“Predlog zakona o policajcima-špijunima je jedan od najopasnijih zakonodavnih akata koje sam videla“
Intervju sa Šami Čakrabarti
U novom izdanju serijala Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam intervju sa Šami Čakrabarti o opasnostima predloga zakona o policajcima-špijunima i prekomorskim operacijama, torijevskoj kulturi rata protiv ljudskih prava – i zašto se Laburistička partija previše plaši da se tome suprotstavi.
Vlada je prošle godine predstavila predloge dva zakona koji su izazvali zabrinutost zagovornika i grupa za ljudska prava. Jedan je Predlog zakona o tajnim izvorima obaveštajne službe (kriminalnom ponašanju), poznatiji kao Predlog zakona o policajcima-špijunima, koji dopušta državnim telima da tajnim agentima odobre kršenje zakona u Ujedinjenom Kraljevstvu. Drugi je Predlog zakona o prekomorskim operacijama, koji štiti pripadnike oružanih snaga i Ministarstva odbrane od krivičnog gonjenja ili tužbi zbog dela učinjenih u inostranstvu.
Uprkos tome što ovi zakoni predstavljaju pokušaj sve autoritarnije vlade da stavi sebe i svoje agente iznad zakona, poslanici Laburističke partije su primorani na uzdržanost u pogledu oba zakona. Neki su se pobunili i zbog toga ostali bez posla. Ali većina nije.
Jedna glasna protivnica ovih zakona iz redova Laburista je Šami Čakrabarti, laburistička poslanica, negdašnja direktorka grupe za ljudska prava Liberti i javna pravobraniteljka u senci pod vođstvom Džeremija Korbina. Prošle nedelje u Domu lordova nije uspela u pokušaju da izmeni predlog zakona tako da ne dopušta imunitet unapred – zbog čega je bila izložena negativnim reakcijama izvora bliskih partijskom vođstvu.
Za Tribjun govori o političkom okruženju kakvo je dovelo do ovih predloga zakona, strahovanjima za budućnost vladavine zakona i demokratije – i zašto pokušaj da se nadmeću sa Torijevcima u jednoj autoritarnoj trci neće doneti mnogo koristi Laburističkoj partiji.
Intervju u originalu možete pročitati na sajtu magazina Tribjun.
Intervju vodili: Frančeska Njutn (F. Nj.), Ronan Burtenšo (R. B.)
R. B.
Kako procenjujete predloge zakona o policajcima-špijunima i prekomorskim operacijama? Da li biste mogli da objasnite, za one koji možda nisu stručni, šta bi u kontekstu oba ova predloga zakona bile moguće posledice po ljudska prava u zemlji i inostranstvu?
Š. Č.
U suštini, ova dva predloga zakona su zli blizanci. Delimično se preklapaju, ali jedan se pretežno tiče stvari napolju, a drugi u zemlji. Oba u stvari mnogo, mnogo otežavaju pozivanje ljudi na odgovornost po zakonu.
Oba predstavljaju kršenje ne samo ljudskih prava, već same vladavine prava i samog temeljnog principa jednakosti pred zakonom. Ne radi se tu čak ni o formalnoj jednakosti. Ni o levičarskoj verziji jednakosti. Čak ni o jednakim šansama. Radi se o jednakosti pred zakonom koja bi trebalo da bude princip do koga drže čak i konzervativci.
Oba ova predloga zakona odstupaju od norme, međunarodne i domaće norme po kojoj bilo da ste Britanac ili ne, Francuz ili ne, Amerikanac ili ne, bilo da ste političar, vojnik, policajac ili tajni agent, vi i dalje podležete vladavini zakona.
Ovi predlozi zakona omogućavaju svakovrsne izuzetke od tog suštinski važnog principa. To bi trebalo da uznemiri svakog demokratu. Ono što se nedavno desilo u Americi bi trebalo da bude poziv na buđenje, i to ne samo ljudima koji čitaju Tribjun: i čitaoci Tajmsa bi trebalo da se malo više interesuju i angažuju oko ovoga, zato što je demokratija krhka. Bez vladavine zakona nema civilizacije, a o demokratiji da i ne govorimo.
