Kritički život 27: Eva fon Redeker

U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život delimo sa vama tekst kritičke teoretičarke i feminističke filozofkinje Eve fon Redeker (Eva von Redecker), U senci prava svojine: neoautoritarnost kao odbrana fantomskog posedovanja, u prevodu Emilie Epštajn. Tekst je izvorno objavljen u žurnalu Critical Times, Volume 3, Issue 1 (April 2020). 

U senci prava svojine

Neoautoritarnost kao odbrana fantomskog posedovanja

Eva fon Redeker (Eva von Redecker)

Sažetak: Članak teoretizuje savremenu autoritarnu mobilizaciju i njene kontinuitete sa liberalnom modernošću. Oslanja se na genealogiju savremenog vlasništva radi sistematskog integrisanja dva registra koji se često nadmeću u objašnjavanju autoritarizma: materijalističke analize političke ekonomije i predstavljanja rasizma i seksizma. U korak sa intersekcionalnim feminističkim i istraživanjima rase, iznosi se tvrdnja da se liberalna kapitalistička društva oslanjaju na inkorporirana prava na grupno zasnovano ugnjetavanje i da su ovi odnosi ugnjetavanja, istorijski gledano, poprimali oblik analogan vlasništvu. Ova analogija nije slučajna. Vlasničko ugnjetavanje nadopunjuje obećanje koje nudi pravo na suverenitet ličnosti na kojem liberalizam počiva. Ujedno, predstavlja vid kompenzacije za određene delove populacije za oduzimanje imovine, od čega kapitalizam cveta. U trenutnoj istorijskoj situaciji pravne jednakosti i neoliberalnog materijalnog oduzimanja imovine, logika vlasništva ponavlja se u novom ključu. Neoautoritarnost nastoji da zaštiti otelovljeno pravo posvajanja za odabrane grupe, dok druge označava kao one kojima se može raspolagati. 

KLJUČNE REČI: autoritarnost, vlasništvo, oduzimanje imovine, ideologija, sloboda 

Aktuelno planetarno rasplamsavanje desničarskog populizma, autoritarnosti i neofašizma u mnogim zemljama često se izjednačava sa krizom liberalizma; takođe se smatra da je u bliskoj vezi sa “neoliberalnim” preinačavanjem liberalizma i finansijskog kapitalizma. Sa utemeljenjem u istorijskoj perspektivi, prikaz koji sledi dovodi u pitanje ovu vrstu tumačenja. Tvrdim da aktuelne autoritarne tendencije, umesto da nude izdanke neoliberalizma ili jasno udaljavanje od njega, zapravo pokazuju veoma staru karakteristiku liberalizma kapitalističke modernosti: ugnjetavanje kroz propertizaciju.¹ 

Kroford Makferson (Crawford Macpherson) tvrdi da liberalno razumevanje pojedinaca kao onih koji raspolažu pravom svojine nad sopstvom ličnošću implicira razumevanje racionalnosti kao nagomilavanja koje je rezultat napornog rada.²  Prateći radove intersekcionalnih feministkinja i istraživačica/istraživača na polju kritičke teorije rase,³  nadam se da ću pokazati da takođe postoji jedna druga dinamika koju implicira težnja za pravom na lični suverenitet. Ova dinamika je destruktivna i defanzivna. Odigrava se kao povećanje koncentracije kontrole nad spoljašnjim domenima nalik vlasničkoj; takođe, ona potpiruje objektifikaciju ljudi koji, umesto da raspolažu pravom na lični suverenitet, zapravo se zatiču u senci prava svojine. 

Uspostavljanje veze između autoritarne politike i genealogije vlasništva dozvoljava mi sistematično integrisanje dva registra koji se često nadmeću u tumačenjima autoritarizma: materijalističke analize političke ekonomije i intersekcionalnih prikaza mržnje i predrasuda usmerenih na određene grupe. Rekonstruišem istoriju ugnjetačkih nuspojava prava na suverenitet ličnosti unutar jednog proširenog Polanjijevog (Polanyi) okvira. Ovaj okvir iznosi jednu zaštitnu funkciju koju je “autoritarno nagomilavanje”ispunilo u korist privilegovanijih delova stanovništva (ne nužno s vlasništvom). Liberalni kapitalizam sistematski se oslanja na tu vrstu problematične zaštite, a autoritarni pokreti s vremena na vreme usmereni su u pravcu njegove odbrane. Bavljenje vlasništvom kao oblikom na ovaj način takođe omogućava produbljivanje fenomenologije autoritarne mobilizacije unutar promenljivih režima nagomilavanja. Ono obuhvata dvostruko nasilje koje je karakteristično za pravo svojine – dozvolu da se brani i potčini spoljašnji domen – i može da prati kako se ovo nasilje reprodukuje u simboličkim domenima, to jest, na nivou koji opisujem kao “fantomsko posedovanje”.

Ponudila bih nekoliko preliminarnih komentara u cilju opravdanja “fantomskog posedovanja” kao kovanice. To su ujedno i glavni delovi strukture moje argumentacije. Postojeće debate u materijalističkoj društvenoj teoriji već nadopunjuju prikaze eksploatacije plaćenog rada sa oduzimanjem imovine. Time menjaju apstraktne prikaze dominacije sa logikom vlasništva čime omogućavaju određenje društvene dominacije kao „vlast“ (dominion).⁴  Međutim, kako ću objasniti u drugom odeljku, “oduzimanje imovine” čini samo polovinu istorijske dinamike oko institucije modernog prava svojine. Kapitalističko uređenje u povoju nije se oslanjalo isključivo na krađu i koncentraciju resursa. Kolonijalno osvajanje i naseljavanje, kao i ograđivanje zajedničkog zemljišta (enclosure of commons) u zapadnoj Evropi, takođe je promenilo konfiguraciju samog prava svojine. Dešavanja poznata kao oduzimanje imovine istovremeno su bili i procesi propertizacije: stvari posedovane u domorodačkim i feudalnim oblicima transformisane su u moderno vlasništvo koje ne dozvoljava samo upotrebu i kontrolu, već i zloupotrebu i uništavanje.⁵ 

Na ovim osnovama, iznela bih argumentaciju da proširivanje propertizacije na društvene odnose i identitete, daje modernoj društvenoj dominaciji jedinstven oblik koji intersekcionalna literatura već dovodi u vezu sa fenomenologijom vlasništva. Koristim termin “vlast” (dominion) za zakonski odobrenu, institucionalizovanu kontrolu nad živim ljudskim bićima. Paradigmatični slučajevi vlasti, koje iznosim u trećem odeljku, su pokretno imovinsko ropstvo (chattel slavery) i bračna kovertura⁶. Slično tome, pritvor, zatvaranje i zakonsko ograničavanje reproduktivnih prava mogu se klasifikovati kao oblici institucionalizovane propertizacije. 

Međutim, ugnjetavanje kroz propertizaciju nije ograničeno isključivo na kontekste u kojima institucionalni dogovori ugnjetaču eksplicitno garantuju kontrolu koja nalikuje vlasničkoj; ono takođe strukturira društvene odnose internalizovanim normama. Uz koncept “fantomskog posedovanja”, koji je obrazložen u četvrtom odeljku, opisujem otelotvoreno raspolaganje (disposition) i odgovarajuće kulturne obrasce koji čine sastavne delove savremenih rasnih i rodnih identiteta. To raspolaganje i ti obrasci nasleđeni su od institucija vlasti (ropstva i koverture).  Uprkos njihovoj apstrahovanoj formi, oni i dalje impliciraju prepoznatljive pozicije kada je u pitanju posvajanje. Nakon uklanjanja institucionalnih usidrenja, raspolaganje radi posvajanja dobija na snazi na nivou identiteta. Stoga, fantomsko posedovanje intenzivira se kada je suočeno sa otporom i emancipacijom. Fantomsko posedovanje u belosti i maskulinitetu je prekomerno nagomilavanje prava suočeno sa horizontom moguće slobode potlačenih drugih. Fantomsko posedovanje sastoji se iz izrazito nerealistične fantazije da je moguće postići potpuni suverenitet nad živim, delatnim i samosvesnim bićima, a nalazimo ga i u nasilnom nametanju obeležja takve jednokratne upotrebljivosti na potlačene. Poput fantomskog bola, fantomsko posedovanje oseća se nakon amputacije, iako su raspolaganje i obrasci koje aktivira stvoreni mnogo ranije.⁷  Fantomsko posedovanje cilj je autoritarnog nagomilavanja. To je ono suludo mesto u nekadašnjem subjektu vlasti koji i dalje smatra da ima pravo da vlada nad praznim domenom, i mrtva tačka u nekadašnjem objektu vlasti koji bi mogao biti oslobođen, a ipak ostaje obeležen potencijalom da bude posvojen. 

I na materijalnom i simboličkom nivou, propertizacija – ili nagomilavanje vlasti i fantomsko posedovanje – otvorili su put za društvenu zaštitu određenih segmenata stanovništva. Autoritarni pokreti nastoje da brane upravo tu problematičnu zaštitu. U završnom, petom odeljku, uzeću u obzir neke primere ovoga, uključujući i pritvor imigranata, zabranu abortusa, nasilje koje vrše inseli (celibati protiv vlastite volje, prim. prev.), bele suprematiste, kao i šire rasprostranjene oblike resantimana (ressentiment). Dok je neoliberalizam poslednje decenije uporno ponavljao oduzimanje svojine u novome ključu i terao pojedince u samopreduzetništvo i dug, nazadna reakcija na to odigrava se prema jednom starijem registru: slobodi ranjenog vlasnika koji brani svoje fantomsko posedovanje i koji odbija bilo koji društveni ugovor koji ga ne potvrđuje. 

1. Pobuna slobode neoliberalizma  

Vendi Braun (Wendy Brown) i Nensi Frejzer (Nancy Fraser) obe ističu aktuelne neoliberalne okolnosti kako bi objasnile resantiman artikulisan kroz autoritarni populizam. Njihove analize, međutim, jasno se razilaze – do te mere da imaju suprotno mišljenje po pitanju toga da li je autoritarnost produžetak ili raskid sa neoliberalizmom.⁸ 

Analitički okvir za istoriju kapitalizma koju nudi Frejzer, delom je revizija Polanjija. U svom ključnom delu Velika transformacija, austrijski ekonomista Karl Polanji (Karl Polanyi) opisao je modernu društvenu istoriju kao četiristo godina dugu borbu između marketizacije i društvene zaštite. Marketizaciju, prema Polanjijevoj analizi, karakterišu korozivnost i oduzimanje imovine. Stoga, ona na tragičan način predstavlja suprotnost društvenoj zaštiti koju čini održanje množenja društava i pojedinaca u njima.⁹ Stavljajući fokus na britansku istoriju, Polanji prepoznaje dve velike epohe marketizacije zasnovane na oduzimanju imovine: prvo je ograđivanje (zajedničkog zemljišta), koje prepoznaje kao period koji se proteže od 16. do ranog 19. veka, i drugo – industrijska revolucija koja počinje krajem 18. veka. Ova druga bila je vođena marketizacijom zemljišta, rada i novca – trojke koju Polanji naziva ”zamišljenim komoditetima”, jer čine deo supstancije društvenog i izvorno nisu proizvedeni kao komoditeti. Štaviše, nemoguće ih je tretirati komoditetima bez oslobađanja kriznih tendencija.¹⁰ 

Argumentacijom koju je već razvila u kritici sistema i sveta života Jirgena Habermasa (Jürgen Habermas), Frejzer komplikuje ovu sliku.¹¹ Ona tvrdi da Polanjijev antagonizam između društvenog i tržišnog zamagljuje činjenicu da su tradicionalni, ne-kapitalistički društveni odnosi bili ukorenjeni u dominaciji, i nisu u jednakoj meri “štitili” sve. Nasuprot onome na šta bi izvesna anti-moderna romantizacija kod Polanjija mogla da navede, pristup plaćenom radu mogao bi biti bolje rešenje u odnosu na problematičnu “zaštitu”. Makar za neke, marketizacija bi čak mogla da koincidira sa emancipacijom. Emancipacija, stoga, predstavlja treću silu koju Frejzer uvodi u predstavljanju ove istorijske tekovine. Uvođenjem trećeg nivoa u Polanjijevu analitičku mrežu od dva nivoa, umesto tekućeg antagonizma između marketizacije i društvene zaštite, ona predlaže da privremeni savezi ili “odabrani afiniteti” (elective affinities) treba da strukturiraju pravac kapitalističke istorije. Bilo koje dve sile mogu da se pridruže. Upravo je ovaj okvir u pozadini nedavne političke dijagnoze Frejzer o raskidu “progresivnog neoliberalizma” sa nazadnim i populističkim izbornim uspesima. U opisu Frejzer, neoliberalni projekat blisko je povezan sa potvrđujućim zagrljajem progresivnih politika identiteta, te stoga zasnovan na savezu između marketizacije i emancipacije. Društveni pokreti koji se nisu distancirali od ovog saveza delom su odgovorni za resantiman koji sada trpe, s obzirom da će se društveno nezadovoljstvo neminovno suprotstaviti čitavom paketu¹² Za Frejzer, stoga, raskid je dobrodošao, jer omogućava stvaranje novog saveza između društvene zaštite i emancipacije – saveza koji bi mogao da se s efikasnošću suprotstavi kapitalističkoj marketizaciji.

Međutim, tvrdnja da autoritarnost predstavlja odupiranje neoliberalizmu, a ne njegov produžetak, upitan je. Ona proizilazi iz okvira koji izostavlja mračnije ideološke dimenzije kapitalističke modernosti – ili, u najboljem slučaju ih smatra manje važnim.¹³ Optužujući Polanjija da ignoriše ovu upitnu zaštitu, međutim, ona sama ne uspeva da je uvede u svoj sistematski prikaz. Ova neravnoteža ne proizilazi nužno iz razrade Polanjija. Zapravo, bilo bi moguće napraviti joj protivtežu jednim simetričnijim preklapanjem Polanjijeve analize koja gleda u prošlost i u budućnost. Njegova celokupna istorijska panorama, formulisana 1944. godine, nije sačinjena samo od dve protivurečne sile (marketizacije i društvene zaštite), već takođe sadrži dva u potpunosti suprotstavljena ishoda te borbe, koji za njega dostižu svoj vrhunac u odlučivanju između demokratskog socijalizma i fašizma: priznavanje društvene supstance koja je u skladu sa slobodom, ili predstavljanje njenog pomračenja. Prevlačenjem emancipacije duboko u istoriju, Frejzer se delimično oslanja na jedan ishod te jednačine (socijalizam) i čini ga kompatibilnim sa dvema procesualnim silama, međutim, ne prepoznaje istorijske tragove drugog mogućeg ishoda (fašizma). Argument Frejzer da na aktuelne autoritarne trendove treba gledati kao na pobunu – koliko god zaludnu – protiv samog neoliberalizma, nepotpun je. Gubi se iz vida mogućnost da umesto da predstavlja samo delom pogrešnu reakciju na pretpostavljenu hegemoniju progresivnog neoliberalizma, autoritarna pobuna mogla bi da bude izranjanje sila koje su koekstenzivne sa kapitalizmom u celini, silama koje ću u daljem tekstu  okarakterisati kao sile “propertizacije”. Moguće je da bi ovo moglo da bude ne toliko pružanje otpora nagomilavanju, već njegovo istrajavanje. 

