RWFund logo

RWFund logo

Kritički život 30: Klara Matei

U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život predstavljamo vam razgovor sa Klarom Matei (Clara Mattei), docentkinjom Nove škole za društvena istraživanja, čiji se istraživački rad fokusira na istoriju kapitalizma. Razgovor je vođen povodom njene nove knjige, Kapitalistički poredak: kako su ekonomisti izmislili mere štednje i utabali put fašizmu.

Dobrodošli na Hedg Hosts, seriju događaja koju organizuje Grupa za istorijsku ekonomiju i razvoj na Univerzitetu Južne Danske, gde pozivamo neke od najupečatljivijih pisaca i mislilaca, unutar i izvan akademske zajednice, da predstave svoj rad i pokažu relevantnost i kontinuirani uticaj istorijskih dešavanja na savremena društva.

Danas mi je zadovoljstvo da poželim dobrodošlicu Klari Matei, docentkinji na Odeljenju za ekonomiju Nove škole za društvena istraživanja. Njeno istraživanje doprinosi istoriji kapitalizma, istražujući kritični odnos između ekonomskih ideja i tehnokratskog kreiranja politike.

Danas će govoriti o svojoj knjizi, The Capital Order, How Economists Invented Austerity and Paved the Way to Fascism (Kapitalistički poredak: kako su ekonomisti izmislili mere štednje i utabali put fašizmu), a za one među vama koji žive u Odenseu, knjiga je se može kupiti u knjižari Academic Books koja se nalazi na kampusu. Ova knjiga je naširoko hvaljena, a i proglašena je za najbolju knjigu godine po izboru Financial Times-a.

U redu, izvoli, Klaro.

Klara: Mnogo, mnogo hvala što ste me pozvali da budem ovde sa vama. Neću pokazivati slajdove. Govoriću o knjizi i nadam se da ćemo posle imati zanimljivu diskusiju.

Dakle, Kapitalistički poredak, knjiga koju imam ovde, je vežba iz istorijske političke ekonomije. Knjiga koristi rekonstrukciju dinamike i procesa koji su se desili pre 100 godina, odmah posle Prvog svetskog rata, da nam kaže nešto o sadašnjosti, da nam da sočivo da kritički sagledamo ono što se dešava oko nas. I zanimljivo je da primetimo koliko je razgovor pravovremen, jer mere štednje su se vratile, i to sa osvetom.

Štednja je u velikoj meri oblikovala većinu zemalja širom sveta, barem u proteklih 50 godina. Ali, u sadašnjem trenutku, mi (je) doživljavamo, i opet, nisam baš sigurna šta se konkretno dešava u Danskoj, ali mogu da govorim o tome šta se dešava u Sjedinjenim Državama, Britaniji i Italiji, na primer, gde vidimo ogromno vraćanje mera štednje. U kom obliku? Pa, pre svega, u povećanju kamatnih stopa koje znamo od marta, centralne banke širom sveta povećavaju kamatne stope, zajedno sa smanjenjem socijalnih rashoda, regresivnim oporezivanjem i napadima na organizovanu radnu snagu. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, prošlog meseca, vlada Sjedinjenih Američkih Država usvojila je zakon koji blokira štrajkove radnika železnice i obavezuje ih da prihvate ugovor po kome su, u osnovi, morali da se odreknu svojih zahteva za duže, bolje bolovanje.

Dakle, da bismo razumeli trenutno stanje i zašto su mere štednje toliko otporne, ideja je da moramo ponovo da politizujemo mere štednje. Knjiga je napisana sa idejom da se ode dalje od tehničke debate koja obično okružuje temu štednje među ekonomistima, oko toga da li je štednja dobra ili loša, da li je štednja ekspanzivna ili zapravo izaziva pad. A ideja je da se o štednji razmišlja u smislu klasne analize i da se primeti kako se mere štednje zaista ne mogu odbaciti kao čista iracionalna ekonomska politika, kao što to često čine mnogi kraljevi ekonomije, i shvatiti da zapravo štednja ima osnovnu svrhu, zapravo je u DNK samog funkcionisanja naše kapitalističke ekonomije.