F. Nj.
Koja je, po vašem mišljenju, motivacija vlade za ovakve predloge zakona?
Š. Č.
Po mom mišljenju, temeljna motivacija je gadan populistički kulturni rat. Šta god mislili o Bregzitu, Džonson – a i pre njega, Kameron i njegovi saveznici – tretiraju ljudska prava kao nepatriotske, čak i izdajničke, elitističke pravničke trikove: „služe advokatima, a protiv policije; advokatima, a protiv veterana i vojnika; strancima, a protiv našeg naroda“.
To Konzervativci rade već mnogo godina, verovatno još od Zakona o ljudskim pravima, ako ne i od pre. Zakon o ljudskim pravima je sad već dovoljno star da bude mladi diplomac, a ja sam dovoljno stara da sam ga ispratila i izučavala od najranijih dana, tokom celog detinjstva i adolescencije: donesen je 1998. godine, stupio na snagu 2000. godine, a sada je 2021. Od samog početka Torijevci su protiv Zakona o ljudskim pravima i svega što on predstavlja.
Smatram ga divnim zakonodavnim aktom. Usvojen je tokom prvog Blerovog mandata, ali njegove vrednosti bi trebalo da ujedine ne samo Laburističku partiju, već sve demokrate u Ujedinjenom Kraljevstvu, Evropi i svetu uopšte. Torijevci, od samog početka, pokušavaju da ga zloupotrebe. Na žalost, Laburisti su, u raznim momentima, igrali njihovu igru.
Dok sam bila direktorka Libertija, čak i laburistički ministri su govorili o „profitabilnosti pravne pomoći“ i advokatima koji voze BMV automobile. Advokatima koji pružaju pravnu pomoć, ne advokatima iz Sitija. Advokati koji pružaju pravnu pomoć su polu-socijalni radnici i polu-savetnici o socijalnim beneficijama. Rade sa siromašnima i ljudima iz niže srednje klase. Problem je u toj kombinaciji retorike usmerene protiv advokata, zakona i ljudskih prava sa desetkovanjem pravne pomoći, čemu su, žao mi je što to kažem, doprinele vlade oba ubeđenja.
Taj proces su započeli Laburisti, a ubrzala ga je koalicija Torijevaca i Liberalnih demokrata. To znači da su obični ljudi u Britaniji, bez obzira na poreklo, gledali priču o Zakonu o ljudskim pravima u kontekstu rata protiv terorizma, potpuno obojenog pričama o strancima, teroristima i izbeglicama. Nikada taksisti i frizeri nisu ostvarivali svoja ljudska prava, jer nedostupnost pravne pomoći znači da oni nikada ne mogu doći do pravde.
Taj narativ o Zakonu o ljudskim pravima sada traje već preko dvadeset dve godine. Deo tog narativa je oduvek antievropski, zato što se torijevski desničarski nacionalistički narativ tiče delom Evrope, a delom ljudskih prava. Džonsonovo krilo Torijevske partije je uspelo da progura vrlo tvrdo desni, deregulativni Bregzit. To je Džonsonu osiguralo vođstvo u partiji i čišćenje partije od dela mekših, Torijevaca “jedne-nacije”.[1]
Dakle, to je njihov modus operandi. I, naravno, tako će i nastaviti. Sad kad je obavljen krajnje desničarski Bregzit, kreću na ljudska prava. Taj apetit nikada neće biti utoljen. To ljudi moraju da shvate. Tome nema kraja.