Suprotno tome, za Braun (Wendy Brown) autoritarni talas je upravo nastavak – možda čak i apokaliptično finale – onoga što naziva “pritajenom revolucijom neoliberalizma”. Neoliberalizam, prema njenoj konstrukciji, nije na prvom mestu ideologija, državna politika, ili faza kapitalizma, već racionalizacija u Fukoovskom smislu: niz normativnih i normalizirajućih principa koji oblikuju razum i realnost. Glavno premošćavanje od neoliberalne racionalnosti do autoritarne osvete, prema Braun, jeste nova, zastrašujuća ideja slobode. Zanimljivom inverzijom analize zajedničkih karakteristika liberalizma i fašizma Herberta Markuzea (Herbert Marcuse), Braun tvrdi da karakteristiku savremene, neoliberalne autoritarne ličnosti ne čini potčinjavanje spoljašnjoj sili – bilo da je to tržište ili “prirodna” hijerarhija – već pobuna protiv bilo koje vrste samoograničavanja i koordinacije.¹⁴ Prevazilazeći utemeljenu Hegelijansku kritiku moderne, liberalne ideje slobode kao jednostrano negativne, Braun predstavlja za liberalizam novo, paradigmatsko razumevanje slobode kao nepovratno korumpirane.¹⁵ Ovo doprinosi njenom objašnjenju autoritarnosti 21. veka kao jačanja snage neoliberalizma. Ono što je otvorilo Pandorinu kutiju spolja – neoliberalna racionalnost – takođe je ono što ju je osnažilo iznutra – antidruštvena sloboda. Međutim, nije li možda posredi glancanje diskontinuiteta između tržišnog pokoravanja koje samo sebe unapređuje i “slobode u pobuni”? Preduzimači, čini se, prate donekle drugačije norme od onih koje prate fašistički nasilnici. Ili, možda postoji mogućnost zapadanja u negativnu antropologiju; kao da neoliberalni imperativi jednostavno ruše sva ograničenja, i kada ne preostane nijedna autonomna osoba, nijedan suvereni demos, nijedan nepristrasni zakon, najniži instinkti bivaju pušteni na slobodu. Šta ako ovi najniži instinkti nisu ništa drugo do stariji sloj autoritarne slobode primenjene na nove frustracije? 

Opis koji Braun daje može se čitati kao usmeravanje u tom pravcu. Ona nudi kategorizaciju tri različite skupine onoga što naziva “neoliberalnim energijama“ među Trampovim glasačima u Sjedinjenim Državama:

Prva skupina žudi za zaštitom, stabilnošću i redom. Motiviše je anksioznost i osećanje straha; ona je reagovala na lik snažnog čoveka, graditelja, čoveka odluke, izvršioca. Ovo su uglavnom sredovečni beli stanovnici predgrađa. Njih je moguće preobratiti.

Druga skupina žudi za remećenjem i osvetom… Njih pre svega pokreće poniženje i bes, a ne strah. Njih je privukla bahatost, razmetanje, šepurenje, spremnost da se raznesu stvari bez ikakvog obzira prema tome gde će delovi završiti. Ovo su nasilnici, trolovi, provokatori, i oni će se zadržati najduže. 

Treća skupina želi ispravku. Nju motiviše socio-ekonomska frustracija, reaguje na obećanja smanjenja poreza, protekcionizam, vraćanje radnih mesta. U pitanju su klasični republikanci i glasači koji nemaju fiksna opredeljenja.¹⁶ 

Prema Braun, svi gore navedeni – anksiozni koji traže zaštitu, ranjene siledžije i frustrirani koji ne gube nadu – skloni su autoritarizmu, a ovi na drugom mestu čak mogu da skliznu u fašizam. Ono što ostavlja poseban utisak u ovoj tipologiji, međutim, jeste da sve tri kategorije ne predstavljaju preduzetničke subjekte ili “firme”,¹⁷ već zabrinute vlasnike. Zabrinuti prvi se grčevito drži za svoju imovinu i traži suverena – veliku ličnost – koja će ga zaštititi od uljeza. Pobesneli drugi je onaj kome je već oduzeta imovina, goloruk, ali ispunjen osećanjem prava. On je podivljao jer je izgubio bilo kakvo poverenje u mogućnost da će neko treće lice da ga zaštiti. A treća, onemoćala figura je ambivalentan, izmučen vlasnik – figura koja poseduje nešto što se pred njenim očima kruni i gubi vrednost.  

Ova fenomenologija daje određenu dozu prima facie kredibiliteta hipotezi da ono što nesputani tržišni subjekt pokazuje može biti nešto mnogo starije od njega samog, naime, energija modernog vlasnika sa dvostrukim pravom na nasilje: nasiljem nad pretnjama na njegovu imovinu, ali i nasiljem nad samom njegovom imovinom, s obzirom da moderno pravo svojine – i isključivo moderno pravo svojine – implicira pravo na zloupotrebu.¹⁸ Destruktivni ukus autoritarne slobode – koja se razotkriva u savremenim formama autoritarne agresije – vukla bi, stoga, korene ne iz tržišne, već iz vlasničke logike. 

Povezivanje afektivnih i političkih formacija sa ekonomskim oblicima, moglo bi se do te mere doslovno uzeti da bi bilo koja dalja analiza bila izlišna. Možda slojevima u pobuni jednostavno jeste oduzeta imovina? Na kraju krajeva, mnogi ljudi su izgubili svoje domove, poslove i socijalnu zaštitu s početkom ekonomske krize. Kako bi se napravila razlika između zagonetke naslovljenog autoritarizma koji se razmatra, od izraza opravdane ljutnje, neophodno je dvostruko razlikovanje: da vrlo često oni privilegovaniji, a ne oni koji trpe najveće oduzimanje imovine, vode autoritarnu pobunu, i da njihovo nasilje nije usmereno protiv uzroka materijalne patnje, već je uvek već u vezi sa određenim marginalizovanim grupama. Nasilje posredi nije bilo koja vrsta nasilja. U veoma različitim kontekstima, u neverovatnom jednoglasju, autoritarne sile demonizuju rasijalizovane druge, imigrante (pogotovo iz muslimanskih zemalja) i LGBTQI osobe. Oni osporavaju ženska reproduktivna prava (dok se istovremeno zalažu za konzervativne feminističke vrednosti), ne prihvataju klimatske promene i okreću se ne protiv stvarnih čvorišta moći, već zamišljenih teorija zavere – rodnih studija, Jevreja, medija ili neo-marksističkih intelektualaca. 

Argumenti Frejzer da su ove artikulacije kompatibilne sa direktnim materijalističkim čitanjem resantimana kao reakcije na ekonomsko oduzimanje imovine, i da je potrebno gledati na njih kao na pobunu – koliko god zaludnu – protiv samog liberalizma, ne konstatuju istrajavanje ideološkog tlačenja. Pa ipak, pažnju koju Braun posvećuje destruktivnim energijama naše tekuće neoliberalne konstelacije takođe zahteva dodatne resurse radi objašnjenja koji bi to mogao biti izgubljeni objekt pobunjene slobode. Svakako to bi bio ideološki objekt, ali onaj proizašao iz materijalnih uslova koji su predstrukturirali nasilje koje je ispoljeno u potrazi za njime.

2. Oduzimanje imovine i propertizacija

Tranzicija sa nekapitalističkih na kapitalističke ekonomske odnose dugo je interesovala istoričare kapitalizma. Nasuprot liberalnom kredu prema kojem trampa zarad maksimiziranja profita predstavlja univerzalnu ljudsku praksu, dodatno razvijanu i učinjenu efikasnijom u kapitalizmu, oni stavljaju naglasak na specifičnost njenih istorijskih uslovljenosti. Polanji pravi ovu poentu opovrgavanjem jednačine između društveno ukorenjenih tradicionalnih tržišta i neukorenjenih kapitalističkih.¹⁹ Karl Marks (Karl Marx) i šire obrazovani ekonomisti ove tradicije tvrde da kapitalističko nagomilavanje pretpostavlja ključno razilaženje između, privatnog vlasništva nad sredstvima proizvodnje s jedne strane, i radnika bez poseda koji jedino mogu da prežive putem najamnog rada s druge. U okviru kapitalističke proizvodnje, ova koncentracija svojine u rukama kapitaliste neprestano se reprodukuje, međutim, inicijalno je bilo potrebno da bude nametnuto silom, ili onim što je Marks već nazivao “takozvanom primitivnom akumulacijom”.²⁰ Marks locira ovu fazu uspostavljanja odnosa pre svega u Englesku, naciju koja je naknadno predvodila industrijskim kapitalističkim razvojem, i fokusom na ograđivanje zemljišta. Ograđivanje je transformisalo zemljište naseljeno seljacima zemljoposednicima i zemljoradnicima zakupcima, i takođe je delom bilo organizovano kao zajedničko zemljište u pašnjake za ovce pod isključivom kontrolom vlasnika plemića. Bez sredstava za život, seosko stanovništvo se selilo u gradove i služilo kao radna snaga za industriju u povoju. U mnogo detaljnijoj rekonstrukciji ovog procesa, Polanji stavlja naglasak na dužinu trajanja nečega što se javlja kao kratka, brutalna epizoda kod Marksa. Oduzimanje zemlje kojem su seljaci masovno pružali otpor, trajalo je dobrih dvesta godina i pritom, prema Polanjiju, da se ono odigralo brže nego što jeste, društveno tkivo britanskog društva bilo bi u potpunosti uništeno.²¹ 

Na sličan način, Silvija Federiči (Silvia Federici) upotpunjuje sliku ovog perioda tvrdeći da nije samo pristup zemljištu, već je i organizacija zajednice i znanja o reprodukciji stajala na putu urbanizaciji i proletarizaciji; uništavanje ranijih oblika reproduktivnih znanja zahtevalo je dva veka terora nad ženama u obliku lova na veštice. Federiči, međutim, ukazuje ne samo na ekstenziju primitivne akumulacije, već i na njenu večnost. Ograđivanje zemljišta i lov na veštice, prema Federiči, ne samo da su obeležje početka kapitalizma, već su i njegova tekuća karakteristika.²²  Ovo stanovište, prema kojem primitivna akumulacija nije faza već strukturalna osobenost kapitalizma, već su izneli Petar Kropotkin (Пётр Алексеевич Кропоткин) i Roza Luksemburg (Róża Luksemburg), a nedavno je kulminiralo ne samo u debati o teoriji, već i o istoriji kapitalizma. 

 U okvirima te diskusije, Robert Nikols (Robert Nichols) predložio je da izvršimo “deagregaciju”primitivne akumulacije i da se fokusiramo na oduzimanje zemlje kao na element koji se javlja uz eksploataciju plaćenog rada. Na kraju krajeva, koliko god se činilo uverljivim da je od ključnog značaja za kapitalizam da počinje uvek iznova, mora postojati razlika između prvog pojavljivanja, koje se definiše kao tranzicija u kapitalizam, i naknadnih “početaka” unutar njegovih okvira. Prema Nikolsu, ono što je zajedničko za sve ove početke jeste oduzimanje zemlje.²³  Nikols se takođe zadržava na paradoksu da se ova oduzimanja zemljišta, bilo da podrazumevaju krađu kolonijalne zemlje ili ograđivanje zajedničkog zemljišta, uglavnom sastoje iz uzimanja nečega što prethodno nije imalo oblik svojine. Ovo postavlja problem pred kritičara koji želi da ukaže na skandal oduzimanja zemljišta, a da pritom ne reafirmiše logiku svojine. Tako, Nikols insistira na preciziranju definicije “oduzimanja zemljišta” kao “krađe koja proizvodi svojinu” (property-generating theft).²⁴ 

Iako Nikols iznosi ubedljivu argumentaciju u korist metaleptičke upotrebe oduzimanja svojine, za moje trenutne potrebe sklonija sam da u analitičkom pogledu pravim razliku između uzimanja i stvaranja vlasništva, tj. između oduzimanja zemljišta i zakonskog kreiranja svojine (propertization). Iako je oduzimanje, definisano kao nasilno posvajanje, zasigurno staro koliko i ljudski rod i ne nužno vezano za istoriju kapitalizma, zakonsko kreiranje svojine jeste posebno moderna pojava. S obzirom da je koriste istoričari društva, termin propretizacija opisuje proces putem kojeg dobro preuzima jedinstveno prožimajući oblik savremenog vlasništva.²⁵ 

Iako je bio izrazito temeljan posmatrač tržišne vrednosti imovine u obliku komoditeta, zreli Marks bio je isuviše fokusiran na otuđenost direktnih proizvođača od sredstava proizvodnje da primeti da nije subjekat jedini koji doživljava transformaciju u tom procesu – od samostalnog seljaka i zanatlije ka radniku koji zavisi od plate – već da se i objekat menja. Kao Prudon (Prudhon) pre njega, Marks je mogao pretpostaviti da je moderna svojina jednostavno predstavljala obnavljanje institucije Rimskog prava. Skorašnja istraživanja intelektualne istorije uverljivo potvrđuju da to nije slučaj. Ono što se promenilo tokom trajanja “primitivne akumulacije” i kolonijalizma nije bilo samo to ko je imao pristup i kontrolu nad resursima, već koje je samo značenje te kontrole. Ono što su nekada bili složene, disparatne feudalne titule, zajednički predvlasnički posedi, ili sakralizovani ekosistemi, postali su vezana i potrošna svojina u modernom smislu, tokom perioda dugog razvoja registrovanja i legislative, zajednički se sprovodeći sa komoditetom kao pojavom. Brena Bandar (Brenna Bhandar) opisala je jedan od aspekata transformacije svojine kao proces apstrahovanja. Primera radi, ona iznosi Torensov (Torrens) sistem registracije zemljišta koji je implementiran u koloniji Južne Australije 1858. godine, a zatim izvezen u Ujedinjeno Kraljevstvo sedamdeset godina kasnije kako bi se potpomoglo ispravljanju feudalnih ograničenja prava svojine.²⁶ Ovaj sistem zamenio je lokalno specifične odnose upotrebe i naseljavanja zemljišta, sa središnjom koordinatnom mrežom pružanja usluga koja je omogućavala funkcionisanje prava svojine udaljenim pristupom i nedvosmisleno. U kolonijama, to je samo poduprlo fikciju ničije zemlje (terra nullius); samo zemljište smatralo se nenastanjenim. Pravo na zemljište putem registracije (title by registration) samim tim predstavlja savršen primer oduzimanja putem propertizacije. Kasnije, u Engleskoj dvadesetog veka, registracija je izbrisala poslednje veze između prava svojine i feudalnih privilegija i obaveza, i time izvršilo rekonfiguraciju postojećih modaliteta pripadanja. Stoga, moguće je govoriti o propretizaciji na način na koji je ovde predloženo, čak i u slučajevima kada je postojalo prethodno vlasništvo. Dovoljno je da je u pitanju svojina različita u vrsti. Međutim, o kakvoj svojini se radi kada govorimo o modernoj svojini? Kako se ona razlikuje kao oblik, a ne samo prema distribuciji, u odnosu na svoje prethodne autohtone i feudalne oblike? 