Kapitalistički poredak, iz naslova, glavna teza je da kapitalistički poredak kao društveni odnos jeste preduslov da bi se ekonomski rast pod kapitalizmom ostvario. Dakle, ekonomski rast, kapital, kao novac uložen da bi se zaradilo još novca, zahteva kapital kao ovo osnovno prihvatanje većine da žive u uslovima eksploatisanog plaćenog rada. Dakle, ideja ovde je da su mere štednje ključno sredstvo za stabilizaciju klasnih odnosa, čak i po cenu trenutne destabilizacije ekonomije kroz recesiju. To garantuje ono što je dugoročno mnogo fundamentalnije, da se kapitalistička društva zaštite od mogućnosti društvenih promena.

Reći ću vam sada koji je narativ koji analiziram, to je ono šta se dogodilo posle Prvog svetskog rata, a onda ćemo se vratiti u sadašnjost da vidimo kako možemo da razumemo ono šta se dešava danas, posebno kako možemo da razumemo činjenicu da federalni zvaničnici i drugi stručnjaci na čelu vodećih ekonomskih institucija namerno izazivaju ekonomsku recesiju. I još jednom, mislim da ćemo saznati da je to razumljivo ako pogledamo činjenicu da u ovom istorijskom trenutku postoji mnogo previranja u radu, postoje masovni štrajkovi koje zapravo potpaljuje inflacija. Postoji momenat u kome je radna snaga zapravo u momentu snage, zbog fenomena velike rezignacije.

Ljudi se ne vraćaju na posao. Tržište rada je tesno i zato stručnjaci treba da reše problem tesnog tržišta rada hlađenjem privrede, što će u krajnjoj liniji povećati nezaposlenost i stvoriti situaciju u kojoj će ljudi morati da prihvate povratak na posao uz nižu platu i u nesigurnim uslovima. Dakle, “Kapitalistički poredak” je u osnovi podeljen na dva dela. Prvi deo knjige rekonstruiše veliku egzistencijalnu krizu kroz koju je kapitalizam prošao posle Prvog svetskog rata. Knjiga počinje pričom o velikom šoku koji je Veliki rat izazvao u ekonomiji. Po prvi put u istoriji kapitalizma, recimo da je pojam fer bio doveden u pitanje. Radni kolektivizam je bio primenjen. Država je postala glavni poslodavac i glavni proizvođač. I to se čini analizom. Cela knjiga pravi stalnu paralelu između Sjedinjenih Država i Italije. I reći ću više o tome zašto sam izabrala ovu paralelu. Ali ono što je interesantno je da vidite da u obe zemlje, kao i u svim drugim ratobornim zemljama, ovo razbijanje ranije svetih granica tržišta repolitizuje stubove našeg ekonomskog sistema. Javno mnjenje više ne shvata odnose plata i privatno vlasništvo nad sredstavima proizvodnje kao prirodne datosti. Međutim, postaje očigledno da se odnosi između plata i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju održavaju eksplicitnim političkim izborom od strane država, birokrata i privatne elite. Tako, poglavlja dva, tri i četiri ove knjige ulaze u sav pluralitet eksperimenata koji su konkretno uspostavljeni u takozvanom Crvenom bienijumu, 1918-1920, posebno 1919-1920, o alternativama proizvodnji i distribuciji koje bi prevazišle kapitalističke prakse, prevazišle platne odnose i privatnu svojinu nad sredstvima proizvodnje.

Ambicija, način na koji sam sprovela studiju, bila je da dam glas duhu tog vremena, da izbegnem korist od gledanja unazad i komentara da je sve propalo. Upravo sada, moglo bi se reći da to nije uspelo, ali zapravo u to vreme, 1919. godine, od buržoazije do radikalnih militantnih radnika, niko nije mislio da će kapitalizam trajati duže od nekoliko godina. Tako se širilo osećanje kraja društva kakvo je postojalo do tog trenutka. I tako gledam… izvinite, htela sam da vam pročitam citat Džona Mejnarda Kejnza, ako mogu da ga nađem. Naravno, ne mogu da ga nađem, žao mi je. U svakom slučaju, poenta je da je u to vreme inflacija bila jasno shvaćena kao politički problem pre svega, a ne samo ekonomski problem, kao što je i danas.