Ja smatram da tu ne možete da pravite ustupke. Ne možete da prihvatite da su ljudska prava problematična ili da neki ljudi na njih imaju pravo, a neki ne, ili da su bilo kako deljiva. Napadi na ljudska prava ne tiču se samo napada na advokate ili Zakon o ljudskim pravima. Kao što smo videli s ratom protiv terorizma, radi se o temeljnim ljudskim pravima i slobodama u najrazličitijim sferama života. Predlog zakona o policajcima-špijunima i Predlog zakona o prekomorskim operacijama su deo te agende.
To je šira slika. Neposredan kontekst Predloga zakona o policajcima-špijunima je sudski proces koji su u dobroj nameri pokrenuli neki advokati i aktivisti za ljudska prava, tvrdeći da postojeći okvir krivičnog gonjenja tajnih agenata nema zakonsku osnovu i stoga nije po zakonu. Sve što bih o tome rekla je: pazite šta ćete poželeti. Mislite da je mudro pokrenuti takav proces, ali on je u stvari samo poslužio kao povod za Predlog zakona o policajcima-špijunima. Vlada kaže „Eto, imamo taj sudski spor i prvostepenu presudu smo dobili, ali mogli bismo da izgubimo u sledećoj instanci. Zato sad moramo da donesemo zakon, jer će u suprotnom ovi tajni agenti biti u opasnosti“.
Naravno, kada ste tajni agent u terorističkoj ćeliji ili kriminalnom krugu, neka dela biste morali da počinite da biste održali fasadu, recimo da budete član zabranjene organizacije ili možda posedujete drogu. Status quo je da dobijate smernice o tome kako da se tu postavite. Ne dobijate imunitet, dobijete smernice i ako se nakon svega nađete pod istragom ili budete optuženi za nešto, moći ćete da otkrijete da ste to učinili kao tajni agent. Činjenica da ste postupali u skladu sa smernicama će vas u javnom interesu zaštititi.
Umesto da zakonodavno uredi taj status quo, vlada je otišla dalje: do unapred garantovanog potpunog imuniteta od gonjenja. Ne dajemo ga uniformisanim vatrogascima, policajcima, vozačima hitne pomoći. Ne bi trebalo ni političarima. Pogledajte šta se dešava u Americi sa imunitetom funkcionera. Sada bismo, kao parlament, dopustili potpuni imunitet unapred državnim agentima. Radi se o vrlo velikom broju agenata, nisu to samo MI5 i MI6 i policija, već svakovrsne druge službe. Dopustili smo da gledamo kako se to sprovodi u delo.
F. Nj.
Vi ste uložili amandmane na ovaj Predlog zakona u Domu lordova, u pokušaju da date zakonsku osnovu za dotadašnji status quo, umesto omogućavanja imuniteta unapred. Da li ste očekivali kritike koje su usledile, čak i sa Vaše strane?
Š. Č.
Pokušala sam to iz najbolje namere. Neki kažu da je potrebno da donesemo zakon, jer postoji taj spor i trenutno nema zakonskog okvira za ono što su tajni agenti radili u javnom interesu. Zato sam rekla – Dobro, ja ću onda izneti amandman koji ovaj totalni imunitet praktično zamenjuje odbranom javnog interesa, što je bliže situaciji koja je status quo, ali joj daje zakonsku utemeljenost. To je glavni amandman koji sam iznela i zagovarala pre nedelju dana.
I tada su me kritikovali [laburistički izvori u Gardijanu] i optužili za frakcionašenje. Ideja da sam upravo otkrila ljudska prava kao sredstvo frakcionašenja u Laburističkoj partiji je za mene vrlo čudan argument.
Jedno je reći: „Šta ona zamišlja šta je pa ona u Laburističkoj partiji? Pristupila joj je tek pre par godina. Pre toga je bila nestranačka advokatica za ljudska prava. Juče došla“. To je fer kritika. Ali da li bi čak i moji najgori torijevski medijski neprijatelji rekli da sam upravo otkrila ljudska prava u cilju frakcionašenja u Laburističkoj partiji? Ne bih rekla.