Moderna svojina jedinstvena je na dva načina, a oba se mogu smatrati totalizacijama. Prvo, moderna svojina dozvoljava (licencira) apsolutnu vlast, tj. svodi se na totalnu kontrolu nad predmetom posedovanja. Ovo naročito uključuje i uništavanje samog objekta. Nakon četiri veka propertizacije, čini se kao da nam je teško da razumemo šta bi posedovanje moglo značiti ukoliko ne bi podrazumevalo i to pravo na zloupotrebu. Posedovanje nečega jednostavno znači da mogu da uradim sa tim šta god hoću. Pa ipak, kao što je Piter Garnsi (Peter Garnsey) nedavno pokazao, ovakvo razumevanje vlasništva nije univerzalno. Niti je nedavno nadomešćen feudalni sistem, niti su autohtoni sistemi kolonizovani u “Novome Svetu” tumačili raspolaganje nad onim što se poseduje neograničenim. Pravo na uništavanje je moderan fenomen i nikada nije bilo upisano u Rimsko pravo.²⁷ Latinizirana formula, ius abutendi, pojavila se tokom franjevačkih debata o siromaštvu u 13. veku, kao argumentacija protiv pokušaja monaha da preživljavaju u savršenom siromaštvu.²⁸ Međutim ove udaljene skolastičke debate nisu bile ni približne opštoj pravnoj i društvenoj praksi, i samo su isplivale na površinu kada je njihov ključni termin mogao da se upotrebi za učvršćivanje kolonijalnih i plemićkih posvajanja zemljišta. Propertizacija se, stoga, na prvom mestu odnosi na sam oblik svojine; ona opisuje proces putem kojeg svojina počinje da podrazumeva apsolutno raspolaganje. Prema modernom Rimskom pravu, ovo raspolaganje kodifikovano je tek nakon Francuske revolucije u Napoleonovom kodeksu, koji eksplicitno navodi ius abutendi (pravo uništenja, prim. prev.) kao jedno od prerogativa vlasnika. Interpretacije koje se oslanjaju na opšte pravo su isto tako počele da identifikuju pravo svojine sa neograničenim raspolaganjem ili “apsolutnom vlašću”, kao što je to slučaj sa kanonskim komentarima Vilijema Blekstouna (William Blackstone), koji definiše vlasništvo kao “onu isključivu i despotsku vlast koju jedan čovek uzima i praktikuje nad spoljašnjim stvarima na svetu”.²⁹ Iako su mnoga konkretna prava svojine ograničena dodatnim zabranama, sama potreba da se oni učine eksplicitnim pokazuje da je novo podrazumevano stanje stvari potpuno raspolaganje ili “isključiva i despotska vlast”. Ovo je stvorilo prepoznatljiv način ophođenja prema svetu i prema stvarima u njemu. Savremen oblik vlasništva uveo je ideju moći koju nije moguće svesti na profitne podsticaje komoditeta, iako se ove dve moderne dinamike, marketizacija i propertizacija, međusobno osnažuju.

Druga osobenost savremenog prava svojine, nakon intenziviranja kontrole, odnosi se na način na koji je vlasništvo postalo fundamentalno za mnoge druge institucije u liberalnim kapitalističkim društvima. Vlasništvo se proširilo na mnoge društvene oblasti. Strukturiralo je raspolaganje dobrima – što je najvažnije, učinilo ih je podesnim za nagomilavanje profita podizanjem svih ograničenja na oštećenje i otuđenje. Takođe je postalo sama srž legitimisanja za novonastajuća politička tela, tj. države, što je najjasnije prikazano u teorijama društvenog ugovora Loka (Locke) i Hobsa (Hobbes). Štaviše, kao što je Kristof Menke (Christoph Menke) nedavno istakao, vlasništvo je postalo paradigmatično za formu prava kao takvih. Moderna subjektivna prava, politička prava na slobodu, sama po sebi su definisana vlasničkim okvirima.³⁰ I konačno, sam subjekt je osmišljen na osnovama vlasništva, kao odnos prava na suverenitet ličnosti. Čak su najoštriji kritičari vlasničkog ustrojstva uspostavljenog tokom ograđivanja zemljišta u Velikoj Britaniji, podržavali ideju prava na suverenitet ličnosti. Pokret Levellers, nazvan po tome što su članovi sravnjivali zemljišne međe, pozivali su se još pre Loka na to da “za svakoga, da bude ono što jeste, da ima samo-posed, inače ne postoji”, kakvim ga je u vidu pamfleta Ričard Overton (Richard Overton) naveo 1646. godine.³¹ Time, vratimo li se na scenu evropskih ograđivanja, vidimo da se seoska populacija nije suočavala samo sa nasiljem izgladnjivanja i oružja; nisu se oni tek tako spotakli o ograde; oni su naleteli na novu društvenu instituciju, novi vid privilegije. Naučili su šta su vlasnička prava dok su učili o tome šta im je zapravo nedostajalo. A šta im je nedostajalo, što je posebno zanimljivo, nosilo je sa sobom još veće obećanje od gubitka sopstvene materijalne egzistencije: bezuslovnu slobodu vlasnika. Ono što objekat svojine doživljava kao destruktivni eksces, svodi se, s tačke gledišta subjekta svojine, na garanciju slobode bez presedana. Čovek modernog doba, nimalo nalik srednjevekovnom Franjevcu, može da prepozna u svojoj svojini – svojini koju svi ostali prepoznaju – aktuelizaciju sopstvene slobode.³² 

U zaključku, dozvolite mi da rekapituliram ove razvojne tokove prema proširenim Polanjijevim terminima koji su uvedeni u prvom delu teksta. Propertizacija, u kontekstu oduzimanja imovine, delom je bila usaglašena sa emancipacijom time što je oslobađala osobe sa pravom na suverenitet ličnosti, koji su doživljavali sopstvenu volju kao kadru da dosegne apsolutnu volju izraženu u pravu na spoljašnje vlasništvo. Pa ipak, ova sloboda, uzeta izolovano unutar sopstvenog domena pretvorenog u vlasništvo, već je u sebi sadržala ovlašćenje i antidruštvenost onoga što je Braun nazvala “autoritarnom slobodom”. Propertizacija je takođe išla u korak sa drugom Polanjijevom niti, marketizacijom, jer je putem nje bilo moguće pripisivanje dobara, i činjenje istih podložnim razmeni i kreditu. Istovremeno, propertizacija, za većinu stanovništva, na dramatičan način je presekla društvenu zaštitu, jer su propertizovana dobra značila oduzimanje imovine. Ovo je izazvalo krizu koju je bilo potrebno razrešiti. 

3. Fiktivna imovina i društvena vlast

Procesi koje sam opisala, naglašavajući propretizaciju, predstavljaju veoma pojednostavljenu verziju istorijske tranzicije u liberalno-kapitalističke društvene odnose. Proširen Polanjiizam – tj. okvir koji uključuje dinamike marketizacije, propertizacije i emancipacije – u velikoj meri je modelovan po uzoru na slučaj Engleske, iako jeste, u najmanju ruku, stavio naglasak na ključnu ulogu kolonijalnog oduzimanja zemlje. U daljem tekstu želim da pokažem da ovaj okvir omogućava veću preciznost i diferencijaciju u odnosu na standardizovanije prikaze večite primitivne akumulacije, jer može da potpomogne objašnjenju toga kako se sprovodi materijalna strana ekonomskog oduzimanja imovine, posredstvom vlasništva kao oblika, sa novim oblicima grupnog tlačenja.

Prethodno rekonstruisana kriza bila je izazvana podrivanjem društvene zaštite za bezemljaško seosko stanovništvo, koje je bilo izazvano oduzimanjem imovine u odnosu na propertizaciju i marketizaciju. Iako propertizacija ide u korak sa emancipacijom utoliko što obećava radikalno novi oblik slobode, ona je u suprotnosti sa velikim delom stanovništva usled nedostatka konkretnog domena u kojem bi bilo moguće iskusiti tu slobodu. Lišavanjem imovine, ljudima je oduzeta i emancipacija i društvena zaštita. Jedno od mogućih rešenja ove zagonetke, naročito prisutne u ranom 19. veku, postignuto je posredstvom kolonijalnih doseljenika: višak evropskog stanovništva mogao je tražiti sopstvenu “despotsku vlast” u Novom svetu, ponavljajući dinamiku oduzimanja imovine putem propertizacije, ovoga puta, oduzimanjem imovine od domorodačkog stanovništva.³³ U narednom odeljku moj fokus neće biti usmeren na ove događaje u potpunosti. Umesto toga, usmeriću pažnju samo na dva projekta propertizacije locirana na obe strane Atlantika. Analiziraću instituciju ropstva i patrijarhalnog braka kao posebnih oblika dominacije, s obzirom da se oba zasnivaju na logici vlasništva – u ovim slučajevima, odvojeno se baveći vlasništvom nad suverenitetom ličnosti i vlasništvom nad reproduktivnim kapacitetima. Tvrdnja da je vlast (dominion) specifično moderan oblik dominacije, međutim, ne treba da sugeriše da je proistekla iz odnosa koji su prethodno bili lišeni dominacije. Ropstvo je postojalo mnogo pre modernog vlasništva, međutim, samo neograničeno raspolaganje modernog vlasništva dozvoljava sistem kao što je pokretno imovinsko ropstvo (chattel slavery). Slično tome, patrijarhat predstavlja odnos potčinjavanja, mnogo stariji od savremenog kapitalizma; vid potčinjavanja koji je možda nalikovao ranijem pravu svojine – sem što sama svojina nije imala istu formu i funkciju. Eksploatacijom hijerarhija koje su prethodile, ropstvo i brak su kreirali nove oblike društvene dominacije.³⁴ Obe institucije, kako ću detaljno izneti, preuzele su kontrolu nad propertizacijom bespomoćnih delova stanovništva garantujući društvenu zaštitu delovima stanovništva bez imovine.

U skici moderne revolucije imovine, povezala sam propertizaciju sa dve totalizacije: prvo, ograničavanje raspolaganja nad nečijim imetkom i, drugo, postajanje-paradigmom oblika svojine za brojne druge institucije kao što su komoditeti, prava, radna snaga i država. Te dve totalizacije se prepliću. Karakteristika propretizovanih odnosa je sloboda raspolaganja subjekta bez presedana i neograničena mogućnost zlostavljanja objekta. Ova logika subjekt-objekt obeležava specifičnost ukrštajućih oblika savremenog društvenog vladanja, koje ću definisati kao “vlast” (dominion). Pojam dominion (vlast) obuhvata sve društvene odnose koji sadrže konkretan momenat raspolaganja koji nalikuje vlasništvu, nad suštinskim aspektom potlačene osobe. Institucije vlasti priznaju sferu odlučivanja subjektu-vlasniku i oslanjaju se na propertizaciju društvenih odnosa. Kao što se nadam da ću pokazati u četvrtom odeljku, ovo razumevanje vlasti može se koristiti kao osnov za mnogo specifičnije analize širih ideoloških formacija seksizma i rasizma. 

Otvaranje pitanja ropstva i braka korišćenjem jednog terminološkog okvira rizikuje spajanja ova dva oblika dominacije. Međutim, terminologija propertizacije dozvoljava razlikovanje bele supremacije i patrijarhata ne samo dovođenjem u vezu sa razdvojenim potlačenim grupama. Prikazivanjem obuhvata i cilja propertizacije, pravi se razlika između bele supremacije, kao vida raspolaganja nad propertizovanom individuom i patrijarhata, kao raspolaganja nad reproduktivnim sposobnostima. Ovo uvodi kvalitativnu razliku između dva oblika tlačenja koji se ukrštaju u tački propertizacije. Dodatna prednost ovog opisa jeste da uspeva da objasni dominaciju bez pretpostavke o binarnim identitetima rase i roda, koji se formiraju tek tokom vremena unutar ovih tlačiteljskih odnosa. 

U ropstvu, najdrastičnijem obliku vlasti u modernoj istoriji, osoba koja je pretvorena u imovinu, doslovno je imovinski objekat i dodatno se “apstrahuje” putem komodifikacije i financijalizacije.³⁵ Uprkos tome, kako naglašava Patriša Vilijams (Patricia Williams), ova propertizacija, nakalemljena na nesvodiv društveni odnos i nametnuta na živa ljudska bića, nikada nije u potpunosti završena. Iako ih je moguće pretvoriti u puko meso (flesh), crna tela, kako Hortens Spilers (Hortense Spillers) tvrdi, ipak zadržavaju moć delovanja.³⁶ Ova moć delovanja se jasno prepoznaje u rasističkim kriminalističkim sudskim procesima protiv porobljenih pojedinaca. Takođe se odaje činjenicom da je ropsku poslušnost i rad bilo moguće dobiti samo u uslovima neposustajućeg sprovođenja sile. Prema V. E. B. Du Bojsu (W. E. B. Du Bois) u takvim okolnostima, jedini vid štrajka za porobljene radnike jeste spor ili loš rad.³⁷ U krajnjoj instanci, ovo se proteže na odbijanje reprodukcije. Stoga, iako je pravo na imovinu stvarno, kodifikovano zakonom i monetizovano u plantažnoj privredi, pravo svojine ostaje u izvesnoj meri fiktivno.³⁸ Postoji nesklad između ontologije živih, samosvesnih bića, koliko god ona bila potlačeni, i logike savremenog vlasništva, koje svoje objekte čini u potpunosti raspoloživim. Inspirisana Polanjijevim opisom fiktivnih komoditeta, nazivam objekt vlasti, propertizovane društvene dominacije, “fiktivnom imovinom”. Kao i Polanjijevi fiktivni komoditeti, zemljište, rad i novac, fiktivna imovina takođe, oslobađa uništenje. Međutim, činjenica da moderni, apsolutni oblik vlasništva nikada ne obuhvata u potpunosti ljudske objekte ne znači da je propertizacija ograničena. Naprotiv, paradoksalno, propretizacija se pojačava u ovom kontekstu. Vlasnici fiktivne imovine uvek moraju pribegavati pravu slamanja i uništenja; odnosno, uvek iznova aktiviraju nasilje inherentno modernom vlasništvu. Ostvarivanjem prava na zlostavljanje (ius abutendi), performativnim putem se stabilizuje njihova nesigurna imovina i oštro odvaja moderna vlast od feudalnog gospodstva, pa čak i od oblika ropstva koji se zasnivaju na manje apsolutnim idejama imovine.³⁹ 

Kako je fiktivno vlasništvo nad osobama povezano sa scenom oduzimanja imovine skiciranom u prethodnom odeljku? Razmena rada za nadoknadu pretpostavlja propertizaciju ne samo kapitala skoncentrisanog u rukama poslodavaca, već i sposobnosti radnika. Radnik/radnica mora da poseduje to specifično, novo svojstvo – radnu snagu. Takvo pravo svojine nije samo retroaktivno konstituisano činom ugovaranja, međutim, već ga stvaraju faktori koji do njega dovode. Kao što je sa mnogo istorijskih detalja Silvija Federiči pokazala, svuda u ranoj savremenoj Evropi, bezemljaške populacije su bile krajnje nevoljne da prihvate plaćeni rad.⁴⁰ Na kraju krajeva, gubitak koji su iskusili nije bio taj koji je pripadao tipu modernog stanja posedovanja individualnog identiteta (selfhood) i ugovornih prava u nastajanju. Iskorenjeni ljudi rane modernosti naučili su da je sama institucija koja im je otimala zemlju i (praznila) ostavu – ekskluzivnu i apsolutnu privatnu imovinu – sama po sebi trasa koja je vodila ka tom velikom modernom očekivanju, slobodi. Njihova pacifikacija zahtevala bi njihovo ubeđivanje da i oni, takođe, imaju pristupa ovom očekivanju. Unutarnja stabilizacija nestabilnih novih intrasubjektivnih oblika fiktivne imovine, radne snage samog radnika, bila je omogućena postojanjem ropstva. Sledeći Orlanda Patersona (Orlando Patterson) – i pažljivim čitanjem teoretičara ranog modernog doba – moguće je zaključiti da je sama ideja slobode u obliku prava svojine nad sopstvenom ličnošću jedino moglo da dobije na snazi u kontekstu koji je formirala otelotvorena avet onih drugih koji su činili slobodu: porobljenih ljudi koji zaista nisu posedovali sebe.

