knopf, 2004.
Shorten, Richard. “Hannah Arendt on Totalitarianism: Moral Equivalence and Degrees of Evil in Modern Political Violence.” In Hannah Arendt and the Uses of History: Imperialism, Nation, Race, and Genocide, edited by King, Richard H. and Stone, Dan, 173–90. New York: Berghahn Books, 2007.
Smith, Neil. “Disastrous Accumulation.” South Atlantic Quarterly 106, no. 4 (2007): 769–87.
Sternhell, Zeev. The Birth of Fascist Ideology: From Cultural Rebellion to Political Revolution. With Sznajder, Mario and Asheri, Maia. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1994.
Stone, Dan. “Defending the Plural: Hannah Arendt and Genocide Studies.” New Formations, no. 71 (2011): 46–57.
Tansel, Cemal Burak. “Authoritarian Neoliberalism: Towards a New Research Agenda.” In States of Discipline: Authoritarian Neoliberalism and the Contested Reproduction of Capitalist Order, edited by Tansel, Cemal Burak, 1–28. New York: Rowman and Littlefield, 2017.
Terranova, Tiziana. “Another Life: The Nature of Political Economy in Foucault’s Genealogy of Biopolitics.” Theory, Culture, and Society 26, no. 6 (2009): 234–62.
Traverso, Enzo. The New Faces of Fascism: Populism and the Far Right. London: Verso, 2019.
Traverso, Enzo. The Origins of Nazi Violence. New York: New Press, 2003.
Traverso, Enzo. “Totalitarianism between History and Theory.” History and Theory 56, no. 4 (2017): 97–118.
Venn, Couze. “Neoliberal Political Economy, Biopolitics and Colonialism: A Transcolonial Genealogy of Inequality.” Theory, Culture, and Society 26, no. 6 (2009): 206–33.
Villa, Dana. “Genealogies of Total Domination: Arendt, Adorno, and Auschwitz.” New German Critique 34, no. 1 (2007): 1–45.
Winter, Yves. “The Siege of Gaza: Spatial Violence, Humanitarian Strategies, and the Biopolitics of Punishment.” Constellations 23, no. 2 (2016): 308–19.
Young-Bruehl, Elizabeth. Hannah Arendt: For Love of the World. New Haven, CT: Yale University Press, 198.
Prevela: Milica Gudović
REFERENCE:
[1] Pakston, Anatomija fašizma, 14.
[2] Videti Finkelstin Od fašizma do populizma u istoriji; Sternel, Šnajder i Ašeri Rađanje fašističke ideologije: Od pobunjenika u kulturi do političke revolucije; Laker, Fašizam: Prošlost, Sadašnjost, Budućnost; Grifin, Fašistička zemlja, Evans, Treći Rajh na snazi,Pakston, Anatomija fašizma, između ostalog
[3] Pakston, Anatomija fašizma, 2018
[4] Zahvaljući fokusiranju na procese umesto na događaje, smatram da je Pakstonova definicija fašizma posebno korisna. Prema njemu, fašizam je „oblik političkog ponašanja označen opsesivnom preokupacijom propadanjem zajednice, poniženjem, ili pozicijom žrtve, kao i kompenzacijskim kultovima jedinstva, energije i čistote, u kome masovna partija posvećenih nacionalističkih aktivista, u nelagodnoj, ali efikasnoj saradnji sa tradicionalnim elitama, napušta demokratske slobode i bori se za ciljeve unutrašnje čistote i spoljne ekspanzije milosrdnim nasiljem i bez pravnih ili etičkih ograničenja.“ (Anatomija fašizma, 218).
[5] Pogledati Grifin, Priroda Fašizma, Itvel, „O definisanju ‘fašističkog minimuma‘“
[6] Arent, IT, 257 (naglašavanja moja, nadalje citirano kao IT). U izdanju Izvori totalitarizma Feminističke 94, iz 1998. broj strane je 263 (prim.prev.)
[7] Šorten, „Hana Arent o totalitarizmu“ 179; Ašhajm, „Nacizam, kultura i Izvori totalitarizma,“ 126. Bernstin („Izvori totalitarizma,“ 383) prepričava kako je Arent prvo razmišljala o knjizi o imperijalizmu. Pogledati Jang-Bril, Hana Arent, 199-211, o tome je kako je Arent tek započela da inkorporira staljinizam u IT 1948.
[8] Pogledati Vija , „Genealogije totalne dominacije“; Traverzo, „Totalitarizam između istorije i teorije.“
[9] Bernstajn („Izvori totalitarizma“, 399) citira Arent koja opisuje svoju knjigu kao političku, a ne istorijsku.