F. Nj.
Uzdržanost Laburista u vezi sa ovim predlogom zakona i kritika vaših poteza u Gardijanu – šta to govori o posvećenosti građanskim slobodama koju bismo očekivali od partije na čijem čelu je Starmer? I o trenutnim stavovima prema ljudskim pravima unutar Laburističke partije?
Š. Č.
Ne znam. Očigledno sam vrlo razočarana i zabrinuta – prevashodno razočarana i zabrinuta zato što je ovaj zakonodavni akt jedan od najopasnijih koje sam videla. Borila sam se protiv 90 dana i 42 dana [u pritvoru bez suđenja] i ličnih karata i praksi kao što je vanredno izručenje. Ali dati tajnim agentima tu vrstu potpunog imuniteta unapred, zastrašujuće mi je.
Predlog zakona o prekomorskim operacijama će se naći pred Domom lordova u sredu. Pretpostavljam da ćemo tek videti kako će mu pristupiti ljudi sa svih strana. Vrlo brzo nas čeka i razmatranje samog Zakona o ljudskim pravima. A i u Predlogu zakona o prekomorskim operacijama imamo moguću izmenu Zakona o ljudskim pravima.
Na kraju, nema pobede progresivne argumentacije uz ustupke ove vrste – uz prihvatanje da ljudska prava nekima pripadaju, a nekima ne, ili uz izuzimanje države iz zakona. Nikada nećete pobediti u autoritarnoj bici delujući s levice. Gde ste krenuli na taj način?
Mi sad imamo ljude u vladi, poput trenutne Ministarke unutrašnjih poslova, koja je pre samo par godina na nacionalnoj televiziji podržavala smrtnu kaznu. Sa time se mi sada nosimo. Kakve god najbolje namere da imate da postanete progresivna laburistička vlada, da i ne govorimo o radikalnoj, nećete to uspeti praveći ustupke te vrste.
R. B.
Zanimljivo je da su se te povrede građanskih sloboda koje pominjete – zadržavanje u pritvoru bez suđenja, lične karte, vanredno izručenje – sve desile pod prošlom laburističkom vladom. Šta mislite da to što napadi na ljudska prava dolaze od obe partije govori o našoj klasi političara?
Š. Č.
Istina, sve se to dešavalo tokom rata protiv terorizma pod laburističkom vladom. Onda smo 2010. godine dobili koalicionu vladu, zasnovanu na braku Liberala i Torijevaca i nameri da se više okrenu građanskim slobodama. Prvo što su objavili je da će bataliti priču sa ličnim kartama – ali onda su izveli svoje podlosti poput tajnih sudova i dokrajčivanja pravne pomoći.
Šta nam to govori o političkoj klasi? Da je apsolutna moć divna. Vrlo je lako lepo pričati o pravima i slobodama kada ste u opoziciji, a onda to samo napustiti kada dospete na vlast. Misle da obični glasači i radni ljudi to nekako ne primećuju, ili ih nije briga, ili misle da su prava i slobode neki elitistički ili buržoaski poduhvat. To je vrsta poruke kakvu čujem od tipova poput Kamingsa, ali i od isuviše ljudi koji bi za sebe rekli da su levičari ili naginju ulevo, ili od laburističkih komentatora.
Morate da imate argumentaciju. Morate da pokažete ljudima zašto su ova prava i slobode važni i ne tiču se samo terorista i nekih drugih ljudi. Važni su svima.
Uporedimo to sa NZS.[2] Potpuni je skandal što je NZS toliko godina tako zanemarena i neke od rupa u sistemu su se pokazale tokom pandemije. Ali čak i pre pandemije, napadi na NZS su morali da budu potajni. Kresanja su uglavnom bila skrivena i privatizacija je uglavnom bila skrivena. Uspostavljen je konsenzus: svi žele da se predstave kao spasitelji NZS. To je zato što su svi sa njom povezani. Ili su rođeni u bolnici NZS ili se u njoj porodili, ili su posećivali nekog u bolnici NZS ili se vakcinisali itd.