Pa ipak, postoji ograničenje, čak frustracija, ugrađena u pravo svojine nad sopstvenom ličnošću. S obzirom na to da je osoba istovremeno i subjekt i objekt te imovine, voljno zadovoljstvo proizvoljnog raspolaganja, pravo nad devastiranjem i slamanjem, biva osujećeno. Da bi se u potpunosti uživalo u suverenoj slobodi, neophodna je spoljašnja sfera volje. Ovo bi dozvoljavalo mnogo više od komparativne samokontrole, apsolutne vlasti. U evropskim društvima 17. i 18. veka, patrijarhat je obezbeđivao materijalnu osnovu i garantovao direktni resurs za pravo na suverenitet ličnosti koji se stabilizuje spolja. Analiza progona veštica koju nudi Federiči kao kampanje terora protiv neposlušnih žena pokazuje koliko je potčinjavanje reproduktivnog rada bilo značajno za postizanje proletarizacije. Njena analiza podvlači meru u kojoj su gubitak zajedničkog zemljišta, zajednice i ženske autonomije bili utemeljeni u oduzimanju imovine. Terminologija propertizacije može pomoći u isticanju aspekta koji ostaje na nivou implikacije u njenom opisu, naime, da je u korak sa novom raspodelom imovine, takođe došlo do pojave novog oblika imovine. Pokoravanje žena u patrijarhalnom braku ne samo da ih je lišilo nečega što su ranije kolektivno kontrolisale, već ih je konstruisalo kao obdarene nečim – posvojivom reproduktivnom sposobnošću koja je nadomešćivala nedostatak vlasti bezimovinskog subjekata sa pravom svojine nad sopstvenom ličnošću i postala izraz ekspanzionističkih želja onih koji poseduju. Progoni veštica orkestrirani tokom 17. veka nisu primarno eliminisali žene koje su branile zajedničko zemljište, već ljude koji su se opirali obliku vladanja u povoju – neudate i žene koje ne rađaju (nonreproducing women), neposlušne supruge, babice i travarke koje su vodile računa o reprodukciji.⁴¹ Sve ove žene izazivale su sumnju, koju je bilo moguće artikulisati samo u režimu koji počinje da se odnosi prema ženama kao prema potencijalnoj imovini, budeći nepoverenje da bi mogle postati vlasništvo ne muža, već đavola. 

Oblici vlasti na premisi modernog oblika vlasništva razlikuju se jedan od drugog u implikacijama u vezi sa “radijusom” propertizacije. U patrijarhatu, ključni institucionalni oblik fiktivne imovine bio je kovertura. Naziv “kovertura” odnosi se na ideju da je žena zakonski bila “pokrivena” mužem. U pitanju je rasprostranjeno razumevanje braka u kopnenom delu Evrope i Engleskoj od kasnog srednjeg veka pa nadalje, koje se značajno pooštrilo u 17. veku.⁴² Ova pokrivenost značila je da je žena izgubila sva ugovorna prava kao i pravo držanja imovine – uključujući i one koje bi donela u brak. 

Uprkos analogijama pronađenim u vekovima feminističkog pisanja, kao supruge, slobodne žene nisu postajale vlasništvo svojih muževa. Porobljenim ženama, zapravo, bilo je osporeno bilo kakvo pravo stupanja u brak. Da muževi nisu posedovali svoje supruge pokazuje činjenica da (uz mali broj izuzetaka) muškarci nisu mogli da kupuju ili prodaju žene – samo seksualne usluge.⁴³ Ono što podleže propertizaciji u bračnim odnosima belaca nije žena kao takva, već sposobnost žene da rađa. Ovo ne uključuje samo neke od privatnih stvari koje bi mogla da ima – i izgubi u koverturi. Ono takođe uključuje ono što je Kerol Pejtman (Carol Pateman) nazvala “seksualnim pravima”, odnosno, dostupnost ženskog tela muževima i raspolaganje decom koje žene rađaju.⁴⁴ ;Uz to, “reproduktivne sposobnosti” uključuju rad u kući i negu, odgovor na fizičke i psihološke potrebe zahtevane od žena. Žene takođe nisu posedovale sopstvenu radnu snagu, koja bi se mogla posmatrati kao njihova sveukupna reproduktivna sposobnost. Iako su žene iz radničke klase često radile za nadoknadu uz neplaćeni reproduktivni rad, do duboko u 20. vek muževima je dodeljivana kontrola nad time da li je ženama dozvoljavano ili ne da koriste svoju radnu snagu izvan domaćinstva. Time se implicira da je deo značenja propertizacije da “rad” kao takav nestaje iz polja ženskih aktivnosti, i usluge žena počinju da se posmatraju kao resursi koji, kako stvari stoje, proističu iz njihove prirode.⁴⁵ 

Modelovanje patrijarhalnih i oblika moderne dominacije belih suprematista na dijadičkom odnosu, na način na koji ja to činim upotrebom termina vlast (dominion), moglo bi da izazove optužbe potcenjivanja anonimne prirode moderne dominacije, ili nerazumevanje moderne strukturalne kontrole vezivanjem za predmoderni model gospodar-subjekt. Na istim osnovama, primera radi, Frejzer pronalazi nedostatke u prikazima Pejtman.⁴⁶ 

Nadam se, međutim, da sam uspela već da pokažem da vlast nije feudalni relikt. Vlast, kako je ja koncipiram, nije ni predmoderna ni vanvremenska dominacija, već upućuje na specifično kapitalistički i zapadnjački skup institucija. Oni se javljaju nakon razbijanja feudalnog jedinstva vladanja i prava svojine (imperium i dominium).⁴⁷ Između imperium-a, definisanog sada kao oblik vladavine nad slobodnim ljudima zasnovan na konsenzusu, i dominium-a, sada definisanog kao totalizujućeg oblika raspolaganja objektima, dolazi do pojave novih, generalizovanih oblika društvene kontrole. Jedan od njih, koji je anoniman i sveobuhvatajući, bio je sistemska vladavina kapitala koju je Marks analizirao. Za razliku od predmoderne lične potčinjenosti, kapitalista sada upravo ne dominira direktno radnikom. Umesto toga, radnik se susreće sa njim kao sa nominalno slobodnim i jednakim ugovornim partnerom. Uzimajući materijalne okolnosti takvog susretanja, radnikova nesloboda ipak se perpetuira u nedogled. On nema drugog izbora do da prodaje svoj rad i nakon što ga proda, plodove njegovog rada kapitalista bespoštedno oduzima, reprodukujući tako inicijalnu nejednakost. 

Marksistički feministički prikazi – među kojima onaj Nensi Frejzer predstavlja značajan primer – direktno izvlače druge – i one koje prave drugost – moderne oblike dominacije iz ove prve. Žeđ kapitala za neplaćenim radom – za neplaćeni reproduktivni rad žena, koji održava radnu snagu, kao i za neplaćeni eksproprisani rad koji snižava troškove proizvodnje i pojeftinjuje nadoknadu – izaziva potčinjavanje žena i rasijalizovanih ljudi.⁴⁸ Ovo, čini mi se, na savršeni način dočarava sistemsku logiku određenih faza kapitalističkog nagomilavanja,⁴⁹ ali ne može da objasni pun doseg vlasti niti njegovu pojavu.  

Što se tiče opsega vlasti, ono što često izlazi iz vidokruga marksističkih feminističkih analiza i stavlja ih u konflikt sa radikalnim feministkinjama, jesu nasilje i eksces koji su deo ove jednačine.⁵⁰ Žene služe ne samo za reproduktivne potrebe muških članova domaćinstva. One takođe služe njihovoj volji. Iz perspektive propertizacije, možemo reći da potpuno razumevanje reproduktivnih potreba subjekta koji bi trebalo da poseduje svoju radnu snagu, mora da uključi i opis spoljašnjeg domena volje ovog subjekta. Mora postojati sfera unutar koje je moguće ostvarivati suverenitet bez ikakve odgovornosti. Bolje ćemo razumeti nasilje i postojanost rasizma i patrijarhata ako objasnimo i prednosti koje oni prenose direktno na bele muškarce, ne samo na njihove poslodavce, i ako prepoznamo meru u kojoj ovo predstavlja ujedno i simboličku korist.

Pored toga – i ovo me usmerava na pitanje istorijske pojave modernog patrijarhata – simbolični dobici suverenosti statusa koje postiže subjekt vlasti poslužilo je za otklanjanje krize u društvenoj zaštiti koju je izazvala propertizacija. Patrijarhalni odnosi propertizacije, pored toga što kreiraju potporu za vlasničko patrijarhalno nasleđe, obezbedilo je direktnu kompenzaciju za bele muške delove stanovništva sa obe strane Atlantika. Ovi muškarci takođe su mogli da nagomilavaju oduzimanjem imovine i oni su takođe mogli da saučestvuju u modernoj fantaziji vlasničkog suvereniteta, suvereniteta koje nije ni “čisto” pravo na lični integritet, niti je puki radni ugovor. Postojanje fiktivne imovine značilo je izjednačavanje sa muškarcem na drugoj strani ugovora, ne samo u činu kreiranja ugovora, već u posedovanju sfere u kojoj bi nečija volja bila ostvarena. Na ovaj način, analiza vlasti nudi uverljivo objašnjenje o tome kako su se ovi oblici dominacije istorijski javljali kao reakcija na konstelaciju koja joj je prethodila, umesto da se tumače kao funkcionalne neophodnosti koje proističu iz kapitalističke akumulacije.

Ukoliko antagonizam između marketizacije i društvene zaštite strukturira razvoj kapitalističke modernosti, sada bolje možemo da sagledavamo kako propertizacija deluje s obe strane. Ona kreira (ili retroaktivno konsoliduje) preduslove za bilo koji vid marketizacije tako što čini stvari raspoloživim. Zemljište, rad i kredit, kao “fiktivni komoditeti” koje Polanji smatra ključnim za industrijski kapitalizam, nisu uvek predstavljali dobra koje je bilo moguće razmeniti. Bilo je neophodno uokviriti ih u oblik imovine – uvek već delom fiktivne imovine – kako bi delovali vezani, podložni kontroli, dovoljno otuđivi za tržište. Međutim, propertizacija nije samo izgradila objekte za tržišta. Objektifikacijom društvenih odnosa i subjektiviteta, takođe je kreiralo fiktivne vlasnike. Čak i kada su bili lišeni materijalnih resursa, ovi fiktivni vlasnici dobijali su društvenu zaštitu u reproduktivnom radu koju su mogli da prisvoje i u suverenom statusu koji ima je dodeljen putem domena kojima su raspolagali. A ti domeni uvek su bili novine, garantujući osnovu za naturalizovane rodne dihotomije i naturalizovane rasne hijerarhije u najavi. 

4. Fantomsko posedovanje i moderni identiteti

U prethodnom odeljku, pokušala sam da pokažem da je moderne institucije ropstva i braka pod koverturom moguće analizirati kao vlast: obe se zasnivaju na propertizovanim društvenim odnosima unutar kojih se neodvojiv aspekt pojedinca smatra vlasništvom druge osobe. Takođe sam utvrdila da su ove institucije potpomogle pretvaranje prava na lični integritet u postignuće društvene zaštite za bele muškarce. Kontrast sa ropstvom učinio je privlačnim “duplu slobodu” materijalno nepropertizovanih, i raspolaganje reproduktivnim sposobnostima u braku pridodalo je spoljašnji domen nalik imovinskom. U ovom odeljku, želim da produbim analogiju sa imovinom. Smatram da moderni identiteti rase i roda, koji su dostigli svoj krajnji oblik u 19. veku s obe strane Atlantika, pokazuju karakteristike propertizacije, ili jesu zapravo karakteristike propertizacije.⁵¹ Ovaj zajednički koren ne proizvodi homologne analize rase i roda, s obzirom da oni proizilaze iz različitih paradigmatskih institucija vlasti. Pozajmljujući termin od sociološkinje Ane Svidler (Anne Swidler) možemo tvrditi da je rasa “usidrena” u ropstvu kao fiktivnom obliku imovine, a da je rod “usidren” u patrijarhalnom braku.⁵² 

U svetlu ovog usidravanja, tumačim identitete posredi kao otelotvorene obrasce koji konstituišu diferencijalne dispozicije na nivou posvajanja – dispozicije da posvajaju, ili da budu posvojeni. Ovo povlačenje vlasti u svoje subjekte, potencijal saučestvovanja u vlasti, jeste ono što nazivam fantomskim posedovanjem. Termin omogućava povezivanje subjektivne strane otelotvorene privilegije za vlašću sa objektivnom stranom propertizacije. Kao i u slučaju fantomskog bola i ovde nailazimo na niz reaktivnih stimulansa, kao i uobrazilju objekta kontrole koji zaposeda napušteni domen. Međutim, za razliku od gubitka udova, kod fantomskog posedovanja sam objekat je subjekt, živ i autonoman. Upravo od ove stvarnosti fantazam propertizacije štiti svog fantomskog vlasnika. Sledstveno tome, potlačeni subjekt opterećen je sopstvenom raspoloživošću potčinjavanju, potčinjavanju koje funkcioniše prema scenariju samog avetinjskog fantoma. 

“Posed/-ovanje” se uglavnom na dva načina razlikuje od prava svojine (ownership). Može implicirati izveden status – ono što neko rentira – ostavljajući prostor drugome da potražuje pravo svojine. S druge strane, posedovanje se može koristiti za držanje predmeta, koje čini mogućim razlikovanje između udaljenog prava svojine i jednog aktivnijeg odnosa u kojem se pravo svojine nad objektom podudara sa njegovom upotrebom. Fantomsko posedovanje je derivativ, jer se oslanja (makar za samo pojavljivanje) na institucionalnu pozadinu fiktivne imovine. Može delovati protivno zdravom razumu opisivati fantomsko posedovanje kao direktnije realizovano od fiktivne imovine, s obzirom da ovo drugo implicira aktuelizovani odnos propertizovane dominacije. Međutim, kao što sam ranije naglasila, nešto izmiče čak i u punoj vlasti: naime, to je moć delovanja tela nad kojim se dominira, koliko god da su ograničena ova tela, njihova unutrašnjost, stvarnost njihovog otpora. Fantomsko posedovanje dozvoljava dominantnim subjektima da apstrahuju iz ovog življenog odnosa. Kao opredmećen identitet, fantomsko posedovanje štiti potencijalnog fiktivnog vlasnika ne samo od stvarnosti, već i od gubitka njegovog objekta. Nazivanje fantomskog posedovanja apstraktnim, u levo-hegelijanskoj upotrebi, ne naznačava opštost, već izolovanost elementa iz konstitutivnog konteksta. Upravo apstrahovanjem iz konteksta pune vlasti, fantomsko posedovanje predstavlja dominaciju kao lako dostupnom. Kao otelotvoren identitet, takvo posedovanje uvek je direktno dostupno.⁵³ 

Maskulinost i belost, iako kompletniji kada se zasnivaju na konkretnoj vlasti, mogu povremeno da budu aktivirani bez prisustva drugog tela nad kojim se vlada. Oni takođe hrane jedno drugo kada akumulacija belosti potvrđuje pravo na legitimno posvajanje žena, dok se objektifikacija crnih tela (Black bodies) koristi za umanjivanje crnog (Black) maskuliniteta, kao i da bi se bilo koja moć delovanja crnih muškaraca prikazala kao slamanje okova. Ženskost (femininity) i crnost (blackness), kao fantomski posedi, impliciraju određenu ranjivost. U slučaju crnih žena, rodna ranjivost lako se ukida s obzirom da rasijalizacija čini da im je uvek već oduzeta imovina u potpunosti i da se smatraju dostupnim za posvajanje i seksualizaciju. Kao što je Anđela Dejvis (Angela Davis) snažno argumentovala, određene norme bele, buržoaske, domaćinske ženskosti nikada nisu primenjivane na crne žene. Iako su iskusile neverovatan nivo eksploatacije svojih reproduktivnih sposobnosti kao žena, porobljene žene nisu bile jasno obeležene rodom. Kao da je propertizacija pola ukinuta obuhvatajućom i rodno-neutralnom propertizacijom pokretne imovine (roba).⁵⁴ Prema rečima En Mekklintok (Anne McClintock), rod i rasa javili su se “u i kroz međusoban odnos” kao “artikulisane kategorije”.⁵⁵ Želim da predložim razumevanje oblika vlasništva kao nečega što je poveznica u ovim artikulacijama. 