A Kejnz je bio duboko užasnut padom buržoaskog društvenog ugovora, jer je inflacionizam bio okidač u celoj osnovi ugovora i kapitalističkog sistema uopšte. Ovo je, zapravo, njegova formulacija. Tako da, posmatram raznovrsne prakse, od onih koje su više reformistički nastrojene, koje su političke prioritete postavile ispred ekonomskih prioriteta, na primer, veoma sofisticirano razumevanje emancipacije radnika kroz obrazovanje odraslih, kroz komunalno stanovanje koje bi omogućilo ženama da zapravo imaju slobodno vreme, pa sve do rađanja socijalne države, dva radikalnija slučaja kao što je Sanki komitet u Britaniji, koji se u potpunosti odnosio na nacionalizaciju glavne industrije uglja i na radničko upravljanje. Moj omiljeni eksperiment, koji razmatram detaljno, je pokret radničkog saveta, koji je bio veoma značajan u Italiji, sa dnevnim novinama L’ordine Nuovo Antonija Gramšija, koji ne samo da je obezbedio nove institucionalne mogućnosti, kroz te savete koji su zasnovani na horizontalnom učešću na radnom mestu i bili su jezgro nove države, koja nije bila otuđena od naroda, već je zapravo izražavala društvo sačinjeno od proizvođača koji bi prevazišli klasni antagonizam. Gramšijeve novine L ‘Ordine Nuovo su takođe bile metodično raskrinkavanje buržoaske ekonomske teorije. Dakle, radilo se o tome da se povrati mogućnost delovanja radnika kroz ideju da je radnik u centru ekonomske proizvodnje, a time i potrebe da se naše društvo zasnuje na ekonomskoj demokratiji, kako bi bilo koja vrsta stvarne političke demokratije bila uopšte moguća. Ne bih da ulazim u detalje, ali postoji niz eksperimenata za koje mislim da pružaju veoma važne uvide za današnje vreme. Znam da profesor Šarp radi na pokretu zadruga. Takođe je postojao veliki eksperiment sa zadrugama u Italiji i čehovski socijalizam u Velikoj Britaniji, i on je bio veoma uspešan. Pojavljuju se alternative.

U ovom scenariju istinskog preispitivanja temelja našeg društva, naravno, dolazi do reakcije. I to se dešava brzo. Dakle, drugi deo knjige, u kojem leži najveći doprinos istraživanja, jeste rekonstrukcija mera štednje kao ove inteligentne kontraofanzive, koju su pokrenuli međunarodna elita, birokrate i stručnjaci koji su po prvi put učestvovali na međunarodnim finansijskim konferencijama u Briselu 1920. i Đenovi 1922. godine, i oni su stvorili ovaj novi finansijski kod koji je bio sastavljen od onoga što sam opisala kao trojstvo mera štednje. Dakle, doprinos Kapitalističkog poretka je da se preispitaju mere štednje, ne samo kao nešto što ima veze sa smanjenjem budžeta, već i sa nečim mnogo dubljim i složenijim. Dakle, ovo trojstvo mera štednje je kodifikovano na ovim međunarodnim finansijskim konferencijama i šta čini to trojstvo? To opet govori o onome što se dešava danas. Dakle, imamo fiskalnu štednju, koja se odnosi na to kako država troši, a ne na potrošnju u ukupnom iznosu. Ne možete samo da gledate koliko država troši u celini. Jer, u Sjedinjenim Državama, na primer, sada, mnogo novca… upravo je prošao predlog da se još 850 miliona dolara pošalje u Ukrajinu. Mnogo novca se troši tako da ne možete… već treba da gledate gde se novac troši i ono što vidite je da su mere štednje usmerene na pomeranje resursa dalje od ljudi, a prema odabranoj nekolicini. Tako da se radi se o smanjenju socijalnih troškova, smanjenju naknada, naknada za nezaposlene, naknada za stanovanje, naknada za školovanje, šta god. Dakle, veliki rezovi u društvenim troškovima praćeni su regresivnim oporezivanjem. Šta je regresivno oporezivanje? Pa, ovde se radi o tome da se bogati oporezuju manje nego što se oporezuju siromašni. Dakle, radi se o smanjenju svih korporativnih poreza, poreza na visoke prihode i povećanju umesto poreza na potrošnju. Nešto što je opet bila neka vrsta privremene politike koja traje i danas.