Sa ovim Zakonom pak ne znate šta imate dok to ne izgubite. Ako su dobre sreće, većina ljudi neće doživeti neko kataklizmično iskustvo koje iziskuje odlazak kod advokata. Ali ako vam se to desi, sve češće nećete imati na raspolaganju advokata. To postaje začarana spirala: „Ja sam obični, radni čovek kome bi zaista koristio pristup pravdi kada me poslodavac tretira užasno ili kada me pretvore u beskućnika, ali za mene nema zakona. Zato prema tom zakonu ne osećam isto što i prema NZS, koja je bila tu za mene, makar i samo povremeno kada mi je trebala“.
R. B.
Mislim da tu imamo teško pitanje za levicu. Čini mi se da je desničarska populistička poruka eksploatisala postojeću hipokriziju – ideju da je Britanija suštinski pravedno društvo, sa ustanovama koje štite od nepravde, dok je stvarni život decenijama za tako mnogo ljudi postajao sve teži. Lako je bilo desničarima da upiru u to i kažu “ovi ljudi propovedaju dobre stvari, ali to nije stvarno tako…”.
Š. Č.
Tako je. Krajnji zaključak je da su ljudska prava nedeljiva. Potrebna su vam građanska i politička prava, vaše građanske slobode, ali i vaša društvena i ekonomska prava. Treba vam da jedete. Treba vam sklonište. Pogledajte kako se ljudi pate tokom pandemije, na primer. Rečeno im je da ostanu kod kuće. „Ali kako ću da jedem ako ostanem kod kuće, ako sam na ugovoru o nula sati[3] i za mene nema prinudnog odsustva?“ To je pitanje sa kojim se mnogo ljudi danas suočava.
Ali vaša društvena i ekonomska prava dolaze zajedno sa građanskim slobodama: Ako hoću da jedem, ali neću da jedem kao rob, imam pravo na slobodu govora i pravično suđenje. To je potrebno da živimo kao ljudska bića.
Potreban nam je i most između te dve obale. Posle Drugog svetskog rata je most između građanskih sloboda i socijalnih i ekonomskih prava bila pravna pomoć – odvajanje sredstava za advokate koje plaća država. Bez pravne pomoći, vi nemate pristup pravdi. Imate te divne zakonodavne akte – Zakon o ljudskim pravima, Zakon o ravnopravnosti, Zakon o zaštiti zaposlenih – pa se čini da će ti dobri zakoni zaštititi vaša prava i slobode. Ali pošto nemate društveni i ekonomski pristup pravnoj pomoći, to postaje iluzija.
Zato, onda, kada pogledate te ljude koji još imaju makar ikakav pristup pravdi – makar samo u ekstremnim okolnostima, poput ljudi optuženih za zločine ili u opasnosti od deportacije iz zemlje – pomislite: „Oh, ljudska prava su samo za njih, a ne za mene“. To razdvajanje građanskih i političkih prava od društvenih i ekonomskih prava desnici daje mogućnost da kaže: „Građanske slobode su elitistička besmislica koju daju strancima i kriminalcima, ali ne daju vama“. I to onda postaje začarani krug. Počnete da mrzite ljudska prava i advokate koji brane ljudska prava, umesto da ih želite i za sebe.
To je klasično „zavadi pa vladaj“. Većinu ljudi u zemlji okrenu jedne protiv drugih ovi bogovi sa Olimpa – isti oni ljudi koji se tokom pandemije sve više bogate. Isti ljudi koji finansiraju Torijevsku partiju.
F. Nj.
Ostalo je vrlo malo vremena do mogućeg usvajanja ovih predloga zakona. Šta mi, kao obični ljudi, možemo da uradimo da im se suprotstavimo i odbijemo ovaj širi napad na ljudska prava koji opisujete?
Š. Č.