Bavljenje genealogijom imovine neće proizvesti potpun prikaz isprepletenosti sadržaja rasnih i rodnih identiteta – za to, intersekcionalne teoretizacije, kojima mnogo dugujem, nude dosta potpuniju sliku. No, imajući u vidu da će u nekom trenutku doći do rasvetljavanja savremenih borbi, jedinstven terminološki okvir propertizacije može da dovede do isticanja dugog trajanja (longue durée) kao osobenosti modernog tlačenja. Uz to, koncept fantomskog posedovanja usmerava pažnju na činjenicu da rod i rasa nisu jednostavne hijerarhije. Ne dolazi samo do normalizacije superiornosti i inferiornosti kroz rod i rasu, već prepoznatljivi odnosi moći posledica su normalizacije roda i rase kao varijanti fantomskog posedovanja: fantomskog posedovanja u ljudskim telima i nad ljudskim reproduktivnim sposobnostima, kao i fantomskog posedovanja koje neka ljudska bića pretvara u puko meso, a druga, u goli pol.

Šeril Heris (Cheryl Harris) inicijalno je uvela ideju da transmutacija sa institucionalne vladavine ka identitetu koji je ispunjen ugnjetavanjem može da bude izražena pojmovima koji su u vezi sa vlasništvom. Njen pristup fokusira se na belost i iznosi argumentaciju da ju je najbolje moguće razumeti kao vid imovine. Heris nudi detaljnu analizu kako bi raspršila očiglednu zabrinutost da nešto neotuđivo ne može biti u potpunosti analogno imovini, tvrdeći umesto toga da belost funkcioniše kao osnova za materijalne sigurnosti, uključujući i – što je jako važno – garanciju da osoba sama neće biti porobljena. Što se tiče neotuđivosti imovinskog oblika poznatog kao “belost”, ona ističe da različite titule i pravo socijalne pomoći jesu neotuđivi, ali se takođe mogu smatrati imovinom.⁵⁶ Svesna sam prednosti zadržavanja doslovnog značenja imovine pri analizi belosti, ali mi se čini da se ponešto gubi pri asimilovanju značenja imovine sa privilegijom radi očuvanja analogije.⁵⁷ Belost nije samo vid prerogativa, kao što su to bile aristokratske titule i feudalizmu. Asimilovanjem imovine sa privilegijom gubi se dimenzija apsolutnog raspolaganja i “despotizma” prema spoljašnjem objektu. Ideja fantomskog posedovanja uvodi simbolički karakter jedan korak ranije i pristupa belosti kao otelotvorenoj dispoziciji i pravu na posvajanje. Međutim, takođe zadržava specifičnost, kao i ekstrem moderne ideje imovine unutar datih okvira, i vrši premošćavanje ka njegovom objektifikovanom drugom. Za neke da imaju fantomsko posedovanje, a za druge da to budu. 

Govoreći o analizi crnosti (blackness), Brena Bhandar (Brenna Bhandar) je do neverovatnih detalja argumentovala da su moderni pojmovi “rase” i “imovine” uzajamno konstitutivni, i da se to što čine sastavni deo jedan drugome razotkriva kroz proces apstrahovanja. Prema njenoj bogatoj materijalnoj analizi, sama imovina postaje apstraktnija, promenljivija i lakše ju je napustiti s nametanjem novih režima dodeljivanja i registracije prava svojine na kolonije i tela crnih ljudi. Nasuprot tome, “crnost” se javlja kao znak kvaliteta moguće posvojivosti i apstrahuje iz ljudskosti svojih nosioca u daljim ekonomskim operacijama, uključujući i komoditizaciju i sekuritizaciju kredita. Samim tim, moglo bi se reći da ono što je potrebno da bi beli subjekti “imali” fantomski posed usled sopstvene belosti, jeste zatvaranje crnih ljudi u ono što Fanon naziva “rasnom epidermalnom šemom”, šemom koja je ujedno i obeležje da se njima raspolaže.⁵⁸ Iako usidravajuća praksa ropstva nije bila sveprisutna u liberalnoj modernosti, bila je dovoljno univerzalno poznata i dovoljno fundamentalna za globalnu ekonomiju u povoju. Predstavljala je osnovu za razlikovanje dispozicija posvajanja po pitanju pokretljivosti i statusa ličnosti (personhood), ali i za grupisanje populacije na rasnim osnovama u zavisnosti od scenarija fantomskog posedovanja u različitim geografskim lokalitetima.⁵⁹ 

Za razliku od bele vlasti, belost kao fantomsko posedovanje ne zahteva konkretno, lično pravo svojine nad crnim ljudima. Postavljanjem rasne linije kako bi se utvrdila diferencijacija grupa, beli suverenitet može da bude garantovan samo kao kontradistinkcija propertizovanim drugim. Nije posredi, kao što sam ranije utvrdila, da avet porobljavanja čini pravo svojine nad sopstvenom radnom snage privlačnom. Rasistički režimi nude dodatnu dobit za članove dominantne grupe. Du Bojs je teoretizovao tu dobit kao “belu naknadu” (white wages).⁶⁰ Ovom frazom on uspeva da uhvati psihološki višak, neosnovani osećaj sigurnosti i superiornosti koja se dodeljuje belcima, čak i u slučaju siromašnih radnika u plantažnoj ekonomiji. Prema terminima koji su bliži onima koje koristim kroz ceo ovaj članak, Ela Majers (Ella Myers) nedavno je ponudila novo čitanje Du Bojsa koje daje jednu širu i obuhvatniju definiciju moderne belosti od standardnog prikaza “javnih i psiholoških nadoknada”. “Biti beo”, piše Majers, “znači nastanjivati posesivnu, vlasničku orijentaciju – prema planeti i prema ’tamnim ljudima’ pogotovo”.⁶¹ Na sličan način nijanisrajući Heris, pre nego li Du Bojsa, Čed Kaucer (Chad Kautzer) predlaže termin “dominium”/”svojina” kako bi njime obuhvatio specifičan vid suvereniteta koji je karakterističan za imperijalnu belost.⁶² Prema mojim merilima parafrazirano, moglo bi se reći da izvan prava na lični integritet, siromašni beli radnici uživaju fantomsko posedovanje – privilegiju koju osećaju da imaju na pravo raspolaganja položajem i ljudskošću crnih ljudi. Takođe, ubeđeni su da je njihova služba nešto što im se duguje. Konceptualnim registrom “prava svojine”nasuprot “nadoknadi” izbegava se odavanje utiska da je posredi bilo kakav vid razmene. Za svoju “belu nadoknadu”, beli radnici zapravo i ne rade.

Za razliku od artikulacije rasnog identiteta u transnacionalnim ekonomskim i političkim odnosima, specifično raspolaganje belog maskuliniteta belim feminitetom spušta se u privatnu sferu svakodnevnog života. Kao što je Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) insistirala, moderne buržoaske žene neobična su grupa – ili ne-grupa – ugnjetenih ljudi. Iako nisu manjina, tako su savršeno raspoređene da je svaka pojedinačno uparena sa jednim ugnjetačem u mestu koje se naziva “dom”.⁶³ Međutim, da bi ova buržoaska domaćinska norma postala skoro univerzalna tokom perioda 19. veka (a zatim se regresivno reafirmisala nakon Drugog svetskog rata), bilo je potrebno mnogo formiranja i discipline. Ovaj proces zavisio je od ideje da reproduktivne sposobnosti žene nisu bile njene. Ili, bolje rečeno: ideje da su reproduktivne sposobnosti žene već bile potencijalno vlasništvo na prvom mestu, i da su ih mogli posvojiti subjekti koji su mogli da dokažu da su muškarci. U propertizovanim rodnim odnosima, svaki čovek ima nadohvat ruke ostvarenje težnje prava svojine: biti subjekt koji može da praktikuje svoju volju u potpunosti i slobodno u nekoj sferi, praktikovati volju kao da se ima spoljašnji domen kojim se raspolaže, sfera sačinjena od objekata koji se mogu kontrolisati, koristiti, otuđiti, ili uništiti. Ovaj domen se odnosi ne samo na rad u kući koji je odvojen radi održanja muškaraca i njihovih potomaka, već i na čitavu sferu carstva privatnog i njegove srži, heteroseksualnosti. Oslanjanje heteroseksualnosti na jasno odvojenu, ograničenu rodnu binarnost i na hijerarhiju objektifikacije i dominacije između njegovih krajnosti, od suštinskog je značaja za feminističku teoriju.⁶⁴ Ženski rod, svezan za reproduktivne organe i erotizovane delove tela čije poze potvrđuju ograničavanje i proizvode privlačnost unutar stega, jeste propertizacija koja se transformisala u identitet. 

Rod kao infrastruktura za posvajanje i žensko kao domen za održanje muških prava na suverenitet kontrolišu se na način koji ne bi bio potreban da cilj nije očuvanje reproduktivnog rada u užem smislu. Niti su to ostaci iz navodno mnogo brutalnije, predmoderne prošlost. Rod kao fantomsko posedovanje predstavlja surogat jedne vrste kompenzacije za tekuće gubitke iskustva korozivne marketizacije nasilnog oduzimanja, ili trofej kojeg je moguće ratosiljati se radi ispunjenja uspešnih karijera materijalne akumulacije. Kao takav, on je izrazito snažno regulisan. U do kraja uspostavljenom heteronormativnom rodnom režimu 19. veka, fantomsko posedovanje ispunjeno je asocijacijama na eliminaciju. Da bi logika propertizacije funkcionisala, mešanje pozicije subjekta i objekta apsolutno je zabranjeno. Otud kriminalizacija muške homoseksualnosti i nečitljivost lezbejstva. Trans i rodno nekonformisani identiteti odupiru se logici ograničenja roda. Oni se doživljavaju kao izjednačitelji, kao opasne pretnje infrastrukturi posvajanja. Interseksualna tela, čije anatomije prkose fantaziji prema kojoj postoji jasna i nepremostiva granica odvajanja pozicije posvajača od posvojivog, hirurški se ponovo zatvaraju, a u većini slučajeva u okvire ženskog.

Obrazložila sam vlast institucionalizovanu kao ropstvo i patrijarhalni brak kao oblik moderne društvene dominacije. Fantomsko posedovanje, s druge strane, nudi otelotvorenu kulturnu infrastrukturu neophodnu za njenu stabilizaciju, prikrivanje i ekstenziju. Ako ima nečeg zapostavljenog u slobodnim, crnim ljudima i neudatim ženama, njihovo posvajanje i kontrola mogu se maskirati kao pomaganje, komplementarnost, ili jednostavno, normalnost. Fantomsko posedovanje jeste obeležje opredmećenja propertizovanih društvenih odnosa i mnogo je više od puke “naturalizacije” – ne konkretan skup normi pogrešno tumačenih kao nepromenljivih i “prirodnih” već specifična vrsta objektifikacije koju iziskuje reproduktivni sistem usidren u vlasti. Kao u Marksovoj analizi fetišizma robe, moglo bi se reći da ono što fantomsko posedovanje tretira kao individualnu imovinu jeste zapravo opredmećen odraz (duboko manjkavih) društvenih odnosa. Ova “imovina” se kristalizuje u individualnim dispozicijama. Ono postavlja subjekte u različite ontološke sfere; obeleženi su kao oni koji imaju ili jesu fantomski posed, imaju pravo da posvajaju, ili su posvojivi. Kao ukorenjene navike i kao regulatorna, objektifikujuća fantazija, fantomsko posedovanje, ukoliko nije “ideologija”, svakako je ideološko.⁶⁵ Ono omogućava – i otežava – dominaciju u specifičnoj formi vlasti (tj. institucionalizovanog raspolaganja propertizivanim drugim).⁶⁶ Ono takođe uvodi praktičnu kontradikciju između realnog obuhvata ljudske međuzavisnosti i fantazija potpunog suvereniteta i mogućnosti posvajajanja.⁶⁷ Ova kontradikcija, međutim, često je vodila ka reakcionarskom intenziviranju u korak sa, ili na mesto progresivnih rešenja. U tom smislu, fantomsko posedovanje, ili moderni režim rase i roda, razlikuje se od paradigmatskog slučaja marksističke kritike ideologije, slobode i jednakosti u radnom ugovoru. Lišene progresivnih uporišta, ideologije koje ne proističu iz razmene već iz propertizacije time nije nužno moguće kvalifikovati kao “ideologije” u užem, dijalektičkom smislu. Sa svojom sumornom i razdornom snagom, fantomsko posedovanje garantuje infrastrukturu koja krči put i dalje prisutnom primitivnom nagomilavanju i koje omogućava sistem viška nagomilavanja. Fantomsko posedovanje obezbeđuje društvenu zaštitu na simboličkom nivou, nadoknađujući i homogenizujući delove radničke klase. Ono ostvaruje arhiliberalno obećanje, ne jednake slobode pred zakonom, već neograničene slobode nakon njega, makar u tom malom, okovanom domenu koji neko može nazvati svojim i koji u krajnjoj liniji i ne poseduje, i makar u kržljavom obliku kakva je autoritarna sloboda. 

5. Odbrana fantomskog posedovanja

Kao otelotvoreni identitet ili fantomsko posedovanje, propertizovana zaštita je apstrahovana od svojih, ponekad neposlušnih konkretnih objekata, na čemu počiva njena sigurnost. Fantomsko posedovanje već služi kao odbrana protiv otpora koju pruža objekat vlasti, i postaje još značajnija kao zamena nakon (njihovog) gubitka emancipacije. Status posednika u modernom pravu ne narušava se promenom prava svojine – kao u slučaju kada zakupac zadržava prava uprkos prodaji imovine od strane vlasnika. Isto tako, fantomsko posedovanje zaštićeno je od promena u vlasti. Propertizovani identiteti mogu da nadžive formalnu emancipaciju, odnosno, očigledna transformacija statusa ličnosti i reproduktivnih moći u pravo na lični integritet prethodno dominiranih ljudi.⁶⁸ Emancipacija u liberalnim društvima, i u slučaju abolicije ropstva i oslobođenju žena, preuzela je oblik zakonskog davanja povlastice prava na lični integritet. Grupe nad kojima se prethodno dominiralo su stekle prava, ali ne i materijalnu vlast za sebe. Zahtev abolicionista za “četrdeset hektara i mazgu” za svakog slobodnog čoveka nije ispunjen; niti je reproduktivni rad bio izmešten izvan senke proizvodnje. Kao što je do najsitnijeg detalja pokazao Du Bojs u svom prikazu američkog juga tokom Rekonstrukcije, objektifikacija se čak intenzivirala posle abolicije u kontekstu razdvajajuće klasne borbe odozgore i brutalne, iako epizodne obnove fiktivne imovine na zemlji.⁶⁹ U ovakvim uslovima, prostor raščišćen za vlast biva popunjen i dispozicije koje propertizacija oblikuje ostaju na snazi.   

Međutim, kada su delovi nečije individualnosti i dalje vezani za fantomsko posedovanje, takođe se stvara aktuelno stanje same emancipacije. Ostvarujući se prema scenariju prava na lični integritet, oslobođenje na paradoksalan način zahteva referencijalnu tačku u propertizaciji. Subjekti koji su navodno “prirodno” suvereni zahtevaju tu referentnu tačku koju drugi otelotvoruju, oslobađajući tako istorijske dinamike koje je ovaj članak delom pokušao da rekonstruiše. Za razliku od toga, istorijski propertizovane grupe mogu da crpe iz sopstvene prošlosti u potrazi za reprezentacijom stanja nemanja prava nad sopstvenom ličnošću: jednom vezani, sada smo slobodni. Pa ipak, ova referentna tačka proizvodi specifičan oblik samoobjektifikacije koja prati emancipaciju i budi ono što se prepoznaje u diskursima liberalnih politika kao želja za statusom žrtve čak i na strani najprivilegovanijih. U vremenima kada je direktna svojina (dominium) nad ljudima zakonski zabranjena, takva “ranjena vezanost” dovoljno je vredna da joj zameraju i oponašaju je destabilizovani fantomski-vlasnici.^[70] Pod pritiskom oduzmanja imovine koju vrši propretizacija, progresivna propertizacija, tj. pravo na lični integritet nekada propertizovanih, ostaje“opterećeno”, kako Hartman to izražava, “obeležjem objekta statusa”.^[71] Menjanjem pobune onih kojima je oduzeta imovina njihovim fantazmičnim objektima suverenosti, borba za materijalnu – kao i ekološku – društvenu zaštitu, izmešta se van domašaja. U ovom sticaju okolnosti, nastojanje da se poveže emancipacija i socijalna zaštita morala bi se svesti na sledeće: ne samo da bi svi eksproprijatori trebalo da budu eksproprisani, već bi fantomsku svojinu trebalo lišiti propertizacije. 