Ova fiskalna štednja ide ruku pod ruku sa monetarnom štednjom, koja se odnosi na povećanje kamatnih stopa, što čini novac skupljim. Šta će se desiti ako sutra bude skuplje? Pa, ne moraju samo obični ljudi koji žive na kredit da stegnu kaiš. Takođe je slučaj da ulaganje postaje manje profitabilno i to stvara pad, što na kraju povećava nezaposlenost. Dakle, ono što vidite da se dešavalo posle Prvog svetskog rata je bio veoma važan način da se ućutka radna snaga i to je, zapravo, izazvalo ekonomsku depresiju.

I konačno, industrijska štednja. Industrijska štednja se odnosi na privatizaciju, radi se o direktnoj represiji plata, radne snage i o deregulaciji. O celom ovom trojstvu se veoma eksplicitno razmišljalo, sa retorikom koja nam danas zvuči veoma poznato, a koja se u potpunosti sastojala od rezona: “građani su živeli mimo svojih potreba, izvinite, građani su živeli mimo svojih mogućnosti, i sada je vreme da se svi kolektivno žrtvuju.” Moto skovan na Međunarodnoj finansijskoj konferenciji bio je “Konzumirajte manje, proizvodite više”. I ovaj moto štednje našao je ponovnu primenu širom sveta u tom trenutku.

Fokusiram se na Italiju i Britaniju i ono što vidite je da je štednja bila izuzetno uspešna u zatvaranju svih ovih alternativa koje su se pojavile nakon Prvog svetskog rata. Dakle, ta paralela između Italije i Britanije je za mene izuzetno važna. Zašto? Pa, zato što poruka Kapitalističkog poretka koja motiviše na razmišljanje, jeste ta da, ako se fokusirate na štednju, ono što vidite je da ove utešne binarnosti između liberalnih parlamentarnih demokratija i pojave fašističke diktature imaju mnogo više zajedničkog nego što bi se pomislilo.

Tako da smo sa jedne strane imali kolevku kapitalizma, kolevku liberalne parlamentarne demokratije, Veliku Britaniju, naprednu zemlju i imperiju, a sa druge strane, imali smo Italiju, u kojoj je Benito Musolini preuzeo vlast 1922, a njega je, uzgred budi rečeno, pozvao kralj, a Musolini je imao veoma važnu ulogu u smirivanju klasnog sukoba u Italiji, jer je bio najbolji učenik na temu mera štednje.

Dakle, ako uzmete ove dve zemlje, posmatram u obe zemlje kako se sprovodila štednja, a ono što vidite je, da je u ono što se desilo u Britaniji, to su pre svega bezlični zakoni tržišta, koji su naterali radnike u ovu ekonomsku prinudu, naterali ih da ponovo prihvate svoje uslove kao nadničari, s obzirom na to da je nezaposlenost porasla na 17 procenata obezbeđene radne snage, za samo godinu dana nakon što je kamatna stopa porasla na 7 procenata 1920. godine.

I ovde bih želela da vam pročitam citat G.D.H. Kola (G. D. H. Cole), koji je u to vreme bio esnafski socijalista i javni intelektualac, i posmatrao je šta se dešava, i bio je jedan od onih koji su se kladili na kraj kapitalizma u roku od nekoliko godina, a do sredine dvadesetih godina prošlog veka, pisao je “Velika ofanziva radničke klase uspešno je zaustavljena i britanski kapitalizam, iako mu je pretila ekonomska nedaća, osećao se još jednom bezbedno u sedlu i sasvim sposoban da se nosi i industrijski i politički sa bilo kojim pokušajem koji se još uvek može učiniti za radničku stranu, sa radničke strane, da je smeni”. Dakle, jasno vidimo kako je G.D.H. Kol pokazao prstom na činjenicu da je ekonomski pad bio kratkoročni trošak za strukturnu dobit koja je bila klasna stabilnost, a time i mogućnost ponovnog uspostavljanja platnih odnosa. U Italiji je ova ekonomska prinuda dobila ličniju notu, uz direktnu intervenciju, eksplicitniju direktnu intervenciju fašističke države, koja je politički potiskivala svako protivljenje štednji i do nastanka ovog novog fašističkog štednog poretka. Dakle, fašistička država je zapravo intervenisala represijom plata dekretom, pa dok su u Britaniji plate potiskivane kroz ove bezlične zakone tržišta, u Italiji je to učinjeno kroz zakon, čineći štrajkove nezakonitim, zabranjujući sindikate, i naravno, mučeći i zatvarajući svaku opoziciju. Međutim, zanimljivo je napomenuti da je vrsta tretmana kroz koji su na kraju Italijani i britanski građani morali da prođu dvadesetih godina prošlog veka bila zapanjujuće slična, a to pokazujem i kroz podatke u poglavlju 9 Kapitalističkog poretka.