Ljudi poput mene su u tom pogledu već, na neki način, ućutkani, pošto su advokati za ljudska prava demonizovani. Aktivisti mogu da bolje objasne zašto to nije naprosto zanimacija i igrarija za advokate. To je deo zaštite osnovnog ljudskog dostojanstva, zaštititi njihov glas. Potrebno je da u zahtevima za pristup pravdi i vladavinu zakona budu radikalni i voljni za ozbiljne promene.
Neki ljudi su mi rekli: „Problem, Šami, ako se usprotiviš Predlogu zakona o policajcima-špijunima ili Predlogu zakona o prekomorskim operacijama, jeste u tome što će te Torijevci optužiti za popustljivost prema kriminalu, popustljivost prema terorizmu, nepatriotizam“. Potrebno je da hrabro i jasno objasnimo ljudima zašto to nije istina.
Predlog zakona o policajcima-špijunima podriva vladavinu zakona. On znači da će državnim agentima prolaziti stvari koje običnim građanima neće. Ljudima je bilo sasvim jasno da je put Dominika Kamingsa za Barnard Kasl hipokrizija: da za njih važi jedan zakon, a za nas drugi.[4] Predlog zakona o policajcima-špijunima podrazumeva bukvalno da za njih postoji jedan zakon a za nas drugi – državnim agentima pruža potpuni imunitet. Tu se ne radi o borbi protiv kriminala, već o proizvodnji kriminala.
Slično je sa Predlogom zakona o prekomorskim operacijama i ljudi koji neće moći da tuže Ministarstvo odbrane za nemar su pretežno veterani. Ti veterani koji su slati u opasnost ilegalnih ratova i stradali bez ikakve sopstvene krivice, zbog predloženog zakona o prekomorskim operacijama ne bi imali pristup pravdi. To je suprotnost onome što vlada tvrdi da je po sredi.
Odgovor je ne pobeći u strahu nego otvoreno govoriti o ovome. Ako pobegnemo od ovih rasprava, ne vidimo kako da pobedimo u ovoj bici. Ako je argument da država mora da ima bolju zaštitu nego pojedinci, onda to nije daleko od argumenata Priti Patel[5] u prilog vraćanju smrtne kazne.
Možete da pokušate da se pravite da se to ne dešava ili da ćutite o tome, ali eto gde to vodi. Poslednjih godina smo videli strašne stvari koje su se dešavale u Americi, koje su sve uplašile, čak i u Britaniji, čak i u Konzervativnoj partiji. Ali Amerika i dalje ima smrtnu kaznu. Ni Džo Bajden ni Barak Obama nisu govorili o ukidanju smrtne kazne, zato što je to u Sjedinjenim Državama naprosto previše opasno.
Takva klima može da se stvori ako se ne borite. Možemo da odemo i dalje od toga, ukoliko mi, kao široka koalicija demokratskih ljudi, ne kažemo Ne. Moramo da verujemo u vladavinu zakona i temeljna ljudska prava kao njen deo.
R. B.
U Domu lordova je usvojen amandman na Predlog zakona o policajcima-špijunima kojim se ograničava imunitet u slučaju ozbiljnijih krivičnih dela kao što su mučenje i ubistvo, je li tako?
Š. Č.
Vrlo ograničenog dometa, ali jeste. Usvojen je amandman kojim se isključuju neki ozbiljni zločini. Ali mene čini nervoznom što je to onda proglašeno nekakvom velikom pobedom.
R. B.
Pa šta onda znači za budućnost ako Predlog zakona bude usvojen bez dodatnih amandmana?
Š. Č.
Reći ću vam za šta ja najviše brinem – ne samo za levičarske, već za sve proteste: levice, sindikata, pokreta protiv klimatskih promena, pokreta „Životi crnaca su važni“, svih mirnih opozicionih pokreta.
Znamo da nas ljudi koji su trenutno na vlasti u Britaniji, i ljudi koji su uglavnom i vladali Britanijom tokom poslednjih sto i više godina, smatraju pravim napastima. Mi znamo da su mirni protesti uvek podložni infiltraciji i agentima-provokatorima. Pošaljete tajne agente da se na protestima ponašaju grozno, možda čak nasilno, kako bi tako opravdali brutalniji i represivniji odgovor države.