Značajno drugačije od takve agende, trenutni povratak autoritarnom fantomskom posedovanju delom je oblikovan reakcijom– i ljubomorom – na progresivne politike ideniteta. Međutim, on je takođe uslovljen materijalnim okolnostima finansijskog kapitalizma. U mnogim liberalnim društvima, poslednje decenije svedočile su o napadima na sve oblike materijalne socijalne zaštite, ostvarenje socijaldemokratije i socijalizma. U okvirima proširenih Polanjijevih termina, ovaj proces može se analizirati kao novi oblik marketizacije oduzimanja svojine, koja je na prvom mestu izgrađena na marketizaciji novca. Finansijalizacija je kreirala nove fiktivne monetarne komoditete, primera radi, stvaranjem različitih oblika zaštite koji su podložni trgovini, a koji potiskuju teže prenosiva sredstva kao što su zaštita hipotekarnim hartijama od vrednosti. To je dovelo do finansijske krize 2008. godine i fenomena poput “opcija za budućnost” (futures options) i sada zastrašujuće velikog broja netransparentnih finansijskih paketa koji se ostvaruju “preko šaltera”.⁷² Uz pomoć trgovinskih algoritama i digitalnih informacionih tehnologija, ti fiktivni komoditeti razmenjuju se brzinom koja nije viđena u prethodnim spekulativnim ciklusima, kao što je poznata holandska Tulipomanija 1635. i 1636. godine, ili železnički bum pre panike 1873. godine. Sa ovakvom pozadinom, jasno je da je tumačenja oblika svojine koji svojinu doživljava u njenom klasičnom obliku, definišući je kao vezan, kontrolisan domen, izrazito je ograničen. Sama komodifikacija kao da više ne pretpostavlja formu svojine, isto kao što pokazuju različiti oblici striminga, lizinga i pogotovo prodaje podataka sa potpuno nejasnim imovinskim statusom.⁷³ I sa ogromnim rastom privatnog duga, pojedinačno posedovanje objekata često je bazirano na nepouzdanom stanju upravljanja dugovima. Kolonijalizam i primitivno nagomilavanje oduzimali su svojinu putem propertizacije; neoliberalizam je oduzima prekarizacijom.⁷⁴ Međutim, rasparivanje mehanizama oduzimanja imovine od imovinske forme ne isključuje mogućnost ostvarivanja reakcije na ove mehanizme – regresivno – u formi propertizacije.⁷⁵ Odgovor reakcionarne strategije na logiku imovine može čak biti dodatno podstaknut zabrinutošću zbog nestajanja imovine u dobu mogućnosti.  

Verovatno najšire prihvaćen aspekt neoliberalizma jeste njegova kombinacija nesigurnosti i dugovanja u korak sa kultom individue. Adriana Zaharijević opisuje paradoksalno obećanje ovog individualizma kao “povratak u neranjivost”.⁷⁶ Neoliberalni individualizam javlja se iz ekspanzije tržišne logike na različite društvene sfere, kao što Vendi Braun (Wendy Brown) pokazuje u Undoing the Demos. Tržišna racionalost negativno individualizira tako što privatizuje i dereguliše sfere kao što su zdravstvena zaštita, obrazovanje, čak i demokratija, ali takođe nudi pozitivan scenarij prema kojem pojedinci mogu da se doživljavaju i ponašaju kao “firme” ili preduzetnička sopstva. Oblici desničarskih mobilizacija kojima trenutno svedočimo odaju individualizam neoliberalnog doba utoliko što crpe iz individualnog fantomskog posedovanja mnogo više nego iz kolektivnih referentnih tačaka. Plan B u suočavanju sa krizom kolektivnog samoopredeljenja jeste vezani domen individualnog suvereniteta. Želimo da budemo neranjivi i sami; a u borbi protiv nemogućih zahteva za marljivim, kumulativnim uspehom, podrazumevani ideal prava na lični integritet još uvek može da ponudi odštetu: suočeni rizikom od neuspeha “stvaranja”, uvek ostaje mogućnost “uništenja” ili, svejedno, uzimanja prava posvojanja za sebe.⁷⁷ 

Odbrana fantomskog posedovanja je reagovanje na provokaciju koju emancipacija izaziva u redosledu polaganja prava. To je njegova defanzivna strana. Međutim, takođe se suprotstavlja ekonomskim pritiscima preuzimanjem prava koje, iako po prirodi nije ekonomsko, ima materijalne posledice. To je njegova prisvojna strana. I što je još važnije, ovo polaganje prava obezbeđuje sigurnost i suverenost na simboličkom nivou, pa makar to bilo u obliku prazne zamene. Otud “fantomski” kvalitet.

Osvrtanjem na ključne probleme savremene autoritarne mobilizacije, možemo razlikovati tri različite defanzivne strategije: institucionalizaciju, samoodbranu i  oživljavanje fantomskog posedovanja. Ove tri strategije koje ću ukratko izložiti u samom zaključku, odražavaju trio autoritarnih energija koje je Braun izvela i koje sam preispitala u prvom delu ovog članka: “Prvi soj žudi za remećenjem i osvetom… Treći soj žudi za ispravkom”.⁷⁸ 

Prvi autoritarni soj nastoji da odbrani fantomsko posedovanje kroz njegovu institucionalizaciju. Ova strategija ulaže u obnavljanje spoljašnjeg odraza za osećaj prava da se raspolaže reproduktivnim kapacitetom, rasijalizovanom mobilnošću i ličnošću. U prethodnim konstelacijama potpuna vlast, odnosno, ropstvo i kovertura, služile su kao tačke usidrenja za dispozicije oličene kao rasa i rod. Nakon abolicije, novi institucionalni aranžmani mogu da preuzmu funkcije stabilizacije fantomskog posedovanja. Granični režimi, pritvorski centri, zatvori i zabrane abortusa drže propertizovane grupe u stanju fantomskog posedovanja koje čini da disproporcionalno raspolažu svojom moći delovanja i reprodukcijom. Oni ostaju u stanju mogućeg posvajanja, ne od strane individualnih fiktivnih vlasnika, već uređenjem koje ih orkužuje. U skorašnjem članku Žaklin Rouz (Jacqueline Rose) iznosi kako se u britanskom Jarl Vud imigracionom centru ophode prema ženama koje su putem trgovine ljudima stigle u Veliku Britaniju – u starom dobrom feminističkom maniru, smatraju ih odgovornim za sopstvenu sudbinu. Samim tim, postaje gotovo nemoguće za njih da dokažu da nisu saučestvovale u sopstvenom nezakonitom ulasku u zemlju. Ukoliko su trgovci ljudima oduzeli ženama pasoše, one bivaju uhapšene za lažnu dokumentaciju. Kazna za to, dvanaest meseci pritvora, slučajem se podudara sa vremenskim periodom nakon kojeg je deportacija automatska. Upravo osuda fantomskog posedovanja i atribucija odgovornosti na zatočenu migrantkinju, otvara put za neupitno raspolaganje njima. U suštini, prvo se ophode prema njima kao prema ženama, odnosno, kao delimično propertizovanim osobama što podstiče uporno trpljenje seksualnog nasilja od strane zaposlenih, ali im se takođe pripisuje odgovornost za sopstveno ponašanje u prošlosti. Kada se ova odgovornost jednom iskoristi protiv njih, kao dokaz namernog nezakonitog ulaska u zemlju, više se na njih ne gleda kao na zlostavljane žene, već kao na obične ilegalne imigrante. Time, njihova moć delovanja predstavlja opasnost za rasijalizovano fantomsko posedovanje kontrole granice i stanovništva, pa samim tim bivaju uklonjene. Kao što to sumira Žaklin Rouz, imigrantkinjama “se ili određuju kazneni oblici ljudske moći delovanja ili im se oni u potpunosti ukidaju”.⁷⁹ 

Dok prvi tip odbrane koju je identifikovala Braun teži stabilizaciji, autoritarni soj koji ona opisuje kao vođen “osvetom i remećenjem” prati strategiju samoodbrane fantomskog posedovanja. Njegovi konstituenti ne priklanjaju se (koliko god licemernom) progresivnom narativu koji teži da postavi odbranu fantomskog posedovanja odvojeno od starijih oblika vlasti. Možda su članovi ove grupe živeli ili želeli preuveličane oblike fantomskog posedovanja, nesigurnu zamenu za izgubljenu normalnost vlasti. Njihova autoritarnost predviđa fašističko uklanjanje bilo koje prepreke u korist posvajanja. Oni osećaju da im je svojina oduzeta i žele osvajanje – ne da uzmu i zadrže, već da unište i slome. Jedino okretanjem protiv objekta svom snagom, samo u trenutku nasilja, dolazi do ostvarivanja njihove kratkotrajne suverenosti: epizodna apsolutna vlast. U ovom duhu, pristalice “insel” pokreta, maskulinističke grupe čiji članovi sebe opisuju kao “celibate protiv vlastite volje”, odobravaju silovanje i druge oblike nasilja nad ženama na osnovima da muškarci imaju pravo, koje su privremeno ograničile feministkinje, nad ženskim reproduktivnim, a posebno seksualnim sposobnostima. Terorizam fantomskog posedovanja na isti način je usmeren protiv migranata i rasijalizovanih manjina kada beli fašisti napadaju ljude za koje smatraju da iskoračuju iz stega “dodeljenog im mesta”, kao objekte kojima se može raspolagati. Dok ovakvi oblici nasilja ponavljaju krajnje oblike nasilne kontrole nad samim propertizovanim objektima, fašistička odbrana fantomskog posedovanja često je dodatno uokvirena narativom koji određene grupe predstavlja kao posrednike tog gubitka. Članovi ove grupe  tada postaju “kradljivci” i ubiraju nasilje koje odgovara ugrožavanju nečije svojine. Stoga, mnoge izjave koje se dovode u vezu sa desničarskim terorističkim napadima – na primer manifest napisan u vezi sa pucnjavom u džamiji u Krajstčerču marta 2019. godine – pozivaju se na antisemitske teorije zavere tipa “Velike zamene”. Prema toj teoriji postoji jevrejski plan da se belo stanovništvo zameni imigrantima putem feminističke infiltracije koja rezultira niskim prirodnim priraštajem. Druga grupa koja se smatra odgovornom za nedostatak kontrole nad ženskim reproduktivnim sposobnostima kao i za mobilnost rasijalizovanih grupa su “rodni ideolozi”. Podstrekujući samoodbranu fantomskog posedovanja, fašistička propaganda danas radi više nego da podriva “nas” protiv “njih”, ili da otkriva putem herojske rifenštalske (Reifenstahl) estetike. Ona funkcioniše putem naizgled apsurdnih slika kao što je “penis flaša”, tip lažne vesti koja je cirkulisala društvenim mrežama pred izbore u Brazilu. Priča je prenosila ilustracije navodne činjenice da su socijaldemokrate nametnule obavezu da se u vrtićima koriste flašice za bebe sa cuclama u obliku minijaturnih penisa.⁸⁰ Sledeći teoriju zavere, ovo je uvedeno kao protivteža prirodnim rodnim normama od najranijih dana, oduzimanjem od nevinih beba resursa koji ima s pravom pripadaju – ženska dojka ili makar prigodna zamena. Time, ovi budući građani postaju podložni levičarskim politikama, koje se dovode u vezu sa obeležjem kastracije. Slika bele bebe pred faličnom cuclom pokazuje kako se, pored direktnog pokretanja seksualne panike, razbijanje rodnih normi percipira kao potpuno slamanje infrastrukture posvajanja. Kako navodi Lorenzo Bernini u vezi sa bivšim potpredsednikom italijanske vlade Mateom Salvinijem (Matteo Salvini), savremeni fašistički vođa više nije strogi pater familias sa vojnim obeležjima, već je “tatica”.⁸¹  Uskladu s tim, glavna funkcija fašističke propagande danas nije da postigne “cezarističku” identifikaciju sa vođom,⁸²  već nazadnu identifikaciju sa borbom oduzimanja svojine od novorođenčeta.  

Treći autoritarni soj, oni koji vape za ispravkom, su oni koji ne idu toliko daleko da puste na slobodu destruktivno nasilje pohranjeno u šemama i raspoloživostima fantomskog posedovanja. Oni samo žele da im se povrati fasada. Oni se suočavaju sa emancipatorskim zahtevima koji osporavaju njihova prava; takođe vide nove tipove fantomskog (samo-)posedovanja stvorenog u politikama identiteta. Izgubljeni objekti tvrde da poseduju sami sebe. Njihovo fantomsko posedovanje se obrušava; možda ih je neko svojevremeno nazvao belim starkeljama. Prepoznatljiv afekt ove grupe je ozlojeđenost, i iako su spremni da u nedogled ponavljaju navodnu podršku emancipaciji, nervira ih bilo koji vid pokazivanja polaganja prava od strane nekada potlačenih grupa. Oni uglavnom direktno izbegavaju, ili makar otvoreno, napade na te grupe. Ali, traže načine koji bi im dozvolili da očuvaju svoju sopstvenu poziciju. Najuobičajeniji među njima su prigovori o navodnom gubitku slobode govora, ili cenzuri kroz političku korektnost. Samim tim, iako u blažem diskurzivnom registru, vidimo u ovom primeru istu identifikaciju sa nezgodnom situacijom u kojoj se nalazi fantomski vlasnik kojem je oduzeta svojina, lišen osnovnih kategorija koje bi omogućile samoizražavanje. U očajničkoj želji da povrate sopstvene domene suvereniteta, ovi subjekti lako mogu da se pridobiju umirujućim obećanjima i spremni su da ignorišu bilo koju štetu koju bi njihova tapacirana udobnost mogla da izazove kod drugih.

Iako se bune, ove tri strategije odbrane fantomskog posedovanja – putem institucionalizacije, samoodbrane i obnavljanja – nisu u potpunosti iracionalne. Merene racionalnošću antidruštvene volje apsolutističkog vlasnika, one služe svrsi. Postoji dobit u fantomskom posedovanju, pogotovo za one koji nemaju ni najmanju šansu da osvoje kulturni kapital sopstvenim samooblikovanjem u vladara liberalne pristojnosti. Antagonizam koji prepoznajemo između emancipatorske propertizacije – tvrditi pravo na suverenitet ličnosti od strane potlačenih grupa – i ideološki zaštitne propertizacije – odbrane fantomskog posedovanja – takođe predstavlja borbu oko toga kako akumulirati društvenu zaštitu u svetu pod pritiskom pomahnitale marketizacije. Autoritarnost, stoga, iako se pojavljuje kao ključni neprijatelj liberalizma, predstavlja kontradikciju koju je sam liberalizam iznedrio. To je postigao vezivanjem slobode, kao prava na lični integritet, za moderni oblik vlasništva. 