Takođe, vidite kako su veoma važnu ulogu, a to je drugi fokus koji je veoma važan za knjigu, odigrali ekonomski stručnjaci, nova ekonomska paradigma u nastajanju, novi klasični okvir. Marginalistički zaokret se desio krajem 1900-ih i ta paradigma čiste ekonomije se tih godina širila. Dakle, Musolini je bio sposoban da sprovodi mere štednje zbog široke podrške i aktivnog učešća profesora ekonomije u ovoj novoj ekonomskoj paradigmi, koja je ista ona koja je i danas dominantna. Tako da ovaj, takozvani mejnstrim neoklasični okvir ima svoje poreklo i širenje tokom tih godina i veoma je važno napomenuti kako su ovi ekonomisti bili veoma srećni kada su shvatili da su imali mogućnost da implementiraju svoje ekonomske modele, da oblikuju ponašanje građana direktno, bez ikakvih političkih prepreka, zahvaljujući Musolinijevoj autoritarnoj vladi. Onda gledam i na ulogu čoveka kao što je Mafeo (Maffeo) Pantaleoni, jedan od osnivača čiste ekonomije, koji je stao na stranu čoveka kao što je Luiđi Elnaudi, koji je potom postao naš prvi predsednik republike, nakon pada fašizma.

Liberalni i fašistički ekonomisti učestvovali su u zajedničkom krstaškom pohodu kako bi prisilili građane da prihvate niže plate i da, u osnovi, troše manje i proizvode više.

Dakle, deo analize u knjizi treba da pokaže kako je ova tvrdnja o ekonomskoj objektivnosti, ekspertizi nauke, koja je iznad delova, bila veoma, veoma moćna da se obezbedi konsenzus za mere štednje. Štednja je bila prinuda, kroz ove ekonomske politike koje sprovodi država, ali to je bilo ono što je išlo ruku pod ruku sa konsenzusom. Govorim o ovoj dvostrukoj strategiji: ekonomskom trojstvu štednje bilo je potrebno opravdanje i podrška visoke ekonomske teorije, koja je opravdavala ovu klasnu politiku prebacivanja resursa od naroda, kroz navodno nepristrasno naučno gledanje. Dakle, Kapitalistički poredak razotkriva veliku političku ulogu ekonomista u de-demokratizaciji ekonomije i držanju ljudi podalje od donošenja ekonomskih odluka, što je danas nekako internalizovano kao očigledno, kao nešto o čemu ne možemo da diskutujemo. Govorim o zemljama koje znam, naravno, a to su Italija, ponovo Britanija i SAD. Niko ne može da razgovara o pravim ekonomskim pitanjima. To je prepušteno stručnjacima. Uzimamo zdravo za gotovo da su najvažnije odluke naših društava van naših ruku. Pa, ovo što uzimamo zdravo za gotovo je zapravo konstruisano u trenutku kada su ljudi govorili: Ne, žrtvovali smo se tokom rata, umirali smo, sada želimo da učestvujemo u ekonomskom odlučivanju. To se desilo u trenutku kada je Laburističkа stranka u Velikoj Britaniji pozivala na nacionalizaciju Banke Engleske, u trenutku kada su samoupravljanje u industriji i fiskalnoj politici bile centralne teme u javnoj raspravi. Tada su ekonomisti u Velikoj Britaniji došli do važnog krstaškog pohoda za nezavisne centralne banke, pa vidimo koliko je deo štednje taj tehnokratski otisak držanja ljudi podalje, konstruisanjem ovog vrlo tehničkog žargona ekonomije, koji samo nekolicina može da razume, a koji deluje tako nepristrasno, iako očigledno nije, ako pogledate šta se dešavalo, zajedno sa uvođenjem ekonomskog odlučivanja kroz ove nove nezavisne institucije. Nezavisna centralna banka bila je velika poruka, agenda Ralfa Hotrija (Ralph Hawtry), koji je jedan od protagonista ove knjige. Ralf Hotri je bio interni ekonomista u britanskom trezoru i izričito je rekao da Banka Engleske nikada ne treba da objašnjava, nikada ne treba da žali, nikada da se ne izvinjava. To su, zapravo, njegove reči: i on i njegove kolege, stručnjaci u britanskom trezoru, koji su opet likovi u priči koju pričam, proširili su ovo širom sveta, tako da je Bejzil Blaket (Basil Blackett) otišao u Indiju i nametnuo nezavisnu centralnu banku u Indiji, tridesetih godina prošlog veka. Alton E. Majer (Alton E. Meyer) je otišao u Brazil i napravio nezavisnu centralnu banku u Brazilu. Zašto?