Znamo da se to dešavalo tokom marševa gladnih, na primer. Dešavalo se u Grinhem Komonu. Verovatno i u Piterlou. To je uvek način diskreditacije i podrivanja mirnog protesta.
Jedan od najvećih strahova u vezi sa ovim zakonima mi je da će se, za nekih pet godina, nešto desiti: klimatska katastrofa će postati još neizbežnija i desiće se nasilan incident koji će pripisati zelenom pokretu. Nikada nećemo saznati da li je osoba koja počini taj zločin – bilo protiv imovine ili ljudi – tajni agent sa unapred garantovanim imunitetom i da li su takvi ubačeni da zaprže čorbu; a čak i ako su počinioci zločina možda zaista istinski članovi pokreta, da li ih je na takav čin podstakao tajni agent sa imunitetom? Nikada nećemo saznati.
Zato sam podnela i amandman za onemogućavanje imuniteta u slučaju postupaka kojima je glavna svrha diskreditovanje neke organizacije, bilo da je to sindikat ili pokret zelenih ili šta god. Taj amandman nije podržao niko od frontbenčera[6] u Domu lordova. Ni od koga od njih nikada nisam čula dobar razlog zašto. To bi predstavljalo makar neku zaštitu mirnih protesta od te specifične vrste zloupotrebe moći – i nisam dobila podršku, čak ni za to.
O Šami Čakrabarti:
Šami Čakrabarti je poslanica Laburističke partije i advokatica za ljudska prava. Pre toga je bila javna pravobraniteljka u senci i direktorka Libertija.
Intervju 19.1.2021. vodili:
Frančeska Njutn, mrežna urednica Tribjuna.
Ronan Burtenšo, urednik Tribjuna.
Prevela Ana Imširović
[1] Krilo Torijevske partije koje donekle prihvata postojanje socijalnih programa i odgovornosti u okvirima društvenog i državnog ustrojstva kakvo jeste – u ime jedinstva nacije i očuvanja poretka. (Prim. prev.)
[2] Nacionalna zdravstvena služba. (Prim. prev.)
[3] Tzv. ugovor o nula sati (zero hours contract), pod tim nazivom poznat prevashodno u Velikoj Britaniji, podrazumeva da posodavac nije dužan da obezbedi nikakav minimum sati rada zaposlenom. (Prim. prev.)
[4] Uprkos ograničenju kretanja tokom pandemije koronavirusa, Kamings je krajem maja 2020. otputovao do Bernard Kasla, gde mu žive roditelji. Usledili su protesti javnosti, a Kamings je pružio kreativno objašnjenje da je na kraju samoizolacije u Daramu zbog infekcije koronavirusom, vožnjom do tridesetak kilometara udaljenog Barnard Kasla želeo da testira sopstveni vid, oslabljen tokom bolesti, kako bi proverio da li će moći bezbedno da obavi i vožnju do udaljenijeg Londona u koji je trebalo da se vrati. Premijer Džonson je podržao svog glavnog savetnika, tvrdivši da je i sam imao probleme sa vidom tokom infekcije koronavirusom, a i policija je zaključila da se nije radilo o prestupu. (Prim. prev.)
[5] Ministarka unutrašnjih poslova. (Prim. prev.)
[6] Frontbenchers (bukvalno „prvoklupaši“) – ministri vlade ili glasnogovornici opozicije koji sede u prvim redovima tokom skupštinskih zasedanja. (Prim. prev.)
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
- Kritički život 1 – Edvard Snouden
- Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
- Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
- Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
- Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
- Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
- Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
- Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
- Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
- Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
- Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
- Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
- Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
- Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
- Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
- Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
- Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
- Kritički život 21: Janis Varufakis
- Kritički život 22: Zejnep Gambeti