EVA FON REDEKER (EVA VON REDECKER) bavi se kritičkom teorijom i feminističkom filozofijom. Dodeljena joj je stipendija Marija Sklodovski Kiri na Univerzitetu u Veroni. Bila je deo radne grupe kritičke teorije Rahel Đegi (Rahel Jaeggi) na Humboltovom univerzitetu u Berlinu od 2009. do 2019. godine i radila kao zamenica direktora Berlinskog centra za društvene nauke i socijalne promene, osnovanog 2018. godine. U jesen 2015. bila je gostujuća predavačica na Novoj školi za društvena istraživanja; provela je jesen 2013. godine kao gostujuća doktorka nauka Rejmonda Gojsa (Raymond Geuss) na Univerzitetu u Kembridžu. Predstoji prevod njene monografije Praxis und Revolution (2018).

Zahvalnica

Želim da se zahvalim dvoma/dvema/dvojici anonimnih recenzenata/tkinja kao i uredničkom timu Kritičkih vremena (Critical Times). I dalje sam pod snažnim utiskom njihovih izazovnih, velikodušnih, posvećenih i pronicljivih komentara. Takođe želim da se zahvalim organizatorima i publici na dva događaja koji su suštinski oblikovali moju argumentaciju: “Fašizam? Populizam? Demokratija? Kritička teorija u globalnom kontekstu” na Univerzitetu u Brajtonu (17-19. januar 2019) i radionicu koju su organizovali studenti pod nazivom “Rod, rasa, svojina” na Humboltskom univerzitetu u Berlinu (25-26. maj 2019). Takođe sam zahvalna koleginicama i prijateljicama koje su pročitale i diskutovale o brojnim verzijama članka: Adrijani Zaharijević, Breni Bander, Iseti Šumaher (Isette Schumacher), Lei-Rikardi Pri (Lea-Riccarda Prix) i En Koupstejk (Ann Copestake)

Prevela: Emilia Epštajn

Citirana dela

Agamben, Giorgio. The Highest Poverty: Monastic Rules and Form-of-Life. Prev. Adam Kotsko. Stanford: Stanford UniversiQ Press, 2013.

Allen, Amy, Rahel Jaeggi, and Eva von Redecker. “Progress, NormativiQ and Social Change: An Exchange between Amy Allen and Rahel Jae-i.” Graduate Faculty Philosophy Journal 37, no. 2 (2016): 225–51.

Angebauer, Niklas. “ProperQ and Capital in the Person: Loeckean and Neoliberal Self-ownership.” Constellations (2019). Published ahead of print, July 12, 2019. doi.org/10.1111/1467-8675.12424.

Aslan, Özlem, and Zeynep Gambetti. “Provincializing Fraser’s History: Feminism and Neoliberalism Revisited.” History of the Present 1, no. 1 (2011): 130–47.

Beauvoir, Simone de. The Second Sex. Prev. Constance Borde and Sheila Malovany-Chevalier. New York: Random House, 2009.

Bernini, Lorenzo. “ ‘Merde, alors!’: A Neofascist Daddy is Marching on Brussels.” Critical Times 3, no. 3 (forthcoming).

Bhandar, Brenna. Colonial Lives of Property: Law, Land, and Racial Regimes of Ownership. Durham, NC: Duke University Press, 2018.

Bhandar, Brenna, and Davina Bhandar. “Cultures of Dispossession: Critical Reflections on Rights, Status, and Identities.” Darkmatter Journal 14 (2016). www.darkmatter101.org/site/2016/05/16/cultures-of-dispossession

Binder, Guyora. “The Slavery of Emancipation.” Cardozo Law Review 16 (1996): 2063–102.

Blackstone, William. Commentaries on the Laws of England, vol. 2. Chicago: University of Chicago Press, 2001.

Brown, Wendy. “Apocalyptic Populism.” Eurozine, August 30, 2017. www.eurozine.com/apocalyptic-populism

Brown, Wendy. “Neoliberalism’s Frankenstein: Authoritarian Freedom in Twenty-First Century ‘Democracies.’” Critical Times 1, no. 1 (2018): 60–79.

Brown, Wendy. Undoing the Demos: Neoliberalism’s Stealth Revolution. New York: Zone, 2015.

Brown, Wendy. “What Was Emancipation?” Talk delivered at the Emancipation conference,

Berlin, May 25–28, 2018.

Brown, Wendy. “Wounded Attachments: Late Modern Oppositional Political Formations.” In States of Injury: Power and Freedom in Late Modernity, 42–76. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1995.

Cronon, William. Changes in the Land: Indians, Colonists, and the Ecology of New England. 1st rev. ed. New York: Hill and Wang, 2003.

Davies, Margaret. “Feminist Appropriations: Law, Property, and Personality.” Social and Legal Studies 3, no. 3 (1994): 365–91.

Davies, Margaret. “Queer Property, Queer Persons: Self-Ownership and Beyond.” Social and Legal Studies8, no. 3 (1999): 327–51.

Davis, Angela Y. Women, Race, and Class. New York: Random House, 1981.

Deutscher, Penelope L. “Prior.” In Sexualités, genres et mélancholie: S’entretenir avec Judith Butler, ur. i prev. Monique David-Menard, 173–82. Paris: Campagne première, 2009.

Du Bois, W. E. B. Black Reconstruction in America: An Essay Toward a History of the Part which Black Folk Played in the Attempt to Reconstruct Democracy in America, 1860–1880. New York: Harcourt, 1935.

Dworkin, Andrea. Pornography: Men Possessing Women. New York: Putnam, 1981.

Ehrenreich, Barbara. “What is Socialist Feminism? With a New Preface.” Jac obin, July 30, 2018. jacobinmag.com/2018/07/socialist-feminism-barbara-ehrenreich.

Engel, Alexander. “The Bang afier the Boom: Understanding Financialization.” Zeithistorische Forschungen/Studies in Contemporary History 12, no. 3 (2015): 500–10.

Erickson, Amy Louise. Women and Property in Early Modern England. London: Routledge, 1993.

Fanon, Frantz. Black Skin, White Masks, prev. Charles Lam Markmann. London: Pluto Press, 1986.

Federici, Silvia. Caliban and the Witch: Women, the Body, and Primitive Accumulation. Brooklyn: Autonomedia, 2004.

Fraser, Nancy. “Behind Marx’s Hidden Abode.” New Left Review, no. 86 (2014): 55–72.

Fraser, Nancy. “Beyond the Master/Subject Model: Reflections on Carole Pateman’s Sexual Con- tract.” Social Text, no. 37 (1993): 173–81.

Fraser, Nancy. “The End of Progressive Neoliberalism.” Dissent, January 2, 2017. www.dissentmagazine.org/online_articles/progressive-neoliberalism-reactionary-populism-nancy-fraser.

Fraser, Nancy. “Expropriation and Exploitation in Racialized Capitalism: A Reply to Michael Dawson.” Critical Historical Studies 3, no. 1 (2016): 163–78.

Fraser, Nancy. “Feminism, Capitalism, and the Cunning of History.” New Left Review, no. 56 (2009): 97–117.

Fraser, Nancy. “Heterosexism, Misrecognition, and Capitalism: A Response to Judith Butler.” Social Text, nos. 52–53 (1997): 279–89.

Fraser, Nancy. “A Triple Movement? Parsing the Politics of Crisis afier Polanyi.” New Left Review, no. 81 (2013): 119–13.

Fraser, Nancy. “What’s Critical about Critical Theory? The Case of Habermas and Gender.” New German Critique, no. 35 (1985): 97–131.

Garnsey, Peter. Thinking about Property: From Antiquity to the Age of Revolution. Cambridge: Cambridge University Press, 2007.

Geuss, Raymond. The Idea of a Critical Theory: Habermas and the Frankfurt School. Cambridge: Cambridge University Press, 1981.

Harris, Cheryl I. “Whiteness as ProperQ.” Harvard Law Review 106, no. 8 (1993): 1707–91.

Hartman, Saidiya V. Scenes of Subjection: Terror, Slavery, and Self-Making in Nineteenth-Century America. New York: Oxford University Press, 1997.

Haslanger, Sally. “Racism, Ideology, and Social Movements.” Res Philosophica 94, no. 1 (2017): 1–22.

Hegel, G. W. Friedrich. Elements of the Philosophy of Right, prev. H. B. Nisbet. Cambridge: Cambridge University Press, 1991.

Honneth, Axel. Freedom’s Right: The Social Foundations of Democratic Life. Cambridge: Polity Press, 2014.

Jaeggi, Rahel. “ ‘Resistance to the Perpetual Danger of Relapse’: Moral Progress and Social Change.” In From Alienation to Forms of Life: The Critical Theory of Rahel Jaeggi, ur. Amy Allen and Eduardo Mendieta, 15–40. University Park: Penn State UniversiQ Press, 2018.

Jaeggi, Rahel. “Rethinking Ideology.” In New Waves in Political Philosophy, ur. Boudewijn de Bruin and Christopher F. Zurn, 63–86. New York: Palgrave Macmillan, 2008.

Kautzer, Chad. Radical Philosophy. New York: Routledge, 2015.

Loick, Daniel. Der Missbrauch des Eigentums. Berlin: August Verlag, 2016.

Lorey, Isabell. States of Insecurity: Government of the Precarious. London: Verso, 2015.

MacKinnon, Catharine A. “Feminism, Marxism, Method, and the State: An Agenda for Theory.” Signs 7, no. 3 (1982): 515–44.

Macpherson, Crawford B. The Political Philosophy of Possessive Individualism: Hobbes to Locke. Oxford: Oxford UniversiQ Press, 2011.

Marcuse, Herbert. “Der Kampf gegen den Liberalismus in der totalitären Staatsau#assung.” In Kultur und Gesellschaft, 21–74. Frankfurt: Suhrkamp, 1965.

Marx, Karl. Capital, vol. 1, prev. Ben Fowkes. Harmondsworth: Penguin, 1976.

McClintock, Anne. Imperial Leather: Race, Gender, and Sexuality in the Colonial Contest. New York: Routledge, 1995.

McLaren, John, A. R. Buck, and Nancy E. Wright, ur. Despotic Dominion: Property Rights in the British Settler Societies. Vancouver: University of British Columbia Press, 2005.

Menke, Christoph. Kritik der Rechte. Berlin: Suhrkamp, 2015.

Merritt, Keri Leigh. Masterless Men: Poor Whites and Slavery in the Antebellum South. Cambridge: Cambridge University Press, 2017.

Mies, Maria. Patriarchy and Accumulation on a World scale: Women in the International Division of Labour. New York: Palgrave Macmillan, 1998.

Myers, Ella. “Beyond the Psychological Wage: Du Bois on White Dominion.” Political Theory 47, no. 1 (2019): 6–31.

Neumann, Franz. The Democratic and the Authoritarian State. London: Free Press, 1957.

Nichols, Robert B. “Disa-regating Primitive Accumulation.” Radical Philosophy, no. 194 (2015): 18–27.

Nichols, Robert B. “Thefi is ProperQ! The Recursive Logic of Dispossession.” Political Theory 46, no. 1 (2018): 3–26.

Pateman, Carole. The Sexual Contract. Stanford: Stanford University Press, 1988.

Phillips, Tom. “Bolsonaro Business Backers Accused of Illegal WhatsApp Fake News Campaign.” Guardian, October 18, 2018. www.theguardian.com/world/2018/oct/18/brazil-jair-bolsonaro-whatsapp-fake-news-campaign.

Polanyi, Karl. The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our Time. Boston: Beacon, 1963.

Ri6in, Jeremy. The Age of Access: The New Culture of Hypercapitalism. New York: Penguin Books, 2001.

Robinson, Cedric J. Black Marxism: The Making of the Black Radical Tradition. London: Verso, 1983.

Rose, Jacqueline. “Agents of Their Own Abuse: The Treatment of Migrant Women.” London Review of Books 41, no. 19 (2019): 37–40.

Schwab, Dieter. “Eigentum.” In Geschichtliche Grundbegriffe, ur. Werner Conze and Rainard Koselleck, 65–115. Stuttgart: Klett-Cotta, 1997.

Segato, Rita. “A Manifesto in Four Themes,” prev. Ramsey McGlazer. Critical Times 1, no. 1 (2018): 198–211.

Sell, Zach. “Worst Conceivable Form: Race, Global Capital, and the Making of the English Work- ing Class.” Historical Reflections 41, no. 1 (2015): 54–69.

Sharp, Andrew, ur. The English Levellers. Cambridge: Cambridge University Press, 1998.

Siegrist, Hannes. “Die Propertisierung von Gesellschafi und Kultur. Konstruktion und Institu-tionalisierung des Eigentums in der Moderne.” Comparativ 16, nos. 5–6 (2006): 9–52.

Spillers, Hortense J. “Mama’s Baby, Papa’s Maybe: An American Grammar Book.” Diacritics 17, no. 2 (1987): 64–81.

Stanley, Amy Dru. From Bondage to Contract: Wage Labor, Marriage, and the Market in the Age of Slave Emancipation. Cambridge: Cambridge University Press, 1998.

Swidler, Ann. “What Anchors Cultural Practices?” In The Practice Turn in Contemporary Theory, ur. Theodore Schatzki, Karin Knorr Cetina, and Eike von Savigny, 83–101. London: Routledge, 2001.

Taylor, Charles. “What’s Wrong with Negative LiberQ.” In The Idea of Freedom: Essays in Honour of Isaiah Berlin, ur. Alan Ryan, 175–93. Oxford: Oxford UniversiQ Press, 1979.

Villey, Michel. “Le ‘jus in re’ du droit romain classique au droit romain moderne.” In Conférences faites à l’Institut de Droit Romain en 1947, 187–225. Paris: Sirey, 1950.

Wahl, Jenny Bourne. The Bondsman’s Burden: An Economic Analysis of the Common Law of Southern Slavery. Cambridge: Cambridge University Press, 2009.

Williams, Patricia C. “On Being the Object of Property.” Signs 14, no. 1 (1988): 5–24.

Zaharijević, Adriana. “Becoming a Master of an Island Again: On the Desire to be Bodiless.” Redescriptions23, no. 1 (forthcoming).

---

¹ U najširem smislu, propertizacija podrazumeva proces u kojem nešto postepeno počinje da poprima oblik vlasništva. S obzirom da je čitav tekst baziran na autorkinom promišljanju postojećih definicija i njenom sopstvenom tumačenju, u tekstu se zadržava termin propertizacija. Prim. prev. 

² Macpherson, Political Philosophy of Possessive Individualism, 3, 269.

³ Poznato je tumačenje belosti Šeril Haris kao vida vlasništva; Brena Bandar prati uzajamno konstituisanje rase i vlasništva pod pojmom „rasne apstrakcije“; a Saidija Hartman (Saidiya Hartman) analizira kako diferencijalne pretenzije na pravo svojine nad sopstvenom ličnošću nadživljavaju aboliciju. Koncept „maskulinog mandata“ Rite Segato (Rita Segato) takođe crpi iz logike svojine i kolonijalnog posvajanja. Vidi Harris, “Whiteness as Property”; Bhandar, ColonialLives, 5–17, 105; Hartman, Scenes of Subjection, 119; Segato, “Manifesto,” 199.

⁴ Mies, Patriarchy and Accumulation, 74–111; Bhandar and Bhandar, “Cultures of Dispossession”; Davies, “Queer Property.” 

⁵ Garnsey, Thinking about Property, 178; Cronon, Changes in the Land, 54.

⁶ Kovertura potiče iz običajnog prava i predstavlja tip braka u kojem je žena (fr. feme covert) u zakonskom smislu „pokrivena“ mužem, odnosno, ne može da poseduje imovinu. U pravnom smislu, bračnoj koverturi muž i žena predstavljaju jednu osobu. Prim. prev.

⁷ Iako bi, da se stvari zakomplikuju, taj gubitak na prvom mestu mogao biti uglavnom fantazija. Za složeniji tretman temporalnosti fantazmatskog „pređašnjeg“, vidi Deutscher, “Prior.”