Ideja je bila da samo nezavisna centralna banka može da upravlja inflacijom, nešto što je, naravno, još uvek ono što nam ekonomisti danas govore i razlog zašto je ECB (Evropska Centralna Banka) najnezavisnija banka od svih, i da ne bi trebalo da bude političkog mešanja, jer sva razboritost može doći samo od stručnjaka koji su spremni da nametnu žrtvu stanovništvu, kako bi se stabilizovala kapitalistička ekonomija.

Dakle, ove paralele između Velike Britanije i Italije pokazale su da se proces de-demokratizacije ekonomije odvijao kroz različite nijanse, ali sa sličnim ciljem, potčinjavanja većine kapitalističkom poretku. Sada, drugi razlog zašto je ovaj paralela zanimljiva je taj što to nisu samo dve priče koje teku jedna pored druge, već je to zapravo priča o tome kako je fašizam ojačao svoj režim zahvaljujući međunarodnom legitimitetu koji je dobio zbog štednje.

Dakle, sledi osmo poglavlje, koje je poglavlje na koje sam veoma ponosna, jer je to zapravo poglavlje koje sam konstruisala samo kroz primarne izvore, kopajući po arhivama. Ono što tu vidite su svedočanstva, poput svedočanstva Montagua Normana, šefa engleske banke tih godina, koji je pisao Džeku Morganu (Jack Morgan) iz JP Morgan Čejs banke. Godine 1926, Džek Morgan je bio veliki pristalica Musolinija, ceo Volstrit bio je veliki pristalica Musolinija tih godina, ali Montagu Norman koji je, na neki način, otelotvorenje liberalizma, primetio je kako je fašizam… da je vlada Engleske koja je izrazila umor od činjenice da je pod fašizmom sve što se našlo na putu bilo koje “drugosti” bilo eliminisano, i opozicija u bilo kom obliku je nestala, i u istom dahu je dodao da je “stanje stvari pogodno u tom trenutku, i da se može obezbediti da se administracija najbolje prilagodi Italiji”. On je nastavio: Fašizam je svakako doneo red iz haosa tokom poslednjih nekoliko godina, nešto takvo je bez sumnje bilo potrebno, da klatno ne ode predaleko u sasvim drugom pravcu. Duče je bio pravi čovek, u kritičnom trenutku. Ovo je napisano 1926. godine, nakon što su leggi fascistissime već bili doneti i režim bio u potpunom autoritarnom maniru. Dakle, Kapitalistički poredak, kroz arhivske izvore, pokazuje kako je međunarodna liberalna elita aplaudirala Musoliniju zbog njegove sposobnosti da tako efikasno nametne štednju. Musolini je otpuštao javne službenike u hiljadama, 60.000 samo 1922. i 1923. godine, čim je došao na vlast. Sprovedeno je regresivno oporezivanje, smanjili su poreze i sve namete na kapital i povećali poreze na potrošnju radnika, vratili se zlatnom standardu, povećali kamatne stope, privatizovali… najveća privatizaciona kampanja bila je između 1922. i 1925. godine, u prvim godinama Musolinijeve vlade, suzbili su plate dekretom, itd. Tipičan šablon trojstva štednje sproveden je u delo, zahvaljujući stručnjacima koji su Musolinija još jednom savetovali protiv, ekonomisti koji i danas predlažu temelj neoklasičnog okvira koji i danas dominira. I sa ovim, naravno, liberalni establišment, kako unutar Italije, tako i izvan Italije, bio je veoma, veoma srećan i pomogao je u jačanju režima.