[10] Arent, IT, 460. U izdanju Izvori totalitarizma Feminističke 94, iz 1998. broj strane je 468 (prim.prev.)
[11] Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 18; Gilroj, Postkolonijalna melanholija 15,17; Gros, „Od kolonijalizma do nacionalsocijalizma,“ 36; Ston, „Braneći množinu,“ 47.
[12] Gros, „Od kolonijalizma do nacionalsocijalizma,“ 48. Zanimljiva je i sledeća Grosova primedba vezana za Izvore totalitarizma Hane Arent: „Naslov britanskog izdanja iz 1951. Breme našeg vremena, odnosio se na klasičnu imperijalističku frazu ‚breme belog čoveka‘, ali je preokrenuo kolonijalističku perspektivu tako što je aludirao na nasleđe nacionalsocijalizma i kolonijalizma koji konstituišu novo breme za Evropu posle II svetskog rata“ (37-38).
[13] Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 83.
[14] U ovom eseju koristim termin „moć“ za označavanje strategija i praksi vladanja u ne-arentovskom smislu. Arent počinje da razlikuje moć od nasilja od Ljudskog stanja pa nadalje, ali ona u Izvorima totalitarizma koristi striktno konvencionalni termin „vlast“, što je očigledno u odeljku „Vlast i buržoazija“ (IT, 135-147). Razlog zbog koga biram ovo značenje termina je taj što mi omogućava da izvučem paradigmu moći (u fukoovskom smislu) iz Arentinih uvida vezanih za imperijalističku i totalitarnu vlast. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. odeljak „Vlast i buržoazija“ 139-150, prim.prev.)
[15] Videti, između ostalog u širokom rasponu literature, Braun, „Neoliberalizam i kraj liberalne demokratije“, Fasin, Populizam; Komarof, „populizam i kasni liberalizam“; Tanzel, „Autoritarni neoliberalizam.“
[16] Za razliku između „analogije“ i „komparacije“, pogledati Traverzo, Nova lica fašizma, 4.
[17] Zahvalna sam Evi fon Redeker ( Eva von Redecker) na ovoj formulaciji.
[18] Arent, „Izvori totalitarizma: odgovor,“ 78.
[19] Osvedočeni cilj Arentove nije bio da „napiše istoriju totalitarizma, već analizu u odnosu na istoriju“ (Arent, „Izvori totalitarizma: Odgovor,“ 78). Knjiga, koja je rezultat, nije istoriografsko postignuće, niti namerava da uspostavi odnose kauzalnosti.
[20] Na njenu odluku da se okrene kolonijalnim i imperijalističkim praksama kako bi naciozam izbio u prvi plan uticale su vesti iz Aušvica. Videti Arent, „Šta ostaje? Jezik ostaje,“ 13.
[21] Da bi se, na primer, ponovio taj postupak, mogla sam da započnem ovaj esej obrnutim hronološkim redom, uzdizanjem novih fašističkih tendencija u dvadeset prvom veku, kako bih onda pratila njihove „izvore“ nazad do totalitarnih elemenata koje je identifikovala Arent. Ono što nas navodi da ponovo primišljamo prošle oblike fašizma je samo pojavljivanje ovih novih tendencija.
[22] Arent, Izvori totalitarizma, xxi (predgovor drugom delu)
[23] Šorten, „Hana Arent o totalitarizmu“, 185.
[24] Arent, IT, 125. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 129, prim.prev.)
[25] Arent, IT, 185.
[26] Arent, IT, 197. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998, 202. prim.prev.)
[27] Arent, IT, 244. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998, 250. prim.prev.)
[28] Arent, IT, 221. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 226-227. prim.prev.)
[29] Gilroj, Postokolinijalna melanholija, 43.
[30] Gilroj, Postokolinijalna melanholija, 18.
[31] Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 18.
[32] Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 51.
[33] Videti Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, posebno 106-21, o tome kako se u okviru ideologije nacionalsocijalizma čak i klasni neprijatelji definišu u odnosu na rasu.
[34] Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 17, 83.
[35] Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 27.
[36] Iako se ne bavi direktno ovom zagonetkom, implicitni odgovor Hane Arent na pitanje zašto britanski, francuski ili belgijski kolonijalizam nisu proizveli fašističke režime na isti način kao Nemačka, je razlika između prekomorskog kolonijalizma i narodnih (völkish) težnji pan-pokreta u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Videti Gros, „Od kolonijalizma do nacionalsocijalizma“, 45.
[37] Arent, IT, 155. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 159, prim.prev.)
[38] Gros, „Od kolonijalizma do nacionalsocijalizma“, 46.
[39] Arent, IT, , 249 (moje naglašavanje). (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 256, prim.prev.)
[40] Arent, IT, 234–35, 240. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 238-241,, prim.prev.)
[41] Arent, IT, 249. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 256, prim.prev.)
[42] Stoun, „U odbranu množine“, 50. Videti takođe u ovom tekstu, Stounova procena „arentovskog momenta“ u studijama genocida.
[43] Arent, IT, 325. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 333, prim.prev.)
[44] Arent, IT, 328. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 347, prim.prev.)
[45] Arent, IT, 467 (moje naglašavanje). (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 475, prim.prev.)
[46] Arent, IT, 474. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 482, prim.prev.)
[47] Arent, IT, 469, 470. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 478, prim.prev.)
[48] Arent, IT, 465. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 472, prim.prev.)
[49] Šorten, „Hana Arent o totalitarizmu,“ 184.
[50] Gros, „Od kolonijalizma do nacionalsocijalizma“, 38. Videti takođe Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 143-48.
[51] Arent, IT, 465. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 473, prim.prev.)
[52] Sličnu tezu je izveo Vija u „Genealogijama totalne dominacije,“ 43.
[53] Arent, IT, 353 (moje naglašavanje). (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 362 prim.prev.)
[54] Jakovu, „Totalitarizam kao ne-država,“ 438, 440.
[55] Nojman, Behemot, 39. Dok Levijatan označava centralizovan i autokratski oblik države, Behemot predstavlja amorfno uređenje, bez jasno ocrtanih kontura.
[56] Pakston, Anatomija fašizma, 18, 214. Finkelstin takođe kvalifikuje fašizam kao „potpuno entropičan“ (Od fašizma do populizma, 67).
[57] Arent, IT, 465, 467. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 473 prim.prev.)
[58] Arent, IT,, 347. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 355 prim.prev.)
[59] Arent, IT,Arendt, OT, 368. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 377 prim.prev.)
[60] Arent, IT, 382, (naglašavanje moje). (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 390 prim.prev.) Nojman (Behemot, 463) takođe izvlači ovaj zaključak: takozvani relativizam i italijanskog i nemačkog fašizma. „nema skoro ništa sa filozofskih relativizmom ili pragmatizmom, to je samo cinizam i nihilizam.“
[61] Bernstajn, „Izvori totalitarizma“ 387, takođe naglašava centralnost nepotrebnog viška kao lajtmotiv koji se provlači kroz Izvore totalitarizma Arentove.
[62] Arendt, OT, 431. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 438 prim.prev.)
[63] Arendt, OT, 475 ( naglašavanje moje). (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 482. prim.prev.) Možemo pokušati da izvučemo iz njenih raznolikih radova Arentinu interpretaciju kako se kapitalistička industrijalizacija uklapa u totalitarni nagon, ali to bi zahtevalo rekonstrukciju uz mnogo truda.
[64] Usled nedostatka prostora i ekspertize, izostaviću i podjedanko važne efekte informacionih tehnologija i veštačke inteligencije, koji su ključni za razumevanje načina na koje se međuljudski odnosi i komunikacija tranformišu i konstruišu novi oblici subjektiviteta.
[65] Gambeti i Godoj-Anativija, „Države (ne)bezbednosti“, 4. Uopšte se ne slažem sa naučnicima koji opisuju neoliberalnu vlast kao onu koja ima veze samo sa merama štednje i vladama tehnokratske elite. Videti, npr. Finkelstin, Od fašizma do populizma, 4, 166; Mjuler, Šta je populizam?, 97-99.
[66] Da li su neoliberalni mislioci Austrijske ili Čikaške škole hteli ovo ili ne, to je od sekundarne važnosti u trenutku kad iz bezbroj praksi razvijenih sedamdesetih i osamdesetih pokušavamo da destilujemo konture novog seta stratagema koji proizvode efekte neoliberalnog društva.
[67] Videti Harvi, „Neoliberalizam kao kreativna destrukcija“.
[68] Smit, „Katastrofična akumulacija“.
[69] Videti, na primer, ubedljiv argument Dejvisa i Volša u „Razlikovanje finansijalizacije i neoliberalizma“.
[70] Videti Lavoa, „Finansijalizacija, neoliberalizam i sekuritizacija“; LiPuma i Li, „Finansijski derivativi.“ Iako bi neselektivno udruživanje različitih instrumenata neoliberalnog restrukturiranja rezultiralo konceptualizacijom koja neoliberalizmu pripisuje sumnjivo jedinstvo, napeti pokušaji da se stvore idealni tipovi neoliberalizma koji ga odvajaju od finansijalizacije, sekuritizacije, biopolitičke vlasti i drugih savremenih procesa zauzvrat rezultiraju time što se od pogleda zaklanjaju međusobne konstitucije, preklapanja i kombinovane delotvornosti.
[71] Braun, Poništavanje demosa, 9; Braun, „Frankenštajn neoliberalizma,“ 61.
[72] Lacarato, Stvaranje nezaduženog čoveka, 23, 22, 28.
[73] Pogledti fusnotu 15 za literaturu o autoritarnim i anti-demokratskim tendencijama neoliberalizma.
[74] Fuko, Bezbednost, teritorija, stanovništvo. Ne treba dozvoliti da zbog Fukoove neispravne upotrebe pojma „liberal“ i nedostatka kritičke distance prema neoliberalnoj školi mišljenja njegova predosećanja ostanu kritički neistražena.
[75] Fuko, Bezbednost, teritorija, stanovništvo, 20.
[76] Ven, „Neoliberalna politička ekonomija“, 212.
[77] Braun, „Američki košmar“, 696.
[78] Dijon, „Vladanje putem neprediveđenih situacija,“ 45
[79] Videti Neokleo, „Fašistički momenat“.
[80] Fuko, Društvo se mora odbraniti, 255.
[81] Lacarato, „Neoliberalizam u akciji“, 121.
[82] Džordž, „Kratka istorija neoliberalizma“
[83] Braun, Poništavanje demosa, posebno 210-16.
[84] Lacarato, Stvaranje nezaduženog čoveka, 31.
[85] Lacarato, „Neoliberalizam u akciji“, 131 (naglašavanje moje).
[86] Delez, „Postskript o društvima kontrole.“
[87] Houi, „Upravno pravo i vladanje,“ 57.
[88] Citirano iz Traverzo, Izvori nacističkog nasilja, 42.
[89] Lemke, „Rizik bezbednosti“, 65.
[90] Lavoa, „Finansijalizacija, neoliberalizam i sekurutizacija“, 223. Upotreba i zlouptreba big date (setovi ogromne količine podataka) pokazuju da nakupljeno statističko i algoritamsko znanje generisano zahvaljujući kompjuterizaciji takođe nije umirujući lek za neizvesnost.
[91] Batler, „Beskonačan pritvor“ u Prekarni život, 62.
[92] Braun, „Američki košmar“, 703.
[93] Lemke, „Rizik bezbednosti“, 69.
[94] Gilroj, Postokolinijalna melanholija, 20.
[95] Džekson, „Epistemološka kriza protivterorizma“, 35.
[96] Gambeti. „Ja nisam terorista, ja sam Kurd“, 135-36.
[97] Lacarato, „Neoliberalizam u akciji“, 130.
[98] Videti Batler, „Pravno nasilje“. Samodobrana postaje primordijalno „pravo“ u režimu bezbednosti. Ovo se odnosi na pitanje blizine i grupne identifikacije, što postaje opravdanje za rat (odbrana svojih).
[99] Teranova, „Drugi život“, 243.
[100] Traverzo, Nova lica fašizma, 21-22, 25.
[101] Traverzo, Nova lica fašizma, 22.
[102] Traverzo, Nova lica fašizma, 29, 24–25.
[103] Traverzo, Nova lica fašizma, 23.
[104] Traverzo, Nova lica fašizma, 12.
[105] Videti Vinter, „Opsada Gaze“, 311, kako blokade i humanitarne kalkulacije minimalnim potreba za život pretvaraju izraelsku opsadu Gaze u „biopolitičko ratovanje“.
[106] Mbebe, „Društvo neprijateljstva“, 28.
[107] Mbebe, „Društvo neprijateljstva“, 28.
[108] Arendt, OT, 391. (U izdanju Feminističke 94 iz 1998. 399 prim.prev.)
[109] Arendt, OT, 297 (naglašavanje moje).
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
-
Kritički život 1 – Edvard Snouden
-
Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
-
Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
-
Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
-
Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
-
Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
-
Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
-
Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
-
Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
-
Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
-
Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
-
Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
-
Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
-
Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
-
Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
-
Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
-
Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
-
Kritički život 21: Janis Varufakis
-
Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