⁸ Ovo sučeljavanje je, naravno, donekle narušeno činjenicom da različito definišu neoliberalizam i da kontinuitet i diskontinuitet mogu da koegzistiraju i koegzistiraju u istorijskim zbivanjima.

⁹ Polanyi, Great Transformation, 3, 30

¹⁰ Polanji kreira komplikovanu sliku o tome u čemu se sastoje te krizne tendencije. Iako on ponekad zvuči kao esencijalista koji postulira da se objekti kao što su zemlja i ljudi jednostavno uništavaju korišćenjem kao roba, njegova sveobuhvatna predstava o krizama je složenija i sistemska. Ona je izvedena iz neophodne nekompatibilnosti segmentnih kontrapokreta unutar liberalnog kapitalističkog okvira. Na primer, zaštita radnika putem socijalne pomoći direktno se suprotstavlja zaštiti valute.

¹¹ Fraser, “What’s Critical.”

¹² Fraser, “The End of Progressive Neoliberalism.” Frejžer je prva poentirala da su progresivni društveni pokreti pomogli legitimisanju neoliberalizma u pogledu feminizma; vidi Fraser, “Feminism, Capitalism.” Za detaljnu kritiku ove dijagnoze, vidi Aslan and Gambetti, “Provincializing Fraser’s History.”

¹³ Da budem jasna, ne tvrdim da Frejzer potiskuje sve ideološke snage u drugi plan; njen prikaz precizno ističe ideološke dimenzije liberalnog progresivizma. Štaviše, njeno čuvanje određenog prostora za ideologiju, makar samo u „pozadini“, čini njen prikaz različitim od direktno redukcionističkih. Vidi Fraser, “Beyond Marx’s Hidden Abode.”

¹⁴ Marcuse, “Der Kampf gegen den Liberalismus,” 24; Brown, “Neoliberalism’s Frankenstein,” 61–68.

¹⁵ Taylor, “What’s Wrong with Negative Liberty”; Honneth, Freedom’s Right, 42–61. Potpuni opis autoritarne slobode Braun glasi: „Sloboda kao pravo napada na društvene običaje, zaštitu i pravdu; sloboda kao pravo odbijanja demokratskih principa i odgovornosti; sloboda koja je antisocijalna i antipolitička; i sloboda koja je savršeno kompatibilna sa nedemokratskim vladama — to je ono što je neoliberalizam doneo svetu. A kada je ova formacija takođe podstaknuta ogorčenošću ranjene belosti — ranama izazvanim neoliberalnim ekonomskim efektima — ona može postati sloboda sa fašističkim sjajem u očima“. Brown, “What Was Emancipation?” 2.

¹⁶ Brown, “Apocalyptic Populism.”

¹⁷ Brown, Undoing the Demos, 34.

¹⁸ Specifičnost moderne imovine biće izloženo u drugom odeljku. Vidi takođe belešku br. 25.

¹⁹ Polanyi, Great Transformation, 46.

²⁰ Marx, Capital, 871.

²¹ Polanyi, Great Transformation, 40.

²² Federici, Caliban, 17.

²³ Nichols, “Disa-regating Primitive Accumulation,” 22.

²⁴ Nichols, “Theft is Property,” 22.

²⁵ Siegrist, “Propertisierung,” 15–17.

²⁶ Bhandar, Colonial Lives, 77–113 (poglavlje 4).

²⁷ Ovo pitanje bi očigledno zaslužilo mnogo duže bavljenje. Zasnivam svoj sud na raspravi u Garnsei, Thinking about Property, 178–80. Ono što je možda mnogo važnije napomenuti, jeste da čak i ako je Rimsko pravo uključivalo pravo na zloupotrebu, ono bi bilo ugrađeno u potpuno drugačiji normativni poredak zasnovan na vrlinama, a ne na individualnim subjektivnim pravima. Za razliku između „klasičnog” i „modernog” Rimskog prava, vidi takođe i Menke, Kritik der Rechte, 31–34. Danijel Loik (Daniel Loick) takođe naglašava pravo zlostavljanja u njegovoj oštroj kritici vlasništva; vidi Loick, Missbrauch des Eigentums, 10, 19–45

²⁸ Papska argumentacija bila je da imovinska prava ne mogu da se zaobiđu jer čim neko nešto pojede, izgubio je pravo da uništi. Za mnogo obuhvatnije bavljenje franjevačkim raspravama o siromaštvu u odnosu na pojavljivanje modernog oblika imovine, vidi: Garnsey, Thinking about Property, 98–106; Agamben, Highest Poverty, 123–43; Loick, Missbrauch des Eigentums, 92–96. 

²⁹ Blackstone, Commentaries, tom 2, 1. 

³⁰ Prava drži pojedinac, i iako su proglašena neotuđivim, ona zavise od garancije suverene države, baš kao što to čini sigurnost imovine. U daljoj analogiji sa materijalnom imovinom, prava garantuju sferu nečije ispravne volje (Eigenville), domen unutar kojeg subjekt može da radi (ili kaže, ili glasa, ili veruje u) šta god želi. Vidi Menke, Kritik der Rechte, 55, 192–96; Villey, “Le ‘jus in re.’” 

³¹ Sharp, English Levellers, 55. 

³² U čuvenoj knjizi Osnovne crte filozofije prava, Hegel elaborira ovaj pojam. On je tumačio instituciju svojine kao komentar na Opšte državne zakone pruskih država u revolucionarnom duhu Napoleonovog kodeksa, naglašavajući pravo na apsolutno voljno raspolaganje spoljnim dobrima. Umesto da razmišlja o pravu svojine nad sopstvenom ličnošću kao prirodnoj datosti, Hegel je tvrdio da je priznavanje kao takvog vlasnika neophodno da bi neko sebe doživeo kao vlasnika volje, a samim tim i kao ličnost. Sloboda apstraktne ličnosti je, međutim, samo „prvi korak do punog pojma pozitivne društvene slobode koji Hegel razvija. Vidi Hegel, Elements of the Philosophy of Right, 189–98. 

³³ McLaren, Despotic Dominion; Bhandar, Colonial Lives, 153.

³⁴ Sedrik Dž. Robinson (Cedric J. Robinson) tvrdi da kapitalizam treba shvatiti kao oblikovan hijerarhijama srednjovekovne Evrope. Iako je ovo na određenom nivou tačno, zabrinjava oduzimanje istorizacije tim hijerarhijama. Analiza propertizacije može da ponudi odgovor kako je tranzicija ka kapitalizmu, upravo raskidom sa nekim od feudalnih hijerarhija, rekonstruisala i intenzivirala druge oblike ugnjetavanja. Vidi Robinson, Black Marxism, 10–13.

³⁵ Bhandar, Colonial Lives, 94.

³⁶ Williams, “On Being the Object,” 8–9; Spillers, “Mama’s Baby,” 67.

³⁷ Du Bois, Black Reconstruction, 40; Marija Ebert (Maria Ebert) pomogla mi je u prepoznavanju ove poente.

³⁸ Porobljeni ljudi su finansijalizovani ne samo kao obveznice u zajmovima, već u meri u kojoj su u državama Juga, bez stabilne valute, služili kao opšti ekvivalent i kreditirani su preko „banaka robova“. Amira Möding skrenula mi je pažnju na ovo.

³⁹ Kako je detaljno pokazala Dženi Born Val (Jenny Bourne Wahl) zakonska ograničenja koja su nametnuta da bi se obuzdalo neograničeno nasilje nad robovima nisu percipirana kao afirmacija prava ili dostojanstva robova, već su imala za cilj da zaštite kolektivne interese u očuvanju robova kao imovine i da izbegnu izazivanje prevelikog otpora ropstvu kao instituciji. Vidi Bourne Wahl, Bondsman’s Burden, 143–44.

⁴⁰ Caliban, 136.

⁴¹ Federici, Caliban, 165–69.

⁴² Za Englesku, vidi Erickson, Women and Property, 232; za SAD, vidi Stanley, From Bondage to Contract, 11. 

⁴³ Pateman, Sexual Contract, 119–23.

⁴⁴ Dok se fokusiram na proces propertizacije kao društveni proces, Pejtman ga stavlja u prvi plan kao dodatak društvenom ugovoru. Vidi Pateman, Sexual Contract, 110. Dugujem ovo pojašnjenje Bibi Sjuart (Bibi Stewart).

⁴⁵ Problematične analogije između žena i prirode, i crnaca i životinja, čini mi se da imaju svoju osnovu u „radijusu“ svojine. Ovo nije samo efekat propertizacije, već i rezultat produktivističke paradigme rada. Lea-Rikardi Prik (Lea-Riccarda Prik) ubedila me je da novo razumevanje koncepta rada usredsređenog na reprodukciju može da pomogne u prevazilaženju ove dihotomije.

⁴⁶ Fraser, “Beyond the Master/Subject Model.”

⁴⁷ Schwab, “Eigentum,” 77–79.

⁴⁸ Fraser, “Expropriation”; Fraser, “Beyond Marx’s Hidden Abode.”

⁴⁹ Ironično, pre nedavne renesanse marksističkog feminizma u teoriji društvene reprodukcije, Frejzer je sama tvrdila da je faza ove neophodne veze između proizvodnje vrednosti i neplaćenog reproduktivnog ženskog rada završena. Vidi Fraser, “Heterosexism,” 285.

⁵⁰ Barbara Ehrenrajh (Barbara Ehrenreich) ističe ova ograničenja u svom ranijem marksističkom feminističkom pristupu i razmišljanjima koja prate ponovno objavljivanje njenog uticajnog članka “What is Socialist Feminism?”, 2018.

⁵¹ Naravno, usmeravanje pažnje isključivo na logiku imovine ne može dovesti do iscrpne analize rase i roda. Ovo se već ogleda u mom selektivnom zauzimanju stavova na koje se pozivam, a koji su daleko nijansiraniji od moje interpretacije, koja je vođena zahtevima sveobuhvatne argumentacije o autoritarnoj mobilizaciji.

⁵² Swidler, “What Anchors,” 92.

⁵³ Ovde se fokusiram na individualne dimenzije fantomskog posedovanja, jer se one čine najrelevantnijim u kontekstu trenutnog uspona autoritarizma, koji je rezultat neoliberalnog subjektiviteta. Međutim, kolektivna fantomska svojina, kao u naciji i njenim kolonijama, morala bi se integrisati u potpuni prikaz istorijske dinamike socijalne zaštite i propertizacije.

⁵⁴ Women, Race, and Class, 23–24. Ovo je takođe pokušaj obrazlaganja onoga što Spilers opisuje kao nedostatak roda za rasijalizovane osobe. Vidi Spillers, “Mama’s Baby,” 72.

⁵⁵ McClintock, Imperial Leather, 5.

⁵⁶ Harris, “Whiteness as Property,” 1733.

⁵⁷ Harris, “Whiteness as Property,” 1731–32, 1757.

⁵⁸ Fanon, Black Skin, White Masks, 112.

⁵⁹ Postoje bogati arhivski dokazi o tome da je evropska radnička klasa bila veoma svesna institucije ropstva. Za nedavni pregled, vidi Sell “Worst Conceivable Form”. Za odnos između siromašnih belaca i crnih robova u SAD, vidi Merritt, Masterless Men, posebno 114–42 (Poglavlje 4).

⁶⁰ Du Bois, Black Reconstruction, 700. Dugujem Vanesi Tompson na povezivanju bele naknade i fantomskog posedovanja.

⁶¹ Myers, “Beyond the Psychological Wage,” 7. Skrećem pažnju, međutim, na to da Majers naziva upravo ovaj opšti rasistički stav ili pogled na svet „vlast“ (dominion), pojam koji sam mnogo uže definisala kako bih podrazumevala institucionalizovano raspolaganje nalik svojini.

⁶² Kautzer, Radical Philosophy, 115.

⁶³ Beauvoir, Second Sex, 8.

⁶⁴ Margaret Dejvis (Margaret Davies) izrazito eksplicitno analizira heteroseksualnost kao da počiva na logici propertizovanog subjekta-objekta. Na ovakvu analizu takođe ukazuju prikazi Ketrin Mekkinon (Catharine MacKinnon) ili Andreje Dvorkin (Andrea Dworkin). Vidi Davies, “Feminist Appropriations,” 386–89; MacKinnon, “Feminism, Marxism, Method,” 541; Dworkin, Pornography, 105.

⁶⁵ Da li se na nju gleda kao na ideologiju ili ne, očigledno zavisi od nečijeg razumevanja ideologije. Nedavna debata u velikoj meri odbacuje ideju da su ideologije sistemi ideja i favorizuje teorijske prikaze usmerene na praksu. Prema njima, fantomsko posedovanje bi se razumeti kao ideologija. Vidi Haslanger, “Racism”; Jaeggi, “Rethinking Ideology,”

⁶⁶ Geuss, Idea, 15.

⁶⁷ Ideja „praktične kontradikcije“ u samom je središtu dijalektičkog razumevanja ideologije Rahel Đegi (Rahel Jaeggi). Vidi Jaeggi, “Rethinking Ideology,” 76.

⁶⁸ Gujora Bajnder (Guyora Binder) zalaže se za još snažniju poziciju da sama institucija ropstva, a ne samo vlasnički identiteti, mogu nadživeti emancipaciju. Vidi Binder, “Slavery of Emancipation.”

⁶⁹ Du Bois, Black Reconstruction, 670–74.

⁷⁰ Pojam je, naravno, Vendi Braun i proizilazi iz kritike liberalne ideje jednakosti. U njenoj analizi, „volja koja je ’počela da boli‘“ ili vezanost za nečiju prethodnu podređenost omogućava realizaciju osvete koja se usmerava ka spolja. Po mom mišljenju, resantiman poprima oblik pasivnijeg trijumfa koji izaziva ljubomoru, razmetanje pred bivšim ugnjetavačem da nečija nekadašnja propertizacija sada stabilizuje nečiju sopstvenu, a ne slobodu fantomskog vlasnika, koliko god ta sloboda bila ograničena. Vidi Brown, “Wounded Attachments,” 73.

⁷¹ Hartman, Scenes of Subjection, 119

⁷² Engel, “The Bang after the Boom,” 506–8.

⁷³ Ri6in, Age of Access, 3–15.

⁷⁴ Za analizu središnje uloge prekarizacije u neoliberalnoj vladavini, vidi Lorey, States of Insecurity, 68–70.

⁷⁵ Za analizu regresije kao neuspelog rešavanja problema, a ne samo kao vremenskog povratka, vidi Jaeggi, “Resistance to the Perpetual Danger of Relapse,” 20; vidi još i Allen, Jaeggi, and Redecker, “Progress.”

⁷⁶ Zaharijevic, “Becoming a Master,” 1.

⁷⁷ Niklas Angebauer iznosi ubedljiv dokaz da je neoliberalno preduzetništvo još uvek zasnovano na pravu svojine nad sopstvenom ličnošću. Vidi Angebauer, “Property and Capital in the Person.”

⁷⁸ Brown, “Apocalyptic Populism.”

⁷⁹ Rose, “Agents of Their Own Abuse,” 38.

⁸⁰ Phillips, “Bolsonaro Business Backers.” Zahvaljujem Marijani Pojares (Marianna Poyares) za odlične diskusije o brazilskoj politici.

⁸¹ Bernini, “Merde, alors!“.

⁸² O moći delovanja kroz identifikaciju sa „cezarističkim“ vođom, vidi Neumann, The Democratic and the Authoritarian State, 280–82.

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

• Kritički život 1 – Edvard Snouden
• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
•  Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
• Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
• Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
• Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
• Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
• Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
• Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
• Kritički život 21: Janis Varufakis
• Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
• Kritički život 22: Zejnep Gambeti
• Kritički život 23: Etjen Balibar
• Kritički život 24: Veronika Gago
• Kritički život 25: Džazbir Puar
• Kritički život 26: Kler Hemings