Dakle, da zaključim, Kapitalistički poredak je ambiciozna vežba, jer prevazilazi granice disciplina, to je rad u oblasti istorije ekonomske misli, rad koji rekonstruiše vrstu ekonomskih ideja koje su podržavale politike štednje, ali je i rad u oblasti ekonomske istorije, u kome prikazujem stvarni i kvantitativni i kvalitativni materijal. Međutim, to je i rad koji pokušava da pruži teorijski okvir za razumevanje sadašnjosti. Dakle, poglavlje 10, uvod i poslednje poglavlje odnose se na istorijske procese u savremenom dobu, tako da poglavlje 10 pokazuje kako se ove mere štednje koriste kao sredstvo da se oduzme moć građanima kada je kapitalistički poredak uzdrman, i to se ponavlja iznova i iznova u istoriji kapitalizma u 20. i 21. veku. Dakle, značajan drugi trenutak bio je naravno sedamdesetih godina, u kojima je udeo plata ponovo porastao, radnici su stekli mnogo prava u Italiji i Britaniji i došlo je do velikog radikalnog protesta 1977. godine. Došlo je i do važnog pokreta u Italiji, u okviru koga je postojalo široko rasprostranjeno raspoloženje koje je uglavnom bilo antikapitalističko, o prevazilaženju trenutnih ekonomskih temelja za nešto drugačije. Upravo u tom trenutku, štednja uzvraća udarac i znamo po stvaranju evrozone i evra, koji je funkcionisao kao zlatni standard 1920-ih u naturalizaciji depolitizacije štednje kao jedinog puta napred. I na kraju, čak i danas, ono što jasno vidimo je da ono što muči stručnjake na vlasti, ono što Džerom Pauel (Jerome Powell) i neko poput Larija Samersa vide sasvim jasno, jeste da kapitalistički poredak zahteva stalnu zaštitu. Dakle, u poslednjih godinu dana, u SAD je tri odsto radne snage napustilo posao u potpunosti. Sve zajedno, svakog meseca imali smo fenomen velike rezignacije, masovni anti-radni pokreti niču, štrajkovi su 2021-22. porasli za 50 odsto u odnosu na prethodne godine. Dolazi do previranja među radnicima, pojavljuju se novi sindikati u Sjedinjenim Državama, posebno u sektoru maloprodaje. Amazon, Starbucks, ko god da vam padne na pamet, nominalne zarade su porasle, a to je posebno važilo za radnike sa nižim platama. Dakle, mi smo ponovo u trenutku, a to je očigledno i u Velikoj Britaniji, u kome se preispituje kapitalistički poredak, naravno ne tako radikalno kao što je bilo posle Prvog svetskog rata, jer je očigledno da su mere štednja uspele u poslednjih sto godina da oduzmu moć radnicima, tako da stope sindikalizacije nisu uopšte uporedive sa onim koje su bile posle Prvog svetskog rata. Dakle, jasno je da smo u situaciji u kojoj su radnici oslabljeni štednjom koja je trajala, rekla bih, mnogo duže nego što se misli. Ipak, nalazimo se i u trenutku u kome platni odnosi zapravo više nisu prirodni, a to bi mogao biti efekat pandemije, odnosno državnog intervencionizma tokom pandemije. Ono što vidimo u Sjedinjenim Državama, i na primer u Velikoj Britaniji, dolazi do masovnih štrajkova izazvanih inflacijom, što dovodi do povećanja pregovaračke moći radničke klase, i potrebe da se oni ograniče i to brzo i vrlo eksplicitno. Dakle, eksperti na vlasti, kažu: Pa, moramo da ohladimo ekonomiju, moramo da popravimo ovo tesno tržište rada. A kako to da postignemo? Pa, kroz štednju. Povećanje kamatnih stopa će ohladiti ekonomiju, povećati nezaposlenost koja deluje kao disciplinska mera na ljude, i, naravno, sada smo u fazi drastičnih rezova u socijalnoj potrošnji, još jednom potpuno rastureni. I ja bih tvrdila da se napad na organizovane radničke pokrete može videti svuda. U Velikoj Britaniji su samo u poslednjih nekoliko meseci usvojili dva predloga zakona. Jedan se zove Predlog zakona o bezbednosti, koji se eksplicitno odnosi na one koji protestuju na ulici. Slično tome, nova vlada u Italiji, vlada Đorđe Meloni (Giorgia Meloni), čim je došla na vlast, prva stvar koju je uradila u velikom kontinuitetu sa mlitavom vladom bila je rat protiv siromašnih, ukidanje prihoda reddito di cittadinanza, minimalne sume koju dobija onaj ko ima državljanstvo Italije. Dakle, prihod koji dobijate kao građanin, i to se dešava istovremeno sa regresivnim oporezivanjem, i usvajanjem zakona koji treba da eliminišu proteste, koji su i kriminalizovani. Dakle, ovo je priča koju donosi Kapitalistički poredak, ideja je da sagledavanjem prošlosti možemo da nađemo način da bolje kritički sagledamo sadašnjost, ono što se sada dešava, što nam je predloženo kao jedini i neophodan put napred, kao jedna tehnička, neproblematična ekonomska agenda. Štednja je reč koja se retko koristi, jer je sada postala sinonim za razborito, realistično kreiranje ekonomske politike u celini.

Knjiga razotkriva klasnu prirodu, jednostrano klasno ratovanje koje se stalno sprovodi kako bi se održao kapitalistički poredak i ostao status quo.

Rekla bih da ovde potencijalno možemo da završimo.

Hvala puno, to je bilo fantastično. Stvarno sam uživao u prezentaciji.

Dakle, pretpostavljam da ima više pitanja nakon ovako provokativnog izlaganja. Imamo li u publici ekonomista koji bi želeli da se brane? To bi bilo zabavno.

Klara: Mogu li nešto da dodam? Nisam baš naglasila činjenicu zašto su mere štednje tako uspešne, jer ideja je da štednja nije samo iracionalnost, nije čisto ludilo, iako ga mnogi Kejnzijanci otpisuju na taj način, a ipak postoji i metoda u tom ludilu, i deo razloga zašto je štednja tako uspešna, osim materijalnog stanja u kome oduzima moć ljudima, u isto vreme oduzima moć našima umovima, u smislu da zaista… ono što bih želela da pokažem je kako se uticaj ekonomskih modela zapravo širi kroz društvo, tako da internalizujemo mnogo poruka koje dolaze iz pretpostavki unutar modela neoklasičnog okvira. Ovo je druga tema, pa… kao što se, na primer, stidimo što smo siromašni, jer mislimo da ako smo siromašni, to je verovatno zato što smo lenji i zaslužujemo to, a ovo proizlazi iz velike promene u ekonomskoj paradigmi koja nas stavlja… u stvari, koja kreće od klasnog sukoba do centralnosti rada, do paradigme koja se odnosi na harmonične pojedince i štedljive preduzetnike kao na centar ekonomske mašine.

Dakle, uzmete radnika i zamenite ga štedljivim preduzetnikom. Preduzetnik je sada pokretač, pravi motor, tako da naravno onda ima smisla da se uvodi štednja, jer je štednja u potpunosti podsticanje vrline, tako da je preusmeravanje resursa od ljudi ka štedljivim investitorima u velikoj meri ono što štednja i jeste, i to je u velikoj meri ono što prihvatamo kao ispravnu politiku, jer na kraju, mislimo da su oni koji su na vrhu tamo na vrhu jer pomažu svima nama, zar ne, konflikt unutar kapitalizma se eliminiše idejom da zapravo postoji takva stvar kao što je dobrobit celine unutar našeg društva, a ja koja dolazim iz nove školske tradicije, mi smo jedno od retkih mesta na svetu u kojem proučavamo klasičnu političku ekonomiju iz tradicije, i delo Karla Marksa, i naravno da bih vam rekla da kapitalizam kao naš društveno-ekonomski sistem nije sistem koji se zasniva na dobitku svih, već se zasniva na razmeni i uvek ima pobednika, nekolicina pobednika i većina koji ostaju gubitnici.

Prevod: Maša Radonić


Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život